Uz Tajanu Kušljić, stručnjakinju iz oblasti tehnika učenja, i niz edukativnih radionica posebno osmišljenih da poboljšaju fokus i koncentraciju, povećaju fond riječi i probude kreativnost – vidjećete promjenu na vašem djetetu brzo!

Koje radionice? Pogledajte u nastavku:

Dugogodišnje iskustvo rada s djecom i pristup ispunjen zabavnim aktivnostima – recept za 90 minuta radionice koju će željeti da ponove!

Učešće po radionici je 20KM (2x45min). Za sve GLOSSA polaznike učešće na radionicama je besplatno.

Kako se prijaviti? Pošalji poruku na Glossa instagram profil. 

Prijave i putem telefona na +38765023067.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Glossa – centar za njemački jezik (@glossa_centar)

Edukacije pod nazivom „Prilike i mogućnosti za održivo finansiranje i poslovanje“ ranije su održane u Banjaluci, Bijeljini i Doboju, dok je juče održana i četvrta edukacija u Sarajevu u saradnji sa konsultantom Advantis Broker.

Edukacija je okupila korporativne klijente NLB Banke iz regije Sarajeva i okoline koji žele unaprijediti svoje strategije u poslovanju u skladu sa ESG principima – principima ekološkog, društvenog i korporativnog upravljanja, tri ključna područja koja bi se trebala uzeti u obzir prilikom mjerenja održivosti, etičnosti i društveno odgovornog poslovanja kompanija ili investicija.

,,Kao banka koja teži ka odgovornom poslovanju, smatramo da je važno podržati naše klijente u procesu usklađivanja sa rastućim trendom implementacije ESG standarda u svakodnevno poslovanje. Održivost nije samo regulativa – to je prilika za dugročni rast i konkurentsku prednost”, rekao je Berin Lakomica, član Uprave NLB Banke d.d, Sarajevo.

Tokom interaktivne radionice, učesnici su imali priliku saznati više o regulatornim okvirima, dostupnim finansijskim instrumentima i najboljim praksama u održivom poslovanju, ali i podijeliti vlastita iskustva. Poseban fokus bio je i na finansijskim rješenjima koji podržavaju zelenu tranziciju, uključujući kreditiranje i investicije usklađene sa ESG kriterijima.

„Važno je da učimo jedni od drugih u svakom procesu evolucije poslovanja. Ovaj projekat je zaista od značaja i za nas i za privredu, a naše radionice nesumnjivo su pokazale da su mnogi klijenti zaista svjesni održivog načina poslovanja i uveliko ga primjenjuju. Da bi se ispunili u potpunosti svi ESG kriterijumi, treba da radimo na tome zajedno“, kazao je Nenad Radlović, direktor Sektora za korporativne klijente u NLB Banci Banja Luka.

Ove interaktivne edukacije dio su šire inicijative NLB Banke za podršku održivom razvoju privrede i zajednice, a tokom narednih mjeseci će se organizovati radionice i u Mostaru i Tuzli.

Kako je izgledao početak tvoje muzičke karijere i kako si se odlučila za Akademiju umjetnosti u Banjaluci, odsjek solo pjevanje?

Svoj početak bavljenja muzikom bih povezala sa starom narodnom poslovicom “Nije kome je namjenjeno,  već kome je suđeno”,  jer ništa nije ukazivalo da bih ja mogla krenuti tim putem. Iz ovog ugla, mogu reći da sam imala ludu sreću pored talenta, jer šta sam mogla znati tada, sa svojih 14 godina, da li sam dobro izabrala? Slučajno i iznenada sam bez niže muzičke škole upisala srednju muzičku, a 7 dana prije prijemnog sam odlučila da neću u Gimnaziju za koju sam se spremala. Mogu samo da zahvalim svojim roditeljima koji su me podržali u toj ludosti tada, jer osim pjevanja po horovima u horu i nekih komplimenata da lijepo pjevam, nisam imala druge argumente.

Srećom, od mog famoznog upisa u SMŠ “Vlado Milošević”, sve je išlo “glat”, bila sam odlikaš, završila 2 smjera, teoriju i pjevanje, napjevala se, kroz nastupe i takmičenja i naputovala sa SPD “Jedinstvo”, a nakon srednje škole upisala Akademiju. Najprije etnomuzikologiju pa sledeće godine kao odličan student i drugi smjer, solo pjevanje. Sad kad vratim film,  bila sam mnogo hrabra, ali to je izgleda tako bivalo u svim prelomnim situacijama u mom životu.  Ja uradim baš ono što se ne bi očekivalo, ili ono za šta bi se rijetko ko odlučio, ali kasnije, vrijeme pokaže da nisam mogla bolju stvar uraditi za sebe.

