Pošto ju je udario preko lica, zapretio joj je rekavši da ako je bude video još jednom bez vela, ostrviće se na njenog oca.

„Otišla sam kući plačući i moj otac je bio toliko ljut da se zacrveneo u licu. Kipteo je od besa”, priseća se Nilofar 23 godine posle incidenta, u intervjuu za BBC.

„Sećam se kako je kružio po sobi mrmljajući sebi u bradu: 'Kako se usuđuje da te takne?'"

I onda je doneo radikalnu odluku: „Tražio je od moje majke da donese makaze, odsekao mi kosu i rekao: ‘Oblači je kao dečaka'”.

Nilofar je odrasla u Avganistanu tokom prve talibanske vladavine nad zemljom, od 1996. do 2001. godine.

Skoro 10 godina živela je kao dečak, bežeći od represivne kontrole koju stroga interpretacija šerijatskog zakona ove grupe nameće ženama.

Danas, dok živi u egzilu u Poljskoj, ona se priseća uspomena iz detinjstva, opisujući kako je izgledalo odrastanje u jednoj od najkonzervativnijih oblasti na svetu, u kojoj pol sa kojim ste rođeni određuje prava koja imate.

Odrastanje

Nilofar je rođena 1996. godine, iako u njenom pasošu stoji da je rođena 1993. godine.

Njen otac je želeo da ona započne sa školovanjem što pre kad je američka intervencija u Avganistanu naterala talibane da počnu da se kriju 2001. godine.

„Kunduz nije nimalo zanimljiv grad da se u njemu rodite kao žena. Dovoljno je teško biti muškarac da biste preživeli na tom mestu, a kamoli kao žena”, kaže ona za BBC.

„Biti dečak vam automatski daje moć, i čak i ako ste dvogodišnje dete i dečak ste, to znači da vas mnogo više cene od majke koja vas je rodila. Sa četiri godine možete biti zakonska pratnja ženi koja vas je radila. Ona je kao rob – kao žena, vi ste nevidljivi.”

Nilofar kaže da je to značilo da je bilo uobičajeno za porodice da oblače ćerke kao dečake, naročito ako porodica nije imala „muškog hranitelja”, plašeći se da bilo koji moćniji muškarac može da priđe ženi koja nema hranitelja i da pokuša da je pretvori u sledeću suprugu.

„U mom slučaju je bilo drugačije. To nije bilo zbog odsustva muškog hranitelja – bilo je to da bih mogla da živim slobodno.”

Sloboda

Dok je stajala tamo, sa neobičnom novom frizurom i u staroj odseći svoje braće, Nilofar je bila potpuno nesvesna koliko radikalno će se njen život promeniti.

„Dobijala sam isti tretman kao moja braća: smela sam da idem sa ocem na pijacu obučena kao dečak. Mogla sam da se vozim autobusom i treniram sportove. Imala sam prijatelje u našem kraju, dečake. Bila sam napolju i sve vreme se igrala.”

Život za njene sestre, sa druge strane, prolazio je kao i za sve druge žene u Avganistanu – morale su da pokrivaju kosu čak i kad su bile kod kuće i da nose odeću koja im prikriva telo što je više moguće.

To su bile stvari koje je njihov otac prezirao.

„Moj otac se nikad nije slagao sa tim da kod kuće nosimo te tradicionalne žute haljine, uvek bi se svađao sa mojom majkom i govorio: ‘Zašto ih ne oblačiš normalno? Ova haljina je preduga. Zašto je ova haljina toliko široka?”

Sticanje samopouzdanja

Nilofar kaže da se zbog odrastanja sa dva identiteta uvek osećala drugačije.

Možda jedina osoba kojoj je mogla da se poveri sa ovim iskustvom dok je odrastala bila je njena najbolja prijateljica, devojčica koja je takođe živela kao dečak i sa kojom je upadala u razne vrste nevolja.

„Nas dve smo bile saučesnice u nestašlucima, svaki put kad bi jedna od nas bila uhvaćena, druga bi joj pritekla u pomoć”, kaže Nilofar.

Ona kaže da je bila toliko samouverena kao dečak da je ljudima bilo teško da pretpostave da nije.

Na okupljanjima, začikavala bi devojčice kao i drugi dečaci, govoreći im da izgledaju „seksi”.

A opet je ova sloboda imala svoju cenu: nikad nije naučila kako da živi kao Avganistanka u tradicionalnom smislu i bilo joj je teško da očuva odnos sa sestrama.

„Nikad se nisam povezala sa sestrama. Nikad nisam razumela kako izgleda njihov svet. Zato nisam znala da devojčice imaju menstruaciju."

Nilofar je gledala reklame za higijenske uloške na televiziji, ali nije znala za šta se oni koriste.

„Jednog dana sam pronašla jedan ispod tepiha i otišla sam do oca: ‘Oh, tata, vidi! Kao ono na televiziji. Baš je smešno. Za šta se koristi?’ Moj siroti otac je mogao samo da kaže: ‘Ne znam, ne znam’.”

„Onda sam pitala sestru i sećam se da me je sestra opsovala i uzela mi ga. Čak ni tad niko nije pomislio: ‘U redu, trebalo bi da joj kažemo za menstruaciju’.”

Povratak u stvarnost

Posle jednog posebno napornog treninga džudoa kad je imala 13 godina, Nilofar se vratila kući osećajući se užasno – bolele su je noge i samo je želela da se baci na krevet.

Kad je otišla u kupatilo i videla da krvari, uspaničila se, ali nikad nije posumnjala da je u životu čeka još jedan radikalni preokret.

„Narednog dana sam ispričala to prijateljici, a ona mi se smejala i rekla: ‘Kako si glupa. Pa zar ti tvoje sestre nisu rekle?'”

Njena prijateljica, jedina kojoj je mogla da se poveri o podvojenom životu, bila je ta koja joj je konačno pomogla da razreši misteriju higijenskih uložaka koje je viđala na televiziji.

„Vratila sam se i onda je moja majka videla nešto na mojoj odeći. I umesto da dođe i uteši me, počela je da me psuje i da se pita: Zašto si morala da odrasteš tako brzo?”

Njena majka je plakala znajući da će Nilofarina budućnost izgledati kao njena i njenih drugih ćerki, zatočena između četiri zida vlastitog doma.

Za samu Nilofar, bilo je to traumatično iskustvo: „Imali smo mit da ako prođete ispod duge, vaš pol će se promeniti. Bila sam toliko ljuta što sam devojčica da bih noću plakala u krevetu, moleći se da mi Bog dozvoli da prođem ispod duge.”

Buntovnica

Nilofarine godine kao „dečaka” obeležile su njenu adolescenciju i probudile u njoj buntovni duh, zbog kog je osnovala grupe u školi koje su učile devojčice promenama u njihovom telu.

To joj je i omogućilo da studira u inostranstvu, u Indiji, i oblikovalo njene stavove o braku.

„Bilo je mnogo prosaca, čak i kad sam bila veoma mlada, ali moj otac je uvek bio zaštitnički nastrojen prema meni. Govorio bi: ‘Neće se udati sada. Završiće studije i onda će izabrati.'”

Nilofar se na kraju udala 2016, sa 19 godina.

Na neki način, kaže ona, njen muž joj je pomogao da ispuni prazninu koju joj je ostavio otac kad je umro godinu dana ranije.

„On, naravno, ne može da zameni mog oca, ali je bio i još mi je veliki oslonac.”

Bekstvo

Nilofarina porodica se proširila i oni su se preselili u Kabul, glavni grad, gde su otvorili lanac prodavnica nameštaja.

Na vrhuncu, ove prodavnice su zapošljavale i do 300 ljudi, većinu žene koje nisu imale hranitelja.

Ali 2021. godine, kad su talibani počeli da zauzimaju teritorije, a Amerikanci i njihovi saveznici se pripremali da se povuku iz Avganistana, Nilofarina porodica je uvidela da je došlo vreme da počne da se krije.

Kad je haos zavladao ulicama Kabula, potražili su utočište u sigurnoj kući blizu njene firme, dok su njena majka i sestre ostale na drugoj strani grada van domašaja.

Nilofar je govorila za međunarodne novinare željne informacija iz prve ruke o tome šta se dešava na terenu tokom previranja.

Jedan od tih novinara, mladi poljski novinar, pitao je Nilofar da li su ona i njena porodica na nekom spisku za evakuaciju koji bi joj omogućio da napuste zemlju: „Rekla sam mu da nisam”, priseća se Nilofar, „a on mi je rekao: ‘Daj mi sat vremena’.”

Ubačena je u grupu na Vocapu i dobila instrukcije da dođe na međunarodni aerodrom u Kabulu za 24 časa, noseći samo dva ranca.

„Moja majka je bila tamo sa Svetom knjigom u rukama i to je poslednji put da sam videla majku, svoj dom…”

Novi život

Nilofar i njena porodica trenutno žive u Poljskoj, zemlji o kojoj su znali vrlo malo pre nego što su se ukrcali u taj avion.

