Lakše je, zar ne? Nabacimo svoj najbolji osmeh, na savršeno tenirano lice nanesemo i sloj vlastite verzije šarma i zakoračimo u dan kao da je radost ušivena u šavove naših trendy sakoa. Kao da je nosimo uvek pri ruci, u skrivenom džepu tašne, uz džoker-rešenje za sve situacije – omiljeno pakovanje Jaffa napolitanki.

Ponekad tako izguramo ceo dan, s(p)retniji  i sedmicu, ali ne postoje oni koje ispod svog tog kostima ili oklopa sreće, nešto, u nekom trenutku, ne povuče. Prikrivena bol, zauzdani strah ili pak neki sasvim mali šapat nezadovoljstva, ali dovoljan da nas podseti da sreća nije uvek tako uredno spakovana, ulickana.

Prava sreća nije savršeno sređena i režirana predstava; ona je neuredna i haotična, slojevita i često sirova.

Život je maskenbal, svako se krije

Ako u sebe siguran nije…

Život je maskenbal, ljudi su krivi

Pod tuđom maskom, lakše se živi.

Šta ako danas ostavimo masku kod kuće? Umesto da po navežbanom automatizmu težimo savršenstvu i majstorski vešto prekrivamo sve svoje neravnine, danas odlučimo da zavirimo u sebe i zapitamo se šta stvarno osećamo?  Ne nasednemo na ono brzopotezno i odbrambeno „dobro sam“, već krenemo putem težih istina od kojih bežimo — lepljivih razočaranja, surovih i izneverenih očekivanja  i… da, do trenutaka prave, neispeglane radosti.

Osećati je i lepota i izazov. Osećati duboko, na kraju krajeva, pravi je oblik hrabrosti. Ranjivost je naša snaga, a ne slabost, kaže Brené Brown. To je hrabrost da priznaš da si živ, sposoban da osećaš i tugu i sreću i uznemirenost, ponekad sve odjednom. I blistavo i strašno.

Zašto smo onda toliko nerado spremni da istinski osećamo?

Društvo diktira sreću kao nešto što moramo imati svakog dana. Kao da smo negde usput poverovali da je radost jedina emocija vredna pokazivanja. Kao da je jedini cilj života osećati konstantno ushićenje, a sve drugo su znaci neuspeha.

Smešno je što u tu zamku upadamo, jer ko još ne zna da život nije linearna linija uspona. I tako odvojeni od sopstvenog bića, postajemo odvojeniji jedni od drugih. Empatija nam izmiče iz odnosa… Susrećemo se sa drugima, poput nas osmehnutim “srećnicima”. Susrećemo, ali ne “dodirujemo”. Paradoksalno, neprestano govorimo o slobodama i emotivnim potrebama, živeći u svetu u kojem nas stalno postiču da ugađamo sebi, dok je sve više onih koji se osećaju usamljenima i odbačenima. Ljudi vape za prisnošću i razumevanjem. Gde smo se to izgubili?

Istinska radost dolazi iz trenutaka kada se usudimo biti istinski. Čak i kada to znači da osećamo tugu, izgubljenost, pa i očaj. Kad se otvorimo za sopstvenu ljudskost, otvaramo se i za radost istinskog viđenja i osećanja s drugima.

I baš ti tihi, iskreni trenuci, oslobođeni očekivanja, čine svaki dan malo posebnim.

Možda su empatija i ranjivost lek koji nam je očajnički potreban, zajednički jezik koji svi razumemo.

Zato danas birajmo da skinemo masku. Da osećamo. Da izaberemo ne samo sopstvenu radost, već težinu i lepotu svake emocije koju nam život nudi. Neko mora prvi da počne.

Najbogatiji trenuci života često leže u tananim, tihim, no filter prostorima. Jer, tajna je  između redova. Tamo gde stvaramo i osećamo – zajedno.

Kada ste poslednji put radili ništa?

Kad kažemo ništa, mislimo apsolutno ništa – dakle, čak i bez skrolovanja kroz društvene mreže i portale (pa čak i bez Sense!), bez Youtube-a i podcast-a, bez čitanja knjige, novina… Samo vi i vaše biće. Sa svim što mislite i osećate. Da, govorili smo pomalo već o tome kroz tekst Minut za sebe, o toj važnosti  trenutka u kojem zastanemo i oslušnemo se. Može ispasti da promovišemo lenjost ili besposlenost. Ili još gore, frivolnost. Ali ne, zapravo, reč je o nečem sasvim suprotom. Reč je o slobodi. O slobodi da makar jedan deo u danu, sedmici ili mesecu budeš ono što zaista jesi ti.

