Poznati reper trenutno služi zatvorsku kaznu dužu od četiri godine u saveznom zatvoru Fort Dix u saveznoj državi New Jersey, nakon što je prošle godine proglašen krivim po dvije tačke optužnice za prijevoz osoba radi bavljenja prostitucijom.

Istovremeno, oslobođen je težih optužbi koje su se odnosile na trgovinu ljudima u svrhu seksualne eksploatacije i zavjeru za reketiranje.

Iz Bijele kuće poručuju da konačnu odluku o svim zahtjevima za pomilovanje donosi isključivo predsjednik Trump, ali nisu željeli komentarisati pojedinačne slučajeve.

Među osobama koje također traže predsjedničko pomilovanje nalazi se i Prakazrel “Pras” Michel, član nekada popularne grupe The Fugees, koji služi zatvorsku kaznu zbog nezakonitog lobiranja i finansijskih malverzacija.

Trumpove odluke o pomilovanjima već su ranije izazivale brojne polemike u američkoj javnosti, a demokratski zastupnici posljednjih mjeseci pojačali su nadzor nad tim procesom zbog sumnji u način na koji se pojedini zahtjevi razmatraju.

Hoće li se među imenima koja će dobiti predsjednički oprost naći i Sean “Diddy” Combs, za sada ostaje neizvjesno.

Oslobođenje

Optužnica je podignuta protiv četiri osobe koje su u vrijeme činjenja krivičnih djela bili službenici Uprave policije MUP-a TK: Besima Kopića (51), Miralema Halilovića (46), Jasmina Modrića (30) i Dževada Požegića (55), te protiv  Šemsudina Kadrića (39), Zijada Jagodića (61), Sulejmana Šehića (67) i Nedima Avdića (41). Ovaj slučaj je, podsjetimo, šokirao BiH.

Optužnica potkrijepljena brojnim materijalnim dokazima

Oni su uhapšeni 29. oktobra 2025. godine i nalaze se u pritvoru, a optužnica je dostavljena Kantonalnom sudu Tuzla na potvrđivanje.

Nadležnom sudu je predloženo da se nakon potvrđivanja optužnice ovim osobama produži pritvor.

“Istraga protiv ovih osoba je, nakon hapšenja, sprovedena u periodu kraćem od tri mjeseca, a optužnica je potkrijepljena brojnim materijalnim dokazima, iskazima, vještačenjima i rezultatima drugih istražnih radnji koje su provedene u prethodnom periodu”, naveli su iz Kantonalnog tužilaštva Tuzlanskog kantona.

Kako dodaju, tim tužilaca i istražilaca Sektora kriminalističke policije MUP-a TK, u saradnji sa drugim agencijama za sprovođenje zakona, nastavlja sa sprovođenjem intenzivnih i opsežnih istražnih radnji kojim se utvrđuju dodatne okolnosti o osobama koje bi se mogle dovesti u vezu sa ovim krivičnim djelima. O rezultatima istrage će, utvjeravaju, javnost biti blagovremeno obaviještena.

Kopiću, Kadriću, Haliloviću, Modriću i Šehiću se na teret stavlja da su od aprila 2024. do kraja jula 2025. godine vrbovali, navodili, prevozili na različite lokacije, predavali drugim licima i skrivali dvije djevojčice, žrtve trgovine ljudima, u svrhu iskorištavanja prostitucijom i drugim oblicima seksualnog iskorištavanja, te su ih oni seksualno iskorištavali i davali im novac za to.

Jagodiću, Požegiću i Avdiću se na teret stavlja da su u pomenutom periodu seksualno iskorištavali djevojčice i plaćali im za to,  iako su bili svjesni da su maloljetne i da su žrtve trgovine ljudima.

Djevojčice zbrinute u ustanovama socijalne zaštite

Djevojčice su, dodaju iz Tužilaštva, smještene i zbrinute u ustanovama socijalne zaštite, gdje im se pruža sva potrebna i neophodna zdravstvena i psihosocijalna zaštita.

“Obzirom na karakter predmeta i krivičnih djela, radnji koje su dio inkriminacije u ovom postupku, kao  i na nužnu potrebu zaštite maloljetnica koje su žrtve teških krivičnih djela, i činjenice da nakon  podizanja i potvrđivanja optužnice počinje sudski postupak koji je u skladu sa krivičnim zakonodavstvom u FBiH zatvoren za javnost, Kantonalno tužilaštvo Tuzlanskog kantona neće i ne može davati bilo kakve dodatne informacije i izjave u vezi sa predmetom koji se odnosi na ovu optužnicu”, naveli su iz Tužilaštva.

Izvor: Nezavisne

Muž mi nije rekao da je to heroin kad mi je dao da pušim drogu. Rekao mi je da to smola kanabisa. A onda sam posle nedelju dana počela da se osećam strašno loše.

Na televiziji je prikazivana emisija o zavisniku koji je prolazio kroz apstinentsku krizu, a ja sam se prepoznala u njegovom iskustvu. Probudila sam muža usred noći i bila apsolutno van sebe od besa.

Već tada sam imala dvoje dece. Sećam se da sam mu rekla: “Ne želim više ovo da radim, ne želim da idem dalje s ovim” i preklinjala ga da više ne kupuje drogu. Ali on me nije slušao.

Sećam se da sam samo sedela u dnevnoj sobi i gledala ga kako puši, osećajući se poraženo.

Krek je u igru ušao otprilike nedelju dana kasnije. Sećam se da sam ga gledala kako puši, a on mi je govorio: “Probaj samo jednom, probaj samo jednom.” Ja sam mu govorila: “Ne, ne, nikad to neću pušiti”, a tada sam i verovala u to.

Ali na kraju sam poklekla i nisam se zaustavila najvećim delom naredne dve decenije.

Droga ima izvanrednu snagu. Obuzme vas celu.

Počela sam da kradem po prodavnicama i pravim sitnije prekršaje. Vrlo brzo sam bila uhapšena i završila u zatvoru.

Moja prva presuda bila je samo osam meseci, od kojih sam odslužila četiri. Dok sam bila iza rešetaka, deca su jedno vreme bila na staranju. Uspela sam da ih povratim kad sam izašla, ali su me dva meseca kasnije zatvorili u mentalnu ustanovu.

I tako sam pozvala socijalnu službu sa psihijatrijskog odeljenja i rekla: “Morate da odete mojoj kući i odvedete moju decu.” Bila su ostavljena sa mojim mužem koji je uzimao drogu – znala sam da nisu bezbedna. I oni su došli, odveli ih i bila su usvojena u roku od godinu dana. Nikad mi više nisu vraćena na staranje.

Dokumentacija o usvajanju bila je potpisana dok sam boravila u zatvoru. Vratila sam se iz psihijatrijske bolnice na ulicu, pa opet u zatvor. I tako sam provela narednih 15 godina – ulazeći u psihijatrijske bolnice i izlazeći iz njih, ulazeći u zatvor i izlazeći iz njega.

Sećam se poslednjeg susreta sa decom, moja opsesija drogom bila je tolika da čak i dok sam ih vodila iz stana do kola kucala sam poruku dileru.

Ljudi kažu: “Oh, naći ćeš način da to prihvatiš.” Prihvatam da sam bila bolesna. I sa sigurnošću mogu da kažem da se to ne bi desilo da u sebi nisam imala narkotike. Ali još uvek sebi zbog toga nisam oprostila. Ne znam da li ću ikada moći.

