Nikol Kidman je ime koje govori za sebe – lepota porculanske lutke, oštar, sarkastični humor koji nipošto ne kvari njene manire i vanvremenski talenat. I, ne to nije subjektivno mišljenje. Nikol je jedna od najmlađih žena kojoj je uručena najprestižnija nagrada za životno delo “AFI”.

Iako se približiva cifri od okruglih 60, glumica ne prestaje da niže uspehe. Nikada nije pravila pauzu u svojoj karijeri dugoj 40 godina.

Sada ćemo vam preneti kako Nikol razmišlja.

1. “Najhrabrija stvar na svetu je voleti nekog.”

2. “Mislim da svaka uloga uzme deo tebe i ostane da obitava oko tebe, ostatak života. Mislim da nikad u potpunosti ne napustimo svoje uloge.”

3. “Živim u svojoj glavi, to je moj eskapizam.”

4. “Koja je poenta činiti dobro, ako niko ne uči od tebe?”

5. “Prava sloboda je gubitak kontrole.”

6. “Ne želim nikad da budem očajna. Tako je – kako je, ne onako kako je moglo biti ili kako bi trebalo biti. Tako je, kako je.”

7. “Pre bih bila teška i kritična prema sebi, nego da trpim tuđu težinu.”

8. “Možeš da slušaš druge ljude, ali na kraju, svi ćemo mi umreti. Pa, pitanje je – kako želiš da živiš?”

Njihov i naš mozak sasvim sigurno iste je konfiguracije, ali bogami isto ne funkcioniše. I tu su stvari kristalno jasne.

Njihova i naša očekivanja od veze, od braka su različita. Mi uvek želimo još i još i još, očekujući da oni nepogrešivo, u tačno određenom momentu, odreaguju onako kako smo mi to zamislile.

Mi bismo da muškarac bude i nežan i grub, i papučar i bitanga, i razgovorljiv i ćutljiv, i filozof i praktičar, i konfliktan i pacifista, i junak iz ljubavnog filma koji dolazi pod prozor i peva u pola noći, i junak iz akcionog filma umrljan krvlju po nabreklim mišićima koji u pauzama pucnjave grubo uzima ženu pod tušom koja pada u trans, i srednjovekovni vitez na konju koji se bori za čast svoje ljubljene. Mi bismo da muškarci budu i Zverka, i Ejdan.

Svašta bismo mi. Više od svega da oni bez greške pogode šta u određenom momentu želimo od njih.

Primera radi, dok je on bio na poslu i recimo vario cevi, jedino razmišljajući o toplom ručku kada stigne kući i dremki, žena je do tada prevrnula milion scenarija u svojoj glavi, promenila bar tri puta raspoloženje, negde pročitala o bajkovitoj ljubavi poznatog para, saslušala drugaricu kojoj je muž sinoć poklonio komplet knjiga, odslušala je pesmu koja ju je podsetila na neke bivše ljubavi…i emotivno se zbućkala. I takva očekuje muškarca s posla, koji još na vratima, onako u radničkom na primer, treba da odgonetne šta ona želi i kako se oseća. Ona je možda zamislila da će je on poljubiti, ili zagrliti kada uđe u stan, da se možda setio da joj kupi neku poslasticu usput, ili možda onaj džemper o kom mu je sinoć pred izlogom pričala petnaest minuta, spominjući kako je snižen, kako eto drugi koštaju po pet hiljada, a ovaj je svega tri hiljade i ko zna kad će biti opet tako jeftin, ili da je možda ubrao ružu iz dvorišta pored, ili da joj samo rekao lepa si, volim te.

Koliko puta ste samo šifrovano pokušale da im nešto saopštite, a da oni to ne skapiraju?

I onda kada ne skapiraju, kreće teatar svojstven samo ženama, priča koja traje satima, uz bogatu mimiku i gestikulaciju. Tada, kako samo to mi, žene, umemo kreće predavanje na temu muško ženskih odnosa, o tome kakav je on, kako mora da se menja, kopamo iz prošlosti neke njegove propuste, slonovske smo memorije, veličamo svoj doprinos braku, vezi, idealizujemo, pokušavamo da mu razložimo do sitnih crevaca gde greši…I to obično isisa svu snagu. Uglavnom našu. Oni neretko klimnu glavom, kroz uši im prostrujalo, izađu ili legnu da spavaju.

Svašta bismo mi. Više od svega da oni bez greške pogode šta u određenom momentu želimo od njih.

Zašto? Zato što njiihov mozak ne kapira stvari tako. On funkcioniše po pojednostavljenom principu, bez mnogo drame, priče i šifri. Kod njih je crno crno i belo je belo, bez nijansi.

Što jednostavnije saopšteno, to bolje.

Mi ne percipiramo stvari na isti način. Oni kupatilo i lavabo ne gledaju istim očima kao mi. Ono što žensko oko vidi, teško će muško ikada zapaziti. I zato, ne bi trebalo da dramimo kad ne obrišu trag od paste za zube, jer ga oni često neće ni primetiti.

