“Boravak na otvorenom uglavnom znači da je čovjek aktivan, a fizička aktivnost opušta zglobove i pomaže kod hroničnih bolova i ukočenosti”, objašnjava doktor Jay Lee i dodaje da ćete u prirodi biti manje izloženi virusima zato što ne udišete vazduh sa svim drugim ljudima. On je objasnio da do prehlade i gripe u zimskom periodu dolazi zbog toga što se ljudi zatvore u kuće i kancelarije gdje su mnogo više izloženi virusima.

Francis Neric, viši direktor američkog koledža sporske medicine naglašava da dok čovjek trči ili pješači on u većini slučajeva ne obraća pažnju na telefon, a to mu omogućava da se fokusira na samog sebe i ono što radi. Doktorica Irina Wen je na to dodala da osim što poboljšava vašu aktivnost, boravak u parku, bašti ili šumi je odličan i za vaše mentalno zdravlje.

“Boravak u prirodi smanjuje umor i stres i može mnogo da pomogne u borbi protiv depresije i anksioznosti”, objašnjava doktorica Wen.

Istraživanja su pokazala da šetnja šumom može učiniti čuda za vaše zdravstveno stanje. Učesnici studije iz 2010. godine koji su šetali šumom imali su niži krvni pritisak i nivoe kortizola, hormona koji izaziva stres, od osoba koje su hodale gradom. Hope Parks, vlasnica wellness centra u Wallandu, Tennesseeju svojim gostima nudi program “Deep Healing Woods” u okviru kojeg oni mogu da pješače, trče, meditiraju ili vježbaju jogu. Svaka aktivnost pojedinačno traje 90 minuta.

“Fokusiramo se na to da dozvolimo prirodi da probudi naša čula. Kada šetate šumom bez ikakvih uređaja koji bi vas ometali vjerovatno ćete upiti i najsitniji detalj. Ako zatvorite oči, bolje ćete čuti žubor vode”, objašnjava Hope. Nakon prolaska kroz taj program ljudi su mnogo opušteniji, ramena su im spuštenija, niste više napeti.

Julia Goren, edukativna direktorica u planinarskom klubu “Adirondack” u decembru prošle godine je sa svojim kolegama odlučila da vidi kako će šetnja šumom uticati na njih. I dan danas oduševljeno priča da je, fokusirajući se na tišinu, uspjela da osjeti kao da pripada većoj prirodnoj zajednici. Opustila se i lakše se fokusirala na sve oko sebe.

“Bilo je izuzetno mirno i umirujuće. Šetali smo u tišini, slušali vjetar kako šumi kroz iglice bora, pucketanje grančica i povremeno graktanje gavrana”, priča Julia.

Ukoliko ste se nakon čitanja ovog teksta i vi zainteresovali za boravak u prirodi ne morate putovati do wellness centra u Tennesseeju. Ne morate čak otići ni u šumu. Da biste se opustili i otjerali stres, dovoljno je da boravite na mjestu gdje ima barem malo zelenila. Francis i Jay napominju da, prije nego što krenete u šetnju ili na trčanje po prirodi nemojte zaboraviti da preduzmete sljedeće mjere opreza:

• Budite svjesni svog okruženja, naročito ako idete sami. Pobrinite se za to da budete bezbjedni. Morate poznavati okolinu i obavezno recite nekome kuda idete.
• Zaštitite svoju kožu. Kremom za sunčanje namažite otkrivene dijelove tijela i obavezno ponesite šešir. U zavisnosti od lokacije na koju idete možda ćete se morati pošpricati i sprejem za zaštitu od insekata i nositi majicu dugih rukava.
• Nosite udobnu obuću. Fizička aktivnost jeste korisna, ali jedna od loših strana je bol u mišićima i kostima koja se može povećati ako ne nosite udobnu obuću.
• Unosite dovoljno tečnosti. Ni slučajno nemojte krenuti iz kuće bez flaše vode! Pitate se kako da znate da unosite dovoljno tečnosti? Doktor Lee objašnjava da ćete to znati po boji urina koji mora biti bistar. Ukoliko je tamnožute boje to znači da morate piti više vode.

Izvor: NBC News

S obzirom na to da kampovanje ne znači samo razapeti šator na livadi, nego iziskuje makar malo dovitljivosti i prilagođavanja sredini u  kojoj se nalazite, vrlo je važno da napravite dobar izbor opreme i ograničite se na što manju kolličinu ličnih stvari. Kako ne biste pravili početničke greške, Lola je istražila šta vam je sve potrebno za jedan kamperski vikend bez glavobolje.

Šator

Najprije ćemo krenuti od šatora, jer je vrlo važno da odaberete dobar šator koji će ispuniti vaša očekivanja i obezbijediti vam ugodan boravak u prirodi, jer smo uvjereni da niko od vas ne bi volio da mu krov nad glavom prokisne ili da se slomi usled prolaznog nevremena. Danas postoji veliki izbor šatora za različite namjene kao što su: veliki šatori za ekspedicije, šatori sa dodatnim tendama ispred vrata i mali tzv. “iglo” šatori pravljeni za umjerene temperature. U zavisnosti od toga koliko često ćete kampovati birajte i šator, jer ukoliko ne namjeravate da kampujete više od dva puta godišnje, biće vam dovoljan i nešto jeftiniji “iglo” šator koji se sasvim solidno pokazao i vrlo jednostavno se montira, a košta između 30 i 70 KM u zavisnosti od dimenzija. Međutim ukoliko vam se “osladi” boravak u prirodi, onda ćete morati izdvojiti nešto veću svotu novca za šator, jer smo svjedoci da kada je u pitanju oprema za kampovanje, cijena i brend nerijetko određuju i sam kvalitet i vijek trajanja. Pored kvaliteta platna i šipki pomoću kojih se razapinje šator, svakako obratite pažnju na njegovu težinu, jer je poželjno da je šator što praktičniji za nošenje pogotovo ako se odlučite na planinarske pješačke ture koje ponekad umiju biti vrlo iscrpljujuće. Što se tiče montiranja šatora, birajte što ravniji teren koji nije pjeskovit, jer će se klinovi lako vaditi te samim tim šator neće biti stabilan.

Prostirka za šator i vreća za spavanje

Koliko god se trudili da odaberete što ravniji teren za postavljanje šatora, uvijek postoji mogućnost da nažuljate leđa, pa svakako nije višak da ponesete vrlo praktične prostirke koje će vam zasigurno obezbijediti udobnu noć. Pored toga, ne zaboravite vreću za spavanje, jer noći u prirodi umiju da budu i te kako svježe, a ove vreće vrlo su praktične, tople i lagane, tako da odmah možete zaboraviti na dekice i druge prekrivače koji su sve, samo ne praktični za nošenje.

