Samo par nedelja kasnije, taj propadajući bol u predelu bešike postao je jutarnja rutina. Samo što više nije odlazio sa ciklusom. Bila sam tvrdoglava. Već sam sebi isplanirala putovanje i rekla sebi da samo izdržim još malo i da ću, čim se vratim kući, otići na pregled.

Prelomni trenutak bio je put autobusom do Beča, kada prvi put nisam mogla da izdržim bez odlaska u toalet tokom vožnje, mimo pauza koje su organizovane. Tada sam već konstantno osećala bolove u predelu bešike. Sećam se da sam u tom periodu želela da napravim ogromne korake u životu i nekako sam sebi zacrtala da, čim se vratim, idem kod lekara. Međutim, dan nakon mog povratka stupilo je na snagu vanredno stanje zbog koronavirusa.

Boli me stomak, a lekara ne mogu da zakažem

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели s e l e n a (@seletonin)

Tenzija je rasla. Stres i strah bili su gde god da se okrenete. Vratila sam se iz Beograda kod roditelja i u nekom trenutku svi smo počeli da mislimo da nešto ozbiljno nije u redu sa mnom. Počela je da me boli jedna strana stomaka. Mučilo me je. Ali sve smo pravdali nervozom, stresom, koronom.

Iščekivala sam taj 25. rođendan. Četvrt veka. Nekako sam mislila da je to veliko i važno, da bi trebalo da znam gde sam, šta želim, kuda idem, šta želim da ostvarim i ko želim da budem. Međutim, nisam mogla da razmišljam o budućnosti na taj način, jer je moja sadašnjost postajala sve ranjivija i čudno osetljiva, kao da mi telo polako oduzima pravo da planiram išta dalje od sutra.

Stomak je počeo da se nadima. Malo po malo izbacivali smo namirnice iz ishrane, ali nadimanje nije prestajalo. Pojavljivala se povremena dijareja, gubila sam apetit, a onda i kilograme. Ali stomak više nije izgledao normalno. Nadimanje nije prolazilo, a već početkom aprila moja koža počela je da poprima bledo zelenu boju. Kad god bih se pogledala u ogledalo, znala sam da nešto opasno nije u redu.

Ali kud ću? Vanredno stanje je…

S obzirom na to da je bila korona i da je sve bilo usporeno i teško dostupno, privatno sam otišla u laboratoriju. Bila sam uverena da je problem u bešici ili stomaku. Analize su pokazale da je sa bešikom i stomakom sve u redu.

– A da odemo mi ginekologu?, upitala me je majka i kao da je tada sve kliknulo. U sebi sam znala šta je, ipak sam ja “previše osetljiva”, kako kažu. A mi osetljivi znamo sve, samo zaboravimo da se čujemo na pravi način.

Otišla sam ginekologu i odmah je tražio tumor markere. Ne PAPA test. Ni kolposkopiju.

Rezultati su bili jezivo visoki.

– Možda nije ono najgore, mlada si, govorili su mi lekari u Sremskoj Mitrovici koji su me pregledali. Ali ja sam znala. Pa ne izgledam ja ovako. Ovo nisam ja.

Pola sata u čekaonici Narodnog fronta, šest minuta na konzilijumu i tri reči lekara koje su mi zauvek promenile život:

– Ovo je rak.

I prvi put sam osetila olakšanje. Došao je kraj prokletoj neizvesnosti. Skinut je užasni veo neznanja i sada svom neprijatelju bar znam ime. I znam da nisam sama u ovoj bitki. A danas sam tu da vam ovu priču ispričam.

Bitka je bila krvava i teška, sa mnogo gubitaka. Neke gubitke nikada neću prežaliti. Ipak, na današnji dan, na Svetski dan borbe protiv raka jajnika, biram da slavim. Da slavim što sam živa i što mogu da žalim.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели s e l e n a (@seletonin)

Danas je Svetski dan borbe protiv raka jajnika

Rak jajnika u Srbiji i dalje je jedan od najsmrtonosnijih ginekoloških karcinoma upravo zato što se u velikom broju slučajeva otkriva kasno, kada je bolest već uznapredovala i kada su mogućnosti lečenja znatno teže.