Karijeru vokalnog pedagoga počela je graditi prije 12 godina. Radila je sa više od 500 pjevača, a cilj joj je bio podići svijest pjevačima, da svoju profesiju ne shvataju olako, da svakodnevno treniraju svoj glas i tako paze na svoje zdravlje, jer zdrave glasnice su preduslov za srećnog pjevača. Uporedo sa tim imala je nastupe sa kamernim ansamblom “Belcanto” sa ciljem promovisanje operske muzike. Igrala je u predstavama i umjetničkim projektima, vodila muzičke radionice, radila kao studijski muzičar, ali se i bavila naučno-istraživačkim radom.

O tome kako se u sve uplela gluma, Maja odgovara:

Gluma je oduvijek bila prisutna, odnosno moji afiniteti, a pevanje je toliko bilo ustoličeno u mom životu da ja zapravo nisam prepoznala ono što sam oduvijek imala u sebi, a nažalost ni moji profesori pjevanja jer smo se samo pjevanjem bavili. Poprilično kasno sam shvatila koliko sam možda mogla dati na tom polju. Imala sam predivno višegodišnje iskustvo igrajući u Narodnom pozorištu Republike Srpske, honorarno kao spoljni saradnik,  zatim igranje u operi “Safikada” u kojoj sam igrala Safikadinu prvu služavku i opereti “Orfej u podzemlju”,  u kojoj sam igrala boginju ljubavi, Veneru.

Venera je bila presudna kao i čitav taj projekat u kojem sam uživala, da shvatim koliko je pozorište “opasno zarazno”,  a i postala sam svjesnija sebe i koliko zapravo mogu. Prošle godine sam dobila ulogu u filmu “Meso”,  koju na kraju nisam nažalost mogla prihvatiti zbog predugog odsustvovanja od kuće, jer sam u tom momentu imala malu bebu koju sam dojila i koja ne bi mogla bez svoje mame. I naravno,  moj Filip Lav je pobijedio i mama je ostala kući. Ali mislim da će BL tek imati sjajne filmske projekte pa im se unaprijed radujem.

Više od 10 godina radiš kao vokalna pedagoginja u pjevačkom ateljeu “MaMa VOX”. Kakvo iskustvo vežeš za ovaj period i kako je raditi sa djecom?

MaMa VOX postoji od 2005. I za taj period sam jako puno naučila o pjevanju, pedagogiji,  djeci, odraslima i potrebama drugih, naučila šta znači ginuti da “usadim” sve ono bitno, izborimo se sa uspjesima i padovima,  strahovima i nesigurnostima, blokadama koje prate svakog pjevača. Kao pjevač prošla sam sve faze u procesu i tačno znam kome šta treba ili nedostaje. Njih gledam kroz sebe i želim im dati nešto što je možda meni tada nekad bilo potrebno, a nisam imala, a to su leđa.  Ja ako treba podmetnuću svoja leđa da taj neki teret bar podijelimo pa da kasnije bude lakše. Dajem sve od sebe da nikad ne posumnjaju u sebe I da se ne porede s drugima…  Ja obožavam svoj posao i sve svoje učenike, velike i one male.

Sa djecom je mnogo lakše raditi nego sa odraslima, ali u suštini, ja ove starije natjeram nekad da se ponašaju kao djeca, pa dođemo na početak.

Prošli smo jako puno skupa, bilo je dosta radosti, očekivanja, rada, ali i suza. Sve smo to prolazili kroz proces priprema za razne festivale i poznata muzička takmičenja. Veliki je to pritisak na djecu, ali i moja velika odgovornost, jer se od nas očekuje da briljiramo svaki put. Moja prva Pinkova zvezdica je David Radosavljević sa kojim sam radila od početka do kraja prve sezone takmičenja. U drugoj sezoni su bile Anđela Petrušić i Sara Sovilj, a sada u trećoj sezoni su Emilija Boškić i Sergej Pajić. Svima biram pjesme koje će pjevati, naravno i oni imaju svoje prijedloge. Sad su prošli na ovogodišnji Đurđevdanski festival dva moja učenika Danilo Milosavljević i Katarina Prača. A svake godine se spremamo za nešto, uvijek je jako aktivno i veselo u a.v. MaMa VOX. Trenutno spremam i glumačku radionicu za njih sa našim poznatim i uspješnim glumcima.

Osim klasične muzike, velika si zaljubljenica u pop/rock muziku. Kako spajaš ta dva pravca i gdje se više pronalaziš?

