Dodajte tome spoj seksi ležernosti, suptilnog humora i razbarušene šiške koje savršeno padaju preko obrva. Ah, i prijateljstvo sa jednim od najvažnijih holivudskih glumaca, Pedrom Pascalom. Ovog meseca, prijatelji zajedno glume u najiščekivanijem letnjem filmu, Materialists, produkcije A24, rediteljke Celine Song, poznate po filmu Past Lives.

U pravoj romantičnoj komediji pojavljuje se ljubavni trougao između Rendyja, kojeg igra Pascal – imućnog momka u Njujorku vrednog 12 miliona dolara, spremnog da osvoji Lucu (Johnsonova), i njenog problematičnog bivšeg Johna (Chris Evans), koji radi kao konobar dok traži svoju priliku. Zajedno, putem Zooma, Johnsonova (iz svog kampera u Kvinsu, Njujork) i Pascal (iz hotela u Londonu) su opušteni, duhoviti i povremeno vrlo šarmantno prostodušni, u tonu dva ležerna druga koji razmenjuju tračeve uz vino.

D: OK, upravo sam ušla u svoj kamper i pod svojim sam tegom-ćebetom, tako da se osećam sigurno.

P: Pa, nema teg-ćebeta dovoljno teškog koje bi ti moglo pomoći…

D: O, Bože. Jesi li u svom specijalnom hotelu u Londonu? Ne razumem kako možeš toliko dugo da ostaneš tamo bez kuhinje.

P: Vidi, ja sam se jednostavno odrekao kuvanja u životu. Znam da je tebi teško jer ti kuvaš mnogo. OK, imam spisak pitanja ovde, koje je pripremio Elle. I imam jedno dobro. Ovo volim! Dakota, kada i gde smo se prvi put upoznali?

D: Hoćeš li svoju priču ili moju?

P: Onu istinitu.

D: Dakle, tvoju istinu, ona je prava jer si ti muškarac! Tvoja istina je da smo se prvi put sreli kad si ti bio u društvu… Da li je to bila Sarah Paulson? Da li je bilo na Met Gali?

P: To je bilo drugi put.

D: OK, prvi put je bilo na Rayi. (Oboje se smeju.)

P: Bilo je na Zlatnim globusima 2014. Nije bilo tokom ceremonije. Bio je to onaj deo posle, kada te isprate napolje i onda odeš na neku HBO žurku. Ti si znala Sarah i tako si upoznala mene, a došla si sama. Verovatno ti nisu dali “plus jedan”. Pa smo se nas dvoje udružili i brinuli o tebi.

D: Neverovatno mi je da se uopšte ne sećam da sam te tada upoznala. Imam osećaj kao da mi se te večeri dogodilo nešto značajno, a ja to potiskujem.

P: Dakle, ti zapravo misliš da smo se prvi put upoznali deset godina kasnije… Da li smo imali neki prvi utisak jedno o drugom?

D: Ti prvi…

P: Pa, zavoleo sam te odmah prvi put, a onda pomislio da nisi bila baš…

D: Met Gala mi je kao Zona sumraka. Nemam pojma šta se, dođavola, tamo dešava. Ne osećam da uspostavljam stvarne veze sa bilo kim, kao da ulazim u neku vrstu vrtloga. I, usput, ovo nije prvi put da vodimo ovaj razgovor. Možda je trideset sedmi. Trideset sedmi put kada me Pedro natera da se osećam kao apsolutno g…. zato što ga se ne sećam. Moj prvi utisak o tebi bio je: „Vau, ovaj tip je baš kul. Kakav divan čovek koga definitivno nikada ranije nisam srela.“ I onda sam te vrlo brzo zavolela.

P: Ta povređenost koju sam osetio na Met Gali bila je povezana sa ljubavlju. Da li imamo neke sličnosti?

D: Da smo oboje neverovatno zgodni? (Oboje se opet smeju.)

P: Da, oboje smo mnogo pametniji nego što izgledamo.

D: Prilično smo luckasti, rekla bih.

O ljubavi i filmu

P: Dobro, šta je tebe navelo da radiš ovaj film, Materialists?

D: Htela sam da radim naš film zato što sam zaista želela da radim sa Celine. Obožavala sam Past Lives. Još više sam želela da je upoznam. Volela sam način na koji govori o filmovima, ljudima i osećanjima. A upoznala sam je zapravo zbog tebe, zar ne?

P: Mislim, znam da sam joj pričao o tebi pre nego što ste vas dve počele razgovore o ovom filmu, jer sam bio prijatelj sa njom. Ali nisam imao nikakav interes u tome jer tada nisam bio deo projekta.

D: Takođe mi se veoma dopalo što je Celine u stvarnom životu ranije bila provodadžija. Cela ideja filma mi je vrlo zanimljiva jer mi je potpuno strana. Nikada na taj način nisam izlazila sa nekim na dejt. Imala sam momke, ali nikada nisam koristila aplikacije za upoznavanje. Jednostavno, ne poznajem taj svet. Zato mi je bilo veoma zanimljivo i intrigantno. To je najlepša strana ljudskosti, ali i najružnija. Voleti nekoga najstrašnija je i najlepša stvar koju možeš da doživiš.

P: Šta je za tebe ta najružnija strana?

D: Čak i sam naslov našeg filma – da ljudi mogu doći do tačke u kojoj poriču stvarne potrebe svoje duše ili svog srca, zbog onoga što misle da žele ili da im treba, na neki materijalistički način – to mi je tužno. Ali takođe, za neke ljude, to je i super. Ko sam, dođavola, ja da sudim?

P: Pretpostavljam da si u pravu – ko smo mi da sudimo? Postoji toliko načina da se razume ljubav. Ali mislim da bi ono što nama nešto znači bilo povezano sa tim šta su prava intimnost i ranjivost. I zato, kad god se sve svede na neku igru statusa, to je jako

bolno.

D: Tako je, devojko!

P: Tako je, sestro! Dakle, gde si odrasla u LA-u?

Porodično i profesionalno odrastanje

D: Zapravo nisam odrasla u Los Anđelesu. Putovala sam sa roditeljima i privatnim učiteljem do svoje desete godine. Išla sam u razne škole po celom svetu, a živeli smo i u Španiji. U jednom trenutku išla sam u katoličku školu sa internatom za devojčice. To je bilo… zanimljivo iskustvo.

D: Bila sam loša u osnovnim školskim stvarima, volela sam engleski, dobra sam bila u španskom, a nikako u matematici. Radila sam vizuelne umetnosti i učestvovala u pseudodramskom programu, ali sam zapustila školu i počela padati predmete.