Simptomi su često tihi, nespecifični i lako se pripisuju svakodnevnom stresu, umoru ili digestivnim problemima, zbog čega žene mesecima, pa čak i godinama, ne dobiju pravu dijagnozu. Zato obeležavanje Svetskog dana borbe protiv raka jajnika nije samo datum u kalendaru, već podsetnik koliko je važna informisanost, pravovremeni pregledi, dostupna dijagnostika i savremene terapije koje ženama mogu da produže život i daju šansu za kvalitetnije lečenje.

Poslednjih godina Udruženje Progovori se zalaže za podizanje svesti o značaju HRD testiranja pacijentkinja sa rakom jajnika, a ove godine smo napokon dobile vest da je terapija za HRD pozitivne pacijentkinje dostupna o trošku RFZO. Držimo se zajedno, ali borba i dalje nije laka, jer iza svake statistike stoji žena koja pokušava da nastavi život uprkos dijagnozi.

Izvor: Ona.rs/ Selena Ribić

Studija pod nazivom “Vajolet” uključuje oko 250 žena, među kojima su pacijentkinje kojima su već uklonjeni jajnici zbog dijagnostikovanog raka, kao i žene sa mutacijom gena BRCA koje se odlučuju za preventivnu operaciju, prenio je Skaj njuz.

Prema podacima “Cancer Research UK”, osobe sa BRCA mutacijom imaju veći rizik od razvoja nekoliko vrsta raka, uključujući rak jajnika, dojke, pankreasa i prostate.

Glavni istraživač studije Džema Longli istakla je da trenutno ne postoji program skrininga za rak jajnika i da preventivne operacije mogu da izazovu hiruršku menopauzu kod mlađih žena.

Ginekološki onkološki hirurg-konsultant Dejvid Konstejbl-Felps ocijenio je da bi uspješan tampon bio “potpuna prekretnica za žene sa rakom jajnika”, jer ta vrsta raka često ima nespecifične simptome i “tiho” se širi u ranim fazama.

Tampon je razvila biotehnološka kompanija “Dej”, a istraživači planiraju šire ispitivanje ukoliko preliminarni rezultati pokažu efikasnost, prenosi Tanjug.

Izvor: Nezavisne

Naime, ona se požalila britanskim medijima da je pojedinci kontinuirano zlostavljaju, optužujući je da “lažira bolest” i “da izgleda previše dobro za nekog ko umire od raka”.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Jemma McGowan (@jemhow)

Ipak ova dama iz Severne Irske ističe da joj takvi komentare ne smetaju, jer je isuviše zauzeta pronalaženjem načina da produži svoj život i što duže bude uz svoju decu – Sejdi, Luis i Beti.

“Dobijam najmanje jedan grozan komentar nedeljno. Redovno mi govore da glumim da imam rak ili da nemam terminalni rak, jer izgledam previše dobro za bolesnu osobu. Ne nerviram se, jer znam da ono što govore nije istina. Ne znaju šta govore. Ne znam koji dokaz još žele”, rekla je ova mama.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Jemma McGowan (@jemhow)

Džemi je rak jajnika prvi put dijagnostikovan 2016, kada je imala samo 22 godine, i to dok je bila u šestoj nedelji trudnoće sa svojim drugim detetom. Podvrgnuta je operaciji, a lekari su joj saopštili da ne veruju da će se bolest vratiti.

“Bio je to rak u početnom stadijumu, pa sam posle operacije ostavila to iza sebe i nastavila sa svojim životom”, rekla je ona. I zaista – naredne četiri godine nije bilo nikakvih simptoma.

Ipak, u januaru 2021. godine opipala je kvržicu na telu, pa je poslata na magnentnu rezonancu, a ujedno je i hospitalizovana kako bi se pripremila za carski rez. Samo 24 sata nakon porođaja Džemi je rečeno da se rak ipak vratio, te da ima višestruke tumore.