Ja volim muziku, volim da pjevam, volim kad me neka melodija naježi od glave do pete. Što sam starija, muziku sve intezivnije osjećam. Dobro se osjećam na sceni i uživam u pjevanju klasične, ali i pop-rok muzike. Lako se prebacujem iz žanra u žanr, doduše trebalo je godina rada na sebi da dođem do toga da mogu razdvojiti ta dva pjevanja i da nema međusobnog miješanja. Ta dva načina pjevanja su tehnički nespojiva, jer jedno drugom smeta. To su potpuno dva različita načina upotrebe glasa i ukoliko ne znate kako, vrlo vjerovatno možete ugroziti svoje zdravlje, jer naš glas je u nama, naš instrument je dio našeg tijela i zato moramo paziti da lošom postavkom ne dovedemo u pitanje prvenstveno zdravlje, a ako zdravlje dovedemo u pitanje,  moženo i profesiju.

Muzika je toliko široka i dozvoljava spoj naizgled nespojivog, tako da sam se ja pojavljivala kroz razne saradnje sa rok i alternativnim muzičarima kao operska pjevačica,  ali I kao pop-rok pjevačica. Zaista je sjajno kad imate tu mogućnost da se tako igrate sa glasom.

Može li se u Banjaluci, ali i uopšteno u BiH živjeti od muzike?

Znam dosta njih koji žive. Ja živim od muzike isključivo i mogu obezbijediti svojoj djeci sve što im treba. Mislim da morate biti odlučni u tome. Znam opet i neke koji su odustali. Evo sad sam se sjetila Kaliopinih riječi: “Ako se put učini težim, znajte da radite dobru stvar. Ako odustanete, vjerovatno niste bili za to. Radost je ako ste u mogućnosti da se strpite i sačekate ono što dolazi.”

E sad, nekad to sa čekanjem ne funkcioniše kad je egzistencija u pitanju,  ali svakako se treba boriti,  ja ne znam nikoga ko je bio uporan a nije uspio. Mi se samo nekad malo umorimo, ali i to je OK, samo ne trebamo odustati od ideje.

O muzičkoj sceni u BiH i pronalasku mjesta na istoj ističe kako treba imati plan zašto se nešto radi, kako bi se sebi “opravdali” u glavi. Potrebno je imati kreativni tim ljudi sa kojima se radi, jer vjeruje da je to kao i u svakom poslu poresudno.

“Morate se okružiti pozitivnim i kreativnim ljudima sa kojim ništa ne može biti teško. Morate voljeti te svoje ljude, a ne ih gledati kao radnu snagu. Nije lako zadržati se na sceni, ali to kvalitet i ozbiljnost poguraju sami od sebe. Morate biti stalno aktuelni. Sad je mnogo lakše, nego ranije, prije 10, 15 godina. Sve možete završiti kod kuće ako imate dobru ideju i par spravica. Mediji uvijek daju taj početni vjetar u leđa, a onda je na muzičarima da smisle kako će i koliko biti prisutni u javnosti i koliko će biti vidljivi. Naša scena je odlična, obožavam mnoge BiH bendove, a ono što me posebno raduje što se prošle godine desila neka eksplozija kreativnostu u BL i što smo dobili sjajne pjesme”.

Rođenjem sina ostavila si završne ispite po strani da sačekaju neko vrijeme. Jesi li uspjela uskladiti svoje obaveze kasnije sa onima koje imaš prema njemu?

Solo pjevanje sam diplomirala prije rođenja prvog sina, ali završni ispit na master studiju na Etnomuzikologiji čeka. Potrudiću se da ne razočaram sebe i uzmem i tu drugu diplomu.

Od kad sam postala mama prvi put, sve moje obaveze su se planirale prema Vuku, mom starijem sinu. Dok je bio mali I išao u vrtić, nastojala sam da sve obavim dok se ne vrati, pa da sam slobodna i njegova kad dođe kući. Sad sam dupla mama, pa je i organizacija ozbiljnija, ali uspijevam sve, uglavnom. Tako se i danas organizujem. Dok su kod oca, nastojim uraditi što više kako bih bila što rasterećenja kad se vrate njih dvojica kući. Ide lijepo vrijeme i jedva čekam šetnje, dok ih još uvijek nije blam šetati sa mamom.

To su moji pilići Filip Lav od 15 mjeseci i Vuk od skoro 7 godina.

Za odličnu organizaciju oko svega i da sve funkcioniše, najviše su zaslužni moji roditelji i naravno moje ne spavanje. Sretni su oni koji spavaju duže od 4 sata u komadu, ja recimo tome težim.

U razgovoru sa Lolom ranije naglasila si kako je veoma važno šta naša djeca slušaju. Na koji način usmjeravaš sina i koliko je zahtjevno usmjeriti djecu prema pravim, kvalitetnim sadržajima?

Da, pisala sam za Lolu i jako mi je drago da je bilo tako. Uticaj muzike na nas je ogroman, a da li će biti blagotvorno stimulativan ili ne, zavisi od sadržaja.