To nema veze sa dosadom, ili odsustvom potrebe da se radi, kreira. I ne radi se ni o kakvom luksuzu povlašćenih ili uprošćenoj misli sa prezentacije neke trenutno trendy tehnike samopomoći. Radi se o iskonskoj potrebi susretanja i suočavanja sa samim sobom, mislima i osećanjima, nakon kojih, svesno ili ne, kreiramo svoj život. Potrebi koja upravo služi našem razvoju i uvažavanju svih specifičnosti sopstvenog bića. Razvoju naših talenata.Nekada je taj “vremenski period” Aristotel zvao dokolicom. Dokolicom kao vremenom kojim raspolažu slobodni ljudi.  Znamo, znamo, od samog pomena antike i tamo nekih istorijski primera mnogima se diže kosa na glavi, jer je neuporedivo sa ovim što živimo danas. Ali nikad kao danas ne pričamo o slobodi, mogućnosti izbora, “my life, my rules” frazama… Pa kako nam se onda vreme kada možemo izabrati da ne radimo ništa čini privilegijom? Zato što, najčešće, biramo da stalno budemo u diktatu zauzetosti.U svetu ispunjenom stalnim i dugim “to do” listama, teško je pronaći vreme za “ne raditi (apsolutno) ništa”.

Ne samo teško, već gotovo i nepristojno, nepoželjno.

Čak i kada nismo zvanično  na poslu, mnogi od nas smatraju da je važno da stalno radimo nešto produktivno, bilo da se radi o odlasku u teretanu, trčanju, času joge ili “makar” čitanju aktuelnih knjiga, članaka, prikupljanju najnovijih informacija o svemu i svačemu. Uvek smo dostupni, uvek smo online.Gotovo da osećamo obavezu da budemo produktivni u svakoj sekundi našeg svakodnevnog života, jer je to postalo nepisano pravilo uspešnosti savremenog sveta.Počinjemo da osećamo krivicu ako non-stop ne jurcamo okolo u nekoj poželjnoj aktivnosti. Ophrvani smo mitom savremene kulture u kojoj se stepen zauzetosti izjednačava sa statusom i važnošću u društvu, pa čak i moralnom vrlinom. Lenčarenje i opuštanje bez telefona, maila ili bar postovanja na društvene mreže o tome kako smo opušteni, mogu sebi da priušte samo beznačajni likovi osuđeni na neuspeh.To je tužno.  I kao što rekosmo, suštinski nije naša krivica. Ali mora postati naša odgovornost. Prihvatanje ovakvih mitova može ne samo uništiti naše zdravlje, već potpuno poništiti naš osećaj sebe samih, pojesti nam dragoceno vreme sopstvenog života.

Naravno, ne možemo za sve kriviti društvene norme i pritisak. Mi se takođe plašimo da budemo sami sa sobom, jer nas buka sopstvenih misli može odvući na mračnu stranu, suočavanje sa brigama, željama i strahovima od koječega. Ali, ako znamo da ne postoji ta prezuzetost koja će nas trajno zaštiti od nas samih, zašto ne bismo hrabro zakoračili u susret sebi?! Jer hrabrost je, baš kao i sreća, sredina između 2 krajnosti, sredina između plašljivosti i potpune nesvesnosti opasnosti. A to je odlika slobodnih ljudi. ( O da, opet stari, mudri Aristotel!)

               Zašto je ne raditi ništa zapravo jedna od najboljih stvari koje lako možemo učiniti za sebe? Zašto ne bismo izabrali barem povremene termine za dokolicu?!

Pre svega, zato što je taj termin naše pravo. Nešto o čemu odlučujemo mi sami. Bez obzira na to koliko godina imamo i čime se bavimo. Zato što je to, a o tome se već uveliko rade i ozbiljne studije, najbolji način da sačuvamo sebe. Jedan psihijatar sa Prinstona dao je hrabru sugestiju da bismo svi mogli biti malo srećniji ako bismo prestali da opsesivno pokušavamo da napravimo nešto od naših talenata i umesto toga svesno prigrlimo nerad. To je subverzivna ideja koja zvuči gotovo kao jeres, svetogrđe, a ipak, na kraju bi nas mogla učiniti srećnijim i ispunjenijim. Kako ističe, statistika pokazuje da mnogi ljudi na kraju života ne žale što više nisu radili ili nisu razvijali sebe i svoje talente, već žale što su toliko radili.

Najčešće onda kad “ne radimo ništa” ustvari mnogo toga radimo za sebe. Pokrećemo tihe, stalnom bukom spoljašnjeg sveta prigušene glasove unutrašnjeg ja. Otkrivamo tajne između redova vlastitog, odgovornog bića, kojima smo uvili svoje najtananije ja.

Otvaramo nove svetove, podstičemo kreativnost, budimo pomalo zaboravljenu želju za ugodimo sebi. Da slobodno kažemo: “Ovo sam ja! Ovo želim! Ovo je moja mera uspeha, sreće, zadovoljstva”.

Ne odričite se svoje dokolice. Kako i kada vi to želite.

Tada birate da ste istinski slobodni. Po svojoj meri.

Može i uz Tanane. Ili neke druge Jaffa Napolitanke. 

One i jesu napravljene za sve koji biraju svoju meru zadovoljstva. Da bi bili istinski vredni i za sebe i za druge. Živela dokolica!

Samo je nekad teško podići glavu.

Vitomirka Trebovac

Svi mi imamo velike i važne dane u životu.

Čuvamo ih u albumima, pod svojom kožom i u sećanjima, u srcu i mislima. Postoje i oni važni dani o kojima još sanjamo, čekajući da se tek dese. Izgradili smo čitave strategije i planove u cilju njihovog dolaska, njihovog ostvarenja.

