Ona je na svom Instagram profilu napisala da mu se zahvaljuje za doprinos njihovoj firmi.

“Ovaj stan je poklon od srca, ja uvijek kažem: ovo je naša firma. Naše je onoliko koliko dajemo drugima. Hvala Bogu što mi je tebe poslao u život. Ja znam kako je imati kredit i misliti hoćeš li imati novac za sljedeći mjesec. Nadam se da sam tebi i tvojoj obitelji malo olakšala”, napisala je ona.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Ilijana Bodlović (@chanelanny)

Ovo nije prvi veliki poklon koji je ova preduzetnica poklonila svojim radnicima.

Naime, ona je tokom prošle godine radnici Dražani Palac iz Gruda, koja je zaposlena u njenom fitnes centru, poklonila novi mercedes.

Ranije je Bodlovićeva za medije pričala kako je i sama prošla put od skromnih početaka do uspješne preduzetnice.

Ona je, kako je ispričala, prvih dana u Njemačkoj živjela u maloj sobici sa trošnom grijalicom i jednostavnim namještajem, te je tu sanjala velike snove.

“Moji treneri su me pitali: “Ana, je li moguće da si ti ovdje spavala?” A ja sam s ponosom rekla: da. Ta sobica bila je moj mir i moj luksuz. Znala sam da se moram boriti za svoje snove”. ispričala je tada.

Navela je da su je teške životne okolnosti oblikovale i naučile upornosti.

“Iz moje najveće boli rodila se moja najveća snaga. Ljudi kojima sam najviše vjerovala nisu vjerovali u mene. Ali unutar ta četiri zida ja sam rušila svoje granice. Padala sam, dizala se, padala opet… moj put nikada nije bio lagan”, ispričala je Ana.

Njena kompanija danas zapošljava oko 100 mladih ljudi.

Izvor: nezavisne.com

Za nju je čak i Miljenko Jergović rekao da je „junakinja našeg doba“. Beogradska snaha, zagrebačka djevojčica, slobodna, oslobođena do tačke da nam samo može poslužiti kao primjer.

Ona se, kao i svaki slobodan duh, pronalazi u brojnim ulogama, od voditeljice, preko pjevačice i poduzetnice, do aktivistkinje, ali ono što je važno napomenuti je da je Ida prvo majka dva dječaka.

Ove godine obilježila je 20 godina muzičke karijere, 45 godina života, a djeluje kao da uopšte ni ne stari. Mada i o starenju ima mnogo toga da kaže.

U  Oslobođenoj, naša omiljena Lollo brigida, Ida Prester. Sa Brankicom će razgovarati o braku, majčinstvu, šta za nju znači biti oslobođena žena, o aktivizmu, pravu žena. Podijelit će s nama i najvažniju životnu lekciju: kako pronaći sebe. Kaže i kako je život pun neuspjeha, ali treba naučiti uživati u neuspjehu.

Podcast Oslobođena slušajte i gledajte ovog četvrtka u 20 sati na www.podcastoslobodjenje.ba te na platformama YouTube, Google Podcast, Apple Podcasts, Deezer, Spotify, Podcast Index, Amazon Music, TuneIn + Alexa, Podcast Addict, Podchaser, Pocket Casts, Listen Notes i Player FM, a u 23.15 sati na O kanalu.

Ako bih počela ovaj tekst konstatacijom da je Tamara lepa mlada žena u muškoj industriji, bio bi to korak ka stereotipizaciji, a to nikako ne želim. Cilj mi je da posle ovog teksta pomislite: „Zaista naš spoljašnji izgled i pol ne određuju naše sposobnosti i domete“.

A ako bih počela ovaj tekst… iskreno?

Mnogo je uglova iz kojih njihova priča može da se predstavi, ali ja sam odabrala da sa Tamarom Stančev razgovaram o tome kako je to kada ćerka stane na čelo porodične firme i, bez pardona, govori o milionima evra u (vrlo!) muškoj industriji. I više od toga – unapređuje standarde starije od nje same.