Pa, nisam se nešto silno trudila kad je Vukov izbor muzike u pitanju, on je samo učestvovao u onome što rade njegovi roditelji i uz nas izgradio svoj muzički ukus. Ali ko zna šta će biti kasnije. Mada, i iako budu neki eksperimenti pod uticajem okoline, kad ih izgustira,  vjerujem da će se vratiti pravim vrijednostima, jer sam mu to vaspitanjem dala. To šta će vam dijete slušati ili gledati zavisi od nas, roditelja. Nekim roditeljima je jako važno kako njihovo dijete provodi vrijeme, a nekima je bitno da ih samo zabave tako što će im u ruke staviti tablet ili staviti ih pred televizor. Kod nas kući, postoje crtani kanali koji se ne pale, jer su za moj ukus preagresivni i jako vodim računa šta se gleda ali i naravno sluša. Djetetu treba dati izbor, mogućnost i navesti ga da “sam” dođe do zaključka i da za početak razmišlja. Kroz moj posao, moj Vuk, a kasnije i Filip Lav, doživio je toliko lijepih stvari, upoznao novih drugara, a muzika, muziciranje, nastupi i izazovi su obogatili njegov život.

Npr. prije par dana sam bila pozvana da sa svojim učenicima iz v.a. MaMa VOX snimimo spot sa djecom sa Daunovim sindromom iz druženja “Svjetlice”. Svi smo se tako lijepo družili i otišli prepuni divnih utisaka. Želim da i moj sin i moji učenici ne okreću glavu od nečeg što je drugačije i što možda ne razumiju.  Želim da znaju da smo svi jednaki i da svako ima pravo na ljubav, sreću, osnovne životne potrebe, na zagrljaj i lijepu riječ.

Kultura u BiH. Na kakvoj je poziciji prema tvom mišljenju?

Poražavajuće ružnoj. Svjedoci smo pada svakog kriterija, kako moralnog tako i umjetničkog. Kod nas odavno ne važi „U zdravom tijelu zdrav duh“, jer se duh naroda ne hrani već 25 godina, što je dovoljno da izrodimo devijantne generacije. Odsustvo brige o kulturi je odsustvo brige o duhovnom zdravlju nacije, a to je bolest koja dugo traje i sporo se liječi. Kultura s jedne strane naravno predstavlja dio identiteta, ali je, zajedno sa obrazovanjem i naukom, stub onoga što bismo mogli nazvati kreativnim potencijalom svake države. Bez kreativnog potencijala nema razvoja ni opstanka. Zaključak je da smo mi jedna jako zaostala sredina.

A kako stvari stoje, po gram kulture moraćemo do Beograda ili Zagreba.

Nedavno si sarađivala sa Kaliopi, gdje ste zajedno imale muzičku radionicu u “MaMa VOX”. Kakvo je iskustvo bilo i planirate li možda i neke nove zajedničke projekte?

Workshop sa Kaliopi je jedna od stvari koja će obilježiti ovu godinu, definitivno. To koliko je predivna, vidjećete na MaMa VOX stranici gdje ću ostviti par video zapisa sa radionice.

Imali smo veliku čast da sarađujemo sa istinskom divom, koja je sa mnom i mojim učenicima nesebično podijelila svoje znanje i emocije. Već dugo razmišljam o gostujućim predavačima u v.a. MaMa VOX, a ideja da Kaliopi bude prva regionalna zvijezda  nametnula se sama po sebi, jer je imala koncerte u Banjaluci. Vrlo rado se odazvala pozivu da posjeti moje MaMa VOX zvjezdice. Prije njenog prvog koncerta došli smo do nje u Banski dvor, tamo nas je čekala, a mi smo bili oduševljeni njenom toplinom, jednostavnošću i vedrinom. Spremila sam sa učenicima njenu pjesmu “Ne”, koju smo izveli pred njom. Nakon našeg izvođenja Kaliopi nije krila svoje oduševljenje, uslijedile su suze i svi smo bili očarani predivnom energijom i emocijama. Pozvala nas je da budemo njeni gosti na njenov velikom koncertu na jesen na Kastelu.

Desila se ljubav na prvi pogled sa Kaliopi, pa smo se vidjeli i po drugi put, nakon njenog drugog koncerta.

Vodila je vokalnu radionicu na kojoj smo svi uživali i sa radionice otišli puni utisaka. Jako mi je drago da sve što im je Kaliopi pričala, poklapalo se sa mojim predavanjima. Utisak svih nas je da je Kaliopi predivna, jaka žena koja nas je sve razoružala osmijehom i jednostavnošću. Ona je diva velikog srca! I radujemo se zajedničkom koncertu.

Kakvi su tvoji planovi za budućnost?

