Tokom svog života, Ana Pavlova je bila jedna od najpoznatijih ličnosti u svetu plesa. Putovala je širom sveta, nastupajući u malim mestima i velikim gradovima, dovodeći balet među narode koji nisu ni znali za čari ove elegantne igre.

Primabalerina Ana Pavlova rođena je 1881. godine u Sankt Peterburgu, Rusija.

Mesto i vreme rođenja Pavlove ispostavili su se kao idealni za dete sa urođenim talentom za ples. Carska Rusija je podržavala postojanje veličanstvenih carskih škola za scenske umetnosti. Iako dolazi iz siromašne porodice, samo sa samohranom majkom uz sebe, primljena je na obuku u Carsku baletsku školu u Marijinskom teatru u Sankt Peterburgu 1891. godine.

Ova škola za klasične igrače svojim učenicima je nudila doživotnu materijalnu zaštitu. Car Aleksandar III bio je njen glavni pristalica. Zauzvrat, škola je zahtevala potpunu posvećenost i usredsređenost na ples.

Iako se mlada Pavlova smatrala krhkom i ne baš lepom, ona je ipak bila veoma gipka, sposobna da se savija i uvija sa lakoćom i gracioznošću. Njeni talenti su impresionirali baletskog majstora Mariusa Petipa, koji je ubrzo postao njen omiljeni učitelj.

Pavlova je učila i od drugih poznatih učitelja i koreografa, kao što su Kristijan Johansen, Pavel Gerdt i Enriko Čeketi, koji su joj obezbedili klasičnu osnovu zasnovanu na baletskoj tradiciji.

Pavlova je debitovala u Marijinskom u septembru 1899. Takmičenje među igračima je bilo intenzivno, ali je Ana Pavlova ubrzo privukla pažnju poetskim i ekspresivnim kvalitetom svojih nastupa.

Ljudi širom sveta su zbog nje zavoleli balet

Njeno prvo putovanje bilo je u Moskvu 1907. godine. Ovo je bitan podatak s obzirom na to da je kasnije imala turneje po mestima do kojih je bilo jako teško stići i do kojih se nije letelo.

U februaru 1910. Pavlova je, nastupajući sa moskovskim igračem Mihailom Mordkinom, prvi put nastupila u Americi, u Metropoliten operi. Većina američke publike nikada ranije nije videla klasični balet, a kritičari nisu znali kako da opišu šta je Pavlova radila na sceni, iako su se svi složili da je to bilo divno.

Iako su ove prve ture izvedene uz saglasnost cara, Anino poslednje plesno putovanje sa Marijinskim teatrom desilo se u leto 1914.

Od ovog trenutka do svoje smrti, Pavlova je nastavila da pravi duge, iscrpljujuće turneje, uvek sa sopstvenom družinom, u sopstvenoj režiji. Članovi njene trupe dolazili su iz različitih zemalja.

U Južnu Ameriku otišla je 1917, a 1919. posetila je Bahiju i Salvador u Brazilu. Američka turneja 1920. do 1921. godine predstavljala je petu veliku turneju Pavlove po Sjedinjenim Državama za deset godina, a 1923. družina je putovala u Japan, Kinu, Indiju, Burmu i Egipat.

Južnoj Africi, Australiji i Novom Zelandu predstavila se 1926. godine, a godine 1927. i 1928. bile su posvećene evropskoj turneji.

Anin entuzijazam za etno plesove ogledao se u njenim programima. Igrali su se poljski, ruski i meksički plesovi. Njene posete Indiji i Japanu dovele su je do ozbiljnog proučavanja njihovih plesnih tehnika.

Ove studije je sastavila sarađujući  sa Udajem Šankarom, plesačem i koreografom, da bi kasnije postala jedan od najvećih izvođača indijskog plesa i na taj način odigrala važnu ulogu u renesansi plesa u Indiji.

Bila je voljna da nastupa na različitim mestima, od najpoznatijih pozorišta Evrope do londonskih mjuzik sala ili čak gigantskog njujorškog hipodroma. Privatne dane Pavlova je provodila u Ajvi kući u Londonu, gde je imala veliku kolekciju ptica i životinja, uključujući par labudova.

Njen saputnik, menadžer, a možda i muž (Pavlova je na različite načine pričala o tačnoj prirodi njihove veze) bio je Viktor Dandre, kolega rodom iz Sankt Peterburga.

Pavlova je umrla u Hagu, u Holandiji, 22. januara 1931. Na koncu smrti tražila je da joj se pripremi kostim labuda, a poslednji dan iskoristila je da kaže: “Odsviraj taj poslednji takt tiho”, piše “Notablebiographies.com“.

U 75 godina postojanja Američkog baletnog teatra, na daskama nije bilo mjesta za žene koje nisu bijele puti. Juna 2015. godine, tridesettrogodišnja Afro-Amerikanka stupa na scenu i uliva nadu da balet ne mora nužno da bude „bijela umjetnost“. Premda se generalna promjena svijesti na baletnoj pozornici i dalje ne nazire, nesporno je da veliki korak za Misti Kopland predstavlja mali korak za sve djevojčice „drugačije boje kože“, opčinjene lakoćom teatralnog plesa.

U ulogama Odete i Odile u bezvremenskoj fabuli „Labudovog jezera“, Kopland je ostvarila san svake balerine, a to je ples primabalerine. Baš poput Čajkovskog, čiji scenario je inicijalno odbačen, tako je i Misti od 13. godine odrastala i plesala pod pritiskom društvene stigme. Konstitucija karakteristična za njenu boju kože nije odgovarajuća za konstituciju jedne primabalerine. Ali, baš poput „Labudovog jezera“, danas veličanog remek-djela baletne umjetnosti, Koplandina gracioznost je blagovremeno pobijedila duh vremena.

Nipošto ne bi trebalo zanemariti da, bio u koži druge rase ili ne, život balerine boje mnoga ograničenja te pritisak ideala savršenog tijela, iluzije s kojom se mnoge žene, kao sa vjetrenjačama, bore svakog dana. Ipak, priča jedne Misti Kopland dokazuje da se smjer kretanja nekih vjetrenjača može, a i mora okrenuti. U pravcu prihvatanja i življenja promjene. Promjene jedne odveć uvriježene vizije prave primabalerine. Promjene jedne odveć dugo slavljene iluzije ljepote.

Fotografije koje slijede su objavljene u martovskom izdanju časopisa Harpers Bazar te prikazuju Misti u ruhu vizije Edgara Dega, impresioniste koji je ostavio trag u udžbenicima istorije imjetnosti prikazima krhkih, a istovremeno stamenih okreta balerina Pariskog operskog baleta.

Impresivno, zar ne?

A govorili su joj da ona to ne može.