P: Jesi li završila školu?

D: Jesam, ali ne i koledž. Prijavila sam se na Juilliard. I nisam upala.

P: Zaista? (Pedro pokazuje srednji prst kameri.)

D: Taj j….. proces je bio užasan i zastrašujuć. Kad te prime na audiciju, to je dvodnevni chorus line proces. Trebalo je da me pozovu na drugu audiciju, ali nisu. I bilo je okej, stvarno nisam želela da idem na koledž. Juilliard mi je delovao tako skučen – ideja da budem u učionici sa istom grupom ljudi i da učim kako da funkcionišem kao čovek u tom okruženju nakon što sam odrasla među toliko različitih ljudi i kroz putovanja upijala različite kulture… Prosto mi je delovalo pogrešno da se zaključam na jedno mesto.

P: Verovatno su shvatili da taj program nije za tebe i napravili prostor za nekoga kome više odgovara.

D: Ne, mislim da su bili u fazonu: nemaš nikakve šanse. Ali hvala ti, cenim to.

P: I šta je onda usledilo? Nisi upala na Juilliard i to je značilo povratak u LA i na audicije?

D: Nisam upala i tata mi je ukinuo finansije jer nisam upisala koledž. Pa sam počela da idem na audicije. Mislim da sam imala 19 godina kad sam radila The Social Network, a posle toga sitni poslovi i slično…

P: Da li je godina nakon srednje škole bila strašna?

D: Nekoliko godina bilo je teško zarađivati novac. Bilo je trenutaka kada bih otišla u prodavnicu, a na računu ne bih imala ništa, ili nisam mogla da platim kiriju pa sam morala da tražim pomoć od roditelja – veoma sam zahvalna što sam imala roditelje koji su mogli da mi pomognu i što su to i činili. Ali, svakako nije bilo zabavno. Proces audicija, kao što znaš, j….. je najgori.

Dom i nomadski život

P: Gde sada osećaš da ti je dom?

D: Mislim da mi je sada dom Malibu. Volim ga, i volim što nisi tako daleko. Ali mislim da, u nekoj mojoj najdubljoj istini, osećam da ne živim nigde. Gde god da se zateknem, tamo napravim svoje gnezdo. Ako sam u hotelu šest nedelja, ako sam u hotelu četiri dana, ako sam u iznajmljenom stanu, pomislim: „E pa, sada živim ovde ‒ ovo je moj dom.“

P: Ranije smo se dotakli pitanja o tome koje sličnosti delimo i to je jedna od glavnih. OK, imaš i novi književni klub?

D: Počeli smo književni klub zato što i moja kompanija (TeaTime Pictures) i ja nalazimo ogromnu inspiraciju u knjigama. Sada smo u poziciji da otkrivamo nove glasove i ideje, kao i da dobijemo pristup ranim rukopisima koje možemo otkupiti za potencijalni razvoj u film.

P: Čitaš li nešto trenutno?

D: U poslednje vreme sam, na neki čudan način, baš ušla u Jungovu psihologiju.

P: On je najbolji.

D: Ima smisla, posebno za glumca ili pripovedača, da se bavi mitovima i bajkama. Jungova tumačenja određenih mitova i bajki jesu ono što me trenutno baš privlači. I to je superštreberski. Danas smo zapravo snimali u jednoj knjižari i našla sam neku zbirku poezije koja mi je delovala zanimljivo, a onda sam planirala da čitam All Fours Mirande July. Jesi li to pročitao?

P: Nisam još, ali su mi je poklonili i baš želim da je pročitam. Čitanje mi je omiljena stvar. I neću da lažem – zapostavio sam tu svoju omiljenu stvar baš ozbiljno poslednjih, recimo, deset godina. Ali sad sam se opet vratio u neki ritam i baš uživam u knjizi Marka Harrisa Mike Nichols: A Life. Čitanje doživljavam kao odraz unutrašnjeg stanja – bilo da je izazovno, bilo da je mračno ili nešto treće.

P: Dobro, ko je veći fan Fleetwood Maca od nas dvoje?

P: Da. Ja živim za njih. Oni su mi skoro kao religija. Išli smo zajedno da gledamo Stevie Nicks u Londonu. To je bilo tako zabavno. I baš spontano. Sve se poklopilo – ja sam završio snimanje na vreme, ti si bila tu… I imao sam osećaj kao da se družimo ceo život u Londonu. Nije bilo ničeg nepoznatog, iako nam je u mnogo čemu to bilo prvi put.

D: Mislim da smo, s obzirom na to čime se bavimo, oboje navikli na nomadski život – i meni donosi mnogo mira to kada možemo da budemo nomadi zajedno. To je baš radost. U poslednjih nekoliko godina baš smo „kliknuli“ i postali jedno drugom siguran i podržavajući prostor.

Film, umetnost i nada

P: Baš jesmo! Imaš dva minuta za još jedno pitanje? Malo je dublje… Ja sam uvek pronalazio nadu kroz priče koje mi pomažu da razumem svet i povežem se s njim. Pitam se da li će se ljudima svideti film u kojem igramo – da li će im pružiti makar malo nade?

D: Bilo bi divno kada bi Materialists probudio neku nadu u ljudima, posebno kada je reč o ljubavi. Ali na kraju, mislim da svako ljudsko biće u ovom životu ima mogućnost da postavi pitanja i preispita sebe, da se okrene unutra i zapita: „Šta je moja prava želja? Šta je moja istina? Ko sam ja?“ Nije lako to uraditi i razumem zašto je put bez ogledanja u sopstveno lice često mnogo prijatniji. Razmrsiti sebe može biti neprijatno i prilično ružno. Ali, sviđa mi se to što film i umetnost možda mogu tiho da šapnu neko pitanje ili ideju ljudskom srcu.

P: To je bilo prelepo.

D: OK, moram da se vratim na set. Vidimo se za nekoliko nedelja, je l’ tako? Iskreno, mislim da oboma treba odmor. Trebalo bi da to i uradimo!

U nastavku pogledajte i video.

Izvor: elle.rs

Dobijem uvijek iste komentare: Ne postoje li važnije stvari oko kojih bismo trebali brinuti? Možda smo samo preosjetljive, jesmo li sigurne da smo racionalne po pitanju svojih problema?

Svaki put isto.

Okretanje u prepunom klubu da bismo shvatile koji nas je to kreten upravo uhvatio za stražnjicu.

A čak i da shvatimo ko je, vjerovatno nećemo reći ništa, jer šta ćemo, žene smo.