Posuđe i hrana

Vrlo važan dio opreme je i pribor za jelo. Većina kampera griješi prilikom odabira adekvatnog posuđa, pa tako uglavnom biraju plastično posuđe koje je vrlo nepraktično i lako se lomi. Savjetujemo vam da uvijek birate aluminijumsko planinarsko posuđe koje je praktično za nošenje, a vrlo je jednostavno za korišćenje jer je pogodno za kuvanje na vatri. Pored toga, ne zaboravite da vodite računa o izboru namirnica, jer ukoliko niste u blizini prodavnice uvijek birajte konzerviranu hranu, koja nije lako kvarljiva. Uvijek ponesite dovoljnu količinu vode, kao i kesice instant kafe ili omiljenog čaja.

Ranac

Loš odabir ranca je svakako jedna od stvari koja vam i te kako može zagorčati putovanje pogotovo ako se opredijelite za planinarske ture. Vrlo je važno da imate kvalitetan i izdržljiv ranac otporan na sve vremenske uslove, iako nisu baš pretjerano jeftini, svakako vrijedi izdvojiti novac za njih, jer su udobniji za leđa i dugotrajniji.

Odjeća

Vodite računa da nosite praktičnu tanku i dugu odjeću koja vam neće zauzeti mnogo prostora i predstavljati dodatni teret. Poželjno je da se nađe makar jedan džemper, ovisno o lokaciji na kojoj kampujete. U svakom slučaju nemojte pretjerivati sa nošenjem velike količine garderobe, jer vam može samo stvoriti dodatne probleme.

Korisne sitnice

Ukoliko se nalazite u uređenom kampu gdje nije dozvoljeno odlaganje vatre ili na nekoj drugoj lokaciji gdje bi vatra mogla izazvati probleme, poželjno je da ponesete malu plinsku bocu koja vam može biti više nego korisna za kuvanje čaja ili pripremu brzih čorbica. Ono što je važno napomenuti je to da plinsku bocu nikada ne koristite unutar šatora, već isključivo na otvorenom i na pristojnoj udaljenosti od šatora. Pored toga, ne zaboravite džepnu baterijsku lampu ili lampe na propan-butan koje daju još bolje svjetlo, zatim termos bocu, mini prvu pomoć sa najosnovnijim potrepštinama koje bi vam mogle biti od koristi ukoliko dođe do manje povrede. I na kraju, poželjno je da imate mini alat, jer će se ponekad desiti da je teren tvrd, a neki manji čekić olakšaće zabijanje klinova za šator.

Nadamo se da će vam naš mini vodič za kampovanje biti od koristi, na vama je izbor da li ćete odabrati planinarsko kampovanje ili jednostavno kampovanje u nekom od uređenih kampova koji su uglavnom dobro opremljeni, pa nećete imati muka oko tuširanja i pripremanja hrane.

Ukoliko vam se više dopada da kampujete u uređenim kampovima, ovdje možete pronaći popis svih kampova u Evropi  sa cijenama i recenzijama.

Kad priroda počne da nagoveštava promenu koja neumitno dolazi, čini se da i mi u sebi pronalazimo prostor za rast. Čak i kada mu se nesvesno opiremo. Ispod rebara puckaju nemiri, snaga traži da se odmeri s neizvesnošću onog što dolazi. Tesno nam je.

Negde iz tišine prirode koja se budi, dolazi poziv – prepoznaj momenat! Zadrži ga! Osmehni mu se!

Posmatraj sunce kako se igra na tvom stolu dok doručkuješ. Sunce i ti! Beskraj mogućnosti!

Uhvati miris prvog toplog vetra koji ti miluje lice. Vetar i ti! Hej! Gradski kauboji.

Podeli s nekim poseban trenutak – uz šoljicu čaja, uz napolitanku i dug pogled koji miluje. Možda je baš to što će obasjati mrak kad ponovo dođe.

Proleće nas uči da ne moramo sve odjednom.

Jedan pupoljak, jedan korak, jedan osmeh – dovoljno da počnemo. Pogledaj oko sebe i namigni prolazniku. Zasadi cveće u saksiji na balkonu, zastani i oslušni ciku u susretu deteta i psa. I kad ti srce zatreperi, znaj da to nije samo do proleća. To je tvoj život koji slavi svoj ritam.

Proleće nas neizbežno, nezaustavljivo, iznova podseća na ljubav. Onu prvu, upisanu, ili ovu mirnu, postojanu, koja je tu, ili onu davnu, nikad prežaljenu, posebnu poput burbon vanile sa Madagaskara. Podseća nas i zove na zaljubljivanje koje nije rezervisano samo za nekog drugog, već i za nas same, u mogućnost da se zaljubimo u sebe i sopstveni život…

A zaljubljivanje u život – e to je ono što se zove buđenje!

“Ljubav je upečatljiv primer koliko nam stvarnost malo znači,” napisao je Prust još davno.

Ljubav nije samo osećaj. To je stanje uma u kojem stvarnost prestaje da bude granica. Način na koji gledamo svet.

Jer, nije stvarnost ono što nas određuje i pokreće. Pokreće nas ono što biramo da volimo, što nas inspiriše, što ima smisla čak i kada nije lako. A kada volimo, sve postaje moguće.

Nijedna ljubav nije jednostavna. Nekad je laka i prozračna, nekad zahteva strpljenje i upornost. Nema uvek savršene oblike, ali uvek ima svoje slojeve i posebnu draž – poput mirisa kapućina ujutru, tišine dok grad spava ili šćućurivanja ispod mekog ćebeta na kraju dana uz ukus slane karamele u poljupcu . U tim malim stvarima često se krije snaga za one velike.

Dugo smo verovali da sreća leži u postizanju ciljeva. Da moramo žrtvovati trenutke da bismo stigli negde. Ali sada već shvatimo – cilj je samo tačka, a život je put između. Onaj ko ne ume da voli taj put, ne ume ni da voli ono što ga čeka na kraju.

Proleće je tu da nas podseti – život se iznova rađa. Nakon svake zime, priroda ponovo pronalazi snagu. Možda je baš sada trenutak da zagrliš svoj život onako kako bi zagrlio nekog koga voliš.

