Neretko i zajednicu koja ruši našu osnovnu bezbednost. Ali šta ako i posle donošenja ove značajne odluke budemo zatvorene u krugu nasilja, manipulacije, nemoći i ne uspevamo da nađemo način da pobegnemo iz tog kaveza? Uprkos svoj uloženoj hrabrosti i odlučnosti?

“EKONOMSKO NASILJE JE NAJSUPTILNIJI VID NASILJA KOJI JE ČESTO UMOTAN U FORMU NAMA POZNATU KAO “TRADICIONALNE VREDNOSTI”.

Zbog toga ne čudi da je taj oblik nasilja vrlo često neprepoznat i od žene koja prolazi kroz njega i od njene bliže okoline. Ono je pored psihološkog nasilja, i dalje najprisutniji oblik nasilja u našem društvu, a uprkos tome o njemu se retko govori. Iako mu je svaka žena podložna. U prilog tome govore i podaci Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu u 2018. godini, gde se svega dva odsto prijava odnosilo na ovaj vid nasilja.

“Moje lično iskustvo treba da bude opomena svim ženama da je ekonomska sloboda, sloboda u punom smislu te reči”, svoju ispovest počinje I.T. iz Beograda. “Godinama sam radila u stranim korporacijama i u trenutku pokretanja privatnog biznisa, smatrala sam da bi on trebalo da bude na ime mog muža i to je greška koju sam kasnije skupo platila. Zajednički posao koji sam razvijala svim svojim dotadašnjim znanjima, sposobnostima i kontaktima iz marketinga pripao je mom bivšem partneru”.

No, tu nije bio kraj. Njen bivši partner se uz to odlučio i da se posluži zajedničkom ušteđevinom, prvobitno namenjenoj njihovoj deci. “Taj novac sada apsolutno pripada njemu iako sam godinama donirala u taj fond, verujući kako teško i naporno radim za budućnost svoje dece.

Međutim, čak i kad je prisvojio apsolutno svu zajedničku imovinu, nije se osetio zadovoljno već je na sve načine pokušavao da me muči i da mi oduzme svaki vid imovine i dostojansta”, priča ona.

BORI SE, BEŽI I ZAMRZNI SE

Razvod iscrpljuje. Osećanje bespomoćnosti se smenjuje sa lučenjem ogromnih doza adrenalina i kortizola koje na duže staze opterećuje organizam. Maja Vukašinović, psihološkinja iz Psihološkog centra Jezgro ističe da se žene često se osećaju napadnuto i tada se njihov odbrambeni stil ogleda u tri vrste reakcija: bori se, beži ili zamrzni se.

“U razvodu dolazi do osećaja neuspešnosti jer nismo izdržale. Osećanje da gazimo po minskom polju tuđih potreba i opasnost da bilo koji korak da preduzmemo ugrožavamo svoje bližnje kod žena izaziva patnju koja je povezana sa dubokim idendititetskim dilemama kao one koja daje, neguje, čuva, održava”, priča ona.

A šta kada na već ovako ranjivo stanje legnu ucene i manipulacija?

“Strašna je činjenica sa kojom moram da se suočim – neko koga ste beskrajno voleli sada ima jedan jedini cilj – da vas porazi na svim nivoima”, kaže I.T.

Do ucena i manipulacija dolazi kada se jedna strana, uglavnom žene, nađe u situaciji da želi razvod i dobije starateljstvo nad decom. U toj situaciji često novac postaje oružje i njime se žena kažnjava. Zakonska regulativa bi u tom slučaju trebalo da bude na strani vunerabilnih.

Praksa na Zapadu je da se negativno gleda na muškarce koji materijalno ne učestvuju u životu dece posle razvoda ili žele da naškode ženi koja je ostala sa decom. U tom slučaju postoji osuda društva i pritisak da muškarac preuzme odgovornost, međutim kod nas je situacija nešto drugačija.

TRADICIJA KOJA IZBEGAVA ZAKONE

Vukljanje po sudovima lako se pretvori u mukotrpnu višegodišnju parnicu kroz koju strane treba da dokazuju da su doprinele razvoju domaćinstva na različite načine, da zaslužuju da dobiju deo bračne tekovine i najveći broj žena od toga odustaje.

“Naše institucije su i dalje spore, posebno kad govorimo o sudstvu, a u tim procesima žena će se često nositi sa osudom okoline, sa pritiscima bivšeg supruga ili njegove porodice da odustane, i na kraju će i odustati da bi sebe sačuvala od daljih neprijatnosti”, kaže Jelena Ružić, predsednica ŽUKO, udruženja koje je nedavno pokrenulo kampanju Koliki je moj deo, baveći se upravo pitanjima nasledstva i ekonomskog nasilja.