Tamarini i moji putevi ukrštali su se različitim zgodama. Ono što bih na prvu rekla je: uvek doterana i negovana, a na drugu (mnogo važnije) uvek srdačna i saradljiva. Ali, istinski sam počela da obraćam pažnju na ono što radi tek kada je proleća 2022. promenila LinkedIn status i, mada kaže da „ti nisi tvoja poslovna titula“, na toj mreži se sada predstavlja kao: Mechanical Maintenance Components Seller in High Heels.

Posle dužeg korporativnog staža u retail i e-commerce industriji, sada je generalna direktorka Ljubex International, firme koju je 1990. osnovao njen otac Ljuben Stančev, sa već tada 15 godina ozbiljnog iskustva u industriji kotrljajnih ležajeva. Ljubex je uvoznik i distributer kotrljajnih ležaja i prateće opreme: semeringa, hilzni, kućišta, masti, ulja, kaiševa…

„Moj otac prodaje ležaje od 1975. Njegov prvi posao je bio referent za ležaje, u jednoj gigantskoj firmi bivše Jugoslavije. Kad je krenula kriza krajem osamdesetih i kad je bilo stani-pani, osnovao je svoju firmu – s jednim ležajem u džepu. Toliko je dobio kao otpremninu u svojoj prethodnoj firmi. Onda je taj jedan ležaj prodao, kupio dva manja, i tako je sve krenulo.

Dosta jasno se sećam tih početaka, iako sam tada bila baš mala devojčica. Tata koji vikendom ide na buvljak i kupuje ležaje (tada su bile sankcije i roba nije bila tako dostupna kao danas, pa se valjalo snalaziti), ja koja sam spremila jednu veliku A4 svesku da hvatam beleške kad je tata van kuće, a neko pozove da mu treba ležaj – da zapišem i prenesem mu.

Iznajmljena garaža, nekoliko ulaza dalje od zgrade u kojoj smo živeli, bila je naš prvi magacin. Sećam se i kako je tatina jakna uvek bila toliko teška da ja, kao klinka, jedva sam mogla da je podignem, jer su džepovi uvek bili puni ležaja – ako nekome, ne daj Bože, stane kamion – da tata može brzo da odreaguje i isporuči ležaj gde je potrebno. Toga se, možda, i najjasnije sećam – tih velikih, masivnih kožnih jakni, njihove težine i tatinog insistiranja da džepovi na jakni uvek budu ravno sečeni, ne koso – da bi ležaji mogli da budu u njima. Nije što je to moj otac, ali zaista je ovo priča od jednog ležaja (bukvalno!) do magacina sa preko 10.000 različitih pozicija u svakom trenutku, a komada još i mnogo više“, kaže Tamara.

Tokom odrastanja ni ona, ni njena sestra nisu bile previše uključene u dešavanja u firmi. Ljuben nije donosio posao na porodični ručak.

„I to je jako dobro za porodicu i nas kao njegovu decu. Kad bi se pričalo o firmi, ja sam samo znala da ne prodajemo krevete, da je ležaj strateški proizvod (u smislu da pokreće gotovo svaku industriju) i to je to, manje-više. Bavila sam se mnogo više hot industrijama prethodno: retail, e-commerce, radila u Ministarstvu omladine i sporta. Premda sam sebe uvek videla kao preduzetnicu i sve te prethodne pozicije kao stanice na putu do preduzetničke karijere, nisam jasno znala da li ću praviti nešto svoje ili doći kod oca u firmu.”

Taj transfer desio se vrlo spontano, objašnjava Tamara.

“Firma je dobila upit za saradnju od jedne firme iz Londona, tata ne govori engleski, samo nemački, ja sam se uključila da pomognem i -– desila se magija. Tata je počeo da me gleda kroz poslovnu prizmu i doživljava kao poslovnu ženu, a ja sam otkrila da je prodaja – prodaja, ma šta prodavali – kupus i papriku, belu tehniku, modu ili ležaje.”

Mi smo roditeljima zauvek deca

Možda sada očekujete priču nalik Velikom prasku, ali zapravo nije postojao jedan konkretan razgovor na kome su se ćerka i otac dogovorili da ona bude najpre direktorka razvoja.