Preuzimam potpunu odgovornost za to što sam se drogirala i ne krivim za to muža. Ja sam bolesna.

Ali zavisnost se svodi na veze i povređivanje, iznova i iznova, i gubljenje poverenja. Uvek sam bila u vezi i svaka veza bila je disfunkcionalna. Sve do jedne.

Najtužnije je što sam tada stvarno mislila da me ti muškarci vole. Kad sam počela da se bavim seksualnim radom, strpljivo bi sedeli i čekali da se vratim kući, a onda bi išli da kupe drogu novcem koji sam upravo zaradila. Kad se osvrnem danas, prebacujem sebi što sam dozvoljavala da se to dešava – što sam izlazila i dozvoljavala da mi se te stvari dešavaju,a potom predavala novac i delila ono što sam zaradila s nekim ko me nimalo nije cenio.

Kako su mogli da gledaju kako izlazim svake večeri, neko koga je trebalo da vole i do koga je trebalo da im je stalo? Ne znam kako su mogli da me pipnu nakon što sam izlazila i radila te stvari.

Jedne noći sam doživela stravično iskustvo. Mušterija me je silovala u kolima. Samo sam izašla iz tih kola. Nisam otišla kući, nisam ispričala mužu. Ponovo sam izašla na ulicu i našla novu mušteriju. Ne sećam se najvećeg dela večeri, ali se dobro sećam te dvojice mušterija.

Izašla sam ponovo pravo na ulicu zbog opsednutosti drogom. Trebao mi je novac. Toliko je to jako. Tolika je bila kontrola droge nada mnom.

Na kraju sam upoznala nekog drugog dok mi je muž bio u zatvoru, gde je služio dugu kaznu. Prešla sam iz veze zajedničke zavisnosti u veoma nasilnu zlostavljačku vezu. Progresija u mojim vezama bila je takva da je svaka sledeća bila sve gora. I opet bih ostajala u njima.

Jednom me je udario glavom, toliko jako da sam se onesvestila. Kad sam došla sebi, prvo što sam rekla bilo je: “Oh, molim te, zagrli me.” Ja sam bila ta koja se izvinjavala za nešto što nisam uradila. Potpuna ludost.

Ostala sam u toj vezi oko osam godina.

Na kraju me na kolena nisu oborili ni heroin ni krek, već alkohol.

Dvoje dece iz moje druge veze otišlo je da živi sa hraniteljskom porodicom. Ostala sam izolovana u stanu svojom voljom, i moj život se 18 meseci svodio na to da ustanem i u sebe naspem što više “tenenet supera”. Nekih dana sam se suviše plašila da izađem napolje i odem po recept za metadon – radije bih samo sedela u stanu i krizirala dok god imam “tenenets”.

Na kraju nisam više imala snage ni da razgrnem zavese. Nisam mogla da podnesem sunčevu svetlost na licu. Nisam želela da se vratim ni u kakvu verziju realnosti.

Prezirala sam se, apsolutno sam se prezirala.

Moja prijateljica Pet umrla je šest dana pre nego što je trebalo da pođem na rehabilitaciju. Sećam se da sam samo demolirala stan. Mora da sam vrištala toliko glasno da su komšije pozvale policiju i policija je provalila unutra.

Ležala sam na podu dnevne sobe i vrištala da ne želim da umrem. Nikad me pre nijedan policajac nije zagrlio, ali ovaj jeste. Sigurno sam bila u potpunom rasulu.

Mislim da sam tog trenutka shvatila da mi je dosta, stvarno mi je svega bilo dosta.

Dugo sam se mučila da odem na rehabilitaciju. Usput sam bila u tri različita centra za lečenje i prošla brojne pokušajte detoksikacije. Ali u maju 2014. godine otišla sam u centar za lečenje u Veston Super Meru. Bila sam toliko besna kad sam stigla da su me gotovo smesta stavili na bihevioralnu terapiju. Rekli su mi ako joj se ne budem povinovala i prestala da se svađam sa svima, otpustiće me. Jedne noći sam proučila detalje terapije i pomislila: “Ja ovo neću moći.” I znala sam da ću se, ako me otpuste, vratiti drogi. I tako sam odlučila da preuzmem kontrolu i rešila da odem odatle sama.

I dalje sam primala metadonsku i valijumsku terapiju, još nisam završila detoksikaciju od alkohola. I rekla sam im da idem. A oni su mi rekli: “Gde to ideš?” Rekla sam im da idem na sastanak Anonimnih narkomana u Londonu. A oni su me samo pogledali kao da sam potpuno luda. Verovatno sam i bila, pomalo.

Bio je to veliki korak u nepoznato. Bila sam beskućnica jer nisam mogla da se vratim u svoj stan zbog pravila uslovne slobode. Otišla sam na sastanak u londonskom Sohu. Ostala sam tokom trajanja čitavog sastanka, zatražila od njih pomoć i to sam i dobila.

Troje ljudi sa tog sastanka više nisu sa nama, mrtvi su. Zaista sam svesna koliko sam imala sreće.

Posle skoro 20 godina zavisnosti i vremena provedenog po službama za odvikavanje od droga i alkohola, službe mi nisu pomogle da se skinem. Štaviše, imam utisak da sam zavisnik ostala duže zbog metadonske terapije. Nijednom nisu pomenuli grupe uzajamne pomoći. Njihov odgovor svaki put je bio još lekova, nikad apstinencija.

Prestala sam da uzimam terapiju i očistila se na sastancima. I ponosna sam na to.

Ovog meseca biću trezna tri i po godine. Nije bilo lako. Ponovo sam postala beskućnica pre šest meseci, što je bilo strašno, zaista strašno. Bilo je to iseljenje na licu mesta, zamolili su me da smesta napustim stan. Nisam znala kuda da idem. Nisam znala šta da radim. Ali sam uspela to da pregrmim i ostanem čista.

Imam složeni PTSP, za koji krivim seksualni rad tokom zavisnosti. To utiče na svaku oblast mog života zato što sve oko mene može da posluži kao okidač. Ali sam čvrsto rešila da se izlečim od njega. Nisam pošla na rehabilitaciju da bi mi bilo ovako. Ali je podnošljivo. Uspevam to da podnesem, da preživim.

Obnavljam odnos sa dvoje moje najstarije dece, a prošlog Božića mi je ćerka bila prvi put u poseti od 2012. godine.

Danas vodim grupe za oporavak žena u domu za zbrinjavanje i dobro mi ide na koledžu – napustila sam školu sa 13 godina.

Ne, nemam svoj stan. Ne, nisam stalno zaposlena. Živim u hostelu, što je ponekad teško, veoma teško. Ali svaki put kad pogledam kroz prozor i napolju pada kiša, osetim zahvalnost što ne moram da izađem na kišu i čekam mušteriju da dođe po mene.

U ovom trenutku nije savršeno, nije sjajno. Ali… dobro je. Život je dobar.

U ovom slučaju pod istragom je i policajac Z.P. iz Banjaluke, koji je s njom uhapšen zbog polne zloupotrebe žrtve.

Naime, Okružno tužilaštvo Banjaluka tereti Sarajku E.V. za krivično djelo navođenje djeteta na prostituciju, a optužnicu je potvrdio Osnovni sud u Banjaluci.