Zato voli ono što radiš. Voli ljude koje biraš da budu deo tvog sveta. Voli male rituale koji ti donose spokoj. Život je slojevit, ali mi biramo kako ćemo te slojeve slagati i kojima ukusima i fino umućenim filom prelivati. U tome je cela tajna – ne čekati savršen trenutak, već izabrati trenutak i učiniti ga vrednim.

Pozdravi ljubav. Pozdravi život. Pozdravi proleće. I pusti ga da se budi sa tobom – jedno jutro, jedan osmeh i jedno zaljubljivanje u sve što jesi.

Pesnikinja Vitomirka Trebovac kaže:

“…ima nešto izvan svega

podigni glavu umorni svete

sunce je opet zasijalo

a to znači

sve uvek može ispočetka

jer ako može sunce

ponovo kroz mrak

možemo i mi

to je dokaz.”

Verujemo joj. Znamo da možemo.

Ovaj jeftini i ekološki prihvatljiv način hlađenja zatvorenih prostorija nedavno je potvrdila NASA u studiji “Earth Science”, a poznato je da biljke mogu promijeniti temperaturu Zemljine atmosfere kroz proces fotosinteze.

Na primjer, šumske krošnje povećavaju vodenu paru u atmosferi, te tako uzrokuju više padavina i blokiraju sunčevu svjetlost.

Isti sistem koriste i određene kućne biljke, koje ispuštaju višak vode iz lišća, a to je prirodni proces hlađenja njih samih, ali i prostora u kojemu se nalaze, te u nastavku pogledajte koji će vam zeleni ljubimci pomoći da rashladite svoj dom.

Aloe vera

Kako je u uvodu napomenuto, u procesu transpiracije iz nekih biljaka isparava voda i na taj način hladi prostor u kojem se nalazimo.  Aloe vera sadrži velik udio vode, pa je jedna od najboljih opcija za prirodno hlađenje doma. Iako bolje uspijeva vani, uz nekoliko jednostavnih savjeta je lako možete uzgojiti i unutra.

Savjet: Postavite je kraj prozora jer traži prirodno svjetlo kako bi uspjela. Ima plitak korijen, pa je posadite u širokoj posudi. Aloe veru bi bilo najbolje zalijevati maksimalno dva puta sedmično.

Fikus benjamin

Fikus benjamin, ili “plačuća smokva”, jedno je od rijetkih stabala koja rastu u zatvorenom prostoru i odličan je u održavanju prostorije hladnom i vlažnom. Ova mala šumska krošnja će odlično rashladiti prostoriju u kojoj se nalazite, posebno ako pokraj fikusa stavite i druge biljke. Grupišući biljke, stvarate mali atmosferski ekosistem i na taj način podstičete vlažnost u prostoriji.

Savjet: Fikus Benjamin lako uspijeva u svakom domu, a najbolje ga je držati na sunčanom mjestu. Podnosi visoke temperature, a tokom ljeta ga je dovoljno zalijevati jednom sedmično.

Palma sreće

Osim ljetnjeg ambijenta koji stvara, palma nam može pomoći da rashladimo prostor u kojem se nalazimo, a najbolja palma za uzgoj u zatvorenom prostoru je palma sreće. Zeleno lišće palmi upija ugljen-dioksid i oslobađa kiseonik – što je veća površina lista, to oslobađa više kiseonika. Lišće palmi stvara svojevrsnu malu prašumu koja prostoriji daje svježinu.

Savjet: Palme rastu jako sporo, pa ćete se morati naoružati strpljenjem. Ljeti palme trebate obilno zalijevati i jednom mjesečno prihranjivati tekućim gnojivom.

Svekrvin jezik

Ova trajnica poznata je kao ukrasna biljka koja čisti vazduh od različitih toksina. Poput aloe vere, ima velik udio vode, pa ispušta puno hladne vlage u vazduh. Osim vlage, ispušta i velike količine kiseonika, koji će vam omogućiti da lijepo spavate za vrijeme velikih vrućina.

Savjet: Biljci najviše odgovara temperatura od 15 do 30 stepeni. Najčešće vene ako je previše zalijevate i ako joj je hladno, pa pripazite da ima dovoljno svjetla i topline. Ljeti je zalijevajte dva puta sedmično mlakom vodom.

Pogledam u te ljuljalice (na ovom mestu ih ima pet) i shvatim: sve imaju ekran ispred sebe! A na ekranu, pogađate, crtani!

’Ajmo ispočetka! Dakle, roditelj/baka/deka/tetka/ko god da je izveo trogodišnje dete napolje, izveo ga je iz kuće. U kojoj je (najverovatnije) gledalo crtaće. Metodom odvoji dete od tableta, obuci ga po poslednjoj modi i izvedi na vazduh postignut je neverovatan uspeh – dete na vazduhu (uz carsko ljuljanje i pevušenje) gleda crtani! Bravo!

Majka/otac/baka/tetka stoji pored te carske ljuljaške i samo joj fali palmin list da hladi mladog carevića ili čarobnu princezu! U drugoj ruci joj je mobilni. Razgaljuje se. Ili jednostavno mora da isključi svoj mozak. Gleda u ekran ili neku nevidljivu tačku na asfaltu. I to je ljudski, da vam kažem. Probajte vi da zauzdate tu uragansku silu trogodišnjaka, pa se javite da osuđujete.

Dakle, nije ovde problem u crtanom filmu, ni u mobilnom telefonu ili tabletu. Problem je u ovom „moram da isključim mozak“.

Nekada davno (kada već pominjemo careviće i princeze), isključivanje mozga nam nije bilo potrebno. Budili smo se, radili, odmarali, a uveče bi se mozak zahvaljujući umoru sam gasio. Deca su, zamislite, trčala! A najzanimljiviji crtani su bile stepenice. Uspavljivala su se na putu do kuće. Reći ćete, nije tada bilo ovoliko stresa? Možda. Ali jedno je sigurno, tada nam je i stres bio gorivo.

U današnjoj utakmici stres vodi od samog početka. Onog detinjeg početka. Jer mi tako učimo našu decu. Dete je i dalje dete. Dete uživa. Blago njemu! Zna šta živi! A pogledaj mene! I tu krene: kuvam, perem, idem na posao, šef se opet drnda, kasnim sa otplatom kredita, pritiskaju me u banci, pritiskaju me na poslu, pritiskaju me kod kuće. Daj, dete, pusti taj crtani! Uživaj! Evo i tata će da gleda na telefonu. Crtani? Da, tatin crtani. Pa onda u duetu, tercetu ili porodično svi gledamo „crtani“. Fejsbuk, Instagram, Maša i medved, Mi smo pilići.

