Takva vrsta razmene je tihi zavet o našoj nerazdvojivosti. Takvu pažnju, koja alhemijski od razdvojenosti pravi bliskost, zovemo prisutnost. Ona je prostor izvan običnog vremena, pun nejasnoća i rizika, gde postoji šansa da se nešto neverovatno dogodi.

Kao vrsta bistrine, prisutnost je budnost. Više ne reagujemo automatski, nego se uključujemo u odvijanje stvarnosti. Takva pažnja prema životu jedna je od najviših duhovnih praksi. Kada razvijamo svoj kapacitet za nju, prisutnost nas može preneti u uzvišena ili ekstatična stanja. Ako to dobro radite, prisutnost vas čini osetljivima na vaše okruženje.

Stavlja vas u sam centar neudobnosti, neprijatnosti, bola, nelagode i protivrečnosti – upravo tamo gde možete da razvijete veštinu susreta sa životom onakvim kakav on jeste, a ne onakvim kakav biste voleli da on bude. Drugim rečima, dozvolite celokupnom spektru dešavanja da postane deo vašeg iskustva, umesto da hranite otpor prema njemu.

Uz to, prisutnost nas čini prijemčivijima za misteriju života. Kada na ovaj način shvatamo prisutnost, kao otvaranje ka onome što jeste, odmah osećamo kako se širi prostranost sveta. Upravo taj kapacitet za prisutnost budi naš osećaj odgovornosti za naše odnose, naše zajednice i prirodan svet, kao i naš autentičan kontakt sa njima.“

@tokopa
knjiga: Belonging: Remembering Ourselves Home

Preuzeto sa: instagram.com

Ta očekivanja su naša, što znači da je i uznemirenost samo naša. Ljudi u našim životima mogu učiniti svakakve štetne i nepravedne stvari, ali mi često pravimo iste greške iznova i iznova u našim odnosima.

Nismo žrtve osim ako ne odlučimo da budemo. Imamo izbora. Izbor da ostaneš, izbor da odeš. Izbor da se progovori. Izbor da ćutiš.

Ovo su najčešće greške koje vidim da ljudi prave u svojim vezama. One onemogućavaju rast u našim odnosima. Ne poštuju nas. I ne pomažu nam da prevaziđemo sitne gluposti da bismo došli do prave, istinske veze i autentičnosti sa drugom osobom.

1. Ne komunicirate.

Ovo je greška broj 1 koja ubija veze. Ne saopštavamo šta želimo ili trebamo, kada smo uznemireni, povrijeđeni ili kada druga osoba uradi nešto što ne razumijemo. Samo ćutimo.

U radu sa klijentima sjećam se bezbroj situacija u kojima su mi klijenti objašnjavali kada su bili uznemireni i ljuti zbog neke situacije i uvijek pitam: “Da li ste ovoj osobi rekli nešto o tome kako se osjećate?”. Njihov odgovor u većini slučajeva je: “Pa ne… ništa ne govorim!”

Dobro, super. Onda očekujte da ta veza nikada neće biti ono što želite. I to je na vama. Ljudi nam ne mogu dati ono što želimo ili trebamo ili čak ispraviti grešku ako im ne kažemo šta nije u redu.

Iskrena, autentična komunikacije je suština svake veze. Teški razgovori mogu da vas odvedu na dublji, intimniji nivo sa nekim do koga vam je stalo. Dati nekome šansu i biti spreman da se dotakneš teških tema sa njima i reći im šta ti je na srcu – toje ono što vodi do značajnih odnosa. Ne ćutnja.

2. Pravite pretpostavke.

Pretpostavke su korijen svih svađa. Pretpostavljate da će vaš kolega nešto učiniti, a oni neće. Pretpostavljate da vaš šef zna da zaslužujete unaprijeđenje jer vide koliko naporno radite. Pretpostavljate da je vaš prijatelj previše zauzet za vas i da je sranje što vam se nije javio duže vrijeme.

Nakon što ih otpišete, saznaćete da im je dijagnostifikovan rak dojke i da su na terapiji. Ponavljam, ako želite da vaši odnosi napreduju i budu autentični, nemojte pretpostavljati, a zatim ponovo pročitajte #1.

3. Pratite “rezultat”.

Ako često čujete sebe kako govorite: “Osjećam se kao da sam uložio mnogo više u ovu vezu od druge osobe”, možda je vrijeme da napravite neku vrstu refleksije. Odnosi nisu transakcije. Trebalo bi da dajemo zato što želimo da dajemo i činimo zato što želimo da činimo.

Ako vodite računa koliko vi radite u odnosu na to koliko oni rade, druga osoba će uvijek biti lošija.

Nemojte da se žrtvujete za ljude ako ćete ih kasnije natjerati da plate za to. Ako im kažete: “Sve ovo radim za vas” i onda čekate da povratite ulog, onda to ne radite za njih, već za sebe.