Ali ni najveći filmovi koje volimo nisu napravljeni od jednog kadra ili par sjajnih scena. Veliki su jer su sastavljeni od mnoštva detalja, dijaloga i različitih likova u kojima se prepoznajemo i koje su vrsni režiseri odabrali i osvetlili na neki svoj, poseban način. I odjednom, obične priče postaju velika i mala umetnička dela koja pamtimo.

Velike stvari ne dolaze lako, lekcija je koju iznova učimo svakog dana, u svetu postignuća, rezultata, stalnih poređenja….

Na putu do velikih dana teče naš svakodnevni život. Nekad imamo osećaj da u njemu samo statiramo, nekada se iz epizodne uloge odjednom nađemo u poziciji glavnog junaka, a ponekad nismo u stanju da prepoznamo čak ni žanr u kojem se sve oko nas odvija.

Međutim, ono što često zaboravimo je da, hteli to ili ne, u našem životu mi imamo moć da budemo režiseri. I nije to stvar nekog višeg umetničkog talenta, za koji će većina nas odmah reći da ga ne poseduje.

To je stvar jednog divnog dara koji nam je svima dat. Dara za život. Svakodnevni. Dara da pažljivo primetimo ovaj trenutak i ispratimo šta se tu oko nas i u nama sada dešava. Dara koji nam je dat, ali ga često zanemarujemo, podrazumevamo i ne koristimo.

A baš poput velikih umetnika, i mi možemo odabrati detalje, likove, situacije koje ćemo osvetliti, emocije i boje kojima ćemo ih ispuniti.

Mi smo ti koji čak i u sasvim običnom danu možemo samima sebi u nekoj situaciji reći: Zaustavi ovaj kadar! Daj mi krupni plan! Pojačaj muziku! To je to, to je ta scena! Bravo, kupljeno!

I tako, u maniru velikana, baš ta, scena koju smo mi izabrali, postaje ona koja u našem filmu biva važna, ona koja priča priču. Nama bitnu. Scena ili detalj, možda krajnje običan i drugima neprimetan, a za nas baš onaj koji menja boju i ukus tog dana, trenutnog osećanja. Bezbroj ovakvih vinjeta postaju slika, film našeg života.

Kažu da se ovi zaboravljeni darovi najbolje vraćaju i jačaju kad vežbamo zahvalnost i sposobnost da nađemo radost u malim stvarima koje se već nalaze u našem životu ili se setimo svih onih koje su nam tu radost nekad donele.

Tehnike su razne, mi predlažemo jednu – napravi listu malih radosti! *Imamo i pomoćnika. Recimo – Jaffa Napolitanke!

One imaju moć da običnom daju sasvim novu draž. Dolaze u novom pakovanju, sa manje šećera i čitav jedan red više hrskavih i još kremastijih napolitanki, unapređene recepture za puniji ukus kojim Coco Creme, Cappuccino i Choco Orange učine da svaki dan bude malo poseban.

Magija kokosa u Coco Creme učiniće da i u najvećoj gradskoj vrevi već sa prvim zalogajem čuješ zvuke mora ili se setiš najlepšeg zalaska sunca na plaži sa… ok, ti znaš sa kim! Dok tražiš broj u telefonu, smešiš se, iako kisneš.

Cappuccino je stvarno kapućino, samo u hrskavoj vafli, zbog kojeg zveckanje šoljica u rimskom kafeu i osećaj neobuzdane sreća zbog prve ekskurzije sa drugaricama postaje trenutak toliko stvaran sada da moraš proveriti da li su stvarno prošle godine od tada. I da, vreme je za novo okupljanje, već danas!

Nezamenjivi Jaffa ukus, ta čuvena Choco Orange kombinacija je nešto zbog čega biraš da ideš u drugi udaljeni deo grada, samo da bi prošao bakinom ulicom i sebi u bradu rekao: Dobri su, baš kao tvoji kolači nekada! Zagledan u prozor na kojem već odavno ne stoji, mašeš veseloj nepoznatoj devojčici i kažeš sebi: Ovo će biti dobar dan, predosećam!

E da, lista malih radosti! Mi prilažemo našu, ti slobodno nastavi niz:

1. Doručak u krevetu
2. Smeh od kojeg te zabole trbušni mišići
3. Miris mamine supe
4. Zaboravljeni kusur u džepu mantila
5. Gledanje zvezda na gradskom keju
6. Susret s drugarom iz osnovne škole
7. Vlažna njuškica psa kojom prelazi tvoj dlan
8. Mekano ćebe i omiljeni film na TV dok je napolju hladna zima
9. Poziv doktora koji kaže sve je u redu
10. Sunčano jutro i prvi gutljaj omiljenog napitka
11. Omiljena pesma na radiju
12. Leći u krevet sa tek opranom posteljinom
13. Biranje garderobe za venčanje najboljeg prijatelja
14. Pronalaženje zaboravljenog albuma sa sličicama
15. Slatki umor nakon treninga
16. Pevanje u glas sa dragim ljudima
17. Prva samostalna vožnja kružnim tokom na Slaviji
18. Dan kad znaš da ti je dobra frizura/ Good hair day
19. Iznenada ljubaznost nepoznate osobe
20. Slobodno parking mesto baš tu gde ti je potrebno
21. Slučajan susret sa novom simpatijom
22. Dan u kojem sve funkcioniše
23. Tačan odgovor koji su lupio
24. Iskren kompliment
25. Trenutak kad si završio sav svoj posao
26. Poziv nekoga na koga upravo misliš
27. Pevanje pod tušem
28. Zaboravljena posveta u staroj knjizi
29. Zvuk hrskanja omiljene napolitanke

