Nadamo se da nećete biti u situaciji da neke njihove poteze primenite, već da ćete se za svoj uspeh izboriti zalaganjem kroz uspešno studiranje i građenje karijere. Ipak, ove priče malo koga ostavljaju ravnodušnim i definitivno daju vetar u leđa onima kojima hrabrosti ponestane!

Džim Keri – sa 15 godina radio kao domar da bi izdržavao porodicu

Bio je svedok finansijske propasti svoje porodice, ali je odlučio da bude više od pukog posmatrača. Džim Keri je morao da sazre jako mlad, što je možda i uticalo na njegov karakteristični glumački stil.

On je govorio o traumatičnim danima kada je njegov otac, koji je radio kao muzičar, izgubio posao i uticaj koji je to imalo po njegovu porodicu. Kerijeva porodica je sa donje srednje klase došla do najnižeg sloja društva i bili su primorani da žive u kombiju. On je napustio školu sa 15 godina i počeo da radi kao domar kako bi pomogao svoju porodicu. Taj period je bio veoma naporan za njega i uzimao je svoj danak. Bio je konstantno besan na sve. Džimov lek je bila bejzbol palica kojom bi razbijao sve što je stigao.

Sve ovo vreme, Džim je ostao veran svojoj ljubavi prema komediji. Ali je proživeo pravi pakao kada je njegov debi u klubu komedije doživeo potpuni debakl. Debitantski nastup, za koji mu je otac pomogao sa pripremom bio neuspeh. Ipak, on je ostao nepokolebljiv. A kada se finansijsko stanje njegove porodice stabilizovao, vratio se na scenu sjajnim nastupom, i od tada milioni ljudi širom sveta umiru od smeha na njegove šale i filmske uloge.

Opra Vinfri je stigla do vrha iako su je gađali stenama odozgo

Mislim da je priča Opre Vinfri jedna od najneverovatnijih savremenih – od siromaha do kralja priča – svih vremena. Verovatno znate da je Opra najbogatija afroamerikanka 21. veka, sa neto vrednošću od preko 3 milijarde $. Ona se smatra jednom od najuticajnijih žena na svetu.

Njen neverovatan uspeh je utoliko impresivan s’ obzirom na teško odrastanje. Kao ćerka neudate majke tinejdžerke koja je radila kao kućna pomoćnica, Opra je odrastala u ekstremnom siromaštvu. Njena porodica je bila toliko siromašna, da su je kao dete, zadirkivali u školi zbog nošenja haljine napravljene od džakova krompira. Ona je takođe bila žrtva seksualnog zlostavljanja od strane članova porodice. O ovom incidentu je razgovarala sa TV gledaocima tokom specijalne epizode ​​u svojoj emisiji.

Prvi veliki događaj je bio njen nastup na lokalnoj radio stanici posvećenoj crnačkom auditorijumu. Vlasnici su bili impresionirani njenim stilom govora i strašću, pomogli su joj da stigne do većih radio stanica, što je na kraju rezultiralo njenim pojavljivanjem na televiziji.

Hauard Šulc je prodavao svoju krv, a danas ceo svet zna za Starbucks

Okusio je gorak ukus siromaštva u ranom uzrastu. Kada je imao 7 godina, njegov otac je slomio članak dok je radio kao vozač kamiona. U to vreme, njegov otac nije imao zdravstveno osiguranje ili naknadu radnika, a porodica je ostala bez prihoda.

Sa 12 godina, Hauard je dobio prvi posao. Prodavao je novine i radio u lokalnom kafiću. Kada je napunio 16 zaposlio se u prodavnici krzna, gde je morao da se bavi razvlačenjem kože. Ovaj iscrpljujući posao ga je učinio jačim i potvrdio njegovu želju da uspe u budućnosti. Radeći težak posao stekao je dosta fizičke snage, zbog čega se istakao u sportu i dobio sportsku stipendiju na univerzitetu. Međutim, odlučio je da ne želi da igra fudbal i umesto stipendije uzeo je studentski kredit i radio razne poslove, pa i prodavao svoju krv. Na kraju je diplomirao u oblasti komunikacija 1975. godine.