Ipak, uprkos poteškoćama, uspela je da postane aktivistkinja za ženska prava u domovini i svetu.

Putovala je u Brisel, Nemačku i SAD, gde je delila vlastita iskustva.

Prisećajući se drastično podeljenog života, Nilofar kaže da je on bio „istovremeno blagoslov i prokletstvo”.

„Bio je prokletstvo u smislu da me je ostavio slomljenu. Ne mogu do kraja da budem žena, a ne mogu do kraja da budem ni muškarac. Ali je i blagoslov, zato što sam iskusila obe strane, zbog čega sam postala ova jaka žena kakva sam danas.”

Dan žena koji se danas obilježava u velikom broju zemalja širom svijeta, prvi put je obilježen 28. februara 1909. godine i to u Sjedinjenim Američkim Državama na osnovu deklaracije koju je donijela Socijalistička partija te zemlje.

Od 1975. Ujedinjene nacije službeno obilježavaju 8. mart kao Međunarodni dan žena.

Ideja za obilježavanjem dana koji slavi ženu, koja se borila za ravnopravnost u društvu, za bolji položaj u ekonomskom, političkom, kulturnom i svakom drugom pogledu, nastala je ranije.

Davne 1857. godine na 8. mart žene zaposlene u industriji odjeće i tekstila u New Yorku, prvi put su organizovale javne demonstracije, što je izazvalo nezadovoljstvo lošim uslovima rada i niskim platama. Iste godine su organizovale i sindikat.

Protesti na 8.3. su se događali i sljedećih godina, od kojih je najpoznatiji bio 1908. godine kada je 15.000 žena marširalo kroz New York tražeči kraće radno vrijeme, bolje plate i pravo glasa.

Godine 1910. prva međunarodna ženska konferencija bila je održana u Kopenhagenu u organizaciji Socijalističke Internacionale te ustanovila ‘Međunarodni dan žena’ na prijedlog slavne njemačke socijalistice Clare Zetkin.

Sljedeće godine je Međunarodni dan žena obilježilo preko milion ljudi u Austriji, Danskoj, Njemačkoj i Švicarskoj. U predvečerje prvog svjetskog rata žene širom Evrope su 8 marta 1913. održale demonstracije za mir.

Onaj ko dopušta da kapitalisti tlače radnike, dopušta i da muškarci tlače žene. One će ostati potlačene sve dok ekonomski ne budu nezavisne. Ukoliko je cilj da žena postane slobodno ljudsko biće, onda joj ne treba oduzimati rad, niti skraćivati radno vrijeme, niti ograničavati oblasti u kojima može da radi.

Tako je govorila Klara Cetkin, njemačka revolucionarka, na Drugoj internacionali u Parizu 1889. godine. U te riječi utkala je cijeli svoj život. Već slavna sifražetkinja, 1910. godine je na kongresu Socijalističke internacionale u Kopenhagenu predložila da žene svih zemalja jednom godišnje, 8. marta, slave svoj dan, kao simbol borbe za jednako pravo glasa, zaštitu žena na radu, ukidanje trgovine bijelim robljem i zaštitu djece.

Nakon Oktobarske revolucije, zahvaljujući feministkinji Aleksandri Kolontai, 8. mart je postao nacionalni praznik u SSSR-u, koji je korišten kao dan obilježavanja “herojstva radnika”.

Ovu su praksu prihvatile i druge socijalističke zemlje, pa je ovo bio veliki praznik i u Jugoslaviji.

Zbog toga su zemlje na Zapadu dugo izbjegavale prihvatiti Dan žena. Feministkinje su je počele ponovo slaviti šezdesetih godina, a Ujedinjene nacije su službeno proglasile 8. mart Međunarodnim danom žena 1975. godine. Međutim, politički značaj vremenom je izgubljen, a Dan žena više nije praznik socijalne pravde i jednakih mogućnosti za muškarce i žene, već je uglavnom banaliziran i pretvoren u tipični praznik masovne kulture i potrošnje.

Položaj žena danas

Ženama se u većini zemalja svijeta, pa čak i onim razvijenim, ne daju jednake obrazovne, političke, poslovne i mnoge druge mogućnosti kao muškarcima. Možda će zvučati čudno, ali Ruanda je zemlja sa najviše zastupnica u parlamentu, s druge strane su zemlje poput Saudijske Arabije, gdje žene nemaju gotovo nikakvog utjecaja na politički i društveni život, što se opet ne odražava na sam kvalitet života, u pogledu materijalnih i drugih dobara za pripadnice ženskog spola.

Kada je u pitanju Bosna i Hercegovina, odnosno žena u političkom životu naše zemlje, je prisutna tek toliko da ispuni zakonom propisanu normu. Žene su rijetko zastupljene, pogotovo u izvršnoj vlasti. Pravo glasa u mnogim zemljama, pa i našoj najčešće znači birati, a ne biti izabrana.

Tako je primer porodice Gaćeša iz Beograda, koji su imali jedno dete, a potom dobili četvorke, i uz njih nove materijalne izazove, pokrenuo lavinu pitanja na koje sve finansijske pomoći roditelji imaju pravo u Srbiji.

Tamara i Dejan Bogdanović dobili su, kako kažu, „samo jedno dete, ali je situacija u kući ipak bila alarmantna”.

„Svi ti kažu da možeš da se prijaviš za mnoge pomoći i novac”, kaže Tamara za BBC.„Ipak, kada se detaljno raspitaš i staviš na papir i sve prihode od države, ali i mnoge troškove, za pelene, opremu za bebe, dohranu, fizijatra i mnoge druge stavke – vidiš da taj novac brzo ispari.”

Regulativa se prilično promenila od 2018. godine, kada je usvojen Zakon o finansijskoj pomoći porodici sa decom, pa su gotovo sva davanja propisana upravo ovim pravnim aktom.„Mnogi roditelji ne mogu da se snađu na početku, ali se ipak brzo informišu o tome šta im sleduje”, kaže Jasmina Mihnjak, vlasnica portala Bebac.

„Osnovni utisak je da je država povećavanjem jednokratnih davanja doprinela zagovaranju rađanja, ali izostaje dugoročna podrška u kasnijem dečijem dobu”, kaže ona za BBC.

Ovo je jednokratna pomoć koju dobijaju svi roditelji u Srbiji po rođenju deteta, stoji u zakonu o Finansijskoj pomoći porodici sa decom.

Roditelji će za prvo dete dobiti 300.000 dinara jednokratno, a upravo ovaj iznos dobila je porodica Bogdanović.„Krevetac i nosiljku za bebu smo platili po 10.000 dinara, a pult za presvlačenje i dušek za krevet su bili oko 2.500 dinara svaki”, kaže Tamara.

Porodica je odmah po dobijanju deteta morala da kupi i kolica za bebe, za koja su izdvojili 45.000 dinara, dok je sedište za automobil bilo oko 11.000 dinara.
Na spisku obaveznih troškova je i kadica za kupanje od 2.500 dinara i jastuk za dojenje od 4.500 dinara.

Za pelene su odmah dali oko 2.500 dinara za mesec dana, a kupili su i mesečnu zalihu dohrane, jer Tamara nije imala dovoljno mleka.

„Za tri dana smo potrošili 100.000 dinara”, kaže Tamara.
Ništa od toga nije bilo luksuz, dodaje, jer je jednostavno sve potrebno samo u prvih nekoliko dana.

„Onda sam shvatila da nismo bebi kupili šta da obuče kada izađe iz bolnice i usledio je novi talas kupovine.”

U prvih nedelju dana, Tamara je izračunala da je potrošila 20.000 dinara na odeću i 25.000 dinara na različite lekove, vitamine i dodatnu hranu koju su joj prepisali lekari, za nju ili za bebu.

U međuvremenu je dete krenulo i kod fizijatra na vežbe, jer je blago okretalo glavu više na jednu nego na drugu stranu.
Pored vežbi u Domu zdravlja, porodica je potrošila i oko 35.000 dinara na privatno lečenje.

Naknada za drugo, treće i četvrto dete isplaćuje se na rate.

Oni koji dobiju drugo dete dobiće jednokratno 100.000 dinara i dodatnih 240.000 dinara, a ovaj iznos se isplaćuje u 24 jednake mesečne rate po 10.000 dinara.

Roditeljski dodatak za treće dete je jednokratnih 100.000 dinara, a dodatnih 1,4 miliona dinara se isplaćuje u 120 jednakih mesečnih rata po 12.000 dinara.

Oni koji dobiju četvrtu prinovu dobijaju 2,2 miliona dinara što se isplaćuje u 120 jednakih mesečnih rata po 18.000 dinara.
Pravo na roditeljski dodatak može da ostvari i majka za peto dete, ukoliko je neko od dece umrlo neposredno po rođenju i za njega nije ostvareno pravo na roditeljski dodatak.