Planovi za naredni period…  Dosta ih se mota po glavi. Za sad su nam dogovoreni koncerti u aprilu i maju,  a vrlo vjerovatno i junu. Neću otkrivati o čemu se radi,  ali me sve to jako raduje,  a u septembru, kako je najavljeno imamo koncert sa Kaliopi. Ova godina je bila predivna i nadam se da nosi još iznenađenja.

Jedan od planova za skoriju budućnost je odlazak u Legoland i sa najvećim fanom Lega.

Naslovna fotografija: Aleksandar Čavić

“Pre majčinstva, čuvala sam decu, deca su čuvala mene i podsticala kreativnost. Najviše sam kreirala na razne načine, maštom, verbalno, edukativno, sa jednom tada četvorogodišnjom Ivanom, danas kumom moga sina, a s ove tačke gledišta čini mi se tu i našla najveći izvor inspiracije, odnosa odrastao čovek i dete. Ona, početna, izvorna, stvaralačka energija, u meni je od rođenja, vreme je kanališe, ljudi s kojima se susrećem, osluškivanja koja čujem u sebi”, priču počinje Nikolina.

“I naposletku, sve je upotpunio moj sin. Jedan pundravi trogodišnjak, istraživač, naučnik, kako volim da kažem. Trebalo mu je svašta, kućica, garaža, sat, neki kablovi, bio je, a i sada je neprekidno zapitan nad smislom, razlozima, načinima nastajanja”.

Dodaje kako je pravio sat od običnih cjediljki, manje i veće, tako što bi uklopio jedu u drugu, te bi drške bile kazaljke ili jelku od mamine maskare, jer to kada se ta četkica izvadi, zaista liči na jelku. Upravo tako, inspirisao je da stvara za njega.

“Biti uz dete, znači ispratiti odrastanje, disati celim svojim bićem tu, i nalaziti milion rešenja kako bi to potrajalo onoliko koliko nalaže intuicija”.

Nedavno joj je u ruke došla knjiga Milice Novković ”Porodični bukvar” koja joj je dala dodatni entuzijam da istraje u ideji, želji, jer se u knjizi navodi da je idealno da dijete bude uz majku do sedme godine, ili da baš tako, kao što je i njena sadašnja misija, majke povjeravaju na čuvanje decu, tzv. stvaralačkim majkama, kreativnim, koje bi o njihovoj deci brinule, dok one obavljaju poslove, za koje su školovane, predodređene.

“Održala sam šest radionica, jednu nam je kiša manje više omela, a suštinski bile su posećene, danas susrećem tu dečicu i kada me ugledaju, pitaju kada će biti radionica, iako je ta šesta održana krajem maja. Prva u martu”.

Za prvu radionicu, pripremila je 40 staklenih, pravih, staklenih tegli, a sve su upotrebljene. Bilo je oko 35 mališana, uzrasta od dvije godine, do 13, a mame s nekima od njih. Njena ideja je bila da se radi na nekoliko načina, ali prvenstveno da dijete, svako ponaosob kreira svoju, kako želi.

“Jedna razbijena tegla, ni jedna svađa i ni jedan plač za dva sata naše igrarije”.

Kada su se sljedeći put sastali, vukli su kutije, svi su se pitali gde će ovi sa tim kutijama, međutim oni su okrečili svoj grad od kutija, a mališani su, uz malo materijala, bili izuzetno kreativni, pa i danas čuva vjetrenajču napravljenu uz pomoć makaza i kartona, koju joj je jedan divni dečak poklonio, a i pamti zanos ovih mlađih pri bojenju, kao i osmijeh iz kutije i nogice koje vire iz iste.

Tema naredne radionice je bila domaći plastelin, predivna zabava, a ona je napravila plastelin kući, bazu, dok su djeca  obojila masu i kreirala. Bazar razmjene igračaka, bile su joj najdraže, jer je zbog kiše, manjeg broja dece, bila atmosfera kao kod kuće, a njen sin je beskrajno uživao, kako su se radionice održavale u prostorijama Centra za kulturu Ugljevik, kada su razmjenili ili sačuvali svoje igračke za razmenu, iskoristili su klavir, svirali, plesali, trčali… mame su ćaskale, a i ona je bila dete, zato i može ovako da se igra. Tek ponekad, odluči da naraste.

Išli su i u kreativne šetnje, opremljeni čizmama, dvogledima, kantama, tražeći sve i svašta i uživajući jedni u drugima, šmurajući po baricama, istražujući izvore, sreli su i krticu. Imali su jednu šumsku kreativnu radionicu, na kojoj smu pravili ramove od grančica, logorsku vatru, crkvu, a i čitali jednu šumsku priču. Tako je nastala jedna od najtoplijih fotografija njenom srcu.