Mi smo budale, da vam kažem!  Rodimo genijalce, pa pravimo od njih debile.

Gledamo kako neki ljudi tamo s druge strane Zemljine kugle uživaju u bazenu, ili kako Mika iz II2 ima lepu ženu, ili kako su Nikolići ponovo otišli na zimovanje. Oni su srećni.

A ne vidimo, jer baš u taj mobilni gledamo, dole na podu mezimica po prvi put sama slaže kocke. Nisu lego. Samo su kocke. I ona to ume! A mezimac (kao iz vode da je izrastao) razvukao dugačke noge po tepihu i rasklapa autić. Da vidi šta ima unutra. Njih dvoje leže na podu i misle. Ona ulazi u sobu, ima nalakirane nokte i uredno začešljanu kosu. Obukla je trenerku kao da se sprema za čas fizičkog, pakuje ranac i značajno podiže obrvu.

– Ostavite sve što radite, idemo u prirodu!

Verujte, kao u bajci, ovim magičnim rečima počinje čarolija. Samo treba da se setimo da ih izgovorimo.

Abrakadabra!

Stolić naglašava da planinarenje nije takmičarski sport i da je za njega smisao boravka u planini druženje u prirodi i uživanje u ljepotama.

“Što se tiče samog  ‘Challenga 2000+’, svakako da je fantastičan osjećaj ispenjati sve te vrhove, ali podjednako  lijepo je prehodati sve te planine čitavom dužinom, upoznati svaki njihov čošak i doživjeti ljepote koje se ne mogu dočarati fotografijama.

Imajući u vidu da sam i planinarski vodič u Planinarskom udruženju ‘Abonos’, te da smo skoro svaki mjesec tri vikenda na planini i da je pored svih tih obaveza jako teško naći vremena za druge aktivnosti, meni je trebalo nešto više od dvije godine da završim ovaj poduhvat”, rekao je Stolić.

Kao najteži izazov na ovom poduhvatu ističe planinu Prenj, na kojoj se nalazi 11 vrhova preko 2.000 metara. Svi vrhovi visoki preko 2.000 metara nadmorske visine raspoređeni su na 12 planina. To su  Maglić, Prenj, Volujak, Zelengora, Lelija, Treskavica, Vran, Vranica, Cincar, Bjelašnica, Čvrsnica i Ljubišnja.

Kaže da neki od tih vrhova zahtijevaju izuzetnu fizičku spremu. Na ideju da osvoji sve vrhove više od 2.000 metara u BiH došao je prilikom razgovora sa drugom u planini. Stolić ne može da se odluči samo za jednu kada je u pitanju najljepša planina u BiH.

“Između ostalih, izdvojio bih Maglić, Prenj, Volujak i Zelengoru. S tih planina se pružaju i najljepši pogledi. U BiH postoje planine koje nemaju vrhove preko 2.000 metara, ali su podjednako lijepe  i pružaju poglede kao navedene. Tu bih definitivno izdvojio Visočicu i njen fantastični greben”, kazao je Stolić.

Kao najveće bogatstvo bh. planina ističe nestvarnu ljepotu  i netaknutu prirodu na planinama do čijih vrhova se ne može doći motornim vozilima. Kaže da ih visina i reljef  izdvajaju te da su po tome posebne i dominantne u odnosu na planine u drugim zemljama  regiona.

Stolić se nije profesionalno bavio sportom, ali je sport konstantno prisutan u njegovom životu. Rekreativno igra fudbal i tenis, redovno trči i vozi bicikl. To mu pomaže da bude u dobroj kondiciji za planinarenje, kojim se aktivno bavi više od tri godine. Kao nešto što planinarenje izdvaja u odnosu na druge aktivnosti navodi zajednički duh učesnika, pozitivnu energiju i dobro raspoloženje.

“Skoro nikada nećete sresti lošeg čovjeka u planini”, kazao je Stolić.

Prema njegovim riječima, planinarenje u BiH je sve popularnije, a tome je doprinijela i pandemija virusa korona. Kaže da ulaganje u opremu za ove aktivnosti zavisi od samih učesnika i njihovih interesovanja.

Smatra da nema smisla kupovati skupu opremu ukoliko se na planinu ide dva puta godišnje. Naveo je da je za početak najvažnije nabaviti dobre cipele, nakon čega ide sve ostalo. Kako se napreduje kao planinar, tako se i ulaganja povećavaju, kupuje se bolja oprema. Fizičku spremu takođe ističe kao vrlo bitnu.

“Kondicija je jako bitna za planinarenje i jako je bitno ne precijeniti svoje mogućnosti. Nespreman planinar je potencijalna opasnost za sebe i cijelu grupu. Planinarenje u ljetnim i zimskim  uslovima se dosta razlikuje, od opreme, uslova pa do znanja i vještina. Za planinarenje  u zimskim uslovima potrebna je dosta bolja oprema i zahtijeva određeno znanje i vještine, kao i dosta bolju kondiciju”, pojašnjava Stolić.

Kaže da mu je zanimanje planinarskog vodiča jako dinamično, a fizički i psihički veoma zahtjevno. “Zahtijeva dosta odricanja i slobodnog vremena, ali vam ono takođe omogućava da dane provodite u prirodi, a noći spavajući pod zvijezdama. Svaki planinarski vodič treba da posjeduje određena znanja i vještine kao što su orijentacija, meteorologija, topografija, prva pomoć i druge.

Planinarski vodič treba da bude autoritativan, komunikativan, inicijativan, da brzo uočava i rješava sve probleme, održava dobre odnose u grupi. Određeni pritisak je uvijek prisutan prilikom vođenja grupa. Velika je odgovornost voditi druge ljude u planinu”, rekao je Stolić.

Marko dodaje da mu je cilj za budućnost da hoda što više u godinama koje su pred nama.

“Želim da istražujem nove planine i mjesta, idem na dodatne obuke i usavršavanja. Kao neke dugoročne ciljeve vidim Elbrus (s 5.642 metra nadmorske visine, najviši vrh Rusije i Evrope) ili Kazbek (nadmorska visina 5.034 metra).

Planinarsko udruženje “Abonos” je prošle godine organizovalo međunarodnu akciju tokom koje su se njihovi planinari popeli na planinu Ararat (najviši vrh Turske, 5.137 metara). Stolić je naveo da u narednoj godini “Abonos” ima u planu jednu veliku međunarodnu akciju.

Preuzeto sa: seesrpska.com

U znak podrške borbi za očuvanje rijeka, ulaz na koncert biće besplatan.