Iskro,

Slobodo,

Lučo,

Ljubavi,

Melemu,

Zdravi Prkosu,

Još mnogo imena bih mogla da ti nadjenem i da ne pretjeram jer je svemir skriven u tvojoj rupici na bradi, a ona svaki put kada se nasmiješ preuzima sjaj iz sazvježđa tvojih zjenica.

Ako sam na nešto ponosna to je što sam te naučila radosti malih stvari dok ih još i sama nijesam zaboravila.

Ako mi je zbog nečega u životu lakše to je zato što me na to umijeće podsjetiš kad god sebe osudim na pretjeranu ozbiljnost.

Ne plašim se ja podlosti svijeta, jer oni koji u tebi ne vide sjaj ili imaju ozbiljno narušena djetinjstva ili neoprostivi grijeh izgubljene sreće.

Ne plašim se ni da ćeš zaboraviti sve dobro na ovome svijetu u trenutku kad neki od njegovih jurišnika pohara ono što je tebi sveto – ti vidiš dalje od malodušnih osvajača i njihovih ratova. Ti nosiš svjetlost na trepavicama, a sjeme najljepših cvjetova u kosi. Dakle, za tebe se ne plašim. Plašim se svijeta u kome je tvoj sjaj prejak.

Ne dozivam ti ja uvijek uspjehe, jasno mi je da je pokoji poraz neminovan. Jasno mi je da bi bez njega spokoj bio tek daleka imenica. Pa ipak, svaki put kada te razočara svjetina, moje se srce rasparča na hiljadu djelova kaledioskopa koji se ponovo sklopi tek kada tvoje oko u njega ponovo zaviri.

Ne daj da ti crtaju granice oni koji se plaše svoje sjenke. Obris njihove sjenke najdalja je granica do koje mogu da stignu, pa ako ne žele dalje da se pomjere ti sama traži puteve koji će te odvesti do kapija spoznaje.

Ne oholi se!

S podjednakim mirom primaj pohvale i pokude, prihvati dobronamjerne kritike, klimni na aplauze i idi svojim putem. Nikad ne zaboravi da si svoj najveći takmac ti sama – da je mnogo toga što moraš kod sebe da savladaš, da su prečice varke i da te neće odvesti tamo gdje zaslužuješ. Duži put nekad se čini nesavladivim, ali je neophodan tvojim tabanima, podjednako koliko tvojim očima, duši i dlanovima.

Neka te tuđa sitničarenja ne pogađaju. Ostavi ih usput kao suvišni prtljag i nikada se ne osvrći.

Ne zamjeraj prijateljima kada su ponekad nestrpljivi. Ljudi uglavnom imaju svojih demona i trude se da ih utamniče kako znaju i umiju. Kada ne znaš puno o tuđim borbama, ne sudi – a i kad znaš, ne dozvoli sebi da budeš porotnica ogorčenja i predrasuda.

Ne bavi se neprijateljima – oni koji nijesu u tvom zagrljaju ne treba da budu ni u tvom umu, ali ako napadnu tvoja utvrđenja brani ih najjačim branama koje se zovu Čast, Neustrašivost i Pravednost.

Onima koji su imali manje sreće od tebe uvijek pruži ruku: ne da bi se osjetila nadmoćno, već da bi im pomogla da se sjete da svi na svijetu imamo podjednaka prava na ljubav i radost.

Zdravlje ne smatraj nečim što se podrazumijeva – pazi ga onim što sanjaš, onim čemu se nadaš, kako govoriš, kako hodaš, kako grliš i kako se raduješ podjednako kao hranom koju u sebe unosiš.

Ne razaraj ničije snove! Nikada ne stani na put sanjarima, matematičarima, pjesnicima, ljekarima ili advokatima – čak i kada misliš da griješe. Ako možeš – pomozi im, ako ne umiješ pusti ih da traže svoje ljude.

I najvažnije, budi

Zdravi Prkos,

Melem,

Ljubav,

Luča,

Sloboda,

Iskra,

Radost

I sva druga imena koja će ti pomoći da budeš uvijek svoja.

Ako mi je u životu zbog nečega lakše to je zato što u svijet šaljem još jedno zdravo srce.

Ako sam zbog nečega ponosna, to je zato što si moja, a uvijek svoja, od zvjezdanog praha sazdana.

Tvoja zemaljska majka.

-Aleksandra Vujisić (iz rukopisne zbirke “Pisma svijetu”; autorska prava su zadržana).

Ni ona a ni suprug nisu imali srca da prekinu život za dvoje djece, te je vjerovala kako će trudnoću izgurati do kraja.