“U jednom trenutku sam počela da govorim ‘’trebalo bi ovo da uradimo’’ ili ‘’završiču ja to, preuzimam to na sebe’’, a do tada je bilo ‘’treba to da uradite’’ ili ‘’mogla bi Ivana ( koleginica) to da preuzme na sebe’’. Mislim da je velika istina, a o njoj se možda nedovoljno priča – da smo svi mi svojim roditeljima zauvek deca.

Moj otac je oduvek mislio da sam ja pametna, uspešna, odlična u svom poslu – i duboko je verovao u to i pričao okolo na taj način, ali ipak dok nismo prošli ovaj period pregovaranja – i dalje je bilo prisutno, doduše prećutno, ali moglo se osetiti, ono ‘’ja znam bolje, pa imam više godina iskustva’’ ili ‘’pa, ja to radim tako već 30 godina’’. Mislim da je upravo to razlog zašto ti neki porodični transferi ne budu uspešni u meri u kojoj bi mogli. Jednostavno dođe do tog sudara generacija i onda je potrebno da svako malo popusti i objektivno sagleda onog drugog.”

Porodične firme najčešće funkcionišu “porodično”, pa čak i kada čelnu osobu zameni prvi srodnik, šarenolike su reakcije kako zaposlenih, tako i poslovnih partnera.

“Ako mene pitate, Ljubex je danas daleko bolja firma nego što je bila kada sam ja došla u nju – u smislu izgleda, atmosfere, radnih uslova, procedura, itd… Mnogo toga je izmenjeno, uvedeni novi programi. Baš nedavno mi je jedan kolega, koji je u firmu došao nekoliko meseci pre mene, rekao kako se gotovo više i ne seća prve postavke koju je zatekao – ali ne samo u smislu ljudi, nego i izgleda firme, načina na koji se radi, atmosfere, organizacije posla, itd…

Nekim zaposlenima je to baš bilo potrebno, a nekima je bio preveliki izlazak iz zone komfora. Sve to novo i dobro što je doneto, donelo je sa sobom i nova, drugačija očekivanja i standarde. Sasvim je prirodno da su i reakcije različite, ne nosimo se svi isto s promenama”, objašnjava Tamara i dodaje:

Hoćemo dobavljače kao što ste vi

“Reakcije ljudi iz industrije i partnera su sjajne. Mi smo sada u prilici da menjamo, praktično, celu industriju, donosimo jedan potpuno nov način rada, pristup poslu…

Bili smo pre nekog vremena u poseti jednoj fabrici hrane, i nekoliko sati kasnije, tata mi prenosi: ćerka jedne njegove prijateljice radi u HR-u te firme i zvala je da mu kaže da su, posle sastanka sa Ljubexom, kolege iz proizvodnje i nabavke išle po firmi i pričale o tome kako je sastanak bio kvalitetan i kako bi voleli da su im svi dobavaljači poput nas.

Toliko su nas hvalili, da je to stiglo i do HR-a, a onda nazad do nas. Ili, recimo, dešavalo se da mi kažu da šalju moje mejlove dalje, samo na čitanje, da vide kako se piše follow-up. Naša industrija još uvek dosta počiva na porodičnim firmama, mahom su to vlasnici poput mog oca, nema mnogo ili uopšte ljudi koji su došli iz velikih sistema, pa je onda takav pristup – neka vrsta egzotike.”

Tamara i Ljuben imaju različita viđenja kako je izgledao njeno profesionalno angažovanje u Ljubexu, ali su zahvaljujući dobroj međusobnoj komunikaciji oboje znali da je to zbog promena. Nije se mnogo preispitivala u trenutku preuzimanja posla, jer je iz pređašnjih iskustava izgradila samoefikasnost i taj iskorak u nepoznato za nju je samo značio da će odmah krenuti da čita i istražuje o tome, tragajući za najboljim praksama i rešenjima.