“Ovaj koncert je trebao biti održan prošle godine, ali je odgođen zbog pogoršanja epidemiološke situacije u BiH. Nadamo se da nas ove godine ništa neće spriječiti u tome da uživamo u dobroj muzici i zajedno sa ovim umjetnicima dignemo glas za očuvanje naših rijeka”, istakla je Jelena Ivanić, koordinatorka kampanje Sačuvajmo plavo srce Evrope iz Centra za životnu sredinu.

Darko Rundek i Zoran Kostić Cane (Partibrejkers), jedni su od prvih umjetnika u regionu koji su digli svoj glas za spas rijeka Balkana i pridružili se kampanji ”Umjetnici/e za rijeke Balkana” (Artists for Balkan Rivers) čiji je cilj širenje svijesti o alarmantnim planovima izgradnje preko 3000 malih hidroelektrana na rijekama na  široj teritoriji Balkana, od kojih je u BiH preko 400 planirano ili je već u izgradnji.

U posljednjih godinu dana napravljeni su značajni pomaci kada je riječ o zaštiti rijeka na teritoriji cijele BiH. Početkom avgusta ove godine u FBiH stupio na snagu Zakon o dopunama Zakona o električnoj energiji u FBiH, kojim se obustavlja izdavanje energetskih dozvola za mHE do i uključivo 10 MW bez kojih se ovi objekti zakonski ne mogu graditi.

U februaru ove godine Narodna skupština RS usvojila je novi Zakon o obnovljivim izvorima energije koji više ne predviđa podsticaje za hidroelektrane snage veće od 150 kW, te se omogućuje građanima da proizvode obnovljivu energiju za sopstvene potrebe.

“Pozitivni pomaci su svakako napravljeni, ali i dalje našim rijekama prijete brojni štetni projekti, od koji je veliki broj započet prije donošenja ovih zakona. Svjedoci smo izjave jednog načelnika u BiH da rijeke teku bezveze ukoliko nema neko koristi od njih.

Zbog ovakvih izjava i stavova mi moramo biti u pripravnosti, stati zajedno u odbranu naših zajedničkih dobara i voda koja za cijelu planetu znače život! Zato pozivamo sve ljude da nam se pridruže na koncertu 17. septembra”, poručili su iz Centra za životnu sredinu.

Preuzeto sa: czzs.org

Bilo da želite da organizujete vikend putovanje i na tren pobegnete od gradske gužve ili planirate višednevni odmor, onda je reka Tara nepresušni izvor dobre zabave i netaknute prirode.

Prva pomisao na reku Taru vam je verovatno rafting, što nije bez razloga, međutim, ovo područje obiluje prirodnim bogatsvima pogodnim za različite vrste aktivnosti i sportova. Ukoliko ste ljubitelj prirode i aktivnog odmor, onda će vam reka Tara zajedno sa njenim atrakcijama biti itekako primamljiva.

Saznajte kakve aktivnosti vas očekuju i koje prirodne lepote nikako ne smete propustiti da obiđete.

Lokacija reke Tare

Iako mnoge buni, reka Tara nije isto što i istoimena planina, niti se nalazi u njenom području. Reka se najvećim delom svog rečnog toka nalazi u Crnoj Gori, a poslednji deo reke (oko 40 km) nalazi se u Bosni i Heregovini. Dugačka je 144 km, a Kanjon Tare predstavlja svojevrsnu atrakciju i čini ga najdubljim kanjonom Evrope, a drugim u svetu, odmah nakon američkog Grand Kanjona reke Kolorado.

Drugi naziv reke Tare jeste “Suza Evrope” zbog svoje kristalne boje i čistoće vode. Udaljena je oko 365 kilometara od Beograda, a možete doći preko Šapca, Malog Zvornika, Han Pijeska, i dalje Goražda. Druga varijanta je preko Čačka, Zlatibora i Prijepolja, u zavisnosti od tačne lokacije vašeg odmora.

Atraktivni brzaci i rafting

Zbog specifičnosti samog toka i mnogobrojnih brzaka, reka Tara je idealno područje za praktikovanje raftinga. Ova adrenalinska aktivnost izuzetno je popularan vid zabave i privlače sve one koji su željni aktivnog odmora i nezaboravne avanture. Ukoliko ste ljubitelj brze vožnje, onda će prolećete biti najpogodniji period za posetu Tare.

Tada je reka najbrža i samim tim pruža i veću dozu adrenalina. Važno je napomenuti da vam nije potrebno prethodno iskustvo i određena fizička spremnost, uputstva i kratku obuku dobijate pre samo spuštanja, a kamp u kome ste smešteni obezbeđuje svu potrebnu opremu za splavarenje rekom.

Bilo da želite ludu zabavu sa prijateljima ili opuštajuće trenutke sa porodice, ovo područje nudi različite ponude za rafting Tarom, uključujući i druge aktivnosti koje će vas upoznati sa jedinstvenom netaknutom prirodom.

Durmitor i obilazak kanjona

Budući da reka Tara i njen kanjon pripadaju području Nacionalnog parka Durmitor, očekuje vas mnošto prirodnih bogatstava poput pećina, skrivenih potoka, borovim šumama i kristalno jasnim jezerima. U samom kanjonu Tare nalazi se preko 80 pećina, a ovo područje je i pod zaštitom UNESCO-a. Poseban doživljaj predstavlja obilazaka kanjona Hrčavka ili Nevidio, koji se popularnije zove kanjoning.

Ovaj interesantan sport je kombinacija pešačenja, plivanja, penjanjanja i drugih tehnika outdoor aktivnosti, a koristi se kako bi se savladale prirodne prepreke tokom obilaska kanjona. Prolazak kroz kanjon traje oko 5-6 sati, a kao i kod raftinga, obezbeđena je posebna oprema i iskusni vodič koji je sa vama sve vreme tokom boravka u kanjonu.

Čuveni most na Đurđevica Tari

Ovaj betonski lučni most predstavlja jednu od glavnih atrakcija ovog područja, a spada među najinteresantnije saobraćajne objekte na svetu. Most na Đurđevica Tari građen je u periodu između 1938. i 1940. godine, a dugačak je 365 metara.

Pored svoje interesantne konstrukcije, most nudi i nezaboravan pogled na reku Taru i njen kanjon, te zato spada u najlepše vidikovce ovog područja. Takođe, za sve adrenalinske zavisnike postoji i ziplajn preko mosta, a prosečna brzina kojom se osoba kreće iznosi oko 50 km/h.