“Ni suprug ni ja nismo imali srca da ubijemo dvoje dece, pa šta nam bog da! I dao nam je sve! I to zahvaljući tome što smo došli u Beograd kod prof. dr Željka Mikovića, uz čiju pomoć sam iznela trudnoću”, kaže za Kurir ova majka

Maja je sa suprugom Damirom Selimanovićem iz Instituta za neonatologiju u Beogradu izvela ćerkicu Mariju, s kojom će proslaviti i Novu godinu. I Marko će uskoro, a Luku, koji je na rođenju imao 940 grama, još će malo čekati.

“Luka je još na respiratoru, na intenzivnoj nezi, ali stabilno, i polako ga pripremaju da ga prevedu u poluintenzivnu. Marko, njegov jednojajčani blizanac, imao je 1.440 grama, a Marija, koja je imala samo svoj prostor u stomaku, bila je najveća – 1.700 grama, te je prva i izašla kući”, kaže za Kurir Maja, koja se 18. novembra porodila u GAK “Narodni front”.

Uspjela je Maja i mimo mnogih crnih prognoza da izgura trudnoću. Ali put dotle bio je posut suzama i velikom borbom.

“Tri godine smo pokušavali da imamo decu, pa kako se nije dalo otišli smo na vantelesnu oplodnju u Banjaluci, gde i živimo. Uspela je iz prvog, vraćena su mi dva embriona, te smo se nadali da ću roditi blizance. Ali jedan embrion se podijelio i nastali su jednojajčani blizanci. Nosila sam trojke! Radost, ali i problem”, priča Maja.

Doktori joj, a odlazi od jednog do drugog po cijeloj Banjaluci, govore da neće moći da iznese sva tri ploda.

“Imam trombofiliju, a i da nemam tako ozbiljnu bolest, takva trudnoća, kako su mi svi rekli, komplikovana je sama po sebi. Kod jednojajčanih blizanaca može da se razvije tzv. transfuzijski sindrom, da jedan blizanac, na primjer, živi na račun drugog ili da jedan ne dobija uopšte krv, a drugi dobija previše. Govorili su mi i da mogu da odumru oba ploda i onda bih izgubila sve troje, pa dobila sepsu i sama izgubila život”, navodi Maja.

Prof. dr Željko Miković kaže da slučaj kakav je Majin, kada jednojajčani blizanci dijele posteljicu, predstavlja zaista rizičnu trudnoću.

“Moguće su brojne komplikacije tipične za takvu vrstu trudnoće. Inače, to da dva ploda imaju zajedničku placentu moguće je samo u ljudskom rodu i znatno komplikuje trudnoću. Samo po sebi onemogućava i embrioredukciju, kojom bi se u ranoj trudnoći te trojke prevele u dvojke, gde bi svako imao svoju placentu. Jedina mogućnost zbog te zajedničke posteljice je embrioredukcija oba ploda, što Maja nije htela da učini, a što joj ni sam nisam predložio jer sam video kolika je njena želja da rodi sve troje. Videlo se na ultrazvuku da bebe imaju potencijal da se rode. Odlučili smo da se borimo i uspeli smo”, kaže za Kurir prof. Miković.

Bila je deveta nedelja trudnoće kada su joj savjetovali embrioredukciju – da odstrani dva ploda i ostavi samo jedan.

“Tražili su da ubijem blizance. Čak su mi govorili da će do 12. nedelje doći do prirodne redukcije i da će sami nestati. Plakala sam ko kiša! Šta bih drugo kad ti dođe doktor i kaže: “Ne postoji šansa da sve troje prežive. Ugrozićeš i sebe i sva tri ploda!” Šta će ti troje dece, rodi jedno, čula sam nebrojeno puta”, govori Maja.

“Nisam imala srca da to uradim, pa šta bude i sa bebama i sa mnom. Ne bih mogla da živim s tim da praktično ubijem dvoje djece. Suprug pogotovu, on je od prvoga dan slavio što su trojke. Kad sam prestala da plačem, koncentrisala sam se na to kako trudnoću da iznesem do kraja. Od tada smo razmišljali samo pozitivno, suprug je bio ogromna podrška”.

Kad su suze stale, krenula je Maja da češlja po internetu razne grupe na mrežama na kojima su žene dijelile svoja iskustva i da, kako kaže, potraži nekoga stručnijeg.

“Saznala sam za profesora Mikovića u “Narodnom frontu”, čak nisam ni znala da je direktor te bolnice. Odmah sam otišla u Beograd. Na prvom pregledu je dugo ćutao, a na kraju je samo rekao: “Super su ti ove bebice, sad treba da ih rodiš.” Nije bilo srećnije osobe od mene”, veli Maja, koja je tada bila u 12. nedelji trudnoće.

Iznajmili su stan u Beogradu i uslijedile su kontrole, pa i redovno ležanje po nekoliko dana u “Frontu”. Upravo u čekaonici “Fronta” ljetos sam i upoznala Maju. Učiteljica iz Banjaluke bila je najveselija u krcatom holu bolnice.