U fazi istrage je predmet protiv Z.P. zbog krivičnog djela zloupotreba službenog položaja ili ovlaštenja u sticaju sa krivičnim djelom polna zloupotreba djeteta starijeg od 15 godina.

Inače, Sarajka i policajac Z.P. uhapšeni su prošle godine u julu u akciji banjalučke policije.

Mediji su tada prenijeli da je policajac od E.V. tražio da na ime zakupnine apartmana plati D.M. i u više navrata u periodu od 18. do 25. jula kontaktirao E.V. i tražio da isplati novac.

Navodno je djevojčicu u tom apartmanu Sarajka podvodila muškarcima i od njih za to uzimala novac.

Pojavljivale su se i informacije da je E.V. maloljetnicu dovela u Banjaluku iz Sarajeva kako bi je tu podvodila za novac, koji bi optužena uzimala.

Međutim, detalji ovog gnusnog čina nisu saopšteni radi zaštite maloljetne žrtve.

Policija je prilikom hapšenja na više lokacija u Banjaluci pretresla stambene i druge prostorije koje su oni koristili i pronašla određene predmete koji će biti dokaz na sudu.

Kako je tada saopšteno iz Policijske uprave Banjaluka, Z.P. će biti suspendovan iz Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srpske i protiv njega ce biti pokrenut unutrašnji postupak.

Inače, ukoliko se dokaže krivica, Sarajku čeka višegodišnja kazna zatvora jer Krivični zakonik Republike Srpske za navođenje djeteta na prostituciju predviđa kaznu od jedne do osama godina zatvora.

Kada je u pitanju policajac, za zloupotrebu službenog položaja ili ovlaštenja predviđena je kazna od jedne do 10 godina, odnosno od dvije do 12 godina, a za polnu zloupotrebu djeteta starijeg od 15 godina od dvije do osam godina.

Zanimljivo je da je od ukupnog broja maloljetnika uhvaćenih u prostituciji bilo čak 15 dječaka odnosno muškaraca.

Da li se među 15 dječaka nalaze i trans žene, iz Zavoda nisu imali odgovor.

Na pitanje u kojim opštinama je zabilježen najveći broj maloljetnika u prostituciji kažu iz Zavoda: „Jedine opštine koje Vam možemo navesti, tj. centri za socijalni rad u kojima su registrovani korisnici centra koji se bave prostitucijom su centar za socijalni rad iz Zvornika i Šipova (više zabilježenih slučajeva).

Ostale opštine Vam ne možemo navoditi jer se radi o pojedinačnim slučajevima, što nije praksa Zavoda“, rečeno je iz ove institucije za LGBTI.ba

Upite smo poslali na adrese centara za socijalni rad u ove dvije opštine, a odgovor smo dobili samo iz grada na Drini.

„Poštovani, uvidom u evidenciju Centra za socijalni rad Zvornik nema evidentarinih
maloljetnih lica koja se bave prostitucijom“, stoji u odgovoru zvorničkog Centra za socijalni rad.

Kontradiktorne informacije otvaraju pitanje tačnosti podataka, ali u ovom tekstu bavićemo se uzrocima prostitucije.

Profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Sarajevu Tomislav Tadić za LGBTI.ba kaže da se prostitucija uobičajeno smatra društvenom devijacijom te kao i drugi oblici društvenih devijacija ima svoje uporište u socio-ekonomskim i kulturnim prilikama određenog društva.

Uz narkomaniju, možda je i najrasprostranjenija forma društveno neprihvatljivog ponašanja.

„Društvo kao što je bosanskohercegovačko izuzetno je pogodno tlo za nastanak i razvoj neprihvatljivih društvenih ponašanja. Osnovni razlog sastoji se u činjenici da u BiH postoji nizak nivo institucionalnog povjerenja, a jako visok stupanj ontološke nesigurnosti i tzv. povjerenja u ekspertske sisteme društva, kroz koje se u konačnici, treba odvijati funkcionalna integracija građanina u zajednicu“, kaže Tadić.

Kao društvo koje je prošlo tranziciju nismo uspjeli ostvariti očekivane rezultate.

„Kao osnovni razlog, u našem slučaju, može se uzeti činjenica da nakon “tranzicije” iz jednog društvenog sistema u drugi, nije došlo do očekivanog uticaja onoga što Robert. K. Merton prepoznaje i imenuje kao “postulate funkcionalne održivosti društva”. Gdje nema ekonomskog napretka, jasnih strategija razvoja društva za mlade, gdje dominira korupcija i “kulturna trauma” tu se fenomeni poput prostitucije i sl. osjećaju kao u svom prirodnom staništu“, pojašnjava Tadić.

Sociolog: Možemo očekivati porast prostitucije

Dodaje da prostitucija, donekle, pretpostavlja određenu vrstu finansijske dimenzije, pa se u očaju, mladi ljudi često prepuštaju, potpuno nesvjesni posljedica, jednom takvom obliku društvenog ponašanja.

“Da je na vrijeme izgrađeno, u temeljno smislu, “suptilno tkivo društva”, prostitucija i drugi oblici anomije bili bi na marginalnom nivou. Kako iz godine u godinu, gotovo da nema nikakvog napretka na terenu “politika za mlade”, tj. kako su mladi “zadnja rupa na svirali” u zemlji koja je de facto “zemlja staraca” (zbog depopulacije i migracija mladih na Zapad u uređena društva”), očekivati je sve veći porast ovog fenomena u njegovom anomičkom i krajnjem obliku. Društvo estrade, neznanja, konflikata i nekulture – a sve to jeste BiH društvo – idealno je za agregaciju i multiplikaciju kulturne traume u njenom potpuno dijaboličkom obliku“, upozorava profesor sociologije.

Romantizacija i normalizacija prostitucije je svuda oko nas, a mnogima je posljednje rješenje za preživljavanje u društvu neprilika.

„Ključni problem s kulturnom traumom u “oštećenim” društvima jeste to da se ona naturalizira i rutinizira, pa se već sada, a u budućnosti i da ne govorimo, o prostituciji među mladim ljudima govori kao o nečemu sasvim normalnom – nečemu što može biti i “cool” – a upravo u toj fenomenološkoj redukciji na banalnost svakodnevnog i leži krajnja opasnost jednog takvog oblika anomije“, smatra Tadić.

Bakić: Rezultat prostitucije je apsolutna marginalizacija i isključenost

Sarina Bakić, profesorica sociologije na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu za LGBTI.ba kaže da je problem maloljetničke prostitucije izrazito komplikovan i ozbiljan društveni problem.

Pojašnjava da je to socijalna ii psihopatološka društvena pojava te je u kulturološkom smislu značajna jer se vezuje za neprihvatanje opšteprihvaćenih društvenih normi i vrijednosti.

„Rezultat prostitucije (neovisno o genderu) kao sociološke pojave, naročito kada su u pitanju djeca i mladi ljudi, jeste njihova apsolutna marginalizacija i društvena isključenost, gdje su ljudska prava u potpunosti ugrožena“, kaže Bakić.

Upravo o ugroženosti prava seksualnih radnika i radnica pisali smo u više navrata. U jednom takvom tekstu govorimo o činjenici da su posebno ugrožene trans seksualne radnice jer osim diskriminacije prema vrsti posla, diskriminacija ekonomske, pravne i društvene prirode prema trans osobama često dovodi i do izostanka prava na zdravstvenu zaštitu.