Lepota Trnovačkoj jezera

Ovo specifično glečersko jezero pripada Nacionalnom parku Sutjeska i nalazi se na nadmorskoj visini od 1517 metara. Jedinstveno je jer ima oblik srca i izuzetno je popularna destinacija svih planinara, biciklista i generalno ljubitelja prirode. Okruženo je predivnim vrhovima Maglića, Volujka, Biočka i Vlasulje, a predeo u kome se nalazi je bogat nestvarnim prirodnim lepotama.

Do njega se stiže isključivo pešačenjem, a polazna tačka staze nalazi se na oko sat vremena od reke Tare. Kažu da temperatura jezera nekada dostiže čak i do 22 stepena, pa je pogodno za kupanje u letnjim danima.

Nadamo se da smo uspeli da vam zagolicamo maštu i makar malo približimo čari ovog interesantnog područja. Bogatstvo i lepota reke Tare ne mogu stati u samo nekoliko pasusa, moraju se videti i iskusiti svim čulima!

Po struci ekonomista, po vokaciji veliki zaljubljenik u prirodu, nosilac titule zaslužnog sportiste, Dragana svaki slobodan trenutak provodi napolju.

– Posao ekonomiste je statičan, traži da ste sve vreme ispred kompjutera, a ja sam oduvek bila aktivna, pa sam najpre počela da se bavim speleologijom, a onda i planinarenjem – kaže Dragana Rajblović za Ona.rs.

U jednom trenutku ekonomiju je u potpunosti napustila i okrenula se prirodi.

– Moje prvo planinarenje bilo je na Rtnju, što nije naivno, jer ta planina nije za početnike. Kad smo se spustili sa vrha, osećala sam se mnogo iscrpljeno; govorila sam sebi kako mi to nije trebalo i kako nikada više neću sebe tako da mučim. Ali, ono što me je fasciniralo bila je priroda zbog koje sam i odlučila da nastavim sa planinarenjem – priseća se naša sagovornica.

Planine draže od mora

Kao dete, sa roditeljima je svake godine išla na more. Deo raspusta provodila je u Vojvodini, gde su živeli njeni baka i deka, a onda je jedne godine sa roditeljima otišla u Crnu Goru, u selo Klenak od Nikšića, gde je rođena njena majka.

– Mamina roditeljska kuća bila je u brdu i za mene je bilo fascinantno što mogu da se popnem na brdo, a odatle na krov kuće. U Vojvodini to nije bilo moguće. Kad sam postala tinejdžerka i sama odlučivala gde ću otići na odmor, uvek sam birala planine, jer su me privlačile stene, planinarenje i zelenilo – priča Dragana.

Završila je alpinistički tečaj, bavila se alpinizmom i paralelno ostala verna planinarenju koje ju je apsolutno opčinilo.

Uspon na krov Evrope

Ali, kako je vreme prolazilo, tako su i Draganini apetiti rasli, pa je poželela da se popne na neki viši vrh, gde je manje kiseonika u vazduhu. Tada je videla da Dragan Jaćimović, prvi Srbin koji se popeo na Mont Everest, organizuje putovanje na Elbrus, najviši vrh Evrope.

– Pošto je Elbrus na 5.642 metra nadmorske visine, imala sam teoriju da ću, ako se popnem na Kavkaz, zadovoljiti svoju radoznalost i više neću imati potrebe da idem na tako visoke vrhove. Mislila sam da je za ženu to dovoljno, takvu granicu sam napravila u svojoj glavi. Otišli smo na Elbrus, popela sam se bez problema i tada mi je Jaćimović predložio da budem deo ekspedicije koja će se penjati na vrh sveta – priseća se Rajblović.

Zašto je baš ona odabrana, ni danas ne zna, ali je očigledno da je njena ljubav prema planinama toliko bila jaka da je prosto isijavala iz nje. Jer, kad krene u prirodu, Dragani ništa nije teško – ni da rasklapa šator, ni da topi led, ni da priprema hranu… Samo da bude u prirodi!

– Odmah sam zaboravila na teoriju da je dovoljno stići na 5.642 metra i pristala sam da idem na pripreme za Mont Everest. Te 2004. na prste jedne ruke moglo je da se prebroji koliko naših ljudi je išlo na Himalaje, na obične trekinge – kaže Dragana.

Tri godine priprema za odlazak na “krov sveta”

I ako bi neko pomislio da je posle uspona na vrh Evrope lagano stići na vrh sveta, grdno bi se prevario. Kao i za svaki uspeh u životu, tako su i za ovaj neophodne posebne pripreme.

Dragana se kao član ekspedicije koja je stremila ka Mont Everestu pripremala pune tri godine. Prvi korak, uz prethodni planinarski staž, bio je odlazak na Himalaje, na 6.200 metara, odnosno na vrh koji se u ovom delu sveta tretira kao trekerski.

Tako je, kaže naša sagovornica, obezbedila da se penje na Čoju, šesti najviši vrh na svetu koji se nalazi na 8.200 metara.

– Na svetu postoji 14 vrhova koji premašuju 8.000 metara; 70 odsto njih se nalazi na Himalajima, a 30 odsto u masivu Karakoruma koji se nadovezuje na Himalaje. Uspon na vrhove više od 8.000 metara uvek je ekspedicijski; to znači da smo tamo mesec i po do dva, da moramo da se aklimatizujemo i da pripremimo naš organizam za te visine, jer se na tim visinama umire, čovekov organizam ne može da izdrži duže od 24 sata na tim visinima, a pripreme traju jako dugo – objašnjava Dragana.

Prva ekspedicija bila je na Čoji 2006. godine, na 8.200 metara.

– Bila sam malo uplašena pre nego što smo krenuli na tu ekspediciju, jer sam čitala i gledala sve što se odnosilo na uspon. Strahovala sam da li ću uspeti da prepoznam ako ne budem mogla da se popnem i da se vratim na vreme ili neću prepoznati, pa ću nastaviti da idem, a onda će biti kasno jer neću moći da se vratim. Na usponu od 8.000 metara greške se ne praštaju, ne postoje spasilački timovi; ako nam nije dobro, moramo da pazimo sami na sebe.

Niko nema snage da nas spušta, jer jedva ima snage da hoda. Ali, kad smo stigli na Himalaje, shvatila sam da ću ipak moći da prepoznam šta mi organizam poručuje i da ću, ako osetim visinsku bolest, odlučiti da se vratim i da ništa ne silim. Planina je tu i neće pobeći – prepričava Dragana.

Na sreću, ekspedicija je prošla bezbedno, što je imperativ za svakoga ko planira da se uputi put planinskih vrhova.