Pozdravljanje znanih i neznanih muškaraca, samo zato da ne pomisle kako smo previše umišljene da ih nećemo pozdraviti.

Ne govorimo prijateljima, roditeljima i muževima, jer realno govoreći, to je naša svakodnevica.

Koja nekada preraste u zlostavljanja, uvrede i silovanja.

To su priče koje pričamo tada. Tek tada, kada postanu alarmantne i kada nas dovedu u opasnost.

Slušajte, jer postoji mnogo žena koje su zlostavljane, silovane, ali i povrijeđene na dnevnom nivou. A ona zna da postoji opasnost da se to desi i njoj.

Slušajte, jer čak i najobičniji komentar nekog nepoznatog muškarca može izazvati strah kod nje.

Slušajte, jer ništa loše se nije desilo onima koji slušaju, ali se desilo onima koji ne čuju, kao i onima koji se ne čuju.

Jednostavno slušajte, dok nije kasno.

Tekst preuzet sa Huffington posta i prilagođen.

I tako je nastala serija Adolescence, jedna od najboljih Netflixovih serija u posljednjih nekoliko godina.

Ta je serija puno više od kriminalističke priče, ponajviše jer duboko analizira okolnosti koje oblikuju današnju mladež. Baš zato ona ne istražuje je li 13-godišnji Jamie Miller (Owen Patrick Cooper) ubio svoju školsku kolegicu, već kako se jedna obična obitelj nosi s nezamislivom tragedijom koja im zauvijek mijenja život.

“Adolescence” ne bježi od brutalne stvarnosti, već je secira nevjerojatnom preciznošću. Dok gledate te duge i neprekinute scene, obuzima vas osjećaj tjeskobe – i to zato što vam je jasno da je svaki detalj vjerodostojno prikazan.

Serija majstorski pokazuje kako kultura nasilja oblikuje sudbine mladih ljudi, a napisana je tako da tjera gledatelja da se suoči s nelagodom i postavi prava pitanja.

A pitanje je doista mnogo – o toksičnoj muškosti, obitelji, (dis)funkcionalnosti, očinstvu, internetu, vršnjačkom nasilju, životu nakon tragedije…

Profesor Ante Bagarić o seriji Adolescence

Na neka od njih pokušao je odgovoriti profesor Ante Bagarić iz Klinike za psihijatriju Vrapče u statusu na svom profilu na Facebooku.

Njegov status prenosimo u cijelosti.

“Odmah na početku je jasno o čemu se radi. 13-godišnji dječak je nožem ubio djevojčicu iz iste škole. Serija se cijelo vrijeme fokusira na ubojicu i obitelj ubojice. I dok većina sličnih filmova nakon ovakvog uvoda obično nastavlja pričati o raznim oblicima nefunkcionalnosti i poremećaja u obitelji, u ovoj seriji redatelj je otišao sasvim u suprotnom pravcu.

A što ako su bili funkcionalni? Je li stvarno moguće da se nešto ovakvo dogodi u normalnim obiteljima. Što je to dobra, normalna, uspješna obitelj?

U seriji ima cijeli niz sjajno prikazanih emocionalnih nefunkcionalnosti jedne funkcionalne obitelji.

Jedan primjer mi je posebno zapeo za oko. Otac (briljantni Stephen Graham) pokušava sina uključiti u što više vannastavnih aktivnosti, pa tako dolaze i do nogometa. Sin loše igra, pa ga stavljaju na gol. Ali je loš kao golman i drugi roditelji mu se smiju (koncept projektivne identifikacije u grupi – žrtveni jarac).

Očekivano, i sin i otac osjećaju veliki sram u ovoj situaciji. Ali obojica biraju katastrofalna emocionalna rješenja za ovu neugodnu situaciju (jasno da su njihovi izbori dominantno nesvjesni). Sin lako podnosi smijanje suigrača i roditelja, ali razumijeva da je ocu vrlo teško, te prekida bilo kakvu komunikaciju s ocem (nisam ga mogao, smio, htio pogledati cijelo vrijeme).

Otac, također lako podnosi smijeh roditelja, ali razumijeva da je sinu iznimno teško i prekida emocionalnu komunikaciju s njim (krio sam pogled od njega). Ustvari obojica biraju isti, vrlo devastirajući emocionalni mehanizam.

Obojica pokušavaju napraviti najviše za onog drugog, ali nikako ne prepoznaju stvarne potrebe onog drugog. U ovakvim situacijama se traže i brzo nalaze rješenja (promjena trenera, tima, sporta, aktivnosti), ali odnos postaje sve gori i gori.

Na jednoj razini funkcionalnost obitelji se povećava (povećava se briga za članove obitelji), ali se nefunkcionalnost povećava još jače (sve se manje razumiju). A onda uskoro u rano jutro policija provaljuje u kuću (slomljena je lažna funkcionalnost) i odvodi sina (nefunkcionalnost postaje jasna i vidljiva).

Završava li priča s upadom policije? Ne, naravno. Redatelj perfektno prikazuje odnos susjeda i prijatelja prema obitelji i načine na koji se patnja obitelji nastavlja i prenosi na nove generacije (kćer)”, napisao je profesor Bagarić na svom profilu na Facebooku i odgovorio na neka pitanja.

Incel kultura

Još jedno pitanje koje se nametnulo otkako je serija u fokusu jest pitanje o incel kulturi.

Ključan trenutak u seriji je kada detektiv Bascombe otkriva da je žrtva, Katie, uputila Jamieju niz poruka i emojija koji su ga optuživali da je incel, što sugerira da nikada neće biti poželjan ženama.

Taj čin javnog poniženja, dodatno pojačan kulturom društvenih mreža, postaje jedan od potencijalnih okidača njegova postupka. Ta etiketa na njega je posebno utjecala zbog vjere u lažnu statistiku da 80 posto žena privlači samo 20 posto muškaraca – jedne od klasičnih teorija incela.

Tko su inceli?

Incel kultura, skraćeno od involuntary celibate (nevoljni celibat), odnosi se na zajednicu muškaraca koji se smatraju nesposobnima za romantične ili seksualne odnose sa ženama.

Ono što je započelo kao prostor za dijeljenje frustracija s vremenom se pretvorilo u mizogini pokret ispunjen nasilnom retorikom, a u nekim slučajevima i stvarnim napadima.