“Reči koje sam upamtila bile su: neizlečivo, agresivno i ponaša se neobično. Počela sam se hemoterapijom kada je Beti imala samo dve nedelje, ali nisam bila spremna da odustanem i kažem mojim bebama da ću umreti”, istakla je ona.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Jemma McGowan (@jemhow)

Posle tri kruga dve različite vrste hemoterapije, u maju prošle godine je tim onkologa ustanovio tri nova tumora u Džeminom telu što je ukazalo na to da lečenje ne daje rezultate. Tom prilikom otvoreno su joj rekli da joj je ostalo još od 3 do 15 meseci života.

Ipak, ona je odbila da prihvati ovakve prognoze.

“Ne tražim da budem baka, samo želim da budem mama. Samo želim više vremena, zašto onda ne bih dala sve od sebe”, rekla je Džema koja je sada okrenuta alternativnim tretmanima za lečenje raka.

Naše prihvatanje teklo je glatko, otvarali smo se samo ljudima kojima stopostotno verujemo i uglavnom nailazili na konstruktivne savete. Dok nisam ušla na internet.

Vidite, divim se onima koji nisu ulazili u te grupe na Fejsbuku i izbegli sva moguća baljezganja, ali ja sam ušla tamo tražeći odgovore na pitanja poput: šta mogu da koristim kako bi moj oporavak tekao brže, šta mogu da pijem da bi moje telo brže povratilo snagu i šta generalno mogu da očekujem u ovom periodu oporavka, pošto, iskreno, lekari tome i ne posvećuju toliko vremena.

Naravno, glupo je i da napominjem da su se misli poput ‘jesam li ja kriva za ovo?’ i ‘šta sam to radila pogrešno da me ova bolest zadesi’ vrzmale po glavi svako jutro kako otvorim oči.

Elem, čim uđete u takvu neku grupu, ne daj Bože postavite neko pitanje, vi postajete otvoreni, bar u očima drugih korisnika, za primanje privatnih poruka u vidu saveta, pitanja i sugestija. Javila mi se jedna žena i uz neku prelepu molitvu za zdravlje napisala je i sledeće: „Mila, same smo za ovo krive. Grešne smo i zaslužile smo da nas ovaj rak pročisti i da tako budemo bliže Bogu.”

Kao prvo, da, jesam to doživela kao pročišćenje jer ne samo da sam od tada mnogo više vodila računa o svom zdravlju (iako sam i do tada bila poznata u svom društvu po tome) i jesam preispitivala svoje životne izbore, stresove i koliko zaista treba da pridajem značaja sranjima svakodnevice.

Ali kao drugo, meni kao osobi koja u tom trenutku ima rak i vrlo sam senzibilna na sve što se dešava oko mene i u meni, i kao osoba koja preispituje čitavo svoje bitisanje i postojanje na ovoj planeti, i već se pitam da li sam ja kriva – sigurno, ni u kom slučaju, ni sa kakvom ‘blaženskom’ namerom ne smeš, prosto nije ljudski, da napišeš: same smo k r i v e.

Danima mi se ta rečenica vrzmala po glavi i jedan dan sećam se kako je moj otac, prepoznavši unutrašnju borbu koja se odvija u meni, a i poznavajući ogromno, urođeno breme griže savesti u meni, pitao o čemu se radi.

Kako nisam želela da pričam o tome, rekla sam: „Tajo, proći će, kao i sve do sada”. A kako sam u kući poznati ćutolog, ova dupla Riba u horoskopu izgovorila je za mene katarzične reči: „Seko, nisi ti kriva. Čak i da si ležala svako veče i molila se da umreš, opet ovo što ti se dešava nije fer i nisi kriva.”

I ne, nisam ja kriva što sam dobila rak!