U tom slučaju, iznos je isti kao i za četvrto dete.

Majke blizanaca dobijaju dodatak za prvorođeno, kao i dodatak za drugorođeno dete, dok one koje su, na primer, dobile blizance posle prvog deteta, dobiće novac za drugorođeno i trećerođeno dete.

Tako će, na primer, majka sa jednim detetom koja je dobila blizance, dobiti 200.000 dinara odmah, 240.000 dinara na 24 rate i 1,4 miliona dinara na 120 rata.

Roditeljski dodatak prestaje da se isplaćuje ako roditelji napuste dete, ako se dete odseli iz Srbije, ali i ako se utvrdi da deca nisu vakcinisana ili ne pohađaju predškolsku nastavu, dodaje se u zakonu.

Odluka nadležnih da se roditeljski dodatak stopira i ako dođe do razvoda braka ili prestanka vanbračne zajednice, naišla je na osudu stručnjaka, koji smatraju da su u tom slučaju najčešće majke oštećene.

Prijava za roditeljski dodatak se podnosi kada se prijavi rođenje deteta u porodilištu, piše na sajtu E-uprave.

Nabavka dečije opreme

Za kupovinu dečije opreme država takođe daje novac, koji se isplaćuje zajedno sa jednokratnim iznosom roditeljskog dodatka za prvo dete, odnosno sa prvom ratom roditeljskog dodatka za drugo, treće i četvrto.

Taj iznos je 5.000 dinara, a isplaćuje se uz roditeljski dodatak, prema Zakonu o finansijskoj pomoći porodici.

Tamara kaže da je ovaj novac iskoristila samo za kupovinu posteljine za bebu.

“Dečiji-dodatak” Dečiji dodatak

Ova stavka je prevashodno usmerena ka ugroženim porodicama u Srbiji, jer oni pomoć dobijaju dugoročno.

Ipak, mnogo je uslova koje bi trebalo ispuniti kako bi se to pravo ostvarilo.

Roditelj ne sme da poseduje dodatne nepokretnosti, u zemlji i inostranstvu, osim one u kojoj porodica živi.

Važan uslov je veličina stambenog prostora – na primer, ako tročlana porodica konkuriše za ovu pomoć, može da živi najviše u četvorosobnom stanu.

Ne sme ni da poseduje garažu veću od 20 kvadrata, ali su izuzetak oni koji zarađuju od poljoprivrede.
Dodatak se prima za najviše četiri deteta, a uslovi su i da dete pohađa program pripreme pred polazak u osnovnu školu, kao i da redovno ide u osnovnu i srednju školu.
Starosna granica je 20, a za decu sa smetnjama u razvoju je 26 godina života.

Najvažniji uslov su primanja roditelja, a limiti se određuju u odnosu na novac po članu porodice.

Da bi porodica ostvarila pravo na dečiji dodatak, prihod po članu domaćinstva ne sme da bude veći 9.100 dinara.

Granica za porodice sa jednim roditeljem je 11.800, a za staratelje i roditelje dece sa smetnjama u razvoju – gotovo 11.000 dinara.

Iznos dečijeg dodatka je od 3.300 do 5.800 dinara.

Zahtev za dečiji dodatak se podnosi gradskoj ili opštinskoj službi dečije zaštite u kojem porodica živi.
“Gradovi-i-opštine”

Gradovi i opštine

Najvažnije je da se roditelji informišu koje sve koristi mogu da ostvare u zavisnosti od toga u kojoj lokalnoj samoupravi žive.

Sve žene koje se porode u Beogradu dobijaju 10.000 dinara jednokratno, piše na sajtu Skupštine grada Beograda.

Dodatnih 10.000 dinara može da dobije majka prvog i drugog deteta, dok porodilja koja je dobila treće dete dobija još 30.000, a četvrtog 40.000 dinara.

Oni koji dobiju blizance dobijaju jednokratno i 25.000 dinara po detetu.
Nezaposlene majke u Beogradu za svako dete dobijaju 25.000 dinara jednokratno, bez obzira na broj prethodno rođene dece.

U Nišu naknada za prvo dete iznosi 20.000 dinara, a nezaposlene mame dobijaju jednokratno još 50.000 dinara.

Za opremu dobijaju dodatnih 11.000 dinara

Porodica ostvaruje i pravo na mesečnu novčanu pomoć za blizance, trojke i četvorke, i ona je u visini jedne prosečne mesečne zarade, bez poreza i doprinosa, isplaćene u Nišu za prethodni mesec.

O svim iznosima, roditelji mogu da se informišu u Sekretarijatu za dečiju i socijalnu zaštitu Niša.

Pomoć za prvo dete u Novom Sadu je 50.000 dinara, dok je novčana pomoć za trojke 200.000 dinara.

Potrebno je da roditelji popune i dostave zahtev gradu.

Porodilje u Kragujevcu za prvo dete dobijaju 30.000 dinara, a ako su nezaposlene imaju pravo na 20.000 dinara 12 meseci.

Opština Užice daje po 5.000 dinara za prvo dete, dok jednokratnu pomoć od 30.000 dinara iz gradskog budžeta dobijaju nezaposlene porodilje koje šest meseci do porođaja žive na području Užica, stoji u odluci grada.

Porodice u opštini Čajetina za svako prvo dete dobijaju po 85.000 dinara, za drugo dete taj iznos je 110.000 dinara, a za treće i svako naredno, jednokratna pomoć opštine je 160.000 dinara.

Odlukom Gradskog veća, trudnicama u Suboticiisplaćuje se jednokratna pomoć od 15.000 dinara, dok će novopečeni roditelji za prvo dete dobiti roditeljski dodatak od 10.000 dinara.Najnoviji vid pomoći je i subvencija države za majke sa decom pri kupovini stana ili izgradnji kuće, ali se ona pokazala slabo izvodljivom u praksi jer je samo mali broj žena uspeo da dobije subvenciju, prema postojećim uslovima konkursa.

Majke imaju pravo na subvenciju u iznosu od 20.000 evra za kupovinu stana, dok žene sa decom koje žele da izgrade kuću u jednoj od 19 manje razvijenih opština Srbije mogu da dobiju pokriće polovine troškova.

Pravo na pomoć imaju majke koje su rodile decu počev od prvog dana 2022. godine. bilo da su u braku ili u vanbračnoj zajednici.Uslov je da majke, odnosno parovi, primaju manje od dve prosečne zarade.

Odredbe je propisalo je Ministarstvo za brigu o porodici, ali se tokom proleća i leta 2022. godine ispostavilo da je samo nekoliko majki ispunilo uslove konkursa.

Ono što je većini zadalo muke jeste što u uslovima konkursa piše da majke ne smeju da potpišu kupoprodajni ugovor za stan pre nego što državi predaju zahtev za subvenciju.

Kako su mnoge potpisale ugovor zbog uzimanja kredita za stan i rokova koji su im propisivali prodavci nekretnina, država ih je odbila.

Uredba bi uskoro mogla da se promeni kako bi se našlo adekvatno pravno rešenje, pisali su neki mediji.

„Potrebno je da sve majke, koje su u momentu rođenja deteta imale uslove za dobijanje ove subvencije, dobiju finansijsku podršku države onako kako im je obećano”, rekla je Darija Kisić Tepavčević, ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja za RTS.

„Da li će to da bude kroz izmene Uredbe, da u njoj bude navedeno da majke koje ispunjavaju uslove u momentu rođenja deteta, a ne kao što je trenutno – u momentu podnošenja zahteva, ili će biti rešeno na neki drugi pravni način, to ćemo da vidimo.

Pre nego što se žene porode, već moraju da vode računa o tome koliko će novca dobijati od poslodavca ili države, u zavisnosti od toga kada odu na trudničko bolovanje.

Tako ovaj deo ne podrazumeva prihode, već potencijalno manja primanja nego pre trudnoće.

Žena koja je zaposlena ima pravo da otvori trudničko bolovanje odmah na početku trudnoće ili kasnije, a bolovanje otvara ginekolog, piše u Zakonu o zdravstvenom osiguranju.

Trudnice treba da znaju da kada otvore bolovanje prvih 30 dana, biće im pokriveno 100 odsto plate.

Celu platu dobijaće i ako produže trudničko bolovanje, ako samo ako imaju godinu dana radnog staža, a iznos će se meriti tako što se računa prosek zarade za poslednjih godinu dana.

Ako žena nije radila celu godinu, za svaki mesec koji nije radila, računa se minimalna zarada u Srbiji.
Trudnice širom zemlje masovno su se žalile da im plate kasne tokom bolovanja.

Razlog je što troškove plate trudnice nakon 31. dana bolovanja više ne plaća firma u kojoj radi, već država.
Ipak, firma mora da pošalje Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje obračun zarade trudnice, a Fond utvrđuje visinu zarade.

Odluku zatim dostavlja firmi, koja isplaćuje trudnici platu, a Fond refundira iznos poslodavcu.