Posao koji će ga odvesti u pravom smeru je posao prodavca aparata za kafu. Iako je napredovao do pozicije menadžera, kada je neoubičajeno velika porudžbina stigla iz jednog malog lokala, to mu je probudilo interesovanje. Upoznao je vlasnike tadašnjeg Starbaksa i oduševio se njihovoj posvećenosti. Odlučio je da napusti posao menadžera i namolio ih je da bude deo Starbucks ekipe.

U poseti Italiji oduševio se kulturom ispijanja kafe i želeo je da taj model prenese u Ameriku. Vlasnici nisu bili oduševljeni njegovom idejom i na kraju je napustio Starbaks i otvorio svoj lokal. Posao je cvetao i vremenom je bio u mogućnosti da otkupi Starbaks koji je bio na prodaju. Danas Starbaks vredi 85 milijardi dolara.

J. K. Rouling je dobila ideju za knjigu čekajući voz

Rouling je sa svojih 25 godina došla na ideju za roman o Hari Poteru, jedne večeri tokom koje je čak četiri sata čekala odloženi voz. Ona je počela da piše prvu knjigu te večeri, ali su joj bile potrebne godine da bi je zaista završila. Dok je radila kao sekretarica, Rouling je bila otpuštena zbog previše sanjarenja o romanu.

Tokom godina pre lansiranja knjige, ona se udala, dobila ćerku, razvela, i bila joj je dijagnostifikovana klinička depresija pre nego što je konačno završila knjigu u 1995. godine. Hari Poter i kamen mudrosti je konačno objavljen 1997. godine, nakon što ju je odbilo 12 izdavačkih kuća! Danas je Rouling ,,samo milionerka’’ jer je svoj milijarderski status izgubila zbog velikog broja velikodušnih donacija. Šta kažete na to?

Stiv Džobs je skupljao plastične flaše za novac

Ne može se pričati o neverovatnim uspesima bez pominjanja Stiv Džobsa. On je odustao od koledža jer njegova porodica nije mogla da podnese finansijski teret njegovog obrazovanja. Nezvanično je nastavio da prisustvuje nastavi, a živeo je od besplatnih obroka iz lokalnog hrama Hare Krišna i skupljanja plastičnih boca. Džobs je smatrao da mu je kurs kaligrafije bio inspiracija za revolucionarne fontove Mac računara.

Iako se Džobs ističe u prvi plan, nije samo on zaslužan za ono što je kompanija Apple danas (drugi najvredniji brend današnjice). Mnogi ljudi ne znaju ko je Stiv Vozniak, čovek iza tehnologije prvih Apple računara, kao i još nekoliko drugih ljudi koji su zajedno sa Stiv Džobsom “sklepali” prve računare u garaži. Kakva god bila pozadina priče, Džobs će ostati upamćen kao jedan od najuticajnijih ljudi 21. veka.

Džek Ma je čovek promašaja, koji su ga doveli do milijardi

Džek Ma je osnivač platforme za E-trgovinu Alibaba, koja se nedavno pojavila na finansijskom tržištu sa procenom vrednosti od oko 150 milirajdi dolara. Alibaba vredi više od Fejsbuka, a obavlja više trgovine od Amazona i eBay-a zajedno! Sam Džek vredi 25 milijardi.

On dolazi iz porodice niže klase. Kao dečak oduvek je želeo da nauči engleski jezik. Provodio je dane kao vodič engleskim turistima u obližnjem parku, gde je upoznao devojčicu koja mu je dala nadimak Džek jer nije mogla da izgovori njegovo ime.

U toku svog obrazovanja je pao 2 puta na prijemnom za osnovno obrazovanje, 3 puta na prijemnom za srednju školu i 3 puta za fakultet! Da bi na kraju diplomirao engleski. Nakon studija odbijen je na više od 30 pozicija za koje je aplicirao. Kada se otvorio KFC tražilo se 23 zaposlena, prijavilo se 24, jedino on nije primljen!

Ni kao preduzetnik nije bio uspešan u početku. Propala su mu 2 poduhvata. Dok nije posetio Ameriku i prvi put se upoznao sa kompjuterima i mogućnostima interneta. Kada se vratio u Kinu, ubedio je svoje drugove da ulože i osnuju Alibabu. Osnovao je kompaniju za internet trgovinu u 31. godini života i to bez ikakvog znanja o programiranju i prodaji! Neverovatno!

