Preuzeto sa: instagram.com

Em Klarkson se smatra zdravom dozom realizma koji hronično nedostaje u svetu društvenih mreža, a vrlo je moguće da je upravo iz tog razloga njena poslednja objava na Instagramu, koja tačno otkriva kako influenseri i slavne osobe mogu da digitalno iskrive sliku svog tela, postala viralna.

Video koji je objavila prikazuje upravo nju kako kroz aplikaciju za uređivanje videa sužava svoj struk, proširuje bokove i čini samu sebe višom, a u opisu stoji:

“Vrlo je vrlo lako manipulisati, pa iako je sve postalo malo klimavo kad sam se pomakla, da sam to učinila ispred belog zida i bila dovoljno vešta, vi to doslovno ne bi znali! Upoređujte s oprezom!!! Mislim da smo do sada postali svesni da postoji softver za uređivanje videa. Ali nisam sigurna da shvatamo koliko daleko to ide.”

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Emily Clarkson (@em_clarkson)

Em je u videu pokazala kako uređuje ​​svoje telo pomoću aplikacije, istovremeno svojim pratiocima govoreći koje tačno delove tela poboljšava.

“Mogu stajati ovde ispred tebe sa svojim pravim telom, ali isto tako mogu da upotrebim aplikaciju da stanjim svoj struk, mogu proširiti bokove, mogu povećati grudi, mogu da porastem i postanem malo viša, mogu da učininim svoje noge tanjim, mogu čak da promenim svoj vrat i ramena i tada mogu da se krećem…

Mogu da postojim na vašem ekranu prikazujući telo koje ne posedujem. Mogu da promenim čak i svoje lice, mogu da promenim njegovu strukturu, boju svojih očiju, koristeći aplikacije mogu da budem šta god želim, i ne moram to da vam kažem”, objašnjava dok počinje da šeta po ekranu sa svojim “novim” telom.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Emily Clarkson (@em_clarkson)

Video je završila rečima koje podstiču na razmišljanje, a koje glase:

“Neka vam ovo bude podsetnik: sledeći put kada se budete osećali nesigurno jer ste videli nešto na Instagramu, znajte da je vrlo lako manipulirati slikom.”

Njena objava je prikupila više od 32 000 lajkova i mnoštvo komentara koji hvale Em.

“Neverovatna Ems, to je zastrašujući svet!! Moramo da se zaštitimo od ovog novog sveta iskrivljenih avatara iz stvarnog života”, “Nisam imala pojma da ovo možete da uradite videima jednako kao i fotografijama, prokleto zastrašujuće”, “Ovo je tako važan post! Hvala vam što ste istaknuli koliko društveni mediji mogu da budu nerealni!”, samo su neki od komentara!

Preuzeto sa: zena.blic.rs

Ali ne pričam o tome. Pričam o prepisivanju kojim se bavimo danas, svi mi, neko manje neko više. Pričam o prepisivanju želja, očekivanja i ciljeva. Prepisujemo od bezazlenih: “Šta se nosi ove sezone” i “Kako da ukrasite prazničnu trpezu” pa do toga kako izgleda dobar posao, dobar život, dobar muž ili dete.

Stalno gledamo kako to treba da izgleda dobar život na medijima ali i svuda oko sebe i stalno nam se ovaj naš čini bledunjavim, nesadržajnim i praznjikavim. Jer šta! Oni na TV-u žive lepše, bolje i veselije nego mi, njihova praznična trpeza je bolje skockana, a njihova garderoba se bolje sjaji u svetlosti sveća.

Ne mislim da je uvek loše ugledati se na nekoga, ok je pokupiti savet kako da ti mleko ne pokipi ili da ti se maskara ne razmaže, ali mnogo je pogrešno od svog dečka očekivati da se ponaša kao u američkom filmu, gledati u svog muža jedinca ili ženu miljenicu, poredeći je sa idealnom osobom kreiranom od strane tima eksperata za potrebe neke visokobudžetne holivudske melodrame.

Pogađate da sam do ove teme došla gledajući oko sebe histeriju svetog Valentina i Dana zaljubljenih. Svaki frajer i svaka riba današnjice rizikuju da postanu najgori od sve dece ako ne kupe, (naprave, osmisle…) srcoliki, njanjavi i ljigavi poklon. Ko ne uradi ništa slično ozbiljno srozava ugled svog voljenog bića u društvu, čime dokazuje pre svega da mu nije stalo, ali i da je jedna samoživa i egoistična balkanska cepanica.

Onaj frajer koji dragu zaprosi stojeći (a ne klečeći – lepo smo videli kako se to radi u Americi) i koji joj pritom ne da ni manje ni više nego dijamantski prsten (al da nije kruškast – Keri nam je lepo objasnila da se samo brilijanti računaju) je slepac, stipsa i golja – dakle jadne su šanse da tu bude neke bračne sreće. Džaba su nam sve babe pričale da su se one udale sa zajmljenom burmom – to se više ne nosi.

