Kroz ljudsku istoriju odnos prema bolestima se u velikoj meri menjao u skladu sa kulturnim promenama, kao i granicama znanja određenog perioda. U doba kada se većina bolesti smatrala za kaznu od strane bogova, logično je da je svaku bolest pratila osuda okoline. Razvojem medicine i srodnih nauka, i sticanjem većeg znanja o funkcionisanju ljudskog organizma, ovakav stav se u velikoj meri promenio.

Više znanja dovodi do manje stigme, što takođe deluje sasvim logično. Ljudi se pre svega plaše nepoznatog i onoga što ne mogu da razumeju. Bolesti koje su ljudi manje razumeli, posebno ako su imale neka specifična i upadljiva svojstva, ostale su pod velom stigme mnogo duže nego što bi to trebalo da bude. Poznato je da su u srednjem veku ljudi oboleli od lepre bili proterivani i živeli u odvojenim zajednicama zbog straha od zaraze, kao i zbog još uvek raširenog uverenja da ta bolest predstavlja neku vrstu božje kazne.

Ne moramo ići čak ni do srednjeg veka kako bismo našli primere kada je neznanje bilo odgovorno za neprikladno tretiranje bolesnih ljudi. Dovoljno je da odemo samo par decenija unazad i pogledamo kako se društvo odnosilo prema ljudima zaraženim HIV-om. Kada se ljudi plaše, tada su često i najgori prema drugim ljudima. A strah je uglavnom iracionalniji i preteran kada je znanje siromašno.

Nije nikakvo iznenađenje što su psihijatrijski poremećaji, po mnogo čemu odvojeni od ostalih telesnih bolesti, bili (a donekle i ostali) posebno stigmatizovani. Ljudi teško mogu razumeti kako to izgleda da je neko tužan bez razloga nedeljama, da ne može da izađe iz kuće, a kamoli da neko čuje glasove ili da živi sa utiskom da drugi ljudi mogu čuti sve njegove misli.

Kao i uvek, razvoj psihijatrije sa sticanjem novih znanja, formiranjem novih teorija i osmišljavanjem lečenja, doprineo je da se psihijatrijski poremećaji u oku javnosti približe statusu koji imaju ostale bolesti. Sama priroda ovih poremećaja i simptoma često je bivala problem i ljudi su teško prihvatali da poremećaj raspoloženja na primer može biti bolest.

Ljudi koji pate bili su smatrani „razmaženim, slabim, folirantima…” i raznim drugim epitetima koji su obezvređivali patnju koju trpe. Trenutno stanje u svetu je takvo da se odnos prema psihijatrijskim poremećajima razlikuje od mesta do mesta, zbog velikih kulturoloških razlika, kao i opšte prosvećenosti i obrazovanja stanovništva.

Ovako heterogena situacija sa toliko različitim stepenom razumevanja, prihvatanja i uvažavanja psihijatrijskih poremećaja kao stvarnih, predstavljala je pogodan teren da se u poslednjih 10-15 godina, sa ekspanzijom interneta i društvenih mreža pojavi jedan potpuno suprotni fenomen – romantizacija i glorifikacija različitih mentalnih stanja i psihijatrijskih poremećaja