Rade Joksimović je od ugradnje grejanja postao milioner

Da ne bude da u našoj zemlji nema inspirativnih priča ljudi koji su doživeli svetski uspeh, moramo pomenuti Radeta. Rade nije ugrađivao grejanje, već priča počinje kada je sa svojih 16. godina prisustvovao razgovoru svog oca sa čovekom koji je trebalo da im uvede gas u stan.

Rade je tada pokušao da nađe na Internetu nešto više o firmi izvođača, ali nije uspeo. Pitao je čoveka da li ima sajt, on mu je rekao da nema, ali da shvata značaj interneta i da bi voleo da to razvije. Zatim je upitao Radeta da li se on razume u to i da li bi mogao da mu napravi sajt, što je Rade prihvatio, iako u tom trenutku nije znao apsolutno ništa o web dizajnu niti o programiranju!

U međuvremenu je sam naučio kako da napravi sajt i sklopio prvi posao. Kasnije je bio veoma aktivan na forumima gde je pomagao ljudima sa raznim problemima. Njegovo požrtvovanje i znanje nije prošlo neprimećeno i nakon nekog vremena je dobio par poslova od ljudi sa foruma, a kasnije i posao. Sve to dok je još bio u srednjoj školi.

Sa 19 godina dao je otkaz u firmi i odlučio da pokrene sopstveni biznis, koji je kasnije prodao za iznos od 6 cifara. Od tada je pokrenuo još nekoliko biznisa i nastavlja da edukuje mlade kroz predavanja i online članke na raznim sajtovima.

Koji je recept za uspeh? Iz priča ovih ljudi, glavna osobina koja se izdvaja je upornost. Upornost i hrabrost da nastave napred, bez obzira na okolnosti u kojima se nalaze. To je odlika pravih šampiona, ne samo strast ili talenat, već sposobnost da ustanu nakon pada i streme ka vrhu. Šta Vi mislite o tome?

Mateja Panović

Žene se i dalje bore za svoje mesto u poslovnom svetu. Nije lako biti na važnom mestu u firmi i u isto vreme ispuniti sva očekivanja, pored ostalih kulturoloških i društvenih uloga koje žene udaljavaju od profesionalnog uspeha, uzevši u obzir da je sistem uglavnom prilagođen muškarcima.

U nastavku vam predstavljamo osam načina da eliminišete ponašanje koje vas udaljava od uspeha.

Tražite ono što želite

Prema anketi sprovedenoj početkom 2014. godine od strane mreža Citi i LinkedIn, a u kojoj je učestvovalo 1000 zaposlenih žena, jedan od tri najveća problema sa kojima se žene susreću je to što nisu dovoljno plaćene. Međutim, samo jedna od četiri žene je tražila povišicu u 2013. godini. Ukoliko želite promenu, zatražite je! Postoje razlozi zbog kojih je to delotvorno: u istoj anketi se pokazalo da je 75% žena koje su zatražile povišicu, tu povišicu i dobilo.

Ne plašite se da budete pomalo „bezobrazne“

Žene koje su šefice upadaju u začarani krug, jer da bi postigle uspeh moraju biti različite, izuzetne, i, najvažnije, ne smeju se voditi emocijama. Ali, takođe treba da budu pristojne i pristupačne. Mnoge žene ne uspevaju da pronađu balans, tako da nemojte ni pokušavati da to uradite. Umesto toga, donosite pametne odluke, naoružajte se i prionite na posao koji vam je dodeljen i – ne izvinjavajte se nikome.

Ali nemojte biti ni previše agresivne

Često se na poslu susrećete sa „saboterima“ koji misle da će osigurati svoj položaj ako druge spreče da napreduju. Međutim, istraživanja pokazuju da oni koji imaju ulogu mentora, imaju više uspeha u poslu od ostalih. Istraživanje Univerziteta u Ostinu iz 2012. godine je pokazalo da su mentori stekli uvid u svoje jače strane, ali i mane, shvatili određene stvari vezane za profesionalni razvoj i da su, takođe, srećniji. Iz ovoga se može izvući pouka: pokušajte da budete bolji šef u 2017. godini, jer, na kraju krajeva, ipak ne možete raditi sami, već u kolektivu. A tako ćete i mnogo više postići.