Sveopštu diskriminaciju dokazuje i izostanak odgovora na naše pitanje da li je među maloljetnim seksualnim radnicima bilo i trans žena, a ovo je pitanje veoma važno jer relevantna istraživanja govore da se čak 60% ubijenih trans osoba bavilo prostitucijom.

Iako se prostitucija često veže za siromašna društva, ni ona najbogatija nisu lišena ove pojave.

„Prostitucija je karakteristična za sve tipove društava, kako onih razvijenih tako i nerazvijenih. razlika je u mjerama i strategijama kako se vrši prevencija prostitucije. Usložnjava se i pojavom tzv. cyber prostitucije“, kaže sociološkinja Sarina Bakić.

Dodaje da je pojava vezana za različite motivacije: i onih koji su u stvarnoj potrebi te ne vide druge načine za obezbjeđivanje osnovnih sredstava za život, i naravno, druga grupa ljudi, koji to rade iz ‘poslovnih’ poriva, kako bi za sebe ostvarili materijalnu dobit.

Neki su u lancu prostitucije i mimo svoje volje.

„Imamo i žrtve trgovine ljudi koje su prisilno podvođene u prostituciju“, dodaje Bakić.

Vijest o broju maloljetnika koji se bave prostitucijom izazvala je veliku pažnju javnosti. Ne toliko zbog samog postojanja prostitucije već zbog toga što je većina seksualnih radnika zapravo muškog pola.

I to je odraz pogrešno utemeljenih društvenih navika i vjerovanja da se prostitucijom bave samo i isključivo žene. No, veliki broj muškaraca otvara pitanje trans žena koje institucije, vrlo vjerovatno, vode kao muškarce.

„Prostituciju, u kontekstu vaših pitanja, ne bih vezivala prema rodnoj pripadnosti (i muškarci su se oduvijek ‘bavili’ prostitucijom, nego je ona uvijek vezana za žene, baš i u drugom kontekstu, kontekstu položaja žena, za koje je kao ‘ovaj pojam’ bio isključivo ‘rezervisan’ što je apsolutno netačno, pogrešno i mizogino), no u konkretnim slučajevima, znamo koliko u Bosni i Hercegovini ima ranjivih i marginalizovanih pojedinaca, pa je i zbog toga prostitucija izrazito prisutna. S druge strane, prostitucija podrazumijeva i kulturni model ponašanja subkultura, a koji podrazumijeva sukob s društvenim normama i sistemom u cjelini“, zaključuje Bakić.

Odgovor sistema na maloljetničku i opštu prostituciju najbolje se vidi iz neusaglašenih podataka o broju maloljetnika u sferi prostitucije. Neko nema tačne podatke. Stoga ni odgovor nadležnih ne može biti adekvatan.

PIŠE: Slađan Tomić

Članak je objavljen uz podršku američkog naroda putem Američke agencije za međunarodni razvoj (USAID). Sadržaj članka isključiva je odgovornost Sarajevskog otvorenog centra i nužno ne odražava stavove USAID-a niti Vlade Sjedinjenih Američkih Država.

Osumnjičen je da je, koristeći društvene mreže i aplikacije za razmenu sadržaja, izvršio krivična dela podvođenja deteta, silovanja, polne zloupotrebe deteta mlađeg od 15 godina, iskorišćavanja dece za pornografiju, prostitucije, pretnje, upoznavanje dece sa pornografijom i mamljenje dece za zadovoljavanje polnih potreba.

Policija ga tereti da je navedena krivična dela počinio na štetu 31 maloletne i četiri punoletne ženske osobe, a jedno krivično delo nedozvoljene upotrebe ličnih podataka počinio je na štetu punoletne osobe muškog pola.

Prošlog četvrtka 21-godišnjak je predat pritvorskom nadzorniku, a na predlog zagrebačkog tužilaštva sudija istrage Županijskog suda u Zagrebu odredio mu je jednomesečni istražni zatvor.

U policiji navode i kako koriste ovu priliku da iznova skrenu pažnju mladima na rizike i moguće zloupotrebe u korišćenju društvenih mreža i aplikacija za razmenu sadržaja i ohrabre decu da prijavljuju svaki oblik zlostavljanja ili pokušaja uključivanja u seksualno eksplicitna ponašanja onlajn.

Preuzeto sa: luftika.rs

Koliko su obrazovanje i rad na sebi suprotstavljeni modernim načinima potencijalne zarade?

Na tragu tih pitanja postavlja se i ono osnovno – šta je“OnlyFans”?

Ovo je platforma gde možete zaraditi dodatni novac kao već prepoznata onlajn ličnost, jer kreirate sadržaj samo za najvernije fanove koji vam to i plaćaju. Dakle, to mogu biti nama poznati influenseri koji žele da kreiraju unapređeni sadržaj samo za odabrane fanove i da kvalitet tog sadžaja i naplate.

Ali, može se i koristiti u svrhe komunikacije sa fanovima koji žele da to i plate. Kada kreatori otvore profil na “OnlyFans-u”, sami određuju mesečnu pretplatu za pristup svom sadržaju. Obično je u proseku oko 20 dolara, ali i znatno manje, kada su “akcije”.

Ono što korisnici dobijaju na tom sajtu zove se “korisničko iskustvo”. Predstavljen javnosti kao društvena mreža, “OnlyFans” se plasira kao platforma koja prodaje sadržaj, umetnost, slavi ženstvenost i seksualnost.

Struktura je skoro identična drugim platformama društvenih mreža – skrolovanje nadole za više sadržaja. Dok se stranice učitavaju, mala plava srca lepršaju po ekranu. U stvari, ne morate biti odrasli da biste pristupili sadržaju. Da bi se registrovao, korisnik mora samo da navede da je stariji od 18 godina i da registruje podatke za kreditnu karticu.

Ali šta je sa onim sadržajem koji sadrži golotinju, imitiranje seksualnog čina i slično? Da li je aplikacija digitalni ekvivalent prostituciji, kako impliciraju mnogi sadržaji na njoj?

Mnogi kreatori sadržaja na ovoj platformi se distanciraju od seksualnih radnika i svoj “posao” opravdavaju kao manje sramotan i manje degradirajući. Ovo jeste razumljivo ako pogledamo dijapazon sadržaja koji se tamo plasira – ne baziraju se svi sadržaji na golotinji i pružanju usluga koje se od kreatora “zahtevaju”.

Gde je granica?

Ovaj sadržaj jeste jednosmeran (kreator sadržaja snima sam sebe, a njiegovi pretplatnici konzumiraju ono što im je servirano). Ipak, oni koji konzumiraju sadržaj mogu zahtevati od kreatora da snimi dodatni sadržaj specijalno za njega, a dalji tok tih “usluga” kao i način na koji se onaj koji plaća uslugu postavlja prema onome ko je pruža – jeste identičan prostituciji ako uzmemo u obzir da se zahtevaju stvari seksualne prirode.

Ipak, stvar je u kontroli, a kontrola koju kreatori poseduju često može biti fiktivna, budući da je bolja zarada uslovljena većom golotinjom, na kraju krajeva i sadizmom i generalno inicijalno neplaniranim radnjama.

Gde povlačimo granicu i šta zapravo smatramo “prodajom tela”?

Metode zarađivanja više novca uključuju objavljivanje nagih fotografija sa emodžijima koji pokrivaju intimne delove tela, uz obećanja “pune golotinje” za dalje plaćanje veće cifre.