“Zakon kod nas je dobar i precizan, ali je tu tradicija koja izbegava zakone. Čest je slučaj da se žene odriču imovine u korist braće i muževa ili da bivaju primorane da to urade”, objašnjava ona.

I.T misli da institucije rade svoj posao, ali da bivši muževi nalaze način da te procese perfidno opstruiraju. Većim problemom smatra to što žene često ne stignu do institucija jer su uplašene i trpe previše nasilja i osuda da bi potražile pomoć.

“DO SADA SAM SAMO NAILAZILA NA JASNU PORUKU „ĆUTI BIĆE GORE.“ A TO JE ONO STO DANAS NE ZELIM, NE ŽELIM DA ĆUTIM, VEĆ DA SVIM ŽENAMA PRUŽIM PODRŠKU, PA MAKAR KROZ DELJENJE MOG ISKUSTVA KOJE JE UŽASNO, BOLNO I MUČNO”.

“Kada živite u strahu i svakodnevno čujete: “tako je kako je, bolje nemoj da zatežeš da ti ne uzme i decu” tada vrlo često i ne tražite pomoć nego trpite sve samo da se situacija smiri. Moj bivši suprug je uz pomoć svog brata i nekolicine prijatelja mene pratio, snimao, pretio, govorio deci strašne stvari.

U tim trenucima, nisam ni mogla da razmišljam koliko je sramno sve to, od osećaja nemoći da se kao žena i majka izborim sa svim situacijama koje mi je bivši partner priredio i koje mi priredjuje”, zaključuje.

U brakovima u kojima je žena imala uspešnu karijeru vrlo često će se u slučaju razvoda ženi delegirati odgovornost što nije više vremena posvećivala porodici. Ona će biti kriva što brak nije “istrpela” i učinila uspešnim. To breme se patrijarhalno i tradicionalno ženi dodeljuje kao krst koji treba da nosi do kraja života, dok je sasvim prirodno i očekivano da muškarac nastavi dalje kao momak.

KAKO SE BORITI? KAKO IZ NASILJA POBEĆI NA SLOBODU, A NE U NOVO NASILJE?

Kad je ŽUKO započeo kampanju “Koliki je moj deo?”, iz udruženja kažu da nisu imale sliku koliki broj žena ova tema pogađa.

“Kako se desilo da tako malo pričamo o ovolikoj nepravdi nanetoj ženama koje čine 51% populacije, ni mi ne znamo ali otkako jasno i javno govorimo o tome vidimo da se od male grudve pravi lavina”, zaključuje Jelena Rogić.

Ekonomsko nasillje posle razvoda kao i psihičke ucene koje ženu često prate moraju se lečiti u samom korenu društva. Onog koje neguje toksičan kult muškosti i u svakoj sferi mu pripisuje slobode, prava i opravdanja bez obzira na njegove lične postpuke koji se mogu okarakterisati kao nasilje.

Edukacijom devojčica o tome koliko i šta sve mogu i zidanjem kula samopouzdanja oko njih možemo uticati da ovo društvo konačno bude podržavajuće u trenucima koji su za njihove živote presudni.

“Poruke koje devojčice dobijaju su trajno prisutne u obliku unutrašnjeg glasa koji šapuće: “Budi pristojna, ne budi agresivna, budi dobra, poslušna”. Potrebno je vaspitanje koje odnose među polovima tretira kao odnose ravnopravnih i dostojanstvenih ljudski bića na zajedničkom putu razvoja”, potvrđuje psihološkinja Maja.

“I uvek mi se vraćala ista misao, ako je meni bilo teško, koja u ovom gradu imam poznanstva, prijateljstva i karijeru koju sam godinama gradila, kako li je tek ženama na nisko plaćenim poslovima u manjim sredinama kada niko ne čuje njihov glas?”, za kraj se pita hrabri glas I.T.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Unapređenje bezbednosti žena u Srbiji”, koji sprovodi Agencija Ujedinjenih nacija za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena u Srbiji (UN Women), uz podršku Norveške ambasade u Beogradu. Stavovi u ovom tekstu  pripadaju isključivo autorima i autorkama, i ne predstavljaju nužno stavove UN Women i Norveške ambasade.

Preuzeto sa: buro247.rs