Javno iznosite svoja postignuća i ne stidite se uspeha

Prema jednoj studiji objavljenoj u biltenu Ličnost i društvena psihologija, žene su sklonije od muškaraca da prepuštaju svoje poslovne zasluge drugima. Zaustavite se na trenutak. Priznavanje sopstvenih velikih napora pomaže da otvorite mnoga vrata, pruža samopouzdanje drugim ženama i može vam poboljšati celokupno raspoloženje. Osim toga, studija sa Harvarda je otkrila da kada pričate o samom sebi, u mozgu se javlja isti osećaj zadovoljstva kao posle dobrog obroka ili primanja plate.

Brojanje usluga

Bilo da se radi o sitnici, kao što je poziv na kafu, ili nečemu većem, kao što je bavljenje sportom sa kolegama, žene teže da imaju spisak usluga koje su učinile i onih koje su im učinjene. Ali vođenje te liste je bazirano na manipulaciji i može dovesti do stvaranja neprijateljske atmosfere, demotivacije i podele. Osim toga, predstavlja samo gubitak vremena.

Prestanite da se izvinjavate zbog uspeha

Žene imaju tendenciju da se plaše ambicija i uspeha više od muškaraca, mada je to uglavnom na podsvesnom nivou. Brine ih misao da nisu zaslužile uspeh i visoku poziciju u firmi, plaše se da će ih uspeh udaljiti od prijatelja i potencijalnih poslovnih partnera i zbog toga ne traže ono što žele. Međutim, ako prestanete da se izvinjavate zbog toga što sledite svoje ciljeve i ostvarujete ih, imaćete veće mogućnosti da nastavite sa uspesima i bićete mnogo srećnije.

Definišite izraz „imati sve“ na sopstveni način

U 2016. godini je bilo dosta reči o ženama koje „mogu da imaju sve“. Ali, možemo li u narednoj godini prestati da stavljamo sve žene u taj kalup? Žene žele različite stvari, i zbog toga je „sve“ potpuno relativno. I to je u redu. Bilo da se radi o tome kako uspeti u poslu i na koji način, to je veoma lična i individualna odluka. Dakle, naučite da donosite samostalne odluke.

Idite kući za vreme večere

Zaista, idite. Ako ne zbog svoje porodice, onda zbog svoje karijere. Istraživanje objavljeno u časopisu Gender&Society pokazalo je da žene koje rade 50 sati nedeljno ili više nisu povećale svoje poslovne uspehe i izglede za napredovanjem, već sasvim suprotno od toga. Uzmite u obzir primer Šeril Sandberg, operativne direktorke u Facebook-u, koja je postala poznata po tome što kreće sa posla u 17:30 kako bi mogla da večera sa decom u 18:00. Za njen uspeh je zaslužna odlučnost da se suprotstavi normi.

Poslovne žene imaju pred sobom brojne izazove. Uključivanje žena na liderske pozicije traje tek manje od 50 godina. Potrebno je da naučite da tražite, da budete predvodnice, da pričate o svojim postignućima, da se ne stidite uspeha, da definišete šta zaista želite i da imate razumno radno vreme.

„Niko nije dobio veliku kancelariju tako što je sedeo sa strane, već zato što je sedeo za pregovaračkim stolom. I niko ne dobija unapređenje ako ne misli da zaslužuje uspeh“, kaže Šeril Sandberg.

Prevela: Natalija Stojanković

Izvor: iSerbia

Ali je li veza održiva, odgovor je: “Ne znam”.

Mogu biti vječiti idealista pa reći da se sve može kad se hoće, ali ovaj put bih da realno sagledam situaciju i kažem kako dosta toga zavisi od vas dvoje koji se nalazite u tom odnosu. Ali ono što pravi dodatnu prepreku jesu svi faktori koji ne zavise od vas. Nije i ne može sve biti u vašoj moći, jer nemoćni i zaljubljeni, vi dosta toga ni ne vidite objektivno. A realno i kako biste, kad se radujete samo danu kada ćete se vidjeti. Sve do jednom. Kada poželite ostati.

Postoje trenuci u toku dana kada ste srećni, tužni, depresivni, a njega nema tu.

Trenuci u kojima želite podijeliti kolač i ispiti šolju kafe prije posla.