Većina pripadnika incel zajednice osjeća se društveno izolirano, nesigurno i ljutito zbog svog neuspjeha u ostvarivanju romantičnih odnosa. Umjesto da traže konstruktivne načine za poboljšanje svog života, okreću se online forumima i zajednicama koje ih uvjeravaju da problem nije u njima, već u ženama i društvu. Tijekom godina incel ideologija se proširila i postala radikalizirana, promovirajući narative u kojima su žene isključivo odgovorne za njihove neuspjehe.

Nažalost, incel kultura nije ostala samo u digitalnom svijetu. Više napada diljem svijeta povezano je s osobama koje su se identificirale kao inceli ili su bile inspirirane tom ideologijom. Primjerice, Elliot Rodger 2014. godine u Kaliforniji ubio je šest osoba i ranio 14, a iza sebe je ostavio manifest u kojem je izrazio mržnju prema ženama, a u Engleskoj 2021. godine Jake Davison ubio je pet osoba, uključujući svoju mamu, dok je otvoreno na svojim društvenim mrežama podržavao incel kulturu.

Adolescence pokazuje kako incel ideologija nije rezervirana samo za odrasle muškarce na mračnim forumima na internetu, već se širi među tinejdžerima koji tek počinju shvaćati vlastiti identitet i odnose s drugima.

Jamiejeva nesigurnost i osjećaj odbačenosti odražavaju opasnu dinamiku u kojoj mladi muškarci, umjesto da uče kako zdravo komunicirati i nositi se s emocijama, posežu za destruktivnim idejama koje ih mogu odvesti u nasilje i smrt.

Izvor: 6yka.com

U Koloradu, gradu tračeva i konfuznosti nikom nije jasno kako to izgleda. Komšije zato ne mogu odrediti jasnu razliku između toga kad smo bili zajedno, a kad smo se razišli.

Zato sam htjela odgovoriti na sva ona neizgovorena, a pomišljenja pitanja. Mi se sviđamo jedno drugom još uvijek.

Introvertne smo i tihe osobe, to nije bila ničija krivica, već logičan slijed lošeg perioda. Prekid i razvod ne moraju biti nužno ispunjeni mržnjom i negativnim emocijama, već mogu biti sporazumni, puni poštovanja i civilizovani.

Takođe, vjerujem da trebamo misliti prvenstveno na našu djecu. Ne zato što moramo da im pokažemo da ih volimo, bez obzira na razvod, već zato što su dovoljno traumatizovani u posljednje vrijeme suočavajući se sa stvarima koje su van njihove kontrole, kao što su požari, poplave i potresi.

Komšije to valjda znaju, prošle su to isto, ali im je opet zanimljivije pratiti razvoj našeg razvoda. Nasmijem se svako jutro tim komšijama i pomislim koliko toga zapravo ne znaju, a i ne trebaju znati. Ne znaju da smo odavno samo cimeri u kući pored njih, da smo u suštini tišinom rekli sve.

Riječi koje ne izgovaram svojim komšijama, na vrh su jezika. Voljela bih da su nas čuli kako se svađamo, kako me napada, kako pravi scenu kojom zabavlja čitav komšiluk, ali nije.

Šekspir je dobro rekao: “Moj jezik će izreći ljutnju moga srca, ali ćutanje će ga slomiti”. Nikada nisam govorila iz ljutnje, a nije ni on. Zato smo se slomili.

Ono što najviše boli nije sam razvod. Boli to da naša veza očito nikada nije bila vrijedna toga da podignemo jedno na drugo glas.

Ali postajem glasnija. Sada posmatram parove, u filmovima, knjigama i u stvarnom životu. Obraćam pažnju na to kako se nose sa sukobom. Sjedim u restoranu sama, posmatram. Najčešće čujem rečenice poput ove: “Je li to stvarno sve što imaš reći?”

Ili “To nije dovoljno objašnjenje.”

Većina razgovora zapravo tako ide. Želim učestvovati u tim raspravama, reći im nešto. Posljednji put kada sam pokušala razgovarati sa suprugom, tada sam i odlučila da ću ga napustiti.

Bio je to uobičajen dan. U kući je bila tišina, ja sam čitala knjigu. On je stajao na vratima kuhinje.

Uvijek je to radio. Stajao bi nakon napornog dana, govoreći kako nije umoran. Iznenada sam shvatila da je prošla decenija otkako smo uopšte sjedili zajedno i razgovarali. Možda smo sjedili dok neko od nas veže pertle na cipelama, ali kad smo gledali film, razgovarali, imali seks? Podigli naše glasove?

U sebi sam vrištala, htjela sam mu reći to. Htjela sam ga pitati zašto nikada nije sjedio sa mnom na kauču? Zašto se nismo svađali?

Nakon savjetovanja i terapija, shvatili smo da ne napredujemo u pogledu izražavanja naših emocija. Međutim uspjeli smo identifikovati neke od problema. On je shvatio da ne voli dodire, a ja da volim. On da voli ostati vikendom kući, ja da volim izlaziti.

Te i brojne druge razlike doprinijele su našem udaljavanju. Nekada bih otvorila usta da kažem nešto o distanci koja raste među nama, nekada bi i on. Nikada niko od nas nije rekao ništa.

Naši umovi bi nam dali odmah listu razloga zašto trebamo ćutati. Bila bih umorna, djeca bi bila u kući, on neraspoložen.

Nikada nije bio pravi tajming. Tog dana na kauči, gledala sam ga listajući stranice knjige. Pogledao me u tom dijeliću sekunde u kojem sam i ja njega gledala. Ljutnja i bijes su počele kuvati u meni.

Sve nagomilane riječi, trpljenja, porazi i nova mjerila naše udaljenosti, stali su u jednu rečenicu, koju sam jedva izgovorila: “Ja odlazim”.

Naše prijateljstvo i poštovanje je trajalo dvadeset godina, ali htjela sam više. Bila sam ubjeđena da ćemo se moći sporazumno razići i da ćemo svu ljubav i pažnju usmjeriti na djecu.

Kada sam to izgovorila sjeo je pored mene. Izgledao je iznenađeno i pitao me:

“Jesi li sigurna?”

Ćutala sam. Čekala sam. Nisam bila sigurna. Čekala sam na njegovu veliku reakciju ili svoju. Čekala sam da vidim kuda će odvesti ova diskusija.

Odvela je na dobro poznati put: tiho, razumno, bez mnogo riječi i povišenih glasova. Odvela je u razvod.

Nekada se zapitam je li nas naša nemogućnost razgovora zapravo udaljila i ugasila emocije? Mi smo se voljeli, volimo se vjerovatno i sada, ali možda smo zbog svih poteškoća u našim bučnim djetinjstvima željeli samo tišinu.