Ali, što bi moj, tada blizak, prijatelj rekao: „Sigurno te je stigla neka karma. Nekome si ti nešto uradila nažao ili su tvoji roditelji, ali karma radi svoj posao i zato si dobila rak”. Opet, kao osoba koja u tim trenucima preispituje svoje postojanje, razmišljala sam jebote, možda zaista postoji nešto više u svemu ovome.

Jedino više što postoji u svemu tome je da se ja okrenem sebi, a ne da razmišljam čime sam ja to mogla da izazovem.

Ipak, razmišljala sam o svakoj čašici alkohola koju sam popila, svakoj cigareti koju sam zapalila, svakoj žurki na kojoj sam bila, svakoj neprospavanoj noći… o svemu tome sam razmišljala i jedva sam se otrgla tog užasnog osećaja da sam ja kriva za to i da ja to zaslužujem.

Završila sam sa operacijom, oporavila se i nastupio je period moje hemoterapije. Tada sam se već povezala sa Udruženjem građana za borbu protiv raka jajnika i grlića materice „Progovori” i bila sam spremna da svoju priču podelim javno. A, zašto?

Zato što, kada mi je opala kosa, uhvatila sam sebe da se krijem po dvorištu da me neko sa ulice ili kapije slučajno ne bi video. Čim sam osvestila svoje pogrbljeno bauljanje poput Smigla iz Gospodara prstenova, odlučila sam da objavim sliku na Instagramu i da na svom profilu delim svoje misli o čitavom procesu.

Naišla sam na brojne pozitivne reakcije, ali su mi u inboks stizale i poruke koje bih čim otvorim i obrisala – ali očigledno da nisam obrisala iz glave.

„Lepa si devojka i svaka čast, ali umesto da nosiš te marame kao neka ‘muslimančura’, bolje kupi periku kao sav normalan svet. Evo i ja sam ćelava, pa nosim periku i trudim se da niko ni ne primeti sa čime se borim” – da, žena je bila u pitanju i da, u tom trenutku sam pomislila da li ja radim nešto pogrešno.

Pritom, zašto bih se trudila i glumila da sam super kada očigledno nemam ni kosu, ni obrve, ni trepavice i cela koža mi je upaljena i u čirevima od hemije koju su mi ubrizgavali na svakih 21 dan?

Isto tako mi je stiglo i sledeće: „Treba o tim stvarima da se priča i piše, ali kada gledam tvoje slike, nije mi jasno zašto to radiš. Moraš biti svesna da to jako morbidno izgleda” – da, toj osobi (osopi) je morbidno izgledalo što sam ja živa i ćelava i što kao takva kačim slike na Instagram. Treba li dalje da komentarišem?

Još jedna osoba, a pomenula sam je već u ovom tekstu sa zahvalnošću što više u mom životu ne postoji, mi je napisala: „Jadna mala Selena ima neku bolest, i niko od nas nema probleme i svi treba da se okrenemo samo tebi”. Završili smo naravno svaku komunikaciju, a osoba koja je u tom trenutku trebalo da se okrene meni sam bila samo i jedino ja.

Takođe, komentar jedne vesele gospođe ispod moje slike, na mom ličnom profilu me je u tom periodu već nasmejao do suza: „Tako mlada, a tako propala. Kaže naš narod da se od zlobe ljudi i razbole. Ne kažem da si ti zato dobila rak, ali ko zna…”

Ko zna?

Pa gospođo, ja verujem da vi znate sigurno, jer ja evo nisam znala.

Komentare da svojim slikama privlačim pažnju i tražim sažaljenje ne mogu ni da nabrojim, niti ima poente. Sve vam je jasno. Ono što treba da bude najjasnije je sledeće: ako hoću da budem gola, bosa, čupava, ćelava – biću, a ono što ne želim sebi nikad u životu – je da budem poput ovih ljudi.

Opet ponavljam onu već čuvenu – ako nemaš ništa pametno da kažeš, ti uzmi gutljaj vode, pa mućaj!

Preuzeto sa: zadovoljna.nova.rs