Trenuci u kojima želite plakati na njegovom ramenu, ali zagrlite jastuk.

Trenuci u kojima ste najsrećniji, ali kada se okrenete pored sebe, prazno je.

Njega nema.

Onda se uđe u onu fazu čekanja, euforične neizvjesnosti i vaš život se svede na odbrojavanje do vašeg polaska ili njegovog dolaska. Živite za te dane i svima okolo poručujete da ljubav ne broji kilometre, da ste srećni, zadovoljni i ispunjeni. Sve dok vikend ne završi i ostanete sami. Onda proklinjete sebe i kilometre i ko ga baš tamo na drugi dio države smjesti. Ili čak još dalje, na drugi kontinent. Hvata vas panika i do narednog susreta pomislite barem stotinu puta što vam je to trebalo pored toliko “dostupnih ispred kuće”. Ali nisu kao on i vi to znate. Zato ste s njim, ma koliko ljestvica za preskočiti postajala viša.

Nemoćni i zaljubljeni, vi dosta toga ni ne vidite objektivno. A realno i kako bi, kad se radujete samo danu kada ćete se vidjeti. Sve do jednom. Kada poželite ostati.

Prkosite vremenu, svijetu i drugima, naročito onima koji na startu kažu kako nećete uspjeti, a onda dođe dan kada poželite više.

Kada nije više dovoljan vikend za sve ono što planirate s njim.

Kada skajp nema mogućnost da vas on zagrli.

Kada je samoća udvoje prokleto teška.

Onda se nađete, ali ovaj put najozbiljnije do tada i kažete: “Ili ćemo biti na jednom mjestu ili prekinuti”. I onda se sav svijet zaustavi i shvatite koliko ste bespomoćni. Uzevši kao pretpostavku to da vi radite u jednom gradu, imate izgrađen život, krug prijatelja i porodicu tu, a on to sve na drugom mjestu, postavlja se pitanje: “Ko ide gdje?”

Neko se uvijek odriče više, zbog druge osobe.

Neko to kasnije požali, a neko shvati da je vrijedilo.

Taj neko sam ja, ali i svi oni koji su bili u situaciji koja ti ostavi prostor da uzmeš sve ili ostaviš. Bez treće varijante.

Veza na daljinu zahtjeva predanost, ogromnu dozu povjerenja, ali kad kažem ogromnu, onda zamislite sve ono što ste ikada vjerovali svima, samo usmjereno prema jednoj osobi, jer većinu vremena ona nije tu. A vama ostaje samo da vjerujete da znate gdje je i šta radi i da to ne predstavlja prepreku u vašem odnosu. Potrebno je vrijeme prilagođavanja, spremnosti na odricanje i pravljenje kompromisa, ali i spremnosti na samoću. To što si s njim, ne znači da ne ostaješ sama. Odmah u startu precrtaj u kalendaru neke od događaja, vikend zabave i pomisao da će on tu biti svaki put kada treba. Shvati da ste sami i da će jednoga dana neko od vas birati. Ostati ili otići, znajući da će to u potpunosti promijeniti tok vašeg odnosa.

Neko se uvijek odriče više, zbog druge osobe.

Neko to kasnije požali, a neko shvati da je vrijedilo.

Možda ćeš taj neko biti ti, a možda budeš samo dio izbora, koji napravi on. Ne postoji pravilo, jer uvijek tvrdim da je mnogo gore kada ste kontantno zajedno, a udaljeni miljama daleko. Kada vaša srca kucaju u istoj prostoriji, ali ne i u istom ritmu. Kada svaki trenutak koji provedete zajedno, provodite zato što ste tu, a ne zato što ste htjeli biti.

Zato veza na daljinu ima tu posebnu čar da čekaš nekoga koga istinski želiš vidjeti. S kim si siguran da imaš zajednički pogled na svijet i za koga ti nije žao odreći se nečega. Nekad je to vikend koji umjesto da odmoriš provedeš putujući preko pola Bosne i Hercegovine, a nekad je to dodatni sat koji bi radije da se naspavaš, ali ipak ostaneš pričati s njim, jer te razumije. Jednostavno je. Kada ti neko znači ne postoje prepreke koje staju na put vama dvoma, uprkos tome što cijeli svijet vidi stotinu i jednu. Vi izaberete da možete. A onda vremenom testirate sposobnost moći, jer vam svaki novi dan predstavlja novi izazov.