Takva vrsta ljubavi rijetko kad preživi. Na kraju naša tišina nije bila ništa nego kukavičluk, jer smo bili partneri i saučesnici u ubijanju naše ljubavi. Tiho, polako, dugotrajno.

U posljednjih nekoliko godina, otkako smo se razveli nemamo probleme. Periodično viđamo djecu, sarađujemo i prećutno pristajemo na svoj sporazumni razvod. Moj trenutni partner voli da priča. Konstantno govori o svojim željama, planovima, idejama, pjesmama i filmovima. Ljuti se kad mu ne odgovorim na pitanje ili ne komentarišem njegove stvari. To je zapravo suština komunikacije, mi se raspravljamo.

Smijem se i plačem. Ulazim u duge i komplikovane rasprave, ali više ne ćutim. Nekada se nasmijem kada čujem druge kako govore da se ne svađaju i ćute, jer tako su navikli. Nešto u tome mi ipak slama srce, jer se sjetim sebe kakva sam bila.

Moj bivši suprug i ja se i dalje srećemo, kako bismo razgovarali o djeci. Pokušavala sam u tim razgovorima doći i do tema koje se tiču nas, samo kako bih vidjela možemo li bolje. Možemo li raditi na našem odnosu? Ne možemo.

U našim šetnjama često sretnemo komšije sa početka priče. Pitaju nas stotine pitanja, dive se našem civilizovanom i kulturnom razvodu. Čestitaju nam na dobrom odgoju i vaspitanju djece i na racionalnosti koju imamo. Smijemo se i zahvaljujemo na tome. Oni nam se dive.

A ja ću potvrdno klimati glavom, u tišini.

U Koloradu, gradu tračeva i konfuznosti nikom nije jasno kako to izgleda. Komšije zato ne mogu odrediti jasnu razliku između toga kad smo bili zajedno, a kad smo se razišli.

Zato sam htjela odgovoriti na sva ona neizgovorena, a pomišljenja pitanja. Mi se sviđamo jedno drugom još uvijek.

Introvertne smo i tihe osobe, to nije bila ničija krivica, već logičan slijed lošeg perioda. Prekid i razvod ne moraju biti nužno ispunjeni mržnjom i negativnim emocijama, već mogu biti sporazumni, puni poštovanja i civilizovani.

Takođe, vjerujem da trebamo misliti prvenstveno na našu djecu. Ne zato što moramo da im pokažemo da ih volimo, bez obzira na razvod, već zato što su dovoljno traumatizovani u posljednje vrijeme suočavajući se sa stvarima koje su van njihove kontrole, kao što su požari, poplave i potresi.

Komšije to valjda znaju, prošle su to isto, ali im je opet zanimljivije pratiti razvoj našeg razvoda. Nasmijem se svako jutro tim komšijama i pomislim koliko toga zapravo ne znaju, a i ne trebaju znati. Ne znaju da smo odavno samo cimeri u kući pored njih, da smo u suštini tišinom rekli sve.

Riječi koje ne izgovaram svojim komšijama, na vrh su jezika. Voljela bih da su nas čuli kako se svađamo, kako me napada, kako pravi scenu kojom zabavlja čitav komšiluk, ali nije.

Šekspir je dobro rekao: “Moj jezik će izreći ljutnju moga srca, ali ćutanje će ga slomiti”. Nikada nisam govorila iz ljutnje, a nije ni on. Zato smo se slomili.

Ono što najviše boli nije sam razvod. Boli to da naša veza očito nikada nije bila vrijedna toga da podignemo jedno na drugo glas.

Ali postajem glasnija. Sada posmatram parove, u filmovima, knjigama i u stvarnom životu. Obraćam pažnju na to kako se nose sa sukobom. Sjedim u restoranu sama, posmatram. Najčešće čujem rečenice poput ove: “Je li to stvarno sve što imaš reći?”

Ili “To nije dovoljno objašnjenje.”

Većina razgovora zapravo tako ide. Želim učestvovati u tim raspravama, reći im nešto. Posljednji put kada sam pokušala razgovarati sa suprugom, tada sam i odlučila da ću ga napustiti.

Bio je to uobičajen dan. U kući je bila tišina, ja sam čitala knjigu. On je stajao na vratima kuhinje.

Uvijek je to radio. Stajao bi nakon napornog dana, govoreći kako nije umoran. Iznenada sam shvatila da je prošla decenija otkako smo uopšte sjedili zajedno i razgovarali. Možda smo sjedili dok neko od nas veže pertle na cipelama, ali kad smo gledali film, razgovarali, imali seks? Podigli naše glasove?

U sebi sam vrištala, htjela sam mu reći to. Htjela sam ga pitati zašto nikada nije sjedio sa mnom na kauču? Zašto se nismo svađali?

Nakon savjetovanja i terapija, shvatili smo da ne napredujemo u pogledu izražavanja naših emocija. Međutim uspjeli smo identifikovati neke od problema. On je shvatio da ne voli dodire, a ja da volim. On da voli ostati vikendom kući, ja da volim izlaziti.

Te i brojne druge razlike doprinijele su našem udaljavanju. Nekada bih otvorila usta da kažem nešto o distanci koja raste među nama, nekada bi i on. Nikada niko od nas nije rekao ništa.

Naši umovi bi nam dali odmah listu razloga zašto trebamo ćutati. Bila bih umorna, djeca bi bila u kući, on neraspoložen.

Nikada nije bio pravi tajming. Tog dana na kauči, gledala sam ga listajući stranice knjige. Pogledao me u tom dijeliću sekunde u kojem sam i ja njega gledala. Ljutnja i bijes su počele kuvati u meni.

Sve nagomilane riječi, trpljenja, porazi i nova mjerila naše udaljenosti, stali su u jednu rečenicu, koju sam jedva izgovorila: “Ja odlazim”.

Naše prijateljstvo i poštovanje je trajalo dvadeset godina, ali htjela sam više. Bila sam ubjeđena da ćemo se moći sporazumno razići i da ćemo svu ljubav i pažnju usmjeriti na djecu.

Kada sam to izgovorila sjeo je pored mene. Izgledao je iznenađeno i pitao me:

“Jesi li sigurna?”

Ćutala sam. Čekala sam. Nisam bila sigurna. Čekala sam na njegovu veliku reakciju ili svoju. Čekala sam da vidim kuda će odvesti ova diskusija.

Odvela je na dobro poznati put: tiho, razumno, bez mnogo riječi i povišenih glasova. Odvela je u razvod.