Kreativna, a rekli bismo snažna mama, jer vi stojite sami iza ove priče. Koliko je težak put razvoja i zaposlenja kada ste samohrana majka i na koji način želite doprinijeti društvu, ali i drugim mamam?

Kako iza svega stojim sama, kao samohrana majka, jer suprug je preminuo, put i nije tako blistav, ali je svakako takav proces stvaranja sopstvenih puteva daleko složeniji, ali i nadahnutiji.

Moju ideju sam ponudila, realizovala, zahvaljujući prostoru koji mi je ustupljen od strane Centra za kulturu Ugljevik, kao i svesrdnoj podršci ljudi prisutnih u mom životu koji su svojim gestovima doprinosili i bodrili me. Očekivala sam povratnu reakciju, od pa da kažemo čelnih ljudi kulturne i društvene zajednice u smislu podrške, podsticanja, ali je izostala, da li delimično zbog toga što sam kada sam završila svoj deo posla ostala po strani, ne tražeći glasno i jasno očekivano, smatrajući da dela kazuju i inspirišu druge šta im je činiti, a to je onaj deo priče samohranog roditeljstva kao takvog i te dvostruke uloge, kada sam ja u pitanju, te sam u procesu učenja, i brušenja te druge date mi odgovornosti.

Uglavnom u međuvremenu smo se Despot i ja preselili u Bijeljinu, te u ovom trenutku, tražim put ka ostvarenju ideje, a sve u cilju, obezbeđivanja egzestencije.

Tragam za ljudima, majkama i očevima koji iz perspektive stvaralaštva gledaju na roditeljstvo, želeći, kao i ja da deca stasavaju van nekih ustaljenih i opšte prihvatljivih normi, kako bih na taj način obezbedila sebi i sinu novac, a novca u onoj meri za neke suštniske potrebe, pa tek dalje za razvoj nekih ideja, a opet ka deci. Ujedno kako bismo baš stasavali u sestrinstvu i bratstvu jedni prema drugima na putu stvaranja i vaspitavanja nekih uslovno rečeno novih nas, tj. njih, dece.

Dejstvujem, na raspoloživim, smišljenim poligonima, u onoj meri u kojoj mi to moj kodeks nalaže, te se iskreno nadam da ću naći put ka institucijama koje bi mogle doprineti razvoju moje ideje, samim tim biće to naš zajednički doprinos opet nama samima.

U planu su mi za predstojeće pravoslavne praznike, radionice u okviru Crkve, te ću na ta vrata pokucati i izneti ideju, to je za sad jedan kratkoročni plan, pored ovog prvobitnog da u okviru našeg doma, Despotovog i mog, napravim jednu lepu kreativnu igru, a i pričuvam kada ustreba neke uplakane, nasmejane, prgave, duhovite i maštovite mališane i učinim da sve izgleda kreativnije i konstruktivnije, makar to bio i plač. Tako rastemo!

Prepoznaje li država dovoljno samohrane majke, ali i njihove biznis ideja. Može li Vaša kreativnost biti zaista i priznata?

Kompleksno pitanje. Tragam za odgovorom, definišući pri tome sve pomenuto. Država, samohrana majka, priznanje. Zaista kompleksno. A kako je kreativnost stvaralaštvo, mimo svega i u svemu, pristajem samo na to da izvorne vrednosti stvaramo, da, u kolektivu, ali ne, klanajući se izopačenostima današnjice, niti praveći kompromise s istima, vredno doprinoseći svojim zalaganjem da se vratimo zdravom bitisanju. Tako da, uočiće nas država, za početak pojedinac, još jedan, pa još jedan, pa ćemo zajedno kreirati stvarnost.  Jer dva pojedinca čine grupu, više njih društvo pa i državu, pa verujem da ću svojom idejom i sa nekoliko pojedinaca, naići na razumevanje i podršku držvanih institucija, ali i društva u celini.

I da, deca su mi osmehom odala najveće priznanje.

Izazvaće lančanu reakciju, sigurna sam.

Koliko je po Vašem mišljenju važno razvijati maštu i kreativnost, kako kod djece, tako i kod roditelja?