Ovo je sistem po kom funkcioniše ova platforma, a u razgovoru sa psihologom Leom Ivaniševićem otvorena su dodatna pitanja.

“Uvodna, bezazlena aktivnost”

– Teško je povući jasnu liniju no mogli bismo reći da je “OnlyFans” u odnosu na konvencionalnu pornografiju isto što je i bavljenje striptizom u odnosu na prostituciju. To je uvodna, naizgled bezazlena aktivnost, prikazivanje sebe na način koji deluje kao da nije direktna eksploatacije tela i ljudskog kontakta i privremeni posao za one koji su u problemu sa novcem i koji nemaju puno alternativa.

Poruka koja se šalje mladima je da je do novca moguće stići nekim “lakšim” i “bržim” putem koji ne zahteva tipično zaposlenje ili obrazovanje, kaže Leo.

Kako to vide mladi?

– Kada ste mladi, tada ste impulsivni. Sposobnost da se odreknemo neposrednog zadovoljstva ovde i sada zarad dugoročnih rezultata i uspeha nekad u budućnosti je odlika zrelih ljudi. Mladi ljudi, deca, kao i odrasle emotivno nezrele individue uglavnom preferiraju zadovoljstva i koristi koje mogu da ostvare odmah i sada, bez preteranog razmišljanja o dugoročnim ishodima ili posledicama.

Mladi ljudi traže sebe, istražuju svoje seksualnost, eksperimentišu, generalno vole da se pokazuju i iskazuju kroz upadljivu odeću, šminku, frizure, tetovaže, izvajano telo i jako su im važni pažnja, validacija i odobravanje drugih, kao što i vidimo iz načina na koji koriste društvene mreže.

Mladi rizikuju, probijaju granice i pokušavaju da se dokažu, često kroz nepromišljena, luckasta ili opasna ponašanja.

Međutim, Leo Ivanišević napominje kako se sve ovo prerasta i da emotivno i mentalno zdrav pojedinac prevazilazi ovu fazu razvoja i postaje odrasla osoba koja je je sposobna da odloži neposredno zadovoljstvo zarad nekog višeg cilja, koja može da dugoročno ulaže trud u ono što joj je važno i kojoj nije bitno dokazivanje ili validacija okoline, zato što je sigurna u svoj identitet.

– Zdrave, odrasle osobe su u kontaktu sa svojim interesovanjima i talentima i svesne su da imaju da ponude mnogo više od sopstvenog tela – zaključuje Leo.

Šta nas tera da idemo “linijom manjeg otpora”

– Uključimo sada i društveni kontekst u priču. Živimo u kulturi u kojoj je forma važnija od suštine, u kulturi koja mnogo više ceni nerealne slike savršenstva i materijalnu dobit od autentičnosti i zdrave ljudske konekcije. Važno je pokazati uspeh, ali ne i talenat. Važno je prikazati bogatsvo, ali ne i pošten rad. Važno je privući pažnju, nije važno čiju.

Dok nas ekrani uče da moramo biti prelepi, prezgodni i prebogati, u realnosti se suočavamo sa ekonomskom krizom, nezaposlenošću i siromaštvom.

Mladi su prirodno i razvojno takvi kakvi su: žele sve odmah i sada, žele pažnju i nepromišljeni su. Leo zaključuje da nam je društvo površno, materijalističko, individualističko i narcističko.

– U svemu tome imamo “OnlyFans”, koji vas poziva da sopstvenu impulsivnost, snažnu i neformiranu seksualnost i razvojni egzibicionizam pretvorite u profitabilnu karijeru. Ne morate da učite škole kako biste “jednog dana” nešto radili i zarađivali. Ne morate da budete taktični sa novcem, kako biste omogućili sebi bolju sutrašnjicu.

Ne morate da trpite dosadne roditelje, dosadne profesore, dosadne šefove koji od vas očekuju da preuzmete odgovornost i odrastete. Sve što treba je da iole dobro izgledate i otvorite “OnlyFans”. Tada ne razmišljate o potencijalnim posledicama i opasnostima – kaže naš sagovonik..

Ovom temom bave se i odgovorne organizacije

Ejveri Centar u SAD je organizacija koja radi istraživanja i pruža usluge žrtvama seksualne eksploatacije i trgovine ljudima. Prema njihovom istraživanju utvrđeno je sledeće:

“Trideset procenata ispitanika koji kreira sadržaje za “OnlyFans” je reklo kako su im stalni zahtevi za produkcijom novog sadržaja prouzrokovali probleme sa anksioznošću i depresijom. Ovi zahtevi su stizali iznova i iznova putem mejla i notifikacija koji vas podsećaju da ukoliko ne okačite ništa novo, vaš nalog će biti deaktiviran.

Kreatori na “OnlyFansu” se takođe suočavaju sa niskim samopoštovanjem usled pritiska da održe nerealne standarde telesnog izgleda u porno industriji.”

Više od pola ispitanika je reklo da misle da “OnlyFans” ne vrši dovoljno provera svojih korisnika i kreatora. Jedanaest odsto ispitanika je reklo da su bili svesni toga da i neki maloletnici imaju svoje profile.

Ispitanici su lično mogli da se sete 35 takvih slučajeva. Šest odsto ispitanika je reklo da su im njihovi podvodači pomogli da kreiraju i reklamiraju njihov “OnlyFans” sadržaj – navodi se u nastavku.

Trideset odsto kreatora sadržaja sa “OnlyFansa” je reklo da su primali privatne poruke od potencijalnih podvodača koji su im nudili da upravljaju njihovim nalozima za procenat zarade.

Preuzeto sa: ona.telegraf.rs

Oženjen je, ima 34 godine, živi u Španiji, zaposlen. I moj je prijatelj. Pitala sam ga želi li mi bliže objasniti celu tu priču. Pristao je.

Nisam mu rekla zašto o tome želim da pišem i šta time želim da postignem. A imala sam neku potrebu da se čuje i drugačija priča od onih koje imamo prilike da čitamo (jer nije da baš poznajemo puno ljudi koji plaćaju seks, bar ne na ovaj direktan način).

Kad mi je pominjao da plaća za seks, nikad, ali baš nikad u njegovom tonu nisam imala utisak da na tu situaciju gleda kao na nešto ponižavajuće za njih koje mu prodaju seks. Takođe, nisam osetila da sebe stavlja u povlašteni položaj niti da posebno uživa u činjenici da, eto, plaća seks. Sviđalo mi se i to što je odnos s njima bio puno širi od onoga što meni prvo padne napamet kada čujem reč ‘kurva’.

Ovo je njegova priča.

Kako ti je palo napamet da kreneš kod njih, zašto uopšte ideš?

Radoznalost me naterala. Hteo sam da probam tu opciju kao alternativu standardnim odnosima. Ja kao racionalni majmun sam izračunao da mi ta opcija više pogoduje i isplativija mi je, jer idem na sigurno. Veća mi je ušpara vremena, živaca, ponosa, pa čak i novaca. U ovom slučaju mi je, ako ne dobro druženje, onda bar seks osiguran. U standardnim – moguće je da ostanem i bez jednog i bez drugog. Želeo sam da idem na sigurno, a bez izlazaka, traženja, muvanja i sl.

Koliko često ih posećuješ?

Prosečno jednom nedeljno.