Nekada se zapitam je li nas naša nemogućnost razgovora zapravo udaljila i ugasila emocije? Mi smo se voljeli, volimo se vjerovatno i sada, ali možda smo zbog svih poteškoća u našim bučnim djetinjstvima željeli samo tišinu.

Takva vrsta ljubavi rijetko kad preživi. Na kraju naša tišina nije bila ništa nego kukavičluk, jer smo bili partneri i saučesnici u ubijanju naše ljubavi. Tiho, polako, dugotrajno.

U posljednjih nekoliko godina, otkako smo se razveli nemamo probleme. Periodično viđamo djecu, sarađujemo i prećutno pristajemo na svoj sporazumni razvod. Moj trenutni partner voli da priča. Konstantno govori o svojim željama, planovima, idejama, pjesmama i filmovima. Ljuti se kad mu ne odgovorim na pitanje ili ne komentarišem njegove stvari. To je zapravo suština komunikacije, mi se raspravljamo.

Smijem se i plačem. Ulazim u duge i komplikovane rasprave, ali više ne ćutim. Nekada se nasmijem kada čujem druge kako govore da se ne svađaju i ćute, jer tako su navikli. Nešto u tome mi ipak slama srce, jer se sjetim sebe kakva sam bila.

Moj bivši suprug i ja se i dalje srećemo, kako bismo razgovarali o djeci. Pokušavala sam u tim razgovorima doći i do tema koje se tiču nas, samo kako bih vidjela možemo li bolje. Možemo li raditi na našem odnosu? Ne možemo.

U našim šetnjama često sretnemo komšije sa početka priče. Pitaju nas stotine pitanja, dive se našem civilizovanom i kulturnom razvodu. Čestitaju nam na dobrom odgoju i vaspitanju djece i na racionalnosti koju imamo. Smijemo se i zahvaljujemo na tome. Oni nam se dive.

A ja ću potvrdno klimati glavom, u tišini.

Usled toga, u nastojanju da privuku pažnju svog deteta, mnogo roditelja pravi veliku grešku – pristupaju mališanima kao da su odrasli. A takav stav može samo da uplaši dete!

Ruski pedijatar i neonatolog Marja Sajfulina ističe da taj stav najbolje oslikava fraza koju roditelji često izgovaraju deci: “Moramo o nečemu da propričamo, hajde da sednemo i razgovaramo”.

Ovakav uvod u razgovor, ili bilo koja varijanta ove fraze, kod dece najčešće izaziva stanje povećane anksioznosti i agresivnosti.

Ovu rečenicu, koja je ipak prikladnija za odrasle, možete da zamenite nekim neutralnim pitanjem kao što je: “Šta ti misliš o ovome?” Pitajte svog malog sagovornika o čemu razmišlja ili šta misli o nekoj temi; to će na duge staze vaspitanje učiniti lakšim poslom.

“Bolje je da razgovarate sa svojim detetom bez žurbe i da pravite pauze, odnosno da sačekate dok ne bude spremno da nastavi razgovor”, savetuje Sajfulina za “Hibinu.ru”.

Još jedna važna preporuka jeste da malom detetu nikako ne saopštavate važne informacije u trenucima histerije. To je uzaludno, ono neće razumeti uputstva. Najbolje je sačekati da se dete vrati u normalu, pa mu tek onda reći ono što ste želeli.

S obzirom na brojne uključene faktore, može biti korisno imati strukturiran pristup koji će vas voditi pri donošenju odluka i raspravama, posebno ako odlučujete s partnerom.

Evo nekoliko vježbi koje će vam pomoći da donesete bolju odluku o tome da po prvi put postanete roditelj ili dodate još jedno dijete svojoj porodici.

Razmišljanje o vrijednostima

Vrijednosti su presudne jer ističu ono što je najsmislenije u životu i mogu voditi naše odluke. Kada su naše vrijednosti usklađene s našim postupcima i izborima, uopšteno se osjećamo bolje; kada nisu, stvaraju se problemi.

Vrijednosti se razlikuju među pojedincima i mogu se mijenjati tokom vremena. Ako sad odlučite da nemate (nijedno) dijete, možda bi bilo vrijedno ponovno razmotriti tu odluku kasnije.

Živjeti slobodno i spontano

Iako same vrijednosti ne mogu diktirati trebate li imati dijete, razmišljanje o njima pomaže vam procijeniti kako je izgradnja porodice u skladu s onim što smatrate važnim. Takođe, pomaže u procjeni koje vrijednosti mogu zahtijevati fleksibilnost.

Ako jako cijenite avanturu i odlučite imati dijete, razmislite o tome kako ipak možete uključiti avanturu u svoj život.

Razmišljanje o budućnosti

Zamislite svoj život za jednu, pet ili 10 godina nakon što odlučite imati (još jedno) dijete. Zatim ponovite ovu vježbu zamišljajući život bez ove odluke. Budite što detaljniji i podijelite svoju viziju s partnerom ako je primjenjivo.

Razmotrite ova pitanja.

• Gdje ste?
• S kim ste? Kako izgledaju vaši odnosi i porodica?
• Kako se osjećate?
• Šta radite? Šta se dešava oko vas?
• Kako ste došli ovdje?

Razmislite o tome kako je svaki scenarij usklađen s vašim vrijednostima. Posljednje pitanje je ključno jer se odnosi na proces izgradnje porodice i vašu reproduktivnu priču.

Vaša reproduktivna priča

Vaša reproduktivna priča je priča koju imate o roditeljstvu, koja obuhvata vaše nade, snove i vizije vaše buduće porodice. Ova se priča često počinje razvijati u ranom djetinjstvu i možda nije potpuno svjesna. Kada vi (i vaš partner) razmišljate o procesu izgradnje obitelji, je li vama i njemu važno:

• da imate biološku vezu sa svojom djecom
• da ste trudni i rodite
• da imate više djece, pa da bude braće i sestara
• da imate djecu određenog spola ili drugih bioloških karakteristika?

Odgovori na ova pitanja mogu voditi i proširiti vaše mogućnosti za izgradnju porodice.

Procjena vašeg trenutnog života i potencijalnih promjena

Ako odlučite da nemate (još) dijete, vaš život se može nastaviti kao i sada. Međutim, važno je uzeti u obzir stvarne i logističke promjene koje dolaze s dodavanjem (još jednog) djeteta.

Razmislite o izvedivosti i uključenim troškovima, uključujući financijske troškove (koji se razlikuju ovisno o lokaciji, brizi za djecu, osiguranju, prvom u odnosu na sljedeće dijete itd.) i drugim potencijalnim troškovima, poput utjecaja na odnose, zdravlje i karijeru. Ova su razmatranja presudna za razgovore s vašim partnerom.