Nije prirodno da se tata ne meša

“Moj tata bi uvek rekao: ‘’Ona kad je dolazila, rekla je – nemoj da mi se mešaš, i ja sam rekao – u redu.’’ A nije baš tako bilo. Nije prirodno da se ne meša. Ja uvek ističem da je to, na kraju dana, ipak njegova firma, on ju je napravio, on ju je negovao više od 30 godina, prirodno je da se i dalje pita i uključuje.

Rekla sam jednu drugu stvar: “Ako nećemo da menjamo stvari, bolje da ne dolazim”. Mi smo, kao porodica vrlo bliski i imamo divan odnos. Ja nikad ne bih bila spremna da taj odnos narušim zbog posla i zato mi je bilo važno da se usaglasimo oko načina rada pre nego što i zvanično dođem.”

Tamara svedoči da su od njenog dolaska uradili mnogo toga: od bazičnih stvari, kao što je sređivanje svih kompjutera, novi paketi programa, nov ERP, nov sajt, izrada B2B portala, do postavljanja zvaničnih procedura i pravila.

“Baš skoro sam bila na sastanku s kolegom i jednim spoljnim saradnikom, on je između ostalog, u nadzornom odboru firme koja pravi 100 miliona evra prometa. I pokrene se priča: koja je firma, šta rade… A kaže taj čovek: ‘’Pa, ozbiljna firma – ima postavljene sve procedure, za sve različite scenarije, komunikaciju, ko šta rešava, itd.’’ Počnem na to da se smejem, kolega isto. Jer od kada sam došla u firmu – to su stvari na kojima ja insistiram – da postavimo sistem, ali to su stvari i zbog kojih sam naišla na najveći otpor. Ljudima je bilo teško da nešto stavimo i formalno na papir, okačimo na server…

Pored toga, ja stalno govorim i da ćemo porasti barem duplo. Posle tog razgovora kažem kolegi: “Je l’ vidiš o čemu ja sve vreme pričam? I duplo će nam biti malo, mi sad radimo tako da ćemo moći i 100 miliona da pravimo!”

Osim što je u ovoj industriji neobično da porodičnu firmu vodi neko sa višegodišnjim iskustvom rada u velikim korporacijama, još je “egzotičnije” da to bude mlada žena.

“Nedavno sam bila na poslovnoj večeri. Na večeri je bilo jedno sedam-osam muškaraca i ja sama. Jedan od tih ljudi je vlasnik nekoliko fabrika, divan gospodin, i tokom večere je, rekao kako je firmu sada tako organizovao da on ide na posao svega 2-3 sata nedeljno. Kažem ja: ‘’Hoćete, molim Vas, da mi kažete kako Vam je to pošlo za rukom – volela bih da jednog dana i ja budem vlasnik biznisa, da nisam više samo izvršna funkcija, i da radim ovoliko?’’

Kaže on: “Gospođice, da sam ja tako lep kao Vi, ja bih to već napravio.” A onda se ubaci drugi: “Da sam ja tako lep kao ti, ja bih to već iskoristio”. Odgovorim im: “Ali, ja nisam vaspitana tako.” Za stolom – tajac. Kažu: “Kako si nas ućutkala, jao.” To je zaista istina. Možda je staromodno, ali je tako: ja sam naučena da treba vredno da radiš, da treba da znaš to što radiš, da treba da poštuješ, budeš marljiv, pažljiv. I da onda i sreća i uspeh dolaze s tim.”

Dizajnerica koja je impresionirala žiri kako dizajnom, tako i svojom životnom pričom.

Modni brend Simplicity Perfected koji je utemeljila Prijedorčanka Sanda Potkrajac osvojio je Couture nagradu Muzeja Yves Saint Laurent u Marakešu! Ovakvih vijesti više trebamo – a evo šta je vodilo ovoj sjajnoj završnici: u maju 2023.

Muzej Yves Saint Laurent u Marakešu i magazin “I CAME FOR COUSCOUS” objavili su otvoreni poziv za modne dizajnere širom svijeta da prijave svoju kreativnu interpretaciju Robe 109 – haljine 109, iz kolekcije Yves Saint Laurent za proljeće/ljeto 1979. Kandidati su bili pozvani da reinterpretiraju haljinu i pošalju uzorke, skice, ideju iza koncepta, te konačnu kreaciju.