Kakav odnos imaš s njima?

S njima? Ne, s njom. Već dugo vremena posećujem samo jednu. Važniji mi je kvalitet odnosa i upoznavanje osobe nego količina. Kad nađem jednu sa kojom uz seks mogu i da se družim, dalje ne tražim. Eto, sa jednom uličnom kurvom sam znao otići na klopu, na ples, odnesem joj čokoladu… Znali smo provoditi vreme onda kada je njoj to bilo važno (rođendan, Uskrs…). Ali za seks uvek, ali baš uvek plaćam novcem.

Zna li tvoja žena da plaćaš za seks?

Zna, čak se i ponudi da mi ona plati kad je smaram da mi da pičke, a njoj se ne da. U narodu je dobro poznato ono da u braku nema fizičkog, samo psihičkog jebanja.

Kako gledaš na njihovo zanimanje?

Zapravo, volim ih videti na ulici. Daju dinamiku jednom gradu, življa je ulica kad su one tamo. Jako dobro komuniciraju s prolaznicima, vladaju humorom i narodnim izrekama, uživam u tome da mi dobacuju kad prolazim, jednostavno – znaju. Jake su. I uopšte ne moram da koristim njihove usluge, svakako volim da su tu.

A šta da ti je ćerka kurva? Šta bi onda?

Ćerku nemam i neću imati, sterilizirao sam se, ali dok me ovo pitaš, u glavi imam jednu osobu koja mi je draga i bitna, pa mogu donekle da se uživim. Imao bih problem s tim da mi se ćerka bavi kurvanjem samo ako bi ona imala s tim problem i ako bi mene povukla u to. Jer puno njih ima problem s tim, puno njih ide u crkvu, vernice su i mrze se zbog toga što rade, ali i dalje su u tome. Dakle, ako bih procenio da je slabija psihički, savetovao bih joj da to ne radi. Jer uvek je lakše raditi posao koji je društveno priznat, nego raditi nešto što društvo osuđuje. Društvo može biti ogroman teret i može da nas uništi, nas, samopouzdanje. Nismo baš učeni da stvari promatramo vlastitim očima, uvek to nekako ide kroz većinske oči, oči društva. Ono što bih joj savetovao je da radi za sebe, da bira ona mušterije, da ona ima s njima direktan kontakt, bez posrednika.

Diže li ego plaćanje seksa?

Hm… To može da se tumači na dva načina. Siguran sam da mnogima ego cveta kad idu kod kurvi, one ih hvale, a ovi da imaju krila, poleteli bi. Ali, s druge strane, mnogim muškarcima se dešava da im se na odlazak kod kurve gleda kao na nekakav minus, pa ih u društvu zajebavaju kako su nesposobni jebat normalno, pa moraju da plate. Meni odlazak kod kurve ne diže ego i nikad nisam išao da mi dižu ego. Išao sam zbog relacije, odnosa sa tom nekom ženom.

A šta tražiš? Šta plaćaš?

Zavisi od trenutka, raspoloženja i sl. U svakom slučaju je ona ta od koje zavisi dokle se ide. Pušenje mi je uvek obavezno. Često se šalimo, smijemo, nekad ja nju ližem po telu, iako sam svestan toga  da joj to ništa ne znači. Radim to zbog sebe. Sebični razlozi. Znam da ako sam platio 30 eura, nisam njen vlasnik i od nje zavisi sve dalje šta će se dešavati, a moje je da prepoznam koliko mogu da idem. Jer nije svaki put isto raspoložena. Meni je bitan odnos, bitno mi je da ima i priče i akcije. Jer ako je stavi-vadi-plati, ja se tu ne vraćam i to me ne zanima. Kad nađem tu koja mi odgovara, onda idem samo kod nje i ne tražim dalje, pa dokle potraje.

Kakve su?

Da naglasim samo – ja idem isključivo kod uličnih kurvi i kod onih po stanovima. To mi je bitno, jer želim da iznos koji platim ide njima u celosti, a ne da rade, a ode im mali postotak. Ima ih svakakvih. I, ne, nisu sve nesretne kako se misli. Pritom, ovde ne pričam o onoj prostituciji koja je prisilna u smislu  da se radi za nekoga, u kojoj ne može da se kaže ne i da se prekine. Pričam o osobama (jer tu ima i muškaraca i žena i trans osoba) koje rade za sebe, koje same biraju mušterije i koje u bilo kojem trenutku mogu da prekinu to. Nekima sam ponudio da ih upoznam sa svojim društvom, da nauče jezik, da podnesu zahtev za socijalnu pomoć na koju imaju pravo, ali sve su to odbile, jer su svesne da socijalna pomoć ne iznosi toliko koliko one zarade za par dana posla. Sećam se jedne koja je skupljala lovu da kupi – ni manje ni više nego – hotel. A hotel od socijale ne možeš da kupiš. Ima dosta feministkinja koje smatraju kako kurvanjem, ustvari, iskorištavaju muškarce, jer im isisaju lovu. To su njihove reči, ne moje. Sve je stvar perspektive i ugla gledanja. I sve su u pravu.

Kad smo kod love, zašto to toliko košta, a neki ‘normalan’ posao je takav da ne možeš toliko da zaradiš?

Sve je to zakon tržišta. Nepisani zakon tržišta. Cenu određuje sama kurva, a prema tim nepisanim zakonima tržišta. Sve se vrti oko love. Država tu nije umešana. I dobro je da nije. Jedna moja poznanica se počela baviti prostitucijom, do tada je radila u muzeju i kaže da jedino za čim žali je što nije ranije počela, jer od plate iz muzeja je mogla pokriti najuže troškove života, a sada puno, puno više love zaradi za svega par dana posla, a ostatak vremena se može posvetiti drugim interesima i baviti se kreativnim radom. Svakako da taj posao nije lak, nije nijedan, ali je dinamičan, ima autonomnost u donošenju odluka, sama je svoj gazda i sama diktira tempo kojim će ići sve to.

Ti kao konzument smatraš da treba legalizirati prostituciju ili je dekriminalizirati? Ili možda kažnjavati klijenta? Nju? Kako gledaš na uređenje cele te priče?

Protivim se legalizaciji, jer u tom slučaju moraju da plaćaju porez i onda lova odlazi državi. Ja sam za dekriminalizaciju, a ako žele da plaćaju neki porez, neka plaćaju, ali da ne bude obavezno. Država mislim da ne treba da se meša, jer onda država pokupi svu lovu koja, ustvari, pripada njima.

I za kraj… Šta ti misliš – kome one smetaju?

Kurve su u svim društvima, i danas i u prošlosti, bile na margini. Čak i u društvima u kojima je prostitucija legalizirana, gde je država umešala svoje prste i ubire porez i ima ogromne koristi od njih, one su na samoj ivici. Mislim da je to tako zato što su pretnja osnovnoj jedinici društva, a to je porodica.

Vijeće ministara BiH, na prijedlog Ministarstva sigurnosti, usvojilo je Izvješće o stanju u oblasti trgovine ljudima u Bosni i Hercegovini za 2015. godinu,u kojem se navodi da je u prošloj godini identifikovano ukupno trideset i pet potencijalnih žrtava trgovine ljudima, od čega je osamnaest punoljetnih, a sedamnaest maloljetnih osoba. U ovu grupu spadaju žrtve navođenja na prostituciju, seksualnog iskorištavanja, trgovine ljudima u svrhu prosjačenja, prodaje radi sklapanja braka, odnosno izvanbračna zajednica s maloljetnikom.

