Dani kada ostaje ležati u krevetu pitajući se zašto bi uopšte morala da ustaje kada njena djeca nisu tu, zašto da skuva kafu kada nema od čega biti umorna. Ukoliko je i skuva može je popiti dok je još topla jer nema djece koju treba ohrabrivati da idu u toalet.

“To su dani kada su njih dvije u svom drugom domu, kod oca, žive drugi život u koji ja nisam uključena”, otvoreno priča Nicole.

Na kraju ipak odluči da ustane i izađe napolje, a da se ni ne pogleda u ogledalo. Duboko udiše i izdiše vazduh. Šeta i samoj sebi ponavlja da može nastaviti dalje, da ne mora žuriti i da je sasvim u redu da posuđe bude prljavo još sat vremena jer nema malih usta koje treba nahraniti, ručica koje treba držati, niti malih srca kojima treba maženje-barem ne sad. To je trenutak kada njeno odraslo srce treba oporavak, um treba vremena, a njenoj duši je potrebno da se kreće.

“Ti dani kada ne želim ni da ustanem iz kreveta su dani kada trebam najviše da se krećem. Trebam biti zahvalna za te dane i zato što više ne osjećam da sve radim sama. Tražila sam to vrijeme i prostor i sada se trebam navići i prigrliti sve to”, otvoreno priča Nicole i dodaje: “Naša razdvojenost mi je trebala da ne bih bila samohrana majka i da se ne bih osjećala toliko sama u roditeljstvu i životu. Nema druge opcije-oboje moramo ustajati usred noći, pjevati pjesmice i sjediti na podu. Oboje sada moramo biti prisutni.”

Nicole je tužna što pola sedmice mora biti razdvojena od djece, ali je i zahvalna na tome što njene djevojčice sada imaju oba roditelja koji učestvuju u njihovim životima. Nekad joj se čini da je nekih dana malo, a neki od njih joj se čine kao da im nema kraja. Voli ih i mrzi ih. Osjeća se užasno krivom kada voli te dane i jako sebičnom kada ih mrzi. Nicole vjeruje da će jednog dana pronaći balans, ali zasad se dobro nosi s tim što je toliko raskidana.

“Ponovo učim da osjećam svoje emocije i da ih dijelim. Biću uzor kakav želim biti svojim kćerkicama. To ću sada moći jer sam u potpunosti prisutna, pa makar to bilo i pola sedmice. Samu sebe podsjećam na to da iskoristim vrijeme koje imam, kada je kafa topla, na to da vodim računa o sebi, da dišem i da se dobro nosim sa pitanjima kako su moja djeca spavala zato što znam da imaju još jedan dom i još jedan dio svojih života sa ocem koji je takođe prisutan”, objašnjava Nicole i dodaje da se nada da će svi kojih se ovaj novi način života tiče prihvatiti cijelu situaciju kao nešto sasvim prirodno.

Nada se da će se njena djeca osjećati duplo više voljeno i bezbjedno. Nada se da će joj dani kojima vlada tišina postati barem malo lakši i podsjetiti je da ne mora svaki trenutak biti ispunjen bukom i kretanjem. Nada se da će joj prihvatanje tišine u kojoj sjedi pomoći da izliječi svoju dušu i stvori više prostora za provođenje vremena sa djecom kada su s njom.

Izvor: Scary Mommy

Takva vrsta razmene je tihi zavet o našoj nerazdvojivosti. Takvu pažnju, koja alhemijski od razdvojenosti pravi bliskost, zovemo prisutnost. Ona je prostor izvan običnog vremena, pun nejasnoća i rizika, gde postoji šansa da se nešto neverovatno dogodi.

Kao vrsta bistrine, prisutnost je budnost. Više ne reagujemo automatski, nego se uključujemo u odvijanje stvarnosti. Takva pažnja prema životu jedna je od najviših duhovnih praksi. Kada razvijamo svoj kapacitet za nju, prisutnost nas može preneti u uzvišena ili ekstatična stanja. Ako to dobro radite, prisutnost vas čini osetljivima na vaše okruženje.

Stavlja vas u sam centar neudobnosti, neprijatnosti, bola, nelagode i protivrečnosti – upravo tamo gde možete da razvijete veštinu susreta sa životom onakvim kakav on jeste, a ne onakvim kakav biste voleli da on bude. Drugim rečima, dozvolite celokupnom spektru dešavanja da postane deo vašeg iskustva, umesto da hranite otpor prema njemu.

Uz to, prisutnost nas čini prijemčivijima za misteriju života. Kada na ovaj način shvatamo prisutnost, kao otvaranje ka onome što jeste, odmah osećamo kako se širi prostranost sveta. Upravo taj kapacitet za prisutnost budi naš osećaj odgovornosti za naše odnose, naše zajednice i prirodan svet, kao i naš autentičan kontakt sa njima.“

@tokopa
knjiga: Belonging: Remembering Ourselves Home

Preuzeto sa: instagram.com

Par je prvi put počeo da se zabavlja 2016. godine, a vjenčali su se dvije godine kasnije na dvije nevjerovatne svadbene ceremonije održane u indijskom gradu Jodhpuru.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Priyanka (@priyankachopra)

Ranije ovog mjeseca, Chopra je govorila o građenju porodice sa Jonasom u novom intervjuu za Vanity Fair.

“Porodica je naša velika želja za budućnost”, rekla je za magazin. “Sa Božjom milošću, kada bude biće.” Iako su njih dvoje veoma zauzeti svojim karijerama, ona se takođe našalila da “nisu previše zauzeti da bi vježbali” pravljenje djece.

Prošle godine, Chopra je takođe govorila o tome kako uspijevaju da održe njihov brak na daljinu.

“Ova godina je bila zaista, zaista teška. Bilo je veoma, veoma teško biti odsutan od kuće čitavu godinu, posebno u vrijeme kada ne možete da putujete da vidite svoju porodicu”, rekla je ona u jednom podkastu.

“Sama neizvjesnost što znam da su moja mama i moj brat u Indiji, moj muž je bio u Americi, dok sam ja bila u Velikoj Britaniji. Bilo je veoma neizvjesno i to je za mene bilo zastrašujuće, znati da ne mogu samo da uđem u avion i putujem, u slučaju da nešto pođe po zlu ili da se nešto desi. Ali na sreću, svi su bili dobro.”

Chopra je objasnila kako je obavezan odlazak u karantin po povratku još više otežavao njihove profesionalne rasporede. “Poznajemo jedno drugog u dušu i uvijek smo jedno drugom prioritet šta god radili.

Razdvojili smo svoje poslovne živote jer ne želimo da se upliću u naš bračni život, jer mi treba da budemo i ostanemo partneri.” Dodala je: “Reći ćemo jedno drugom svoje mišljenje, bićemo podrška jedno drugome, i to je odluka koju smo oboje donijeli, jer smo toliko puno vremena uložili da bi izgradili svoju karijeru.”