,,Nema veze. Pokušaćemo ponovo”.

Ovo je bio moj odgovor nakon spontanog pobačaja. Ovo nije bio prvi put. Ni drugi. Ovo je bio njen treći spontani pobačaj, jedan za drugim.

Između Decembra 2019 i Aprila 202, pokušali smo da iznesemo trudnoću do kraja, ali nismo uspjeli. Svi su nam pokušavali pomoći i uzeti na sebe dio bola koji smo osjećali. Najbolnija je bila misao da možda nikad nećemo biti roditelji.

A ja? Ja sam sve pogrešno uradio.

Nisam znao kako da budem tu, kako da tugujem ili procesuiram situaciju. Moj odgovor je uvijek bio da budem heroj dana.

,,Sve je u redu. Sutra je novi dan. Pokušaćemo ponovo”. Stvorila se i tenzija među nama. Pogotovo u danima pandemije kada smo oboje bili zaključani unutra. Svaki dan, moja žena, odlazila je svojim đacima u školu sa velikim osmijehom i težinom velikog bola.

Ja sam se nekad ponašao kao dijete: ,,Kako se osjećaš draga?”. Njen pogled bi mi rekao sve. ,,Šta misliš kako se osjećam??!”. Vjerujem da su joj se ove misli motale u glavi. Ali nikada ih nije izgovorila. Moja žena je nevjerovatno strpljiva osoba.

Ako treba da budem potpuno iskren – nikada se zapravo nisam zanimao za to kako se ona osjeća. Bavio sam se sobom i svojim osjećajima bespomoćnosti. Bio sam kao statista u filmu.

Nježno sam je mazio po koljenu kada bi je preplavile emocije. Ona bi se često morbidno šalila na račun svojih jajnika. Govorio sam joj da ne priča taka. Ako bismo naletili na scenu između kćerke i oca na TV, ustuknuo bih odmah i čekao njen tužni komentar.

Obećavali smo jedno drugome da se ništa nije promjenilo i da ćemo pronaći alternativne načine da osnujemo porodicu.

Jednog dana me pitala zašto imam problema da pričam o svemu što se dešava. ,,Ja pričam o tome” – Rekao sam. ,,Ne. Ti sam reaguješ na ono što ja kažem. Ti ne pričaš”.

Htjela je da budem iskren o svojim osjećajima. Njoj je bilo jasno da ja ne osjećam tugu kao ona. Istina je da me bilo sramota jer nisam mogao da se potpuno poistovjetim s njenim osjećajima gubitka. Ovaj put sam sve podijelio s njom.

Rekao da sam joj da mi je teško povezati s njenom trudunoćom jer nije trajala duže od 6 sedmica i  na stomaku se nisu vidjele nikakva promjene. Bilo mi je teško tugovati jer sam razmišljao da bismo mogli da pokušamo ponovo. (Nisam baš muž i otac godine, zar ne?)

U Americi, 10 do 15 posto žena ima spontani pobačaj, obično u prvom tromjesečju. Znam za ovu informaciju jer sam napokon odlučio da se suočim s situacijom. Ovaj tekst je rezultat mog pokušaja da se empatišem, tugujem i procesuiram. Zašto sam čekao ovoliko? Strah.

Partneri: ako ste poput mene, prvi korak za uraditi jer priznati da se uplašeni i da ne znate šta da uradite. Idući korak je težak i neophodan.

Ako ukucate u Google pretraživač ,,muškarci i spontani’’, Google će izbaciti pitanja poput: ,,Može li muškarac izazvati spontani pobačaj?

Može li odnos preživjeti spontani pobačaj? Moji odgovori su bili ,,da” i ,,ne”. Bio sam uvjeren u prvi odgovor i nadao sam se da nisam u pravu u vezi drugog. U trenutku kada više nisam znao kome da se obratim – naletio sam na video Jimi Hunta – mentalnog trenera na Novom Zelandu.

Prošao je kroz nešto slično kao i ja i postavio Tedx Talk – Brutal F**king Honesty (Veoma popularan Tedx Talk). Poslao sam mu mejl u 1 ujutro – nešto što nikada ne radim jer sam uvjeren da se mogu i trebam izboriti sam s svojim problemima.

Ali Hunt mi je mnogo pomogao. Objasnio sam mu sve o mojoj situaciji I mojoj nezrelosti. Sama činjenica da je on prošao kroz isto mi je mnog značila. Nisam se više osjećao kao jedini čovjek bez duše koji ne zaslužuje da postane otac.

Ovo zvuči malo dramatično, zar ne? Rekao sam joj o mom razgovoru s Huntom. Ona se odmah promijenila.

Nisam je vidio tako opušteno sedmicama. ,,On želi da ima s nama zoom poziv ako si raspoložena za to” – rekao sam. ,,Ne, ali cijenim što si izdvojio vrijeme da nađeš nekoga s kim bi mogao popričati.” Prvi put u posljednjih nekoliko mjeseci, privukla me sebi i naslonila glavu na moje grudi. Nije bilo suza. Sve je bilo užasno tiho. Bilo je mnogih tišina u posljednjih nekoliko sedmica – ali sve one su bile ispunjene tenzijom i iritacijom.

Mislio sam da je moja uloga tu bila da je slušam i budem uz nju. Ali ponekad, to nije dovoljno. Njoj nije potrebna publika, potreban joj je partner.

Poenta je: razgovarajte između sebe. Nemojte samo da slušate. Pričajte. Čak i kad boli, čak i kad možda vodi do izolacije. Pričajte i sa drugim ljudima. Čak i sa potpunim strancima. Pronađite svog Jimi Hunta.

Moja žena je, prije nekoliko mjeseci, kupila bonsai u spomen naše trojke. Zalivam ga neprestano dok mi vremenske neprilike mrse planove. Bonsai je na prozoru, suv kao pustinja, ali i dalje nekako preživljava.

Moja žena je sada trudna i treba da se porodi svaki dan. Pravimo planove za dolazak našeg dječaka na svijet. Već razmišljamo o tome kako ćemo mu objasniti sve oko bonsaia i svemu što smo prošli prije nego je on došao na svijet.

Vjerujem da će mi on pomoći da postanem bolji partner i muž i da ću shvatiti da, ponekad, nemamo sve odgovore i da je to sasvim u redu.