Impresionirani žiri

Cijenjeni žiri sastavljen od eminentnih modnih stručnjaka, proglasio je pobjednike u tri kategorije: Couture, Art i Emerging Talent. Glavna, Couture nagrada, dodijeljena je Sandi Potkrajac – nepoznatom imenu u svijetu mode; dizajnerici koja je impresionirala žiri kako dizajnom, tako i svojom životnom pričom.

Sanda Potkrajac je prešla dug put na svom putu od bebe koja je odrastala u koncentracionom logoru početkom devedesetih u Prijedoru, do osobe koja je danas – preduzetnica koja studiozno gradi svoj modni brend Simplicity Perfected u SAD-u.

Uz podršku udruženja The Little Things We Adore iz Rovinja koje je osnovao modni konsultant Srđan Prodanović, a u okviru njihovog inkubatora za inovacije, Potkrajac se upustila u ovu avanturu i odlučila da učestvuje u prestižnom takmičenju.

Sinergija kreativnosti

Jedna pčela ne pravi med. Ova stara berberska izreka poslužila je kao katalizator za cijeli proces kreiranja haljine koja kombinira sirovu ljepotu Robe 109 s elegantnom esencijom koja definira Simplicity Perfected.

Baš kao i sam Saint Laurent, koji je gajio tapiseriju kolaborativnih veza, često kombinujući svoje sa talentima kolega iz različitih kreativnih domena, Potkrajac je u procesu izrade svoje kreacije tražila podršku prijatelja i saradnika koji su dijelili istu viziju.

Detaljima posvećeni proces izrade kreacije odvijao se u njujorškom ateljeu Karen Chinchille koji sarađuje sa cijenjenim kućama visoke mode. Crpeći inspiraciju iz originalne skice, tkanina je drapirana na formu koja omogućava vješto eksperimentiranje s postavljanjem centralnog volana.

Osnova haljine je ručno rađena – svjedočanstvo posvećenosti u kreiranju. Ručna obrada nastavlja se i kroz rad sa delikatnim tkaninama, naglašavajući metodičnu izradu haljine. Svileni šarmez volani ističu se kao omaž Robe 109, prožeti njezinim bezvremenskim duhom. S druge strane, teksturirana otvorena tkana baza predstavlja evokativnu odu Maroku i njegovoj prirodnoj privlačnosti. Kreativnu paletu Yves Saint Laurenta odlikovale su živahne nijanse, kao i afinitet prema suptilnim zemljanim tonovima.

„Kao mala djevojčica voljela da sam pravim kolače i različite poslastice, posmatrala sam starije članove porodice kako to rade, trudila se da pomažem… Ta ljubav me nikada nije napustila. Kada sam nakon srednje Medicinske škole u Banjaluci diplomirala na Ekonomskom fakultetu, ni sanjala nisam da će moj „hobi“ prerasti u sjajan biznis i osnovni izvor prihoda.“ priča sagovornica „Lole“.

Uz praznike, poput 8. marta, Natašina mala kućna fabrika kolača radi punom parom. Poslovni partneri su joj ugostiteljski objekti, frizerski saloni, političke partije, udruženja građana… Dobar glas je jedina reklama.

„Posebno mi je drago kada moji lijepo dekorisani proizvodi uvesele štićenike Doma za starija lica, članove Udruženja roditelja sa četvoro i više djece i td. A, ove godine sam, među ostalim,  pripremala poklone i za njih povodom 8. marta.“ – priča Nataša.

Natašin san i sljedeći razvojni korak je otvaranje prave fabrike kolača, u kojoj će, osim članova njene porodice, zapošljavati i ostale radnike. Kod dobre volje je najvažnije da je vlastita, kaže Nataša, uz ocjenu da rezltati ne mogu izostati.

Ova mlada Banjalučanka možda najbolje ilustruje činjenicu da nam je svima građa mozga ista, a da njegova upotreba ne zavisi od pola.