Nezaboravni pogled sa vrha Himalaja

Kad u civilizaciji pomislimo na uspon od 650 metara, on mnogima izgleda kao “mačji kašalj”. Ali, na najvišim vrhovima sveta tih 650 metara zahteva specijalne, vrlo zahtevne pripreme i maksimalnu koncentraciju.

– Mont Everest je na 8.850 metara, pa se tih 650 metara visinske razlike u odnosu na Čoju prelazi za jedan dan i noć. Mi smo krenuli iz drugog baznog kampa sa 6.400 prvi dan na 7.100 metara i tu smo prespavali. Sutradan smo sa 7.100 išli u drugi visinski kamp na 7.900, i to mi je bila najteža deonica.

Onda smo od 7.900 počeli da koristimo kiseonik i došli do trećeg visinskog kampa na 8.300, a onda smo tu odmarali do 11 uveče i tad smo krenuli na 8.850 metara, gde smo stigli u devet ujutro. Bilo je teško i naporno, u nekim momentima je sevalo, a ja se od bombardovanja plašim grmljavine i samo sam strepela da se baš to ne desi. Ali, to što je sevalo u daljini, bilo je ispod nas, pa je moj strah bio nerealan – priseća se Dragana.

Iako ekspedicija zajedno stiže na vrh, čini se da je svaki član usmeren samo na sebe. Dragana objašnjava i zašto je to tako:

– Nosite maske za kiseonik, u opremi ste, imate rukavice, čujete samo svoje disanje, jedva pogledima možete da komunicirate sa drugima. Osećate se veoma usamljeno u tim momentima i ako se uplašite, prepušteni ste sami sebi. Tad ili se vratite ili se stisnite i nastavite dalje, do samog vrha.

Osećaj kad ste na “krovu sveta” je, priča Dragana, neverovatan:

– Posle celonoćnog penjanja, kad počinje da sviće, pogledi na okolne vrhove sa Mont Everesta su kao da ste na drugoj planeti. Taj osećaj se ne može prepričati.

Spuštanje je rizičnije od uspona

Dragana objašnjava zašto se na uspon kreće noću:

– Penjemo se celu noć, da bismo ujutro stigli na vrh i imali dovoljno vremena da se vratimo do šatora pre nego što dođe popodne. Jer, kad se vreme kvari, to se uvek događa popodne.

Ona upozorava da je spuštanje opasnije od penjanja i navodi razloge zbog kojih je to tako:

– Umorni smo od cele noći koju smo proveli u usponu i poslednje atome snage koje imamo čuvamo za spuštanje. S druge strane, srećni smo što smo se popeli na vrh, pa postajemo samouvereni i na silasku smo manje pažljivi, imamo manje snage i manje koncentracije. Na spuštanju je mnogo važno da svu koncentraciju usmerimo na teren kojim se vraćamo i da pazimo, jer u silasku sa najviših vrhova najveći broj ljudi strada.

Pored opijajućeg osećaja što je uspon bio uspešan i pogleda kojim su članovi ekspedicije bili nagrađeni sa “krova sveta”, prilikom spuštanja videli su i onu surovu stranu – tela poginulih planinara koja tu ostaju zauvek. Na visinama većim od 5.000 metara tela se smrzavaju, a neretko se može videti zaleđena ruka ili noga u snegu, što je dodatna opomena svakome ko kreće put vrha ili se spušta u podnožje planine. Takođe, često se dešava da zbog hipoksije ljudi haluciniraju, da nisu sigurni da li spust obavljaju kako treba… Zato je, uz hrabrost, odvažnost, iskustvo i maksimalnu opreznost, jaka psiha najvažnija za one koji kreću put planinskih vrhova.

Kroz pustinju do najvišeg vulkana na svetu

Uprkos tome što je stigla na najvišu tačku planete, Draganu nije napustila želja da nastavi da istražuje svet. Tako se krajem 2008. sa kolegom uputila u pustinju Atakama i Ojos del Sajado, uspavani vulkan na granici između Argentine i Čilea.

– Hteli smo da idemo sami i da iskušamo sebe, da vidimo da li možemo sve to da izguramo bez ičije pomoći. Na Himalajima smo organizovani tako da nam pomažu šerpasi, a sad smo želeli da odemo kroz pustinju do vrha vulkana sami. Tražili smo na atlasu mesto na planeti na kom postoji zanimliv vrh i odabrali smo Atakamu. Videli smo da je vrh Ojos del Salado drugi po visini u Južnoj Americi. Da bismo došli do tog vulkana, sa čileanske strane postoje vodiči i skloništa, a sa argentinske strane nema ničega. Pre nego što smo krenuli u pustinju, vlastima u Argentini smo morali da potpišemo da idemo na sopstvenu odgovornost, jer tu nema spasilačkih timova, ne možemo da dozovemo pomoć ako se nekome nešto desi – prepričava naša sagovornica.

Sa kolegom je punih 15 dana išla kroz pustinju; na leđima su nosili teške stvari, pa su odlučili da ih nose iz dva puta, iako su tako udvostručili pređenu kilometražu. Poneli su malo oskudne hrane, jer ko će nositi hranu za mesec dana, pa još na sopstvenim leđima?!

– Poneli smo proteine u prahu koje koriste bilderi za dopunu ishrani; odlični su, jer čuvaju mišićnu masu. Jer, kad idete na visine gde ima manje kiseonika, onda vam opada i mišićna masa. Tih 15 dana jeli smo hleb i maslinovo ulje. Malo pre nego što ćemo stići do podnožja vulkana, prešli smo 30 kilometara sa sve teškim stvarima i ja sam toliko bila umorna da sam legla pokraj nekog skloništa od kamenja koje je napravio neko ko zna koliko godina pre nego što ćemo mi tu doći.

Između kamenja videla sam konzervirane folije u kojima su bili piletina, čorba od graška, tunjevina i pire krompir. Posle 15 dana na hlebu i maslinovom ulju toliko smo se oduševili da smo, iako je toj hrani ko zna kada istekao rok, otvorili konzerve, pripremili ih i pošteno se najeli. Bila mi je to jedna od najlepših večera na svetu – radosno kaže.

Uspon na vrh ugašenog vulkana nije bio lagan, tim pre što se Dragana i njen saputnik nisu pridržavali pravila aklimatizacije. Bez obzira na to što se prethodno penjala na najviši vrh sveta, Dragana upozorava da bi svaki put čovek trebalo iznova da se aklimatizuje.