„Ono što usporava ceo postupak je činjenica da u Zakonu o zdravstvenom osiguranju zapravo nigde i nije utvrđen rok u kome poslodavac treba da dostavi obračun Fondu”, kaže Jasmina Mihnjak sa portala Bebac.

Tamara je otišla na trudničko bolovanje u trećem mesecu trudnoće i plata joj je kasnila dva meseca konstantno.

„Čak su mi rekli da imam i sreće, da to često kasni mnogo više”, kaže ona.

Posle porođaja, sledi još jedna pravna glavobolja – porodiljsko bolovanje.

Porodilje u Srbiji imaju pravo na 100 odsto zarade narednih 12 meseci, ali samo ako su godinu dana pre toga imale vezana primanja, navedeno je u Zakonu o zdravstvenom osiguranju.

Takođe, dodatni uslov je i da su radile 18 meseci pre otvaranja trudničkog bolovanja.

„Ako ste zaposleni kod poslodavca, bilo da imate ugovor o radu na neodređeno ili određeno vreme, vi ostvarujete pravo na naknadu zarade za vreme porodiljskog odsustva i odsustva sa rada radi nege deteta”, kaže Mihnjak.

Za obračun naknade u obzir se uzimaju primanja porodilje tokom 18 meseci pre otvaranja trudničkog bolovanja.

„Ako ste radili svih 18 meseci i imali platu 40.000 dinara, otprilike isto toliko ćete imati i naknadu za porodiljsko”, dodaje Mihnjak.

Tokom trudničkog i porodiljskog Tamara je primala istu platu kao i dok je radila.

„Plašila sam se da će mi plata biti umanjena za topli obrok, prevoz i stimulacije, bonuse koje sam dobijala dok sam radila”, kaže ona.

„Ali to se nije desilo, samo su mi isplatili prosek plata.”

U novoj verziji zakona, svi dodaci na platu se ne odbijaju kada trudnica ili porodilja ode na bolovanje, već se uzima prosek koji je ona dobijala pre tog bolovanja.
Za majke koje nemaju ugovor o radu – a to su žene koje su radno angažovane po osnovu privremenih i povremenih poslova, ugovora o delu, autorskog ugovora, nezaposlene, vlasnice poljoprivrednog gazdinstva i poljoprivredni osiguranici – važe druga pravila.

Svim mamama preduzetnicama i onima koje nisu angažovane po ugovoru o radu zarada se obračunava tako što se prosek zarade u prethodnih 18 meseci podele sa 1,5.
„To znači da će ove mama dobiti manje novca na porodiljskom u odnosu na mamu koja je angažovana po ugovoru u radu u privatnoj ili državnoj firmi, a koja je prethodno imala istu platu”, dodaje Mihnjak.

Danijela Ilić ima sopstvenu firmu za proizvodnju kozmetike, a prosečna zarada joj je bila 60.000 dinara.

Kada je otišla na porodiljsko, mesečno je primala 40.000 dinara.

„Neverovatno mi je bilo da sam plaćena mnogo manje nego prijateljice koje nemaju firmu i rade u drugim firmama”, kaže Danijela za BBC.

„Osećala sam se kao da sam kriva što ne radim kod drugog.”

Preduzetnice nemaju pravo ni na doprinose za vreme trajanja porodiljskog odsustva, već će morati same da uplaćuju iznos za poreze i doprinose ili im u suprotnom neće teći staž na porodiljskom bolovanju.

Porezi i doprinosi su izraz za namete koji se plaćaju državi za penziono i zdravstveno osiguranje.

Za treće dete sve porodilje koje imaju ugovor o radu, porodiljsko bolovanje može da traje do dve godine.

Ali, ovo ne važi za preduzetnice, vlasnice poljoprivrednih gazdinstava i sve ostale kategorije mama koje nisu u radnom odnosu već su angažovane po drugom osnovu, stoji u Zakonu o finansijskoj pomoći porodici.

Preuzeto sa: bbc.com

Ne volim da čujem: to su nečije majke, sestre, ćerke jer sve i da nisu imale nikog nigde nikada, imala su sebe i pravo na život. Nasilje nad ženama je kršenje ljudskih prava i vrišti mi se koliko se ne radi na sprečavanju istog.

Kada tačno prestanemo da bauljamo i gledamo u pod jer se nas ne tiče, to je njihov problem, što ga je birala? Nepodnošljiva lakoća selektivnog tumačenja položaja žena čini da jedan deo populacije zaboravi da su žene morale da se bore za svako pravo koje danas imaju. Još dugo nećemo biti gladne feminističkih borbi, pa predlažem da to što pre kolektivno spoznamo. Obećajte devojčicama iz budućnosti da ćete se makar potruditi.

Ne tražim instant rešenje i kratkoročnu pomoć. Tražim prevenciju nasilja, tražim da nasilje bude kažnjeno, tražim da verujete žrtvi jer ona to nije birala da bude. Tražim kolektivnu odgovornost jer slobodno hodaju ljudi koji brane nasilnike i ne veruju da je on birao da uspostavi kontrolu nad žrtvom i bude zlostavljač. Tražim da se fokusiramo na rano obrazovanje, na otvorenost ka empatiji, na učenje devojčica i dečaka šta je telesni integritet, šta je poštovanje i pravo na život.

Ko je, zapravo, nasilje nad ženama učinio prihvatljivim? Patrijarhat.

Zbog čega i dalje objašnjavamo da se nasilje dešava jer je zlostavljač birao nasilje, pretnje, emocionalne ili ekonomske ucene kao način da dominira nad svojom žrtvom? Zbog patrijarhata.

Nasilje se ne dešava jer je žrtva obukla to i to i rekla to i to, već jer je patrijarhat toksična društvena tekovina. Čak i kada ističemo statističke podatke i broj žrtava, sledbenici ovog sunovrata bez mrvice empatije i srama potcenjuju život žene. Zamislite da gledate sebe u ogledalo i verujete, baš čvrsto verujete, da partner ili bilo koji muškarac ima veće pravo nad životom jedne žene, partnerke, poznanice ili prolaznice od te žene. Zamislite da vam čak i društvo dozvoljava da u to verujete i da vam omogućava da verujete u posedovanje nečijeg života. Kako? Svaki put kada za nasilnika kažete da nije kriv dok se to ne dokaže, a žrtvu odmah optužite da laže i privlači pažnju, podržali ste nasilnika i nasilje.

Svedočimo katastrofalnom položaju žena jer ovo društvo i dalje veruje u rodne uloge, pravo muža da “prevaspita” i kažnjava ženu i da održava red u porodici. Ukratko, društvo deli dozvole za nasilje. Zašto? Zato što se na taj način osigurava dominacija muškaraca. Superiornost muškaraca prate rodni stereotipi i prihvatanje nasilja kao sredstva za rešavanje sukoba. Na ovaj način se ne samo odobrava nasilje i nezdravo samopotvrđivanje, već se i slučaj  žrtve shvata kao sraman, što utiče na odsustvo prijave nasilja. Takođe, optuživanje žrtve da laže i da je sama kriva za nasilje koje trpi, čine da se zlostavljači osećaju bezbedno što je na previše nivoa poraz za čovečanstvo.

Istraživala sam kako to nasilinik dobija podršku okoline. Pored patrijarhata koji uvek upravlja brodom sunovrata, značajnu ulogu imaju i manipulativne i narcističke crte ličnosti koje ga oslikavaju.

Recimo, dešava se da zlostavljač sebe predstavlja kao jaku ličnost kako bi sakrio nisko samopoštovanje. Ovo često rade narcisi i zbog toga biraju partnere koji su skloni inferiornosti jer na taj način hrane svoj ego. Kada takva osoba prestane da se divi njihovom liku ili kada osete da gube kontrolu nad žrtvom, oni koriste nasilje, češće psihičko (manipulacije). To da su zlostavljači nesigurni, može se videti kada ih kritikujete ili kada ih društvo osuđuje. U tim situacijama reaguju loše do mere da gube kontrolu nad sopstvenim egom.

Ja čvrsto verujem da žrtve nisu u stanju da nasilinka lako prepoznaju, pa se posebno grozim kada čujem: sama je birala. Dakle, nijedna od nas ne ide gradom i pita prolaznike da li su nasilni, pa prvog koji joj to potvrdi, vodi kod matičarke. Isto tako, da je partner sklon manipulativnim obrascima nije lako osvestiti, a naročito ne i činjenicu da je žrtva – žrtva.

Pre svega jer vas, ako se vratite na sve što sam pisala gore, društvo tera da verujete u sopstvenu krivicu. Nasilnik destabilizuje žrtvu do te mere da ona njega vidi kao jedini spas. Ukratko, on je savršen, ona je nula i boljeg ne zaslužuje.