“Znam da ima još dosta da ležim, ali znam i da će sve biti u redu. Profesor je rekao da moramo da izguramo do 32. nedelje. I izguraćemo! ‘Je li tako, bebice moje?'”, smejala se tada dok je rukom držala stomak.

TEŽINA NA ROĐENJU

Marko 1.440 – prvi rođen Marija 1.700 – druga rođena Luka 940 – treći rođen

I izgurala je! Trudnoća je, kako kaže, tekla uredno. Na čak tri nedelje pre porođaja, jer se nije znalo koliko će dugo da izdrži, legla je u “Front” da čekaju taj dan. Uradila je sve neophodne analize, sve je bilo u redu. I gurala dan po dan. Svaki je bio dragocen, da bebe dobiju na težini, da se razviju.

“Bila sam ‘31+3’, odnosno u 32. nedelji kada mi je tog 18. novembra pukao vodenjak i urađen hitan carski rez. Nakon sedam dana iz ‘Fronta’ prebačeni smo na Institut za neonatologiju. Luka je još na respiratoru, ali je ipak stabilno, dobio je 500 grama. Marija je super, izašla je sa 2.575 grama, a Marko već ima 2.025, a ja ću svakog dana od osam do 16 sati u dnevnu bolnicu Instituta, da budem uz sinove i kasnije Luku kad Marko izađe”, kaže Maja, pa ističe:

“Najlepši poklon i najlepša Nova godina u životu. Bilo nas je dvoje, sad nas je petoro. Ništa nam drugo u životu ne treba. Samo da smo živi i zdravi. Srećno svima 2024! Da se svi radujemo”.

Preuzeto sa: insp.rs

 

View this post on Instagram

 

A post shared by ꜱᴀꜱʜᴀ ᴍᴀʀꜱʜᴀʟʟ (@sashasbucketlist)

Sve je počelo prošlog ljeta kada je Megan primijetila da se nešto čudno dešava sa Sašom. Retriverka je počela da se sapliće i pada, a ponekad bi se, tvrdi, borila kako bi 10 minuta ostala na šapama bez da se sruši.

– Nas dvije smo uvijek bile protiv svijeta. Osjećala sam da Saši želim vratiti za svu radost koju je ona meni pružila. Apsolutno je to zaslužila – rekla je Megan.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by ꜱᴀꜱʜᴀ ᴍᴀʀꜱʜᴀʟʟ (@sashasbucketlist)

Sa ispunjavanjem želja počele su već u oktobru, a do danas Saša je posjetila Vindsor, bila u zološkom vrtu, pila kapućino za pse te dobila “romantičnu” večeru za Valentinovo.

Svojoj ljubimici Megan je priredila i profesionalno fotografisanje, počastila je posebnim sladoledom, vodila na izložbu pasa i čak joj, kako kaže, “dopustila da prespava kod prijatelja”. Takođe, odvela ju je u obilazak vatrogasnim vozilom.

– Policija i vatrogasne službe bile su nevjerovatne s njom – rekla je njena vlasnica.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by ꜱᴀꜱʜᴀ ᴍᴀʀꜱʜᴀʟʟ (@sashasbucketlist)

Kada je Saša došla u Meganin dom imala je svega 12 sedmica, a sada je nedavno proslavila 15. rođendan.

– Mislili smo da ćemo je izgubiti do Božića. Odlučila sam ostaviti svoj posao i uložiti sve vrijeme u nju kako bi ga što bolje iskoristili – ispričala je Megan.

Kada govori o svojoj ljubimici, Megan ima samo najljepše riječi.

– Ona je nježna i puna ljubavi. Mogu je svuda povesti sa sobom. Moj savršen pratilac koji me nikada ne napušta – rekla je.

Istakla je kako se Saša borila sa brojnim zdravstvenim problemima uključujući artritis, benigne tumore, pankreatitis, kao i degenerativnu mijelopatiju koja će je uskoro spriječiti da skroz hoda, prenosi Klix.

– Svaki dan je različit. Imamo dobre i loše dane. Nekada može da hoda i do 45 minuta, a nekada to nije u stanju – priznala je ona, pa nastavila: “Nikada ne znam kakav nas dan čeka, ali naučila sam da one dobre iskoristim maksimalno”, rekla je.

Prisjetila se i odlaska na plažu sa svojom ljubimicom za koji tvrdi da je odmah uticao na Sašino bolje raspoloženje.

– Nemam pojma koliko mi je još vremena ostalo sa njom. Ne mogu zamisliti svoj život bez nje – zaključila je Megan koja se nada da je pred njom i Sašom još puno uzbudljivih avantura.

Preuzeto sa: srpskainfo.com

Nećete znati kako su bili preplašeni kad ste prvi put izašli iz bolnice.

Nećete znati njihovu borbu kada su učili kako da budu roditelji.

Nećete znati da su dali sve od sebe i bili iscrpljeni.

Ovo nikada nećete saznati. Bilo šta od ovoga.

Jer ste vi dobili ono najbolje od njih, ono malo snage što su sačuvali za vas.

Ponekad ćete vidjeti njihovu lošu stranu, a kada se to dogodi, nećete vidjeti njihove suze i razmišljanje u krevetu o tome šta su sve trebali drugačije napraviti.