Tebi bez njega.

Njemu bez tebe.

Vama bez vas.

– Izvol’, momak – reče Đuro, treća generacija državnih činovnika, grlat čovjek okrugloga lica i okruglog stomaka, sada malo zadihan od spuštanja niz stepenice zgrade gradske uprave.

– Dobar dan. Trebalo bi da ovjerim neke dokumente, ali vaš prostor nije prilagođen i arhitektonske barijere nisu uklonjene, pa nisam u mogućnosti da uđem, kao što vidite – izdeklamova student Dimitrije, mamin Mita, i pomalo suvišno kažiprstom podsjeti na postojanje četiri točkića ispod svoje zadnjice.

– Sa'ćemo mi to riješ'ti. Vojo. Vojkane! Zov’ Zoru, rec’ joj d'imamo jednog invalida ovdje! Sa'će Zorica.

– Izvinite, molim Vas da ne koristite taj termin, jer on zaista nije adekvatan u 21. vijeku.

– Izvin’, momak. Ovaj, imamo, znači, jednog momka s posebnim potrebama, nek požuri Zora!

– Izvinite, ali ni taj izraz nije pogodan. Znate, mi nismo više osobe s posebnim potrebama. Mislim, nismo nikad ni bili, jer, vidite, potrebe su iste, samo je način njih…

– A ko ste sad?

– Molim?

– Veljo’, ko ste sad?

– A s-sad… sad smo osobe sa invaliditetom!

– Vojo, ipak je u pitanju jedan sa invaliditetom! Napomeni Zori, da ih ne pomiješa! Sa'će Zorica – reče Đuro i zaputi se nazad ka započetom tiketu za kladionicu.

– Hvala – pobjedonosno se osmijehnu Mita, invalid sa potrebama i invaliditetom, zadovoljan svojim malim doprinosom velikom cilju, i ostade tako ponosno nasmijan na svježem vazduhu još 15-ak minuta, čekajući Zoru, koja je taman bila pristavila džezvu.

Ovaj razgovor se, istini za volju, nije odigrao ni u jednom gradu u BiH. Ili jeste, u skoro svakom od njih.

Naime, u svakom kutku ove nadasve zabavne države postoji po nekoliko Mita, Đura i Zora, kojima mnogo šta nije zajedničko, sem jedne, vrlo važne stvari – potpunog odsustva kontakta sa realnošću.

Da je Mita, kojim slučajem, u Americi, ili barem Austriji, gdje je skoro sve već prilagođeno i obezbijeđeno ljudima poput njega, bilo bi sasvim smisleno da se na ulicama bori za političku korektnost i poželjnu lingvistiku. U Bosni, gdje se na ulici nalazi zato što ne može da uđe nigdje, može bit’ da postoje bitnije teme.

Da su, pak, Đuro i Zora tamo, oni bi sigurno bili na ulici, jer bi im sa postojećim stepenom razumijevanja sopstvenog posla i penisobolje ka učenjem istog možda povjerili metlu za čišćenje, ali i to uz nečiji nadzor.

No, srećom po veselu družinu, svi su oni ušuškani u kotline brdovitog Balkana, a one trpe svašta.

Recimo, to da se informacija o uvođenju prevoza prilagođenog invalidskim kolicima u periodima od 7 do 11 i od 15 do 17 časova radnim danima smatra hvale vrijednom viješću. Jerbo svak zna da invalid sa potrebama i invaliditetom samo ide kod doktora i u školu (najdalje srednju), a ovih zaposlenih ima taman toliko da se svo troje mogu razvesti od tri do pet. I što bi onda neko plaćao vozača u dvije smjene, k’o da će ti, takvi putnici ići na, recimo, neki poslovni sastanak, večernji festival ili, ne daj ti bože, u kakav izlazak, u gužvu?!

A i bolje išta nego ništa, kažu ljudi. Ono, jest’, imala je Banjaluka prije tri godine savremen prilagođeni prevoz, koji je šljakao u dvije smjene (bez vikenda, naravno, nećemo pretjerivati). Ono, jest’ i da jedan Zagreb ima 10 takvih kombija, dostupnih 18 časova dnevno, plus vikendima. Al’ bolje opet išta nego nekad svašta, pa onda ništa. Kažu ljudi.