Treći ugao koji sam istraživala je detinjstvo. Dečaci dobijaju igrače koje su simbol hrabrosti uz stalne opomene da ne pokazuju svoje emocije i ni mrvicu slabosti. Moguće da su zbog toga nasilnici emocionalno nepismeni jer su učeni da ne osluškuju svoje emocije, a samim tim i da ih ne razumeju. S druge strane, devojčice moraju da budu slatke i fine, spremne da jednog dana saviju glavu ako im je ručak preslan. 

I da, ja nisam psihološkinja, ja samo ne želim nijednu žrtvu više i zato čitam i učim devojčice oko sebe da veruju u pravo na telesni integritet.

Zbog svake žene koja je nakon oduzetog života pored imena dobila:

ubio je jer

nije on bio inače nasilan nego

voleo je

ko zna šta mu je rekla

zaljubila se u drugog

provocirala ga je

imala je dugačak jezik – nijedan nasilnik ne sme da bude nekažnjen.

Da smo jedna drugoj podrška.

Da one koje su na pozicijama na kojima mogu da donose odluke budu inspiracija i podrška, a ne glupi pokušaji glumljenja muškaraca.

Da nas zdravstveni sistem tretira kao ljude.

Da svijet prihvati da postoji postporodjajna depresija.

Da se ne krivi žrtva, nego nasilnik.

Da Lola ne mora ono što je moja baka morala.

Da je odlazak muškarca na porodiljsko – normalna pojava.

Da je menstruacija, seksualnost i slične teme – normalne teme.

Da se bavimo uzrocima, ne posljedicama.

Da mogu da nadjem na odjelu za djevojčice zelene hlače za Lolu.

Da su nam jednake plate i uslovi.

Da nas ne pitaju: Hoćemo li radjati i kad ćemo?

Da smo kompletne i bez muškaraca.

Da nas ne definiše dužina suknje ni dubina dekoltea.

Da smo i mi frajerice, a ne nužno kurve.

Da muškarac nije heroj ako je dobar otac i partner, već da se shvati da je to njegova uloga.

Da zagrlimo feminizam, a ne da ga pljujemo.

Da hvalimo, pridržimo, poguramo jedna drugu.

Da se što glasnije priča o neophodnoj ekonomskoj nezavisnosti svake od nas i da tome prethodi pravo na obrazovanje.

Da nam ne nude popuste, već podršku.

Da smo složne.

Za djevojčice koje dolaze i kojima moramo ostaviti bolji svijet od onog kakav je sada prema nama.

Srećan nam 8. mart!

Manje cvijeća, više prava!
Manje parfema, više razumijevanja!

Dabogda se ispraznile čekaonice u bolnicama, a ispunile ulice i parkovi nasmijanim ljudima.

Neka se zatvore kreditni odjeli u bankama i biro za zapošljavanje nek postane biro za uljepšavanje.

Dabogda bez prijatelja ostali oni koji o svojim prijateljima pričaju iza ledja ili ih ostave na cjedilu.

Neka u vazduhu zaleđena ostane svaka ruka koja krene da udari nekog slabijeg od sebe.

Dabogda na svijetu postojala samo ljudska prava na koje ima pravo svako ljudsko biće, a ne samo oni s polnim ili nekim drugim privilegijama.

Dabogda dostojanstvo bilo vraćeno radnicima, a sramota neradnicima. A ne obrnuto.

Dabogda žene od 65+ godina čuvale unučiće ili komšijsku djecu iz ljubavi, a ne da bi prehranile porodice čuvajući male napasti za kojima ne mogu ni da trče. A moraju.

Dabogda šminka, djeca, odjeća ne bile mjera ženstvenosti, a šarene čarape mjera muževnosti.

Prokleti život u kojem umiru djeca, a bebe ostavljaju ispred tudjih vrata.

Proklete države u kojima policija nije zaštita, zdravstvo nije sigurnost, a školski sistem budućnost.

Proklete plate za koje radiš 300 sati i tačno toliko maraka dobiješ.

Ukinite površnost, zlobu, zajedljivost, ljubomoru, bavljenje tudjim životom.

Uvedite brigu o komšiji, lijepe manire, čitanje knjiga i da jedina pljuvanja budu ona u dalj.

Nek oni iz karavana stanu i pomaze pse.
Nek konji ne dižu prašinu.
Nek se svijet sabere.

Ili neka već jednom dodje taj smak.
Ovako više ne ide.

Sjećam se kao da je juče bilo.

Godina 2006., mi na ljetovanju na Hvaru. Porodično. Predivan juli, čini mi se. Doručkujemo na bazenu, a ispred nas, iz vode, izlazi žena u burkiniju, lice joj je otkriveno, ali je potpuno obučena, svaki dio tijela joj je prekriven, sem stopala, čini mi se.

Šok. Brat je bio vrlo mali pa je prstom upirao u nju, jer se mi ljudi bojimo nepoznatog. Sjećam se da nam je svima tada tetka objasnila da je “to njen kupaći i baš kao što si ti izabrao da obučeš samo te male gaćice, ona najbolje pliva u svojoj haljini”. Mi smo nastavili da gledamo u nju krajičkom oka, a kasnije smo se šalili na tu temu “ajoj koliko njoj treba da se osuši” ili “Garant ne može brzo plivati, jer ta odjeća popije mnogo vode”. Ona je imala i svoj ćilim i molila se svom Bogu, tu ispred nas. U međuvremenu sam se obrazovala, čitala, upoznala i razumjela kulturu takvog življenja. Ali upravo ključ leži tu – u edukaciji o nepoznatom.

Čudno, zar ne? I vi biste je gledali ispod oka, zar ne?

A šta mislimo, mi svi zajedno, gledaju li oni nas ispod oka kad pucamo iz puške kad nam se rodi, uda, vjeri, diplomira? Ili kad pozovemo i one koje volimo i ne volimo ispod šatora da proslavimo sve i što treba i što ne treba, dižući kredit tim povodom pa ga vraćajući od novca koji smo zaradili pod tim istim šatorom? Mislite li da naše žene nisu njima čudne dok paradiraju u grudnjaku i gaćama po pijesku? Ma šta nas briga, mi smo superiorni.

Što je rekla moja koleginica: “Dobrodošli na planetu gdje je koznazašto postalo normalno biti i go i narkoman i sve izvrnuto naglavačke, ali nije normalno biti musliman.” Kako smo došli u tu fazu?

Pokušajmo, bar na momenat, da se zamislimo u burkinijima tih žena na plaži. Ustala je, obukla se, krenula na plažu u zemlji u kojoj živi ili u koju je došla turistički. Izašla je u onom što je njena koža svaki dan, u burci, samo onoj za plažu. Došla na plažu, da bi je nakon nekolko trenutaka opkolilo nekoliko naoružanih policajaca, tražeći od nje da se skine. Momci, može li to malo indiskretnije? Francuzi su stvarno pretjerali. Nije mjesto za šalu, znam. Uglavnom, jelda da ne možete? Samo ću vam reći da bi i vas, djevojke u bikinijima, djevojke koje gurate gaće u guzu da bi vam i guza pocrnila pa tako špartate plažom i vas gledaju svi oni, samo vam neće napisati kaznu za to, mada bi vam rado broj napisali na papirić.

Otkud nekom pravo, otkud nekom ideja da se na zakon poziva tražeći od žene da se skine? Izlažući je sramoti svjetskih razmjera? Čineći njenu sramotu većom od mora koje je ispred nje?

I dok se u Francuskoj brane govoreći da oni to rade iz najboljih namjera, kako te žene ne bi bile izložene maltretiranju od strane ljudi, jer u svijetu vlada strah od terorista, u Škotskoj su odlučili da žene s hidžabom mogu obavljati posao policajki. Jer, alo svijete, to je njihov izbor, to je njihova koža.

Burkiniji su kul, ma koliko mi ćutali o tome.

Uostalom, evo, pronađite vi razliku između ova dva odijela?

I dok se mi iščuđavamo, cokćemo i krstimo nad svim što se dešava u svijetu, a nikako se nas ne dotiče, jer mi smo oni superiorni, Rahid Nekaz, francuski bogataš (mrzim etikete, ali njegov novac je ovdje važan) je nazvao sve gradonačelnike dvadeset i šest francuskih gradova i tražio da direktno njemu šalju kazne koje pišu ženama u burkinijima, jer će ih sve on platiti, kao što je platio i kaznu žene oko koje se digla frka i pokazala sva sloboda zemlje Francuske. Bravo, Rahide, iako je to samo liječenje posljedice.

Ako pažljivo iščitate sve strane tekstove i naslove o ovom nemilom događaju, koji se sigurno dešava već dugo vremena, ali evo sad je internet saznao za njega, najglasniji protiv burkinija su muškarci. Umrimo zajedno od smijeha, jer šta oni znaju o odjeći koju žena nosi? Pričaju o tome kako “one to ne rade, jer vole, već su natjerane ideologijom”. Pa ćeš ih ti naoružani policajče, osvijestiti tako što ćeš ih natjerati da se skinu, tu pred tobom ili da ti plate 120 eura. Sjajno.