Biće trenutaka kada ste bolesni, a oni će biti preplašeni, ali vam nikada neće pokazati.

Oni će vjerovati u vas više od svega.

Oni će vas voljeti više od svega.

A vama će ostati samo sjećanja, sa nekih bitnijih događaja, rođendanskih zabava ili praznika, a kako godine budu prolazile, imaćete sve više uspomena.

A onda jednog dana, kada krenete na put da i sami postanete roditelj, otićićete kod njih da čujete njihov “početak”.

Čućete sve priče za koje vam nikada nije palo na um da pitate, sve do sada.

Oni će vam ispričati šta se zaista dešavalo u tim prvim godinama vašeg rođenja.

Čućete o borbama i radosti – biće nekoliko smiješnih priča koje su toliko stvarne da ih niko ne može izmisliti. Smijaćete se zajedno.

I u ovom trenutku ćete se povezati kao roditelji i konačno vidjeti početak svoje priče.

Počećete više da razumijete ovu priču, priču o tome kako su vaši roditelji naučili da budu vaši roditelji.

I shvatićete dubinu njihove priče, jer sada vi živite svoju verziju roditeljstva, znajući šta se sve dešava iza kulisa.

Svoj početak ćete naučiti tek kada postanete roditelji. A vaši roditelji će voljeti da ponovo prožive ova sjećanja sa vama, gledajući vas kako odgajate njihove unuke.

I tako jedan krug biva potpun.

Budimo se ujutru i vidimo more. I sada mogu da osetim radost koja se javljala kada izađemo iz auta i osetimo miris mora, smokvi, vrućeg hleba iz pekare jer znamo da ćemo na njega mazati Fineti krem i piti čokoladno mleko iz plastične flaše. Uvek mi je mleko u flaši delovalo nekako ’uzvišeno’. To smo viđali u crtanim filmovima, a mi smo uvek imali samo ono iz kese koje je bilo potrebno da se prvo skuva.

A kupovina opreme za školu..Ee, to je bilo ravno nirvani. Najšarenije sveske, nanjeobičnije gumice, najlepši lenjiri, futrole/pernice (kako ih već ko zove). Birale su se jakne, trenerke, patike. Mama bira zavesu sa volanima, komplet najlepših tanjira od 12 , da za slavu budu svi isti. A, tata..Paa, ne sećam se šta je on kupovao ali znam da je bio podrška svima za sve, organizator, realizator, neregistrovaninosač, vozač.

U Grčkoj sam se prvi put zaljubila. Bilo je obostrano. Pisali smo jedno drugom pisma po povratku kući. Kasnije je usledila i apsolventska ekskurzija. Nirvana je tada bila prkositi opšteprihvaćenim obrascima i pravilima koja jednostavno nisu bila primenljiva na svakoj duši. Tada se čitalo puno, uživalo u muzici, kupovale skulpture Afrodite, Apolona.

Stajati na Akropolju dok vetar mrsi kosu i znati i osećati da je život tek počeo da se odigrava i da vi znate da možete i da želite sve.
Those were the days my friend. We thought they’d never end. To su bili dani, prijatelju moj.
Mislili smo da nikada neće proći. Puštam to sada.

Mogla bih vraćati te slike, mirise i zvukove dugo, dugo jer u ovim trenucima, posle toliko godina zaista sve to mogu proživeti i mogu osetiti taj impuls koji mi iz srca kreće, pali neku vatru u grudima, koji dalje pokreće moje telo u ritmu neke melodije, u ritmu sreće.

Bilo je Grčke i u kasnijim godinama i svaka je imala svoje nirvane ali to nije sada najvažnije. Sada je nešto drugo bitno, ali je Grčka važna.

Sada je Nova Normalnost, tako se zove. Danas , posle toliko dana, nedelja, meseci, evo i već godine, ko je uopšte mogao da pretpostavi da će sve ovo oko virusa toliko dugo da traje.
Ko je smeo tada nekad i ko sme sada da zastane u ovome što se zove Nova Normalnost i da se zapita ili kaže- Hej, šta se to desilo? Šta mi se desilo? Jesam li dobro? Zaista dobro? Kako ja ovo podnosim?
Da li podnosim? Ima li posledica? Ne želim da razmišljam o posledicama! Idem napred sa onim što
imam! Šta mogu, idem dalje..

Ko je sve upao u začarani krug zebnje, straha, sumnje i još uvek se vrti u njemu možda nesvestan da je sve vreme u vrtlogu?

Toliko pitanja i toliko mogućih odgovora i toliko, možda, ćutanja i prećutkivanja. Ali pitanje koje se sada bori da ga čujete, da ga osetite jeste- Šta vas raduje ovih dana?

Da moji najmiliji budu zdravi! Da ja budem zdrav! Da zadržim posao! Da, to jesu radosti i to one najveće u ovoj Novoj Normalnosti. Ali čemu se radujete a da nije proizašlo iz zebnje, straha da postoji realna mogućnost da ishod bude suprotan?