Ustavna sloboda kretanja se ionako može ostvarivati u intervalima, kao što se može praktikovati i samo na pojedinim linijama gradskog prevoza, gdje su autobusi koji mogu da „čučnu“ i spuste se do trotoara, kako bi se kolicima ušlo u njih. Ove ostale ulice, to svakako i nisu neki zanimljivi dijelovi grada, ne valja se svugdje ni zavlačiti, jelte.

Destinacije su svakako unaprijed filtrirane, jer je sužen i izbor fakulteta koji se mogu funkcionalno studirati, pa samim tim i poslova kojima se invalidi sa potrebama i invaliditetom mogu poslije baviti, odnosno radnih mjesta na koja mogu putovati. Što je takođe smisleno, jerbo svak zna da se oni i zapošljavaju samo u organizacijama i državnim organima koji se bave njihovim pitanjima. Nećete sigurno vidjeti nekoga od njih da je, šta ti znam, PR u marketinškoj agenciji.

Stoga je OK da ni danas nije riješeno pitanje ulaska u, recimo, Elektrotehnički fakultet. Jer, realno, šta će invalidi sa potrebama i invaliditetom na fakultetu koji im omogućava da se lako zaposle, skinu s grbače države, dobiju profesiju koja ne zahtijeva fizičku agilnost i znanje s kojim mogu zarađivati od kuće?

Isto tako nemaju šta da traže ni u Banskom dvoru ili jedinom gradskom bioskopu, jer, hajmo iskreno, kulturom se kod nas ne zanimaju ni ovi što hodaju na dvije noge. U zgradu gradske uprave su dobrodošli samo najtvrdoglaviji, koji ne odustanu ni kad vide da je platforma za kolica stavljena iza štoka, tako da joj se ne može ni prići osim tehnikom kosog hica, a takvih je dimenzija da je mogu koristiti samo oni čija su kolica držala dijetu prethodnih mjeseci. Takvi se možda zalete i na biblioteku, gdje postoji još zabavnije rješenje, sa elementima alpinizma, pa se uz obrazovanje pobuđuje i sportski duh.

Ovako inspirativnom okruženju doprinose i njegovi glavni akteri, ti invalidi sa tim potrebama i tim invaliditetima. Organizovani po principu trojki, što bi rekao pokojni Bata Stojković, rascjepkali su se u 44,2 udruženja po kvadratnom kilometru, pa galame jedni na druge preko ulice (jer s trotoara ne mogu da siđu) i svojski se trude da se ni oko čega ne usaglase, ne bi li opšta zabava potrajala još duže.

Sad, pošteno govoreći, Banjaluka zaslužuje i pohvale. Pohvale za činjenicu da su na skoro svim trotoarima u širem centru grada postavljene pristojne rampe za kolica, čime se drugi veći gradovi u BiH ne mogu pohvaliti. Za činjenicu da postoje uređeni prilazi i dvorani „Obilićevo“ i dvorani „Borik“, ali i Muzeju savremene umjetnosti, Domu omladine, Dječijem pozorištu i Gradskom pozorištu „Jazavac“. Za to što se može do velike scene Narodnog pozorišta i velike većine Muzeja Republike Srpske. Do mnogo više fakulteta danas nego prije šest-sedam godina.

Isto tako, pohvale zaslužuju i neke organizacije i pojedinci, koji se, umjesto mlaćenjem prazne slame i omlećivanje motki, bave ozbiljnim zaletanjem na vjetrenjače i, bogami, prosječnom brzinom kolica od 6 km/h ponekad dođu do korisnih i vrijednih rješenja od šireg značaja.

Međutim, išta i ništa, u 21. vijeku, u ovim pitanjima, zaista više nisu opcije o kojima treba diskutovati. Niti „princip Mite, Đure i Zore“ može da se smatra korektnim stavom. Jer za većinu pomenutih stvari, a i mnogo njih koje nisu stale u ove redove, treba samo malo više mućkanja glavom i malo manje penisobolje.