Na panel diskusiji održanoj 18. oktobra, evropskog dana borbe protiv trgovine ljudima, predstavnica udruge “Novi put” iz Mostara, Edisa Demić istaknula je:

“Novi put je registrirao i sumnjive oglase za posao u Njemačkoj, kojim se najviše traže ženske osobe od 18 do 25 godina. Ni u jednom od tih oglasa nisu navedeni podaci o poslodavcu, a kontakt podaci su slobodne mail adrese”.

Od trideset i pet žrtava trgovine ljudima dvadeset i sedam su ženskog, a osam muškog spola. Među žrtvama su dvadeset i četiri osobe bile izložene prosjačenju, šest ih je seksualno iskorištavano, a kod četiri žrtve radi se o prodaji radi prisilnog sklapanja braka i vanbračne zajednice s maloljetnikom, dok je jedna osoba navođena na prostituciju. Među žrtvama trgovine nije bilo stranaca, a četrnaest potencijalnih žrtava trgovine ljudima spas je potražilo u sigurnim kućama/skloništima.

Žrtve navođenja na prostituciju, seksualnog iskorištavanja, trgovine ljudima u svrhu prosjačenja, prodaje radi sklapanja braka, odnosno izvanbračna zajednica s maloljetnikom.

Prema podacima Visokog sudskog i tužiteljskog vijeća BiH, za krivična djela trgovine ljudima i krivična djela koja se vežu za trgovinu ljudima tužiteljstva su tokom 2015. godine naredila dvadeset istraga protiv trideset osoba. Sudovi su u toku 2015. godine izrekli deset osuđujućih presuda protiv četrnaest osoba, od čega je sedam zatvorskih kazni protiv devet osoba i tri uslovne kazne protiv četiri osobe.

Prema Izvješću, nadležni organi u BiH su sami i u suradnji s organizacijama civilnog društva i međunarodnim partnerima proveli brojne aktivnosti s ciljem prevencije i smanjivanja broja žrtava trgovine ljudima, a napredak je ostvaren i u provođenju Strategije suprotstavljanja trgovini ljudima u Bosni i Hercegovini i pratećeg akcijskog plana, gdje je provedeno oko 80 mjera.

Međutim, korijen problema leži u (ne)prepoznavanju oblika trgovine ljudima. Žene su češće žrtve trgovine ljudima, a to se dešava na nekoliko načina. Prvenstveno putem nuđenja poslova u kojima na brz i jednostavan način mogu zaraditi mnogo novca. Tinejdžerice su posebno osjetljiva kategorija, jer često iz razonode žele da se bave modelingom, ostvare veliku karijeru i putuju. Međutim, prilikom apliciranja na takve poslove nerijetko upadnu u zamku navođenja na prostituciju. Kasnije ih se preprodaje i omalovažava, bez ikakve šanse da zatraže pomoć.

Prema podacima Ministarstva sigurnosti BiH, broj evidentiranih slučajeva po pitanju trgovine ljudima ništa se nabolje nije riješio u usporedbi s ranijim godinama te se i dalje godišnje na razini BiH bilježi od 40 do 50 žrtava trgovine ljudima.

Vijeća ministara Bosne i Hercegovine je na 37. sjednici održanoj 30.12.2015.godine, na prijedlog Ministarstva sigurnosti, usvojilo Akcioni plan suprotstavljanja trgovini ljudima u Bosni i Hercegovini za period od 2016. do 2019. godine,.

Akcioni plan strateški je usmjeren na unapređenje sistema podrške za borbu protiv trgovine ljudima u BiH, na efikasno krivično gonjenje trgovine ljudima i povezane zločine, na preveniranje trgovine ljudima smanjenjem rizika i efikasnu zaštitu i pomoć žrtvama trgovine ljudima te na jačanje partnerstva i saradnje između aktera uključenih u suprotstavljanje trgovine ljudima. Međutim, podaci Stejt Dipartmenta za 2011. godinu pokazuju da vlast u BiH na državnom nivou nije izrekla nijednu osuđujuću presudu za počinioce djela trgovine ljudima.

I dalje na godišnjem nivou BiH bilježi od 40 do 50 žrtava trgovine ljudima.

Za sve majke, sestre, ali i očeve i braću preporučujemo film Sestre koji na surov, realan i potresan način predstavlja kako je lako upasti u lanac trgovine ljudima, a veoma teško izaći. Toliko teško da žrtva u jednom trenutku u zločincu vidi utjehu i spas. Ma koliko se činilo da je to nemoguće, postoje ogromni problemi. Postoje situacije u kojima je posve nemoguće predvidjeti ko je osoba koja će vam nauditi. Zato vam savjetujemo da obrazujete svoju djecu, skrenete im pažnju na potencijalne opasnosti koje vrebaju i objasnite da ne postoji nešto što je instant rješenje u vidu posla. Možda i postoji, ali postavlja se pitanje, koliku cijenu ste spremni platiti?

Predugo je – više od šest decenija – seksualno nasilje u koncentracionim logorima bila tabu tema koju su izbegavali istoričari, dok su preživele žene bile ućutkivane. Priče o Drugom svetskom ratu iz njihovog ugla otkrivene su tek sredinom devedesetih godina 20. veka, kada su nove publikacije feminističkih naučnica prekinule ćutanje, istovremeno optužujući svoje muške kolege za „brisanje žena iz istorije holokausta“.

Naučna javnost je podeljena po pitanju opravdanosti pravljenja razlike između patnji žena i muškaraca. Dok jedni veruju da (pošto su podjednako stradali i Jevreji i Jevrejke) uvođenje rodno zasnovanog tumačenja znači nepoštovanje živih i uništavanje sećanja na mrtve, drugi ističu da treba prihvatiti činjenicu da su se u pojedinim aspektima muke žena i muškaraca razlikovale.

Žene su trpele i ono što muškarci nisu: ginekološke eksperimente, prisilnu sterilizaciju (rendgenskim zracima spaljivali su im jajnike, a kasnije ih hirurški uklanjali), trudnoću, pobačaje, ali i rađanje beba koja su ubijana odmah po rođenju. Uz to, žene su bile pokusni kunići nacističkim doktorima, koji su zasecali njihove noge i inficirali raznim bakterijama, sa dodatkom prljavštine, stakla i krhotina kako bi osigurali da se infekcija proširi. Sve to kako bi našli najbolji način lečenja nemačkih vojnika.

Međutim, prostitucija je bila posebno podmukao oblik nasilja u koncentracionim logorima. Što je ironično, pošto su nacisti zabranili ovaj „najstariji zanat“ u nemačkim gradovima, a prostitutke zbog toga brutalno kažnjavali. Procenjuje se da je 300 do 400 mladih žena bilo primorano da „volontiraju“ kao prostitutke u javnim kućama otvorenim u deset logora (prvi je otvoren 1942. godine u Mauthauzenu, dok je najveći bio u Aušvicu). Glavni inicijator bio je vođa SS-a Hajnrih Himler, jedan od najmračnijih ličnosti Trećeg rajha i Hitlerov najbliži saradnik. Otvoreni radi podsticaja za bolji rad logoraša (Jevrejima i sovjetskim ratnim zarobljenicima bila je zabranjena ta vrsta uživanja), ali i kao sredstvo suzbijanja homoseksualnosti među njima, bordeli su se pokazali važnim u nacističkom vođenju rata.