Ako osećate da ste u tom začaranom krugu ili ako u njega povremeno upadate kako uspevate da iz njega izađete? Ko je predugo tu i ne uspeva da iskoči, a ko je rekao- Dosta je, nemam više ideja, snage,volje..

Kada kažemo- Dosta je! da li smo sto posto sigurni da jeste? Kako to znamo? Da li vredi još jednom zaroniti u taj poznati vrtlog prepun osećaja nelagodnosti i pitati sebe da li sam zaista sve pokušao?

Kada zažmurimo, odstranimo sve zvukove, nestanu svi ljudi oko nas, kažemo stop mislima, na trenutak prestamo da dišemo, da li osećamo srce da nam kuca? Jer ako osetimo jedan otkucaj, pa drugi, pa još jedan.., razlika postoji. Postoji sigurno još nesto što možemo da uradimo.

Ostanite tako, ispravite glavu i samo slušajte ritam svog srca jer nije dosta. Nije dosta jer srce i dalje kuca, a vi ga i dalje čujete. Taj osećaj pulsira, širi se kroz vašu krv, pulsira u ramenma, prstima na ruci, spušta se niz stomak, pa dole u kolenima, spušta se niz noge sve do prstiju ..

Osećajte malo to pulsiranje, a onda se zapitajte šta vas raduje ovih dana.
Ako dovoljno puta nađemo to čemu se radujemo, ono čisto, ono koje nije izazvano strahom od njegove suprotnosti..samo osecaj.. da li će to doprineti našem sveukupnom radovanju u životu?

Hoće li sveukupno radovanje u našem životu njega učiniti srećnijim?
Moja radost koja nije izazvana zebnjom je Vero. U Veru čujem grčku muziku, iz vitrine se širi miris musake i drugih jela koja isto mirišu na grčkim šetalištima, vidim voće, masline, etikete na grčkom, natpise- Proizvod iz Grčke.

Iz Vera izađem nekako poletna. Izađem i nekako verujem. Nekad me to drži samo tog jutra, samo jedan dan ali tog jutra i tog dana ja sam osetila nevinu radost, nešto je u meni
zaigralo, osetila sam plamen u grudima, telo se zanjihalo.

Tog jutra i tog dana sam pronašla sebe u sebi. Ima me ! Još uvek sam ja Ja, bez obzira u kojoj ili čijoj Normalnosti se nalazim. Tog jutra i tog dana ja sebi kažem- Biće to sve ok.

Pitam ja vas sada -Imate li vi svoj Vero? Razmišljajte često šta vas raduje ovih dana.

Razmislite kada vam to srce zaigra, osmeh se razlije preko usana makar i na trenutak jer i te najmanje radosti povećavaju našu sveukupnu radost u životu i njega čine srećnijim i što je još važnije pomognu nam da se odupremo osećanjima zebnje i straha u krugu u kojem se nalazimo.

Proživite svaku sliku, miris, zvuk. Opišite do detalja. Vratite vatru, neka vam srce bije od radosti, jer danas želite noge koje poskakuju, prste da njima pucketate, usta da iz njih izađe pesma..

Imate li vi svoj Vero? Opišite ga i osetite radost.

Konkurs organizuje Lola magazin i Jaffa napolitanke. 

Koliko je moguće, budi u dobrim odnosima sa svim ljudima.

Govori svoju istinu smireno i jasno, slušaj druge, čak i glupe i neuke, i oni
imaju svoju priču.

Izbjegavaj bučne i agresivne osobe, one su teret duhu.
Ako uspoređuješ sebe s drugima, možeš postati ogorčen ili ponosan, jer
uvijek će biti i većih i manjih od tebe.

Raduj se svojim postignućima, kao i svojim planovima.

Održi zanos za svoj vlastiti poziv, ma koliko on skroman bio, to je pravo blago u promjenjivim vremenima.

Budi obazriv u svojim poslovima, jer svijet je pun prijevara, ali neka te to ne ometa da
vidiš vrline i koliko ih ima.

Mnogi ljudi teže za visokim idealima i svud je život pun junaštva.

Budi ono što jesi (budi svoj), pogotovo nemoj glumiti ljubav i nemoj biti ciničan
prema njoj, jer usprkos svoj ogorčenosti i razočarenjima, ona je vječna kao
i trava.

Spokojno primi iskustvo godina, skladno napuštajući stvari iz mladosti.

Gaji duhovnu snagu da te štiti od iznenadne nesreće.

Nemoj sam sebe žalostiti izmišljanjima, mnoga strahovanja nastaju od umora i usamljenosti.

Osim održavanja samodiscipline, budi blag prema sebi.

Ti si dijete svemira ništa manje nego što su to drveća i zvijezde.

Imaš pravo da budeš ovdje. I bilo ti to jasno ili ne, nema sumnje da se svemir
razvija kao što bi i trebao.

Dakle, budi u miru s Bogom, ma kako Ga zamišljaš i bez obzira kakav ti je
posao i kakve aspiracije u bučnom komešanju života imaš.

Zadrži mir u svojoj duši.

Pored sve prljavštine i jadikovanja, ovo je divan svijet.

Budi radostan! Potrudi se da budeš sretan!

Max Ehrmann (1872-1945)