Odnosi nisu transakcijski. U prijateljstvima će biti trenutaka kada prijatelj traži mnogo od nas, na primjer kada prolazi kroz težak period. Možda ćemo otkriti da dajemo više nego što dobijamo. Ali, niko od nas nije imun na to da povremeno bude u nevolji i nadamo se da će isti ti ljudi biti tu za nas kada nama bude trebala pomoć.

Stvari nisu uvijek u savršenoj ravnoteži u odnosima. Ključ je u učenju prepoznavanja – prepoznavanja privremene i situacione neravnoteže od dugotrajnog problema koji se ne mijenja. Uvijek imamo izbor da damo više ili manje u našim odnosima.

Takođe imamo izbor da komuniciramo kako se osjećamo. Prava, autentična veza bilo koje vrste nije zasnovana na praćenju rezultata. Ako pratiš rezultat, uvijek ćeš biti taj koji gubi.

4. Čekate da se promijene

Prije neki dan mi je neko rekao: “On je tako odličan momak, ali zaista treba da radi na sebi. Nikada to ne radi, ali ako mu dam vremena, doći će on do toga.”

Čekanje da se osoba promijeni, postane ono što želite ili preraste u svoj potencijal nije izbor pun ljubavi… ni za jednog od vas. Možemo izabrati da prihvatimo i volimo ljude bezuslovno onakvi kakvi jesu i gdje se nalaze, ili možemo potrošiti puno energije želeći, moleći i čekajući da budu drugačiji.

Da je neko do koga vam je stalo čekao da budete drugačiji, kako biste se osjećali? Svi želimo da budemo prihvaćeni takvi kakvi jesmo. Čekanje da neko bude neko ko nije ne ponižava samo vas, već i njih.

5. Niste u potpunosti prisutni.

Sa nekim si, ali nisi zapravo tu. Vidimo to stalno, parove na večeri, saradnike na sastanku, porodice za stolom i niko ne uspostavlja kontakt očima, umjesto toga, gledaju u ​​svoje telefone. Kriv sam za ovo sa svojom decom… Tu sam, ali nisam.

Fizički sam na kauču i gledam film sa njima, ali sve vrijeme obavljam više zadataka na laptopu ili odgovaram na beskrajne poruke i mejlove koji pište sa mog telefona.

Ljudi znaju kada nismo prisutni. Oni to osjećaju. Oni to vide u našem govoru tijela. I to rađa osjećanje ogorčenosti i čini da se osjećaju nevažnim. Najveći poklon koji možemo dati svima do kojih nam je stalo je naša puna pažnja kada smo zajedno.

„Vaše prisustvo je najdragocjeniji poklon koji možete dati drugom ljudskom biću.” ~ Marshall B Rosenberg

Pa sad i kad biste opsovali, vi se nekako suzdržavate jer ne biste da vam dijete prvo opsuje umjesto da kaže nešto lijepo.

Pa gledate da kad ste s djetetom izmislite neke igre, pričate priče, pokažete kako ste zabavni i nezamjenjivi i neophodni. Iako, ruku na srce, dijete bi se možda igralo bolje bez vas.

I ima još jedna stvar koja nije mučila prethodne generacije – mobilni telefon.

Em mi je posao usko vezan za Internet, pa non stop gledam klikove, šerove, mogu li negdje okačiti neki link da malo proradi, hoćemo li ispuniti zadati cilj danas, to je posao od 24h (nije, ali sam ja sebi izmislila da jeste), em dok to klikneš tamo, ovamo, slika, video, post – prođe dan.

Kad si mama, nisi svoja i nemaš vremena da ga toliko gubiš. Jer je potrebno tvom djetetu.

I u svom tom mom uskoro jednogodišnjem razmišljanju o tome kako smanjiti upotrebu telefona pred djetetom, jer nemam namjeru da joj ga još uvijek dajem, naiđem na reklamu Huaweia.  Kažu, odloži telefon. Emotivno, pitko, praznične emocije s nevjerovatnim obrtom na kraju.

Budi prisutna, kažu.

Meni telefon kaže da budem prisutna.

Zbog tog istog plavog P9 Huawei modela i njegove duple kamere koja baš savršeno uhvati sve Loline osmijehe pa Goran ima 300 skoro istih (ma ni sličnih) fotografija, ja nju gledam kroz objektiv kamere i onda mi kažu budi prisutna.

Biću prisutna.

Napraviću kutiju u hodniku u koju ćemo stavljati telefone na tih 3.5 sata od dolaska kući do njenog spavanja, i javljati se samo ako je baš hitno.

Biću prisutna i neću fotografisati i snimati sve što uradi, već ću neke stvari sačuvati u svojoj glavi.

Biću prisutna i neću juriti klikove i lajkove već njene osmijehe.

Biću prisutna, jer je godina dana tako brzo prošla i biće vremena za odsutnost.

Sad je moje prisustvo njenom odrastanju potrebno meni jednako koliko i njoj.

Biću prisutna.