– Išli smo sa 5.500 na 6.200 metara, pa tek onda na vrh. Ali, trebalo je da odemo na 6.200, pa da se spustimo i prenoćimo na 5.500 i tek onda krenemo na vrh. Uhvatila nas je visinska bolest, dva dana smo preležali u šatoru, nismo mogli da se pomerimo. Posle dva dana smo krenuli ka vrhu i popeli smo se na najviši vulkan na svetu – prepričava Dragana.

Ističe da im nije bilo bitno što je reč o najvišem vulkanu na svetu, već što su imali prilike da iskušaju svoje sposobnosti u, kako Dragana kaže, pravoj pustahiji.

Najvažnija lekcija

Pitamo našu sagovornicu čemu su je planine naučile.

– Naučile su me da i tamo gde ne postoje jasni putevi da se stigne do cilja, ipak ih ima. Ja inače volim da idem tamo gde nema utabanih staza, da dođem drugim putem… To često izgleda nemoguće, ali onda, kad se malo više potrudim, vidim da ipak postoje putevi koji vode do cilja. Iako nekada nisu dovoljno vidljivi, oni ipak postoje – slikovito priča, otkrivajući u isto vreme moćnu životnu filozofiju.

Dodatni benefit je, kaže, lakše donošenje odluka, kao i manja zainteresovanost za svakodnevne stvari poput politike i nepotrebnih informacija koje svako od nas nesvesno upija.

Planinarenje u Srbiji

Kad je krenula pandemija korona virusa, građani Srbije počeli su češće da putuju po svojoj zemlji, a mnogi su poželeli i da planinare. Kako je Dragana sa Sportskim klubom “Alti” odavno počela da organizuje akcije po Srbiji, videla je i svetlu i mračnu stranu masovnije odluke o odlasku u prirodu.

– Ljudi su shvatili da ne moraju da putuju daleko da bi se dobro proveli, da bi bili u prirodi i da bi se zbog aktivnog načina života bolje osećali, pa su krenuli da putuju po Srbiji. Ali, postoji tu i druga strana medalje, ona tamna nad kojom bi se trebalo postideti.

U podnožjima naših planina, a posebno u blizini vodopada koje su ranijih godina i decenija obilazili samo planinari, odjednom su “nikle” tone smeća koje su rekreativci ostavljali posle boravka u prirodi. Tužno je što su i neka jezera na koja sam nekada vodila ljude postala deponije smeća. Srbija je postala ogromna deponija smeća, narod se uopšte ne edukuje, ne podiže se svest o tome – razočarana je naša sagovornica.

S druge strane, ne može a da sa oduševljenjem ne govori o planinskim vrhovima širom Srbije koji su toliko divni da će na prvi pogled očarati čak i početnike u planinarenju:

– Veliki i Mali Vukan, Ježevac, Ovčar, Fruška gora, Kosmaj, Avala… Ne znam gde je lepše! Takođe, Borački krš je vrlo interesantan fenomen; reč je o vulkanu koji se ohladio. Toliko je prelepih planina kod nas i iako stalno putujem, u Srbiji ima dosta mesta koja još nisam stigla da obiđem. Svaki put kad se odnekud vratim, pomislim da mi je upravo taj deo Srbije najlepši.

Sa Sportskim klubom “Alti” Dragana svakog vikenda organizuje akcije po Srbiji i regionu. Koliko je naša zemlja bogata prirodnim lepotama dovoljno govori i činjenica da je našoj sagovornici potrebno četiri godine da bi svakog vikenda vodila na različite destinacije po Srbiji, a onda ponovila ture.

– Postoji mejling lista gde ljudi dobijaju informacije o sledećoj akciji, pa mogu da biraju da li će ići na kratke ili duže ture, sa većim ili manjim usponom, u skladu sa svojim željama i kondicionim mogućnostima. Odabrala sam da ne jurimo i da nemamo teške ture. Ja sam u godinama kada želim da razgledam, da berem lekovito bilje i pečurke i da uživam u prirodi – zaključuje Dragana.

Preuzeto sa: ona.telegraf.rs

Ukoliko živite u Bosni i Hercegovini, za dolazak do jedne takve destinacije neće vam trebati pasoš. Nalazi se na tri sata vožnje od Mostara ili Sarajeva, te na sat i po od Banja Luke.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by @psihomagija

Ekološka zona Zelenkovac smještena je u srcu šume na 880 m.n.v. u selu Podrašnica, opština Mrkonjić Grad. Čak ju je u svojim objavama na društvenim mrežama spominjao i rocker Alice Cooper koji se divio ovoj mističnoj ljepoti i pozivao na boravak u drvenim brvnarama, što je dodatno popularizovalo ovo šumovito mjesto.

Bajkovit ambijent, zimzeleno drveće, žubor potoka i drveni mostići tokom godine privlače turiste iz cijelog svijeta. Tu možete čuti samo cvrkut ptica i zvukove iz prirode što je velika privilegija nakon dolaska iz užurbanog tempa.

Kako smo istražujući online saznali, cijelo ovo čarobno mjesto nastalo je na ideji jednog čovjeka, umjetnika Bore Jankovića koji je prije 30-ak godina tražio mjesto na osami koje će ga inspirisati na umjetničko stvaranje. Upravo na mjestu gdje je bila smještena očeva stara vodenica, nastao je i njegov umjetnički atelje.

Tako su uskoro nastali i drveni bungalovi posebno privlačni turistima koji u njima odmaraju dušu i tijelo, spavajući na drvenim krevetima u sobama ili vrećama za spavanje u potkrovlju. Prilikom gradnje, ovaj vizionar je koristio materijale koje je imao pri ruci: kamen, drvo i slamu.

Odlučite li se posjetiti ovo tajanstveno mjesto, uživati ćete u hrani napravljenoj na ognjištu, šetnji šumom ili se fotografisati pored drvenih mlinova. Ako više volite aktivni odmor, pridružite se igri bacanja kamena, hodanju po trupcima, berite gljive ili učestvujte na festivalu graha i ubranih šumskih plodova.

Ukoliko ovih dana trebate odmor i razgovor, potražite majku prirodu. Upravo je ona pravi stručnjak za rješavanje stresa i napetih misli. Unutar sebe potaknite pozitivne vibracije i relaksirajte svoje unutrašnje ja. Bit ćete zahvalni sami sebi i napuniti ćete baterije za nove životne izazove i zadatke koji vas čekaju po povratku kući.

Radujete li se boravku u ovoj idiličnoj eko zoni i tu planirate prenoćiti, bungalove možete rezervisati i klikom ovdje. 

Preuzeto: bonjour.ba