Jezikom se dogovara, mučno i nesigurno, ali se ide dalje, govori se još, sve dok neko ne prestane da govori, jer više nema usta, jer mu je srce stalo, prestalo da kuca ili ostalo zagrcnuto u grlu. Nema ničeg racionalnog u ratu, jezik nije njegovo sredstvo.

Nema ničeg racionalnog u ratu, jer on udara direktno u ljudsku pluralnost i kaže: ovi će živeti, ovi neće. Ovi su životi vredni, ovi bezvredni. Ovi su dostojni govora, oni mumlaju (a bez prevodilaca, svi za nekog mumlamo). Ratom se odlučuje kako će ljudska pluralnost biti ustrojena, igra se surovog boga, igra se Levijatana.

U gradovima čudnih imena
Pogođeni mecima, u plamenu,
Uglavnom ne znajući zašto,
Ljudi umiru.

Rat će se završiti
Vođe će se rukovati
Starica će čekati svog žrtvovanog sina
Devojka će čekati svog voljenog muža
I ta deca će čekati svog oca heroja
Ne znam ko je prodao našu domovinu
Ali sam video ko je za to platio cenu.

Svi možemo biti izbeglice
Niko nije bezbedan,
Potreban je samo ludi vođa
Ili da nema kiše i hrane
Svi možemo biti izbeglice
Svima nam se može reći da odemo
Sve nas se može mrzeti
Zato što smo neko.

I suprotno Adornu, znamo da će se posle ponovo pisati poezija. Oni što preteknu. Moraće nekako da uklone racionalnu formu onome što je duboko u sebi van razuma, van jezika, van ljudskosti.

Ne može se pripremati tle za ljubaznost ako sami nismo mogli biti ljubazni, i zato se ne mogu, kako je Breht očekivao, s trpeljivošću pomenuti oni koji to nisu mogli – „kad najzad dođe vreme da čovek čoveku bude drug“.

Preuzeto sa: Ne ratu – Adriana Zaharijević – Peščanik (pescanik.net)

Znala sam da lažem, ali sam se nadala da možda imam tu moć i da govorim istinu.

Rat koji je jutros započeo, nama je blizu. Bliže nego ikad, danas kada imamo mnoštvo ukrajinskih prijatelja i poznanika. Ljudi koji danas nisu došli na posao, koji su do juče gradili što veće kuće u Holandiji kako bi preselili cele svoje porodice na bezbedno, ljudi koji su se iselili iz zemlje s nadom da će možda jednom biti bolje i da će se možda vratiti kući…

Ljudi koje evropske kolege preziru po fabrikama, jer pristaju da rade za najmanje dnevnice i time smanjuju cenu radnog sata svima.

Jedan ukrajinski poznanik, vršnjak mog muža, nije dočekao današnji dan, srce mu je stalo pre nekoliko godina kada je otvorio koverat u kome je bio poziv za vojsku. Jedna Ukrajinka će zauvek ostati deo naših prvih uspomena sa Filipom, jer ga je najlepše ovekovečila svojim objektivom.

Saosećam se svim svojim bićem sa ukrajinskim iseljenicima. Mogu se samo mrvu poistovetiti sećajući se prošlogodišnjeg nasilja na srpskim protestima. Bilo je preteško gledati sa strane. A oni danas doživljavaju postojanje u paralelnom univerzumu.

U Holandiji, gde se sve polako vraća u normalu, dok zvaničnici “podržavaju” Ukrajinu. Dok njihovu zemlju, tu, nadomak bombarduju.

Verovatno su se tako osećale naše izbeglice devedesetih. Verovatno se tako osećaju sve izbeglice sveta. Srećni što su sačuvali živu glavu i pružili svojoj deci nadu, a večito krivi jer nisu ostali i bili sa svojima. Kastrirani i sputani, nikad dovoljno ni ovde ni tamo, raspolućeni…

Dok me i dalje rade traume od vežbanja sirena svakog prvog ponedeljka u mesecu, dok se i dalje ježim od zvukova aviona koji nadleću grad zbog oluje, parališući me, stvarajući mi spazme u celom telu i ne dajući mi da dišem, nadam se da će takvu privilegiju osećaja imati današnji ukrajinski tinejdžeri i deca, za dvadeset godina.

Jer će ti ožiljci na duši biti podsetnik da su opstali i preživeli.

“Nisam za NATO, dobro pamtim bombe
nisam druga Srbija, nisam krug dvojke
samo ne mrzim nikog, rođen kao Jugosloven
sve su puške tuđe, sve su žrtve moje.

Svi ljudi, sve nacije, sva sela što gore
svako ko je nevin pao za vaše parole”

Marčelo

Preuzeto sa: instagram.com