Čitam kako Sarkozi hoće da se takva odjeća zabrani svuda, ne samo u javnim ustanovama i na plažama, ma ne dajte im da budu ono što jesu, ne dajte! Čitam kako gradonačelnik Nice smatra da te žene to oblače samo da isprovociraju jadne Francuze. Ali on će im dohakati, već je dvadeset i četiri kazne napisao za takvo oblačenje.

A časne sestre nam ne smetaju, je li? Njima ništa nije nametnuto ideologijom, one su samo došle da smoče nogice.

Ovo nije sloboda. Ovo je akt seksizma i rasizma.

Ovoj planeti, pod hitno, treba vraćanje na fabrička podešavanja.

A sad, pogledajte kako burkiniji mogu biti potpuno fenomenalni. Jer se žene u njima osjećaju dobro, slobodno i onako kako one žele.

Nego, gdje ima da se kupi taj burkini za nas novopečene majke koje se ne osjećamo dobro još uvijek u svom tijelu?

Kažemo paradoksalno, jer nama, koje znamo šta jesmo i šta feminizam jeste, nije jasno zašto se sve češće susrećemo sa negativnim reakcijama prema svojim identifikacijima koje se kreću u rasponu od prevrtanja očima i smijeha do “naloženih” rasprava i iznošenja argumenata o potrebi i utemljenju feminizma i najčešće dolaze od veoma inteligentnih osoba.

Kako nam je bilo teško da razumijemo da pokret koji je toliko učinio i nastavlja da čini za sve nas, za svijet, može da bude toliko krivo shvaćen i potcjenjivan, Lola je odlučila da traži tajm aut i razjasni neke od najčešćih zabluda koje se namotavaju na klupko otpora i ismijavanja feminizma.

Prije svega, da krenemo od definicije. Rječnik pod ovim pojmom podrazumijeva

učenje o jednakim društvenim, političkim i svim ostalim pravima žena i muškaraca.

Ukoliko bi svi razumjeli ovu definiciju u potpunosti, većina svijeta bi sebe smatrala feministima. Ali vremenom, ovaj pojam je primio negativne konotacije sprečavajući ljude da se s njim identifikuju ili da poštuju i cijene nevjerovatan doprinos feministkinja učinjen kroz istoriju. Što je najgore, ovakav negativan stav postaje sve rasprostranjeniji.

To je otišlo toliko daleko da je 2013. godine na Tumblr-u, a potom i na Fejsbuku, došlo do onlajn pojave: “Žene protiv feminizma.” Na ovoj stranici žene dijele svoje fotografije, sa razlozima koi govore zašto su one protiv feminizma.

Žene.

Protiv.

Feminizma.

Većina tih razloga, zapravo, dolazi od ozbiljnog nedostatka razumijevanja samog pojma ili je zasnovana na pogledima ekstremnih grupa, koje većina feministkinja ne dijeli. Neki od znakova protivljenja feminizmu izražavaju zablude koje ćemo sada da razbijemo, jednu po jednu.

Zabluda broj jedan: Feministkinje su žene zaluđene karijerom i one su protiv žena koje to ne zanima:

“Ne treba mi feminizam, jer želim da imam i opciju da ostanem kući i ne radim.”

Namjera i cilj feminizma nije da prisiljava žene na rad, već da osigura da sve one imaju izbor i mogućnost da rade, ukoliko to žele. Ni u kom slučaju cilj nije da se imalovažavaju ili osuđuju majke i domaćice, već da svaka žena zna da joj to nije jedina opcija i da zaslužuje jednaku priliku za izgradnju karijere kao i muškaraci.

Zabluda broj dva: Feministkinje mrze muškarce

“Ne treba mi feminizam, jer ja nisam luda, odvratna, licemjerna žena koja mrzi muškarce.“

Feministkinje ne mrze muškarce. Pokret želi da slavi i osnaži žene, a ne da demonizira i diskriminira muškarce. Takođe, feminizam ne krivi sve muškarce za nejednakosti sa kojima se suočavamo, a ideja da bi one trebale da nestanu, kako bi se uspostavilo društvo bez rodnih privilegija nije ideja koja u sebi nosi bilo kakvu mržnju. Ako smo na čisto s ovim dijelom, onda da kažemo i to da ono što mrzimo jesu ponašanje i djelovanja pojedinih muškaraca i društvene privilegije koje su im neosnovano dodijeljene.

Zabluda broj tri: Feministkinje ne žele da budu jednake, već nadmoćne

“Ne treba mi feminizam, jer ja vjerujem u poštovanje i jednaka prava.”

CIJELA POENTA FEMINIZMA JE POSTIZANJE JEDNAKOSTI. Možda će CapsLock uticati da se ovo napokon razjasni. Feministkinje nisu žene žedne moći koje se bore za uspostavljanje matrijarhata, već “najjednakiju” jednakost muškaraca i žena, na svim poljima. Jednako. Jedini razlog zašto se pokret zove feminizam, a ne humanizam, jeste što postizanje jednakosti zahtijeva da se daju prava potčinjenoj grupu unutar ljudskog društva, a to su žene.

Zabluda broj četiri: Feminizam nam više nije potreban

“Ne treba mi feminizam, jer ja nisam potčinjena. Ja sam slobodna.”

Ovo je argument koji najviše frusrira. Da, prešle smo dugačak put i postigle dosta toga kada je o pravima žena riječ, ali reći da nejednakosti više ne postoje je jednostavno rečeno – netačno. Super je stvar da se neke žene osjećaju kao da nisu potčinjene, iako bi usput mogle da zahvale feministkinjama koje su se nekada izborile za njihove slobode i osjećaj jednakosti i kažu na primjer:

Pravo glasa? Hvala feministkinje. Pravo na razvod? Hvala feministkinje.

Ali nisu sve žene te sreće. Prava žena se i dalje zloupotrebljavaju širom svijeta, uključujući i najrazvijenije zemlje poput SAD-a ili Australije. A sve dok se to dešava, ne samo nama, u našoj kući i našoj zemlji, feminizam je potreban i to ne da bi od žena pravio neke žrtve, već da bi ih osnažio i učinio jednako jakima kao što su to muškarci.

Nadamo se da su ovim bar neke zablude pale u vodu i da je malo jasnije šta je to što feminizam pokušava da promijeni u svijetu, nastavljajući se na svoju istoriju. A za sve one koji smatraju da je feminizam nešto nepotrebno, prevaziđeno i smiješno u savremenom svijtu, napravile smo jednu listu koja se tiče rodne diskriminacije s kojom se žene svakodnevno susreću:

• Žene zarađuju između 14 i 18% manje od muškaraca za isti posao.
• 49% majki je prijavilo neki oblik diskriminacije na radnom mjestu u toku trudnoće, trudničkog bolovanja ili prilikom povratka na posao nakon porođaja.
• Jedna od tri žene će biti seksualno zlostavljana u nekom trenutku svog života.
• Porodično nasilje je vodeći “izlječivi” uzrok bolesti i smrti žena u dobi između petnaest i četrdeset i četiri godine.
• Šezdeset i dva miliona djevojaka nema pristup obazovanju.
• Svake godine oko petnaest miliona djevojaka mlađih od osamnaest godina biva udato, najčešće prisilno.
• Četiri od pet žrtava trgovine ljudima su žene.
• Jedna od četiri žene je seksualno uznemiravana na radnom mjestu.
• Veća je šansa da će žene koje služe u Iraku biti sliovane od strane kolega u uniformi, nego da će poginuti od neprijateljskog metka.

Dakle, koji god razlog da imate da vičete da ste protiv feminizma, postarajte se da ste u potpunosti razumjeli pojam o kom raspravljate, bez prethodne pretpostavke da su sve feministkinje iste ili da imaju neke prikrivene ciljeve i skrivene namere.

A onda, ako se ne protivite idejama feminizma, a ne želite lično da se izjasnite kao jedna od njih ili da kažem nas, zapitajte se zašto je to tako.

Jer, ako vjerujete da svi treba da imaju jednake mogućnosti, vi ste samim tim feminist(kinja). Ako vjerujete da svi treba da budu jednako plaćeni za isti posao, vi ste, pogodite šta? Feministkinja. I ako vjerujete da svako zaslužuje isti nivo poštovanja, VI STE FEMINIST(KINJA).

Čestitamo!

Dobrodošle i dobrodošli u klub. Vjerujte nam, to je sjajan klub.  A to već i znate, jer ste u njemu.

Kako je moje iskustvo ograničeno na ove prostore prepune bijelih homofobnih transfobnih mizoginihčnih vjernika, laptop i internet su se pokazali najboljim metodama ovog (za mene) novog životnog učenja. Volim čitati članke i gledati videe koje su napisale/snimile žene (i poneki muškarac!) različite od mene, kako bih naučila što više o njima, njihovim životima, iskustvima, drugim kulturama, zemljama i kontinentima.