Ženski koncentracioni logor Ravensbrik bio je ulaz u taj strašan pakao, jer je u njemu vršen odabir žrtava za javne kuće. Stanovnice logora bile su Romkinje, zarobljenice iz okupiranih zemalja, ali i Nemice koje nisu živele u skladu sa nacističkim idealom ženstvenosti koji je glasio „Deca, Kuhinja, Crkva“ (Kinder, Kuche, Kirche). Jevrejke su, pak, ovde bile manjina, jer je za njih bio rezervisan Aušvic, gde su ubijane u gasnim komorama.

Smešten svega 50 milja severno od Berlina, na obalama idiličnog jezera Furstenberg, Ravensbrik je bio mesto za terorisanje, ponižavanje, mučenje i ubijanje žena. Tokom svog šestogodišnjeg rada (1939-1945) procenjuje se da je 132.000 žena prošlo kroz njegove kapije, od toga da je svega 50.000 njih preživelo. Međutim, nikada nećemo saznati tačan broj, jer su skoro sva SS dokumenta koja se odnose na logor uništena.

Katarina Vejts jedna je od retkih koja je uspela da pobegne. Bila je na slobodi tri dana i tri noći, a za to vreme ostale žene bile su primorane da stoje mirno i to bez hrane. Nacisti su je pronašli četvrtog dana i vratili nazad. Bila je sva u krvi i prekrivena ujedima pasa. Bačena je nazad uz reči: „Radite šta hoćete sa njom“. Izgladnele i umorne, žene su je tukle dok nije umrla i tako uradile prljav posao umesto stražara.

Jedno je sigurno – žene su tamo preživljavale prave Tantalove muke! Bile su izgladnjivane, prebijane, vešane, trovane, streljane, čak i spaljivane žive u krematorijumu. Odmah po dolasku slane su u posebne barake gde su ih svlačili i uklanjali sve dlake sa tela. Ovo je bio način na koji su ih esesovci kontrolisali, degradirali i ponižavali, sa jednim ciljem – da slome njihov duh. Mnogim ženama šišanje kose ostalo je u sećanju kao možda najtraumatičniji događaj koji im se desio u logorima. Na svu njihovu muku, kao posledica velike količine stresa, većini je menstruacija praktično prestala. Gole i ćelave „paradirale“ su tako logorom, a osećaj da više nisu žene bio je strašan.

Za rad u bordelima birane su mlade logorašice sa čvrstim grudima. Izabrane žene su potom stavljane na „proveru“, tako što su bile grupno silovane. Onda bi ih postavili na posao, pri čemu se menja njihova dnevna rutina. Tokom dana su bile slobodne, da bi bile odmorne za veče, kada su za dva sata, koliko je bordel radio, morale da zadovolje nekad i više od osam muškaraca. Sami bordeli su, u stvari, bile obične barake okružene bodljikavom žicom, sa malim odvojenim sobama za do dvadeset zatvorenica. Disciplinu su održavali SS stražari, ali i kolaboracionistkinje među samim zatvorenicama. Za njih kažu da su često bile gore i surovije od nacista u premlaćivanju i čuvanju reda. Postoje i svedočenja (u izvesnoj meri kontroverzna) koja govore da su stražari seksualnim robinjama na grudima tetovirali reč „kurva“.

Ponekad je SS mamio žene obećavajući im humaniji tretman ili smanjenje njihove kazne, pa je bilo i onih koje su se dobrovoljno javljale za službu u bordelima. Jednostavno su naučile da koriste svoju seksualnost kao sredstvo preživljavanja. Ruska zatvorenica Nina Mihailova je za nemački dokumentarni film „Žene kao plen“ („Frauen als Beute“) ispričala da je to izazivalo ljutnju i zavist kod ostalih logorašica: „Kada smo saznale da je devojka iz našeg bloka izabrana, uhvatili smo je, bacili ćebe preko nje i tukle je toliko da je jedva mogla da se pomeri. Nismo bile sigurne da li će se oporaviti. One su samo želele da imaju bolji život i mi smo ih kaznili zbog toga“.

„Stacionari za utehu“ bili su državno organizovani vojni bordeli na pacifičkim teritorijama koje je okupirao Japan (1933-1945). U njima je kao seksualno roblje držano između 200.000 i 400.000 žena iz Kine, Koreje, Tajvana, Filipina, Indonezije, Burme, Tajlanda, Vijetnama, Malezije. Među njima bilo je i oko 300 Holađanki. Japan je do pre dve godine uporno tvrdio da su u tim bordelima radile prave prostitutke. Onda je usledilo izvinjenje Južnoj Koreji. Međutim, izvinjenje ostalim državama je izostalo, pa se mnogi sa pravom pitaju da li je njihovo pokajanje iskreno.

Budući da je dolazilo i do trudnoća, između abortusa i ubijanja, esesovcima je često ovo drugo rešenje bilo jednostavnije. Ako bi slučajno zatrudnele sa nemačkim vojnicima, o njihovoj sudbini odlučuju takozvani „stručnjaci za rasu“. Ako utvrde da dete nije moguće „germanizovati“, žene su onda prisiljene na abortuse, ili bi ih slali u improvizovane jaslice, gde su uslovi garantovali smrt deteta, ili bi ih vratili tamo odakle su ih doveli bez hrane i medicinske nege.

Godine 2009. na otvaranju izložbe u Ravensbriku povodom sudbine žena u logorima, bivša stanovnica ovog mesta gđica B. je otvorila dušu posle 65 godina ćutanja. Ispričala je potresnu priču o strahovima, poniženjima i užasu koje su trpele, „špijunskim rupama“ i stražarima koji su im se podsmevali. Zanimljivo je da su ljudi koji su posećivali bordele u velikoj meri bili pristojni. „Oni su takođe bili zatvoreni godinama i bili su srećni jer imaju bilo kakav ljudski kontakt“, rekla je ona tom prilikom. Ponekad, muškarci su samo hteli da razgovaraju.

Posle rata, Nirnberški sud je odlučio da ne progoni optužene naciste za seksualno nasilje. Životi žena prisiljenih na prostituciju jednostavno nisu bili dovoljno važni. Nije bilo pravde za njih – to je bila poruka ovog tribunala. Zbog toga i ne čudi što je većina žrtava ćutala dugi niz godina. Krivica „preživelih“ bila je velika. Osim toga, tu je bio i strah od stigmatizacije i odbacivanja od strane njihovih zajednica, jer su bile „oštećena roba“.

Svrha svakog seksualnog nasilja jeste da muškarac pokaže ženi da je on jači i moćniji, i samim tim da je pokori. Seks je stoga za Nemce imao ozbiljnu ulogu u ostvarenju onoga što je za njih bio krajnji cilj: poniženje i razaranje „inferiornih“ naroda. To su postigli „prljanjem“ njihovih žena pretvarajući ih u seksualno roblje.

Međutim, poslednjih godina svedoci smo sve učestalijeg negiranja holokausta širom sveta. Zato je danas važno podsećati na nacističke logore koji su bili prava mučilišta i sećati se strašnih sudbina koje su zadesile i muškarce i žene. Da nam se istorija ne bi ponovila.

iSerbia.rs – Maja Kojadinović