Kreativnost je stvaranje, procesuirate misao u delo, iznalazeći trenutna rešenja pri stvaranju. Zamislite te male ruke, kako delaju i kako samim tim podstiču mozak. Deca prevazilaze prepreke, postaju produktivna, asociraju, radeći na jednom, bude u sebi već  neke nove ideje. Uče. Čak, biću slobodna reći, mislim na taj kreativni način i najlakše i najveselije, uče. Radost proizilazi iz takvog stvaranja, uz sva zalaganja koja prate sam proces, poimamo šta je strpljenje, preciznost, vežbamo koncentraciju, motorički smo aktivni konstantno, kordinacija… I imamo delo, sopstveno, na kraju, koje neretko može biti i na korist, što praktičnu a svakako je uvek na duhovnu, doprinos naravno i samovrednovanju, samospoznaji i samopouzdanju. A i rasplamsavanju orginalnosti. Deca su u tom procesu van kalupa ponuđenih informacija koje im se serviraju, dato im je da istražuju u svojim glavama, da samim tim i maštaju, plasiraju ideje iz svoje male glavice, koje nisu ničin narušene, imaju prostora da žive sebe, baš takve kakvi jesu, pa će neka mala musavica u zanosu držati četkicu i kreirati svojim pokretima malo remek delo. Sloboda. Kreativnosti je u slobodi. Sunce je tirkizno, točkovi stoje na krovu, pa šta, jer oni tako u sebi iznalaze možda, tj. sigurno neka inovativna rešenja sutrašnjice, živeći na svom izvoru.

To sve ujedno prati svu tu moju stvaralačku energiju. Živite na izvoru, kao nepresušnoj snazi, radu, obnavljanju i stvaranju. Sve je to, svaka ta vrsta podsticanja kreativnosti, jedna izvorna snaga budućnosti, kada će svi ti mališani, bili nastrojeni ka tom umetničkom stvaralaštvu ili ipak nečem drugom, biti kreativni, stvarati na jedan plemenit način, svako u svom radu. Jer svaki posao može biti oplemenjen kreativnošću. Ali i svaka dilema rešena na isti taj način.

Kreativnost roditelja, deluje povezujuće, to je zajednička igra, to je odnos, to je mašinerija putovanja kroz vreme, ali i jedan humanistički pristup u smislu doprinosa grupi dece npr. koju će te okupiti u komšiluku i sa kojima će te i za koje kreirati, dajući smisao trenutku, unapređujući svet oko sebe na taj način, a i sebe. Kada ste kreativna mama, spojite i sopstveni odmor i igru sa detetom u jedno.

Velika je uloga kreativnosti u roditeljstvu uopšteno.

Nećete gledati crtani, napravićete sopstveno pozorište i to ćete gledati, pažljvo birajući tekst koji će nadahnuti vas a i vaše dete, smejaćete se, igrati… interakcija, iskonsko stvaralaštvo, kako smo i postali a kako i postojimo stvoreni da stvaramo.

Naše poštansko sanduče krije jednu čitavu priču, kreirali smo ga od kutije, jer ako smo pravili bankomat, šporet, kućicu, sinulo mi je, da mogli bismo i to a u svrhu slanja ”pisama” jedno drugom, te tako sada ”pišemo”. Iznenađujemo jedno drugo, ostavljajući u sanduče neke sitnice, često opet nešto što sam napravila. Despot tu čuva i neke svoje dragocene sitnice, koje nalazi na ulici, npr. list, kamenčić, žir, kesten, mrvice pur pene koju kida usput, trake koje mu kasirke poklone, račune, slamčice… i posle sve to koristi za neke kako kaže projekte.

Nekada mu ostavim naizgled nešto beznačajno što kasnije upotrebimo za velika dela, malih majstota.

U tome je draž i to je put razvijanja kreativnosti.

Na koji način bi se moglo pomoći i doprinijeti razvoju „Kreativne mame“ ali i sličnih ideja?

Kreativnu mamu, kao ideju razvijenu u meni, razvijaće i roditelji koji je prepoznaju, na taj način što će njihova deca a što da ne i oni učestvovati u tome, pre svega  jer bi to bio moj izvor prihoda a takođe i savetima, smernicama, edukativnim materijalom ili na bilo koji način na koji svaka mama smatra da bi mogla doprineti. Ostvarujući jedu interakciju, činimo ideje veličanstvenijim, deleći dajemo, davanjem dobijamo. Sve je jedan celovit i uzajaman proces. Doprinećemo otvorenošću uma.

Kreativnost je ideja budućnosti, način da prevaziđemo zastarelo i neučinkovito, iskorenimo pogrešno i uspostavimo harmoniju  i da udruženi učimo na kreativan način, jer kada kreiramo mi i radimo ali se i igramo.

Verujem da će država prepoznati moju ideju, slične ideje, mi međusobno da ćemo se prepoznati, pa i stvoriti fond koji će nam olakšati proces, uključiti sve u stvaralaštvo, stolar će nam npr. doprineti time što će nam ostaviti daščice, piljevinu…  meni je to materijal, sve je materijal, kada imate ideju i svako može doprineti, prodavci u marketima čuvaj nam kutije, to je doprinos, svako na svoj način, shodno onome što poseduje. Ali ključ je u prepoznavanju, osvešćivanju. Čitajte, tražite, gledajte… učite, to je svojevrstan doprinos svemu.