Internet

Ako postoji jedna stvar koju sam naučila u svim ovim godinama beskonačnog surfanja internetskim oceanom, ta je da se nikad ne zalazi u sekciju komentara. Nikad, never, núnca, nikdy. Razlog tome je gomila komentara koje kada jednom vidiš, ne možeš ih tako lako zaboraviti – to su ili ignorantni komentari čija je svrha prikazati da se osoba ponosi svojom primitivnošću ili trolovi koji iskušavaju novi nivo trolanja. Iako postoje i ‘dobri’ komentari, oni nekako budu zgurani na dno od strane trolova ili ignorancije.

Unatoč tome što su internetski trolovi i meninisti udaljeni od internetskog univerzuma samo par klikova mišem, njihove najdraže mete su feminističke stranice, na koje obožavaju komentirati stvari poput: “A što je sa ženama u Kongu, to vas naglo ne zanima? Ti se tu žališ na zabranu pobačaja, ali kako je tek ženama u Indiji, njima je potrebna prava pomoć! Da si ti zbilja feministICA, onda bi se angažirala oko pomoći ženama u Saudijskoj Arabiji!!!”

Taj argument me neko vrijeme mučio – “da te zbilja zanima dobrobit žena, brinula bi se za one gdje je najpotrebnije”. Žene u Hrvatskoj, u usporedbi sa ženama iz Jemena, Indije, Konga ili Saudijske Arabije, žive puno slobodnije.

Ženama u Saudijskoj Arabiji je bilo zabranjeno glasovanje, ali u 2011. kralj Abdullah je dopustio ženama glasovanje na lokalnim izborima za 2015., kao i da budu imenovane u savjetodavnu skupštinu. U Saudijskoj Arabiji pismenost žena se procjenjuje na 91%, što je još uvijek niže od muške pismenosti, iako je daleko veća nego prije 40 godina. Prosječna dob vjenčanja među saudijskim ženama je 25 godina. Mnoge konzervativne saudijske žene ne podupiru slabljenje tradicionalnih rodnih uloga i restrikcija, zato što misle da je Saudijska Arabija najbliže “idealnoj i čistoj islamskoj naciji” koja je pod pritiskom “uvezenih zapadnih vrijednosti”.

U Indiji su prava žena osigurana temeljem Ustava Indije – jednakost, dostojanstvo i sloboda od diskriminacije. Indija također ima različite statute koji uređuju prava žena. U 2011. godini, predsjednica Indije, predsjednica Lok Sabhe i vođa oporbe u Lok Sabhi (Donji dom parlamenta) bile su žene. Međutim, žene u Indiji i dalje su suočene s brojnim problemima, uključujući nasilnu viktimizaciju zbog silovanja, bacanja kiseline, ubojstava zbog miraza i časti, bračnog silovanja te prisilne prostitucije mladih djevojaka.

Žene u Jemenu povijesno su bile u nepovoljnom položaju zbog svog roda, u društvu koje je jako patrijarhalno. Iako je vlada Jemena napravila napore koji će unaprijediti prava žena u Jemenu (uključujući formiranje Strategije za razvoj žena i Strategiju razvoja zdravlja žena), mnoge kulturne i vjerske norme, uz slabu provedbu zakona jemenske vlade, spriječile su žene Jemena da imaju jednaka prava kao i muškarci. Žene podliježu društvu koje održava uglavnom poljoprivrednu, plemensku i patrijarhalnu tradiciju. Ovo, u kombinaciji s nepismenosti i ekonomskim pitanjima, dovelo je žene da ih se neprestano lišava njihovih prava kao građanki Jemena. Zbog neprestanog rasta oružanog sukoba od kraja ožujka 2015., Jemen je postao poznat kao najveća humanitarna kriza u svijetu. Sukob je doveo do brojnih optužbi za kršenje i zlouporabu međunarodnog ljudskog prava i kršenja međunarodnog humanitarnog prava.

Uz probleme uzrokovane sukobom, postoje i druge ozbiljne prijetnje fizičkoj dobrobiti žena u Demokratskoj Republici Kongo. Žensko genitalno sakaćenje (Female Genital Mutilation), iako nije široko rasprostranjeno, postoji među populacijama u sjevernim dijelovima zemlje; učestalost FGM-a procjenjuje se na oko 5% žena u zemlji. FGM je sada nezakonito – zakon propisuje kaznu od dvije do pet godina zatvora i novčanu kaznu od 200.000 kongolskih franaka za osobu koja krši “fizički ili funkcionalni integritet” genitalnih organa.
Stope smrtnosti majki su visoke jer je pristup zdravstvenoj zaštiti ograničen. Osim toga, žena može koristiti kontracepciju samo uz dopuštenje svoga muža, čime joj se ne može spriječiti da od njega dobije AIDS.

Stanje u Hrvatskoj

Iako činimo polovicu populacije na ovom planetu, naša prava po svuda su zatirana.
U svom tom razmišljanju o opravdanosti feminizma na našim zapadnjačkim dijelovima, shvatila sam da, čak i ako se problemi građanki Hrvatske ne mogu mjeriti s problemima ženama iz Saudijske Arabije (koje su tek prošli tjedan dobile pravo da smiju samostalno, bez muškog skrbnika, voziti aute i imati vozačke dozvole), to ne znači da je nama ovdje jednako dobro kao muškarcima.

Skoro je kraj 2017. godine, znanstvenice/ci su našle/i uspješni lijek za liječenje ebole, dale/i su optimističnu prognozu u kojoj bi se liječenje raka znatno poboljšalo kroz 5 do 10 godina, ali zato žene u Hrvatskoj nisu puno napredovale.

Promatrati situaciju naših žena (i žena u regiji), gledati na vijestima kako se radnicama ne isplaćuju plaće, kako ih se ugnjetava, kako i dalje moramo ići na prosvjede za besplatan i dostupan pobačaj, kako silovatelji dobivaju minimalne zakonom određene kazne, kako su “100 posto žrtava kaznenog djela nasilja u obitelji u Primorsko-goranskoj županiji ove godine žene”, kako Hrvatska još nije ratificirala Istanbulsku konvenciju (iako ju je potpisala 2011.) te unatoč svemu tome reći da se Hrvatice nemaju pravo žaliti ” jer im može biti gore” i da feministkinje ne rade svoj posao jer “ne pomažu” ženama diljem svijeta je antifeministička mizogina budalaština.

Privilegij

Samim time što  nemamo muškog skrbnika koji prati svaki naš korak, koji nam odobrava stvari i potpisuje sve dokumente, za razliku od žena u Saudijskoj Arabiji, mi građanke RH imamo privilegije. Osoba može imati privilegij na jedan način, no to ne znači da nema zapreka na drugi način – na primjer: ja, kao bijela, able-bodied, cis, hetero žena imam privilegije time što sam upravo sve navedeno. Kada hodam gradom, ne bojim se hoće li netko povikati za mnom zato što sam hetero, hoće li mi se pijana osoba ‘unijeti u facu’ zato što sam cis, ne gajim strah prema policajcima diljem svijeta zbog svoje boje kože.

Unatoč svim tim privilegijama koje kao imaju, broj ubojstva žena je u porastu – 2016. je zabilježen najveći broj ubojstava u zadnjih sedam godina, policija kod slučaja obiteljskog nasilja privodi oba partnera, zbog čega se događa da žene ne žele prijaviti nasilje policiji,  malo sredstava se ulaže u vrtiće, kao da se ne vidi korelacija između zaposlenosti i dobre organizacije vrtića, na razgovoru za posao mi se može postaviti neprimjereno pitanje o imanju djece ili dečka/muža, farmaceut/kinja do relativno nedavno je mogao/la odbiti dati mi pilulu za dan poslije, a ginekolozi se i dalje izvlače na ‘priziv savjesti‘ u javnim bolnicama, dok ispod pulta dijele vizitke svojih privatnih ordinacija.

Problem s ljudima koji se žale na feminizam zapada je što često takve stvari govore kako bi opravdali svoja primitivna stajališta i netrpeljivost, a također se čine uzbuđeni što mogu čitati o takvim stvarima, samo da bi potvrdili svoju predrasudu prema feminizmu. To su uglavnom isti ljudi koji negiraju postojanje mizoginije, seksizma, rasizma, homofobije, transfobije i seksualnog nasilja kao problema zapadnog svijeta jer oni sami nemaju te probleme.

Kako dalje?

Gledajući video američke crne trans aktivistkinje i intersekcionalne feministkinje, Kat Blaque, shvatila sam koliko su feministkinje diljem svijeta u pravu kada kažu da im treba feminizam: “Velik dio mog feminizma se radi o pričanju o stvarima koje sam osobno iskusila te u pojačavanju glasova osoba koje imaju iskustva koje ja osobno nemam. Ne mogu znati apsolutno sve niti imati oči i uši po svuda. Umjesto grđenja ljudi jer nemaju određene informacije, podijelite te informacije s njima.”