Ko tvrdi suprotno, podsjetio bih samo da je, pri pretvaranju kasarne „Vrbas“ u Univerzitetski grad, jedina zgrada u tom kompleksu sa već postojećim prilazom za invalidska kolica dodijeljena – Fakultetu fizičkog vaspitanja i sporta.

Eto, to se desi kad Zori daju dokumente prije nego što popije kafu.

Počnimo sa činjenicom da je prisutnost nekoga koga volite voema važna. Pri tome mislim na onu fizičku, ali mnogo više na psihičku. Imaćete težak dan, probleme na poslu, u porodici. Na kraju krajeva, imaćete sjajan dan, uspjeh, a bićete sami. Da, možete nazvati, jer ipak je dvadeset i prvi vijek. Tehnologija napredovala i slična priča. Ali ne može vam Skajp razgovor zamijeniti njegov zagrljaj i euforiju koju osjetite svaki put kad ga vidite. Posredstvom medija, šanse za blisku i intimnu komunikaciju su jednake tome da ćete voljeti računar. Mislim, moguće je, ali je plastično.

Druga stvar, činjenica je da će vaš partner provoditi mnogo vremena sa drugim ljudima. Za početak, shvatite da to znači i mnogo više nego sa vama. Tu se javljaju problemi povjerenja i ljubomore. Ne možete biti ljubomorni i panični, ali ja lično ne mogu biti ni u stilu “sve je to ok, radi šta želi”. Stoga je ova stavka veoma važna. Potrebno je vrijeme da se izgradi povjerenje, a samo sekunda da se ono izgubi. Proces povratka je prespor. Često će vam se desiti da vas obuzme paranoja. Gdje je, šta se dešava, s kim je. S obzirom na “benefit” društvenih mreža, vidjećete većinu toga, ali tu se pojave i sadržaji koji vas ne zanimaju.(prevedeno: koje ne želite vidjeti) Tipa drugarica, kolegica, super proslava i sličnih dešavanja gdje vas nema, a ima svega.

Veza koja nema plan, nema ni budućnost. Pri tome ne mislim samo na vezu na daljinu, nego svaku moguću. Ovdje je međutim možda i važnije da znate gdje to sve vodi. Dovoljno je treniranje živaca ne vidjeti nekoga mjesec dana, a raditi na strpljenju, povjerenju, na sebi i na odnosu u kojem ste. Stoga nagrada za vaš trud, a i sasvim očekivan sljedeći korak postaje odgovor na pitanje: “Šta dalje?” Ne, ne mislim da tu automatski na scenu stupa prsten, jer nije to rješenje. Mislim da trebaju postojati vizije, jer vjerujte, one mnogo olakšavaju period čekanja. Kada znate šta čekate, onda ste pozitivni, entuzijastični, odbrojavate dane i dočekujete vaš susret. Planiranje godišnjeg odmora može biti dobar način da testirate svoju vezu. Pokušajte se uskladiti i nađite tu sedmicu dana samo za vas. Punjenje emocionalnih baterija zna trajati duže.

Ipak, dužna sam naglasiti još jednu važnu stvar. Vezu na daljinu čine obećanja, a vi razmislite vjerujete li u njih. Kako drugačije objasniti na čemu se zasniva vaš odnos? Planirate, razgovarate, obećavate. A onda je logičan slijed da vjerujete. Bez povjerenja nema izgradnje odnosa, bilo da se radi o vezi na daljinu ili “regularnoj” vezi. Kad sve navedeno shvatite i ispoštujete, možete uživati u čarima haotične, uzburkane veze kao svi ostali. Potrebno je mnogo truda, strpljenja i volje. Bez toga ne postoji mogućnost da funkcionišete, bilo da ste u istoj sobi ili na dva kraja svijeta.

Početni entuzijazam svakoga navede da pomisli da može sve. Stoga na početku zaneseni i zaljubljeni preko glave ne vidite jasnu sliku o tome šta vas sve čeka. Kasnije, kada se slegnu utisci i kada prvi put ispratite njega na stanicu ili on isprati vas, shvatite da će biti teže. Mnogo teže nego što ste očekivali, jer vam počne faliti i prije nego ode. Zato ga svaki put dočekate još srčanije nego prošli put. Želja koja raste, učini naizgled nemoguće. Drži vas spojene, ma koliko daleko bili.