Prevela: Iris Janković

Mediji i društvene mreže su prepuni saveta kako da postanete srećni u pet koraka. Svakodnevno možete gledati te silne američke flmove koji obavezno moraju imati happyend, a ako slučajno i ne dobijete takav završetak vi budete razočarani, jer ste navikli da vam se servira priča sa „srećno do kraja života“ krajem.

Onda, kada ljudi dolaze na psihoterapijske seanse neretko na pitanje koji je cilj koji žele da postignu sa terapeutom, oni odgovaraju sa: „Da budem srećan!“. Kada dobiješ dete ti priželjkuješ da ti bude zdravo i, pogađate opet – srećno! Kolilko samo pesama priča o tome koliko je važno da budemo srećni. O motivacionim govornicima i silnim inspirativnim porukama na Internetu bolje ni da ne pričamo. A šta u stvari znači „biti srećan“?

Sreća je kao ljubav. Krajnji cilj mnogih naših dela, a opet često tako nedostižna i nejasno definisana. Sreća je fluidna – njena definicija za nas se menja kako rastemo, kao ljudi i kao ličnosti. Ona je pojam koji se definitivno razlikuje od čoveka do čoveka. Za neke je sreća upravo ta prethodno pomenuta ljubav pa kod tih ljudi postoji znak jednakosti između ova dva pojma. Za druge je sreća kad si zdrav ili kada imaš puno prijatelja, a drugi opet sreću mere u boji cipela koje imaju ili broju nula na bankovnom računu.

Da je sreća relativan pojam, koji se razlikuje čak i od države do države, govori i poslednje istraživanje o tome koje su najsrećnije zemlje na svetu. Iznenađujući podaci su bili ti da se npr. Sjedinjene Američke Države, za koju mnogi misle da je najsrećnija zemlja, nalazi tek na trinaestom mestu. Na prvim pozicijama su skandinavske zemlje , Švajcarska, Island, Kanada, Novi Zeland, Australija. Prvo što će vam pasti na pamet je sigurno da to jesu ekonomski moćne zemlje i da se zato nalaze na vrhu lestvice po sreći koju njihovi građani osećaju. Međutim, na četrnaestom mestu je Kostarika, koja kotira mnogo bolje od na primer Francuske, koja je takođe dobro razvijena zapadnoevropska zemlja, a zauzela je tek trideset i drugo mesto.

Svi prethodni podaci govore o tome da materijalne stvari nisu jedina merila naše sreće. Bitnu ulogu tu igraju i sigurnost, stabilnost, potom i vrednosti koje nam društvo nameće. Te vrednosti u društvu se promovišu kao ideal koji je poželjan i dobrodošao, a vremenom on vrlo lako preraste u imperativ, u nešto što se „mora“. To „mora“ nam nije uvek servirano direktno kao takvo, ali kada nam se poruka „budi srećan“ filtrira kroz sve kanale i preplavi nas, mi sami onda dodajemo taj veliki znak uzvičnika na kraj poruke i krenemo da poričemo bilo kakvu drugačiju stvarnost. Drugim rečima, sami napravimo to “mora”. Sve to lakše ide kada su okolnosti povoljne, pa tu sreću zaista i osetimo.

A šta raditi kada nam okolnosti otežavaju to naše putovanje ka sreći? Kako biti srećan u nesrećnim okolnostima? E tu nastaje problem. O čemu se radi? Prvo, tu je društvo koje nam nameće određene vrednosti i opšte prihvaćene definicije sreće. Srećan si ako imaš krov nad glavom, automobil, stalan i siguran posao. Srećan si ako nađeš “osobu svg života”, uđeš u brak sa njom pa imaš puno dece. Srećan si ako sa tom porodicom možeš redovno da putuješ, ako imaš puno prijatelja sa kojima se redovno družiš. A kako prosečan čovek ima snažnu potrebu da bude uklopljen i da negde pripada, on takve vrednosti prihvata praktično već po rođenju i često ih ni ne dovodi u pitanje, već ih jednostavno inkorporira u sopstveni sistem vrednosti. Drugim rečima, većina ljudi tako postaje deo kalupa, jedna mašina koja neprestano radi bez ideje o tome gde ide i kada će stati. Jer, jedino što zna je da ne sme da stane. Ne sme zato što će ga društvo za to osuditi i to će značiti da onda u stvari nije srećan.

SREĆU POČNEMO DA GUBIMO ONDA KADA NAŠA DELA PRESTAJU DA IMAJU SVRHU. Svrha je ta koje često nema u tim silnim imperativima sreće koje nam serviraju, zato što se ona razlikuje od čoveka do čoveka. Drugim rečima, kada godinama radimo nešto što nas u suštini ne ispunjava, ali smo to po defaultu dobili u paketu sa nekom životnom ulogom, lako postanemo nesrećni, jer smo izgubili dodir sa samim sobom i sa onim što za nas u stvari predstavlja sreću. Naša dela su tako prestala da imaju svrhu. Koliko biste samo puta na pitanje Zašto ostaješ u nesrećnom braku? ili Zašto ne potražiš nov posao, kad te ovaj toliko stresira? Dobili odgovor Ne znam? Retki su ljudi koji bi zaista mogli da kažu: Da, ja sam baš srećan. Ne zato što to nisu, već zato što toga nisu ni svesni, jer vrlo često naša definicija sreće se razlikuje od one koja nam se servira, pa lako nastane konfuzija i gubljenje dodira sa onim što sreća za nas zaista jeste.

Istina je da sreća ne predstavlja odredište kom treba težiti, ona nije krajnji cilj naših akcija. Sva ta instant rešenja koja vam se nude da bi konačno “bili srećni” odmah bacite u vodu. Ništa vi ne morate, nigde vi ne žurite. Vi ste u mnogim stvarima verovatno već srećni, samo ste se udaljili od sebe i to još niste ni osvestili. Oslušnite sebe, svoja htenja i želje, svoje vrednosti. Sreća je u vama, ona je u ljudima koji vas okružuju, ona je u stvarima koje radite. Dok god sve to ima neko vaše lično značenje i važnost, na pravom ste putu.

KADA SREĆU JURIMO, ONA NAM NEMINOVNO IZMIČE. PUSTIMO JE DA NAM SE DEŠAVA, JER ĆE NAM SAMO TAKO ONA DUŽE TRAJATI.

Tekst napisala: Aleksandra Birta Ilić, majka, žena, psiholog, prijateljica i blogerka na creactive.rs

Ovan

Bik

Blizanci

Rak

Lav

Djevica

Vaga

Škorpija

Strijelac

Jarac

Vodolija

Ribe