Želela bih da ovo prepoznaju u Bijeljini.

Koji je Vaš savjet i preporuka roditeljima?

Radujte se!

Radujte se danu a i osmehu vaše dece, daru  Gospodnjem, radujte se i u teškoćama, to ujedno i jeste izvor moje snage, mog entuziajzma, a i vere.  Izgleda blistavo, lako i tek tako rečeno, da, ali taj dar se budi, kreativnošću misli, nije to neki laki optimizam već baš iskrena borba za opstanak, da tako kažem.

Delite svoje misli s drugima, ideje, inspirišite vašim danom, ručkom, radošću vašeg deteta, ali i vašim suzama, dilemama…  pružajte pomoć drugima, stvarajući na taj način da hrana za vaš ego bude hrana i za druge.

Sem stranice Креативна мама, na fejsbuku, baš na kumin rođendan, januara ove godine, pokrenula sam i stranicu Деспотизам, kumi na  poklon, a posvećenu majčinstvu, dečaštvu, knjigama, hrani, inspiraciji, fotografijama… mojim ličnim razmatranjima, radostima, dilemama, strahovima, svemu, pa eto načina da me i tamo upoznajete kao majku koja bi sutra kreirala sa vašim mališanima ili da naprosto nađete inspiraciju možda u nekoj od fotografija, u nečem napisanom.

Tu bojim svoju stvarnost, hrabreći se, ali i zapažam, pamtim rečenice moga sina, hvatam uspomene.

A preporuka, pomenuta knjiga, ”Porodični bukvar”, autorke Milice Novković, melodična knjiga,  s tolikim nabojem energije, da se putevi rešenja nekih dilema naprosto otvaraju.

Čitam je, zahvalna na tom daru i nekako se po prvi put ne osećam usamljeno u ideji o roditeljstvu uopšteno, a i uspevam da sagledam uz pomoć knjige i sebe, kao dete, majku, sestru, prijatelja. Jer, da bez obzira na unutrašnju snagu, uvek je potreban zagrljaj. Ova knjiga grli.

Kakvi su planovi same radionice i projekata, ali i Vaših interesovanja za budućnost?

Moj trenutni plan, bazira se na organizaciji radionica u okviru našeg doma, u Bijeljini. Radionice bih održavala za jednu manju grupu dece, planirano je dva puta nedeljno, na mesečnom nivou. Volela bih da formiram nekoliko grupa i fokusiram se na to, a u međuvremenu, uključila bih i mimo radionica usluge čuvanja dece, po potrebi roditelja, čak i u večernjim satima, ukoliko bi to nekome zatrebalo.

Meni kao samohranoj majci ponekad zatrebaju usluge tog tipa koje ja nudim, mada manevrišem sama, a vodila sam se idejom da bi to samohranim majkama, sa dvoje ili  više dece, bilo od velike pomoći, kao i svim roditeljima.

Kada to dobije svoju razvojnu fazu, nastojaću i u osnivanju veće radionice, u prostornom smislu, kao i ostvarivanju saradnje, sa možda još nekom kreativnom mamom.

Moj san je jedna velika radionica, nadomak neke šume i jezera, jedna mala bajka u stvarnosti, tvornica ručno sađenog povrća i voća, livada mašte, igre, rada i odrastanja. Jedan nekonvencialan pristup detinjstvu, iz ugla jedne pravoslavne majke. I ne bih da shvatite da je pravoslavlje graničnik, već naprotiv nadahnuće u stvaralaštvu koje mimo uverenja daje jednu širinu, jasno stremeći redu, radu, poredku, svim vrlinama, jednom rečju vrlinama, ne gurajući naše mane u kazne, već naprotiv odgajajući nas u ljude, učeći nas kako da u sebi nađemo sklad. Svako iz ugla svoje vere, razumeće.

Rekoh li da ta radionica ne ide van okvira sveta, ovog našeg malog sveta ograničenog državnim granicama, iako bih svakako svoju radost i ideje delila sa svima i van granica, kao što ih svuda i nalazim, ali volela bih uvek biti ovde, što bi se reklo među svojima.

Hvala Vam na inspirativnim pitanjima, na prepoznavanju i na datom mi prostoru, bilo mi je neizmerno zadovoljstvo a i veliki podstrek da odgovorim na pitanja, te hvala na Vašem tj. Lolinom doprinosu ”Kreativnoj mami”.

I hvala svima koji su doprineli mom radu, na bilo koji način, prepoznaće se.

Sigurna sam da će ovaj interviju, kao i oni dečiji osmesi izazvati reakciju i da će uskoro u dom jedne mame i jednog dečaka, pristići družina.

I čvrsto verujem da ovo znači i otvaranje nekih drugih puteva, za nas dvoje.

Lole, hvala još jednom.