Da, istina je da građanke Hrvatske žive u zemlji koja je, u usporedbi s drugima, ne baš najgora, no kao što nam je svima jasno – za napredak uvijek ima mjesta. To što govorimo o statistikama hrvatskih žena i idemo na prosvjede za ‘bolje sutra’, ne znači da ne čitamo i o ženama u SAD-u, Afganistanu ili Saudijskoj Arabiji.

Ono što je bitno je da se građanke i građani educiraju o raznim problemima s kojima se susreću žene diljem svijeta (pa tako i Hrvatske) te da umjesto polemika o ‘nepotrebnosti feminizma u Hrvatskoj jer žene mogu glasiti i same voziti auto’, postave pitanje zašto toliko ljudi razgovara o intersekcionalnom feminizmu, gdje su same/i pogriješile/i u stavovima te kojim putem krenuti kako bismo kolektivno dostigle/i jednakost i ravnopravnost.

Libela.org – Mia Vodopija

Koliko smo nisko pale, kad se i na sam pomen ženske samostalnosti i nezavisnosti reaguje ovako glupavo? I šta to fali feminizmu, pa tu reč smatramo maltene za psovku? Često o ovome diskutujem sa svojim koleginicama i saborkinjama, novinarkama koje se ne stide da kažu da su feministkinje. Uglavnom razmatramo strategije kako da skinemo stigmu sa ove reči. Moj predlog je jednostavan: ako želimo da spasemo ovu reč, dovoljno je da je koristimo. Ne treba da je se stidimo, ne treba da stavljamo ograde poput: „Nisam feministkinja, ali…“ Ne smemo, poput jedne ministarke u Vladi Srbije da, kad imamo dobar poslovni predlog, isti šapnemo muškom kolegi, koji će ga predstaviti kao svoj. Naravno, kad kažem da nešto ne smemo, ne znači da mislim kako to treba zabraniti nekakvim zakonom. Ali, zaista mislim da to sebi ne smemo da dopustimo iz jednog vrlo prostog razloga: zbog dostojanstva.

Dostojanstvo je jedan od faktora koji čine razliku između ljudskih bića sa jedne, i životinja sa druge strane. Ako ne čuvamo dostojanstvo bićemo ujarmljene, izdržavane i iskorišćavane poput domaćih životinja. Toliko je jednostavno. Zbog dostojanstva i borbe za njega, nekad davno neke žene su davale živote. Ginule su i umirale da bi dobile pravo glasa.

Svojevremeno mi je ovaj argument izašao na nos, jer mislim da je korišćen kako bi se onim ženama koje ne žele da glasaju nametnuo osećaj krivice. Glasačko pravo je pravo, svako je slobodan da ga iskoristi ili ne. Ali, to ne menja činjenicu da su neke žene ginule da bismo mi danas mogle da izaberemo da li ćemo koristiti svoja prava.

Emili Dejvidson, kao i druge britanske, a kasnije i američke sifražetkinje, štrajkovala je glađu. U zatvoru je bila u devet navrata, gde je prisilno hranjena 49 puta… Poginula je 1913. godine na konjičkoj trci, jer je izašla na stazu i pokušala da zakači zastavu sifražetkinja na konja koji je pripadao kralju Džordžu Petom. Sve u ime borbe za žensko pravo glasa. I dan-danas istoričari se upinju da dokažu kako je bila suicidalna. I dan-danas se za nju i njene saborkinje koriste epiteti poput „militantna“ i „radikalna“. Istina, britanske sifražetkinje jesu bile sklone da tu i tamo podmetnu po neku eksploziju. Ali, izvinite: one su dizale u vazduh poštanske sandučiće u poznim noćnim satima, kad nije bilo ljudi u blizini.  Štaviše, jedan od imperativa im je bio da za sobom ne ostavljaju ljudske žrtve.

Mnogo je žena u svim delovima sveta kojima treba da budemo zahvalne za parče slobode koje danas imamo. Aleksandra Kolontaj, Klara Cetkin, Roza Luksemburg, Emili Pankherst, Emili Dejvidson, Alis Pol, Lusi Berns… Sve su to biografije koje ne mogu da stanu u jedan lanak, a važno ih je znati da bi se razumeo smisao Osmog marta i ženske borbe za sopstvena prava.

Iako se obeležava Dan žena obeležava još od 1909. u SAD, od 1911. u Austriji, Danskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj, te od 1913. u Rusiji, 8. mart je tek 1977. proglašen za Međunarodni dan žena i od tad ga obeležavaju Ujedinjene nacije. Ovaj Osmi mart je, dakle, 40. po redu. Izgleda da je četrdeset godina dovoljno da se uljuljkamo i pomislimo kako smo ravnopravne i kako nam jednom stečena prava ne može oduzeti niko. Kakva kobna greška! Sloboda je komplikovana. Ne može se osvojiti jednom i više o njoj ne brinuti. Sloboda mora stalno da se čuva i brani. Ako se samo malo opustimo i zaboravimo na to, istog trenutka se pojavljuju krvožedne hijene koje će nam je oduzeti.

Ako do sad to nismo naučile, 2016. godina je bila ključna da ovo utuvimo u glavu. Donald Tramp, osvedočeni seksista, došao je na čelo „slobodnog sveta“. Poljakinjama i dalje nad glavom visi opasnost da im ograniče reproduktvna prava. Makedonke su u tom pogledu već obespravljene. U Srbiji je bilo sličnih pokušaja. U celom regionu bivše Jugoslavije žene potpisuju tajne ugovore sa poslodavcima u kojima se obavezuju da neće zatrudneti u narednih pet godina. Dobijaju otkaze kad zatrudne. U rijaliti programima gledamo kako ih ponižavaju, tuku, pa čak i siluju. Krajem februara u rijalitiju „Parovi“ došlo je do incidenta koji bi vrlo lako mogao da bude silovanje, ali je snimak ekspresno uklonjen sa Jutuba, pa nikada nećemo saznati.

U Srbiji, žrtve silovanja moraju da odgovore na pitanje sudije da li su se branile i zašto nisu. U poslednjih deset godina, u porodičnom nasilju biva ubijeno između 30 i 40 žena. Nezvanične procene kažu da u Srbiji živi oko 80.000 samohranih roditelja, mahom majki, koje nijedan zakon ne prepoznaje kao osetljivu kategoriju. Više o polovine tzv. teško zapošljivih kategorija na tržištu rada čine žene. Prosečan životni vek firme koju u Srbiji otvori žena je dve godine. Od ukupnog broja preduzetnica, njih 66 odsto pokreću posao iz nužde, a ne zato što imaju ambicije. Na osnovnim studijama svih univerziteta uspeva da diplomira mnogo više žena nego muškaraca. Ali, kad je reč o nastavku obrazovanja i sticanju viših akademskih titula, dolazi do velikog obrta: najednom, više je muškaraca među doktorima nauka. Normalno, jer džaba ženi stručnost, obrazovanje, diplome i titule, ako se nije udala i „ostvarila kao majka“.

Koja je, onda, razlika između 19. i 21. veka? Pa, samo u tome što su načini da žene budu ponižene i omalovažene perfidniji i skriveniji. Danas u teoriji imamo i pravo na glasanje i na obrazovanje i na rad. U praksi, spotiču nas na svakom koraku.

Nije pošteno. Pogledajte istoriju sveta i videćete da su žene imale ogromnu ulogu u svemu što je u toj istoriji bilo plemenito i dobro: od radničkih prava, jednakosti, borbe protiv rasizma, do mirovnih pokreta. Nisu čekale da im neko da prava, same su se za njih borile. Žene su se emancipovale same. Sada treba da emancipuju muškarce, a to je daleko teži zadatak. Jer, kako lepo reče jednom glumica Mirjana Karanović: „Zamislite, dođete s posla mrtvi umorni, sačeka vas čista i mirišljava kuća, umirena deca i tanjir tople domaće supe. Pa ko bi se toga dobrovoljno odrekao?“ Dakle, vratimo se na početak ovog teksta: ne trebaju nam kožne tašne na popustu, jer većina nas ni tako snižene ne može sebi da ih priušti. Ne trebaju nam ni ruže ni karanfili, parfemi i ostale lepo upakovane trice. Treba nam život. Samo to.

Ipak, ako je istorija borbe za ženska prava nešto pokazala, to je da žene ne odustaju nikada. Imala sam osam ili devet godina kad sam sa mamom gledala „Telmu i Luiz“. Nisam shvatila gotovo ništa, ali me je najviše zbunio kraj filma u kom njih dve dobrovoljno kolima sleću s litice u sasvim izvesnu smrt. Kad sam pitala mamu zašto su to uradile, dala mi je odgovor koji sam shvatila mnogo godina kasnije. Rekla mi je: „Zato što žene, kad jednom okuse slobodu, neće da je se odreknu po cenu života.“

Jovana Gligorijević