Moj muž, divni, dobri, pomoćni partner, hiljadu puta nije uspeo da protumači moj šifrovani govor. Trebalo je vremena da shvati da sam i ja od onih koje će se teško odlučiti da kupe džemper bez „blagoslova“, jer imamo bebu i uvek je za nju prioritet, i uvek ta neka griža savesti i preispitivanje šta bih sve od tog novca mogla da kupim preče.

Ponekad pomislim da nam sva muka dolazi zato što nikako da shvatimo da jedino što oni žele jeste odnos bez mnogo drame, trzavica, popovanja, hrana, seks i vrlo precizno, vrlo konkretno, nedvosmisleno saopštavanje onoga što očekujemo od njih.

Operi sudove, idi po dete, usisaj, odvedi me na ručak, ide mi se u bioskop, promeni pelenu, podigni poklopac, kupi mami ružu, sutra joj je rođendan, htela bih onaj džemper… Tako, kratko i jasno. Bez uvijanja i težnje da oni SAMI shvate šta bi trebalo da urade.

Sazdani smo od istog: krv, kost, meso, ali kao da je sve to kod nas i njih različito prikopčano. Možda to tako treba da bude, sigurno da treba, zbog tog popunjavanja rupa i nadopunjavanja. Jin i jang, uklapanje, u neku celinu. Ali da bi to uklapanje bilo uspešno, čini mi se da žene treba da povuku ručnu sebe radi, da porazgovaraju najpre sa sobom, o svojim željama, svojim očekivanjima od partnera, od sebe u vezi i braku, da smanje analize, upoređivanja sa drugim parovima i sklonost idealizovanju. I, konačno, da daju vremenu da obavi svoj deo posla.

Vreme je to koje je učinilo da moj muž i ja, danas, posle gotovo 14 godina i daleko više od 14 prepirki, funkcionišemo kao jedno. Vremenom sam naučila da sve što želim, kažem kratko i jasno, da ne očekujem da mi tumači misli, možda to uspe u 80 odsto slučajeva, ali u 20 sigurno neće, i da tada ne dramim i ne pravim teatar, jer crpim snagu koju mogu bolje i pametnije potrošiti. Uostalom, taj teatar malo šta će izmeniti.

Mudro se zaustavim, okrenem, odem u sobu i odspavam, imam dete, kome se još na jalove rasprave troši vreme? Bacim se u krevet, baš kao što muškarci to čine. I znate šta? Nisu oni ludi, probudim se odmorna i bez želje da se dalje prepirem.

S njima može jednostavno, samo treba to naučiti

To istraživanje je rađeno na Univerzitetu Lancaster i Univerzitetu u Stockholmu i objavljeno je u žurnalu o eksperimentalnoj psihologiji. Prema njemu ljudi koji govore dva jezika drugačije doživljavaju vrijeme, a to zavisi od konteksta jezika na kojem oni procjenjuju trajanje dešavanja. Profesor lingvistike Panos Athanasopoulos i profesor Emanuel Bylund su objasnili da se ljudi koji tečno govore dva jezika često svjesno, ali i nesvjesno prebacuju s jednog jezika na drugi.

Pored toga, istraživanje pokazuje da se različiti jezici često drugačije odnose na vrijeme. Na primjer, ljudi koji znaju švedski i engleski jezik govore o fizičkim distancama “Taking a short break” (Napravio je kratku pauzu), dok ljudi koji pričaju španski govore o fizičkim količinama i opsegu “‘Taking a small break” (Napravio je malu pauzu).

Istraživači su razgovarali s ljudima kojima je švedski maternji jezik, a osim njega govore još i španski. Zamolili su ih da procijene koliko vremena je prošlo dok linija nije prešla preko ekrana ili dok se kontejner nije napunio. Učesnici su koristili riječ “duracion” (na španskom jeziku to znači “trajanje”) ili “tid” (švedski ekvivalent). Kada bi razmišljali na španskom ljudi su svoje procjene zasnivali na obimu kontejnera koji se puni, dok bi za švedski jezik dali procjenu vremena u udaljenosti koju su linije prešle, a ne obimu.

Profesor Athanasopoulos tvrdi da rezultati pokazuju da se maternji jezik uvlači u svakodnevne emocije i percepcije više nego što to ljudi i shvataju.

“Činjenica da ljudi koji govore dva jezika bez napora i nesvjesno procjenjuju vrijeme na različite načine uklapa se u sve veći broj dokaza koji pokazuju sa kojom lakoćom se maternji jezik uvlači u najosnovnija čula, uključujući i emocije, vizualne percepcije, a sad i osjećaj za vrijeme”, objašnjava profesor Athanasopoulos i dodaje da je ovo istraživanje pokazalo da su ljudi koji tečno pričaju dva jezika fleksibilniji mislioci od osoba koje govore samo jedan jezik. On je naglasio da svakodnevno mentalno prebacivanje sa jednog jezika na drugi daje prednost učenju i obavljanju više zadataka, pa dugoročno može biti i korisno za duševno zdravlje čovjeka.

Izvor: Independent