Vitni Vulf Herd je 2019. od strane Forbesa proglašena za najmlađu milijarderku na svetu, koja je sama zaradila svoje bogatstvo. Danas, zbog pada vrednosti deonica aplikacije Bumble, ona ima „tek“ 940 miliona dolara.

Ova genijalka je pokrenula aplikaciju za dejting  nakon dramatičnog napuštanja Tindera, 2014. godine.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Whitney Wolfe Herd (@whitney)

Tada je tužila svog bivšeg poslodavca za seksualno uznemiravanje i diskriminaciju, tvrdeći da joj je oduzeta titula suosnivača, a navodi se i da je dobijala pretnje i uvredljive tekstualne poruke od bivšeg šefa, koji joj je bio i partner.

Slučaj je brzo rešio Tinder, pre nego što je Vulf Herd sama krenula u preduzetičke vode, potraživši pomoć od ruskog milijardera iz Londona Andreja Andreeva da napravi alternativnu aplikaciju za dejting, koja je fokusirana na pružanje bezbednijeg okruženja ženama. Koncept aplikacije je da samo žene mogu da naprave prvi kontakt.

Borba sa seksizmom

Iako potiče iz bogate porodice, u karijeri je naišla na prepreke sa kojima su mnoge žene susretale u svetu tehnologije.

Sa samo 22 godine, Volf Herd se zaposlila u kompaniji pod nazivom Hatch Labs gde je upoznala Šona Rada i Krisa Gulčinskog, koji su kasnije postali razvojni tim za Tinder. Izveštava se da je ona osmislila ime i logo aplikacije, kao i da je zaslužna za rast popularnosti Tindera među studentima.

Ona sada zakonski nije u mogućnosti da priča o tome kroz šta je prošla u Tinderu, ali je tužba rešena za preko milion dolara. Šon Rad se povukao sa mesta generalnog direktora Tindera ubrzo nakon toga, pa se nagađa da ju je on zlostavljao.

Nakon pravne bitke, Vitni se takođe suočila sa žestokim digitalnim nasiljem.

„Bila sam preplavljena mržnjom na internetu, s mnogo agresivnog ponašanja, ljudi koji me prozivaju, zaista bolnim stvarima koje nikada nisam doživela. Osećala sam se kao da je čitavo moje samopoštovanje, bilo kakvo samopouzdanje koje sam imala, bilo isisano.

Bilo je mračnih vremena kada sam mislila: ‘Pa, to je to. Neću više imati karijeru. Imam 24 godine, dolazim iz jedne od najpopularnijih svetskih tehnoloških kompanija, ali internet me mrzi’. Bilo je to užasno vreme. Onda sam se jednog jutra probudila i pomislila: ‘Ponovo ću se izgraditi'“, rekla je za Times 2018.

Koliko radiš kad si milionerka

Vulf Herd se obično budi svakog jutra u 5:15 i odmah počinje da odgovara na mejlove.

Mediji su čak pisali da se budi svaka dva sata tokom noći da bi proverila prijemno sanduče.

„Pokušavam da to zaustavim. Nemam odmore. Nemam vikend, nisam živela kao dvadesetogodišnjakinja otkako sam osnovala Bumble 2014“, priznala je.

Just went down the $BMBL rabbit hole and realized…

Whitney Wolfe Herd and I wore the SAME Oscar de la Renta wedding dress?!!? Except I bought mine used via the Real Real pic.twitter.com/vHdwWf9TpJ

— Jess Henry (@jessicahenry) February 12, 2021

Udala se za teksaškog naftnog naslednika Majkla Herda na elegantnoj trodnevnoj ceremoniji na italijanskoj obali Amalfi, 2017. godine. Imaju jednog sina.

Par se prvi put sreo na skijanju u Aspenu 2013. godine, ali ga je Vitni prvi put videla na aplikaciji za upoznavanje.

„Ima lice koje zapamtite“, rekla je za Telegraph.

Preuzeto sa: zadovoljna.nova.rs