Sad se nosi mlada u venčanici koja košta boga oca, i u skladu sa tim dizajnirano mesto, vreme, stolice, jelovnik, gosti i pokloni.

Ali to još nije najgore – najgore je (bar se meni tako čini) kad u te iste kopirane kalupe krenemo da guramo rođenu decu. Mislim, bračni drugovi su odrasle osobe, pa ako pristanu da budu ukalupljeni i nesrećni, to je, bar delimično i njihov izbor – ali deca!!!

Deca sad od rođenja poziraju po instagramima i ostalim fejsbucima, moraju da hodaju sa godinu, čitaju sa tri a sa pet sviraju bar klavir ako nema neke harfe ili klavsena u komšiluku. Uče najmanje tri jezika paralelno, idu na vajanje, jogu i akvabik i pre škole programiraju bar u Javi ako nisu dobacili do C ++.  Pa sva deca koja nisu dobacila do ovih nivoa treba da se osećaju loše i neadekvatno, a njihove jadne, neuspešne i loše majke moraju biti nesrećne – na kraju krajeva i zaslužile su!

Zato Vas lepo molim, kad sledeći put budete hteli da se roknete ili bar iselite zato što imate bračnog druga koji ne samo što ne zarađuje milione nego bi radije dremao posle ručka nego sa Vama analizirao poeziju i dete koje radije bleji u telefon nego što radi zadaću, zapitajte se: odakle Vam ideja da Vam trebaju milioni, da li stvarno volite poeziju i šta ste poetsko pročitali u životu (ne računa se Desanka Maksimović – to je bila obavezna lektira), kao i da li Vi možda, takođe, radije blejite u telefon nego što radite zadaću?

Jelena Novaković, žena, majka i domaćica

Ne podrazumevati da je onaj slatki dečko strejt.

Nemoj mislit da će ta njegova ushićenost na testu za trudnoću trajati i kad dete zakmeči u 3 ujutro, a on radi od 7, ustaje u pola 6.

Nemoj mislit da ćeš uvek bit tako slatka i putena.

Treba bit realna.

I ne očekivat da će sve bit i ostat kako je sada, jer začas te pokupi kamion i nema te ili te ima, ali bez noge, recimo.

Ne podrazumevaj uvek zdravlje, jer nije baš da ga uvek ima i imaš. Volimo i želimo da smo zdrave, i mi i nama drage osobe, ali gore pomenuta realnost nas vrlo često pobija.

I nije baš da će uvek najbolja prijateljica bit tu za tebe, jer i te najbolje upoznaju tog nekog, pa zanemare i sebe, a da neće tebe.

Znaj da svako i sve ima kraj i mi ćemo ga dočekat i svedočićemo mu. Kraj nam ne gine.

Ne zavaravaj se da će on uvek biti tu i za tebe. Možda hoće, ali nemoj se iznenaditi ako jednog dana samo nestane, jer mu je dosta sebe, jer mu je dosta tebe, jer je našao drugu/treću/petog.

Znaj da tamo negde u nekim afrikama neki ljudi nemaju pitku vodu, a ti pitkom vodom ispiraš govna iz wc šolje.

Treba bit realna.

I ne zavaravati se da su sve nasmijane porodice – i sretne porodice. Jer iza osmeha često se kriju patnja, tuga, bol, manipulacija, nasilje, ucene, držanje za jaja i ostale aktivnosti popularne naročito u životima u dvoje.

Misliš da su svi roditelji bolesne dece nesretni i da su svi roditelji zdrave dece sretni? Ne. Nisu.

Ne treba se (previše) oslanjati na druge, bilo da se radi o prijateljima i prijateljicama ili u partnerskim odnosima, jer u trenutku osoba nestane, i doslovno i preneseno, i opet smo osuđene same na sebe. Nema nikakve garancije.

Ne znam jesi li skužila, ali ta krema zaista ne podmlađuje. Ne, nisi mlađa nakon mazanja tom kremom. Tačka.

Treba bit realna.

I znati da postoji ogromna šansa da taj dominantni šef voli seksualno biti potlačen i još je veća šansa da plaća za tu uslugu. Jer svakom u životu je potreban balans.

Ne zavaravaj se da taj nasmijani mladi bračni par, sa savršenim fotkama na fejsu, nije možda bračni par koji posećuje swing klubove i/ili ne dovodi npr. mene u krevet kako bi si začinio seksualni život.

I nemoj mislit da od tebe zavisi hoće li te ili neće varati. Veruj, nije do tebe. Do njega je. Jer ako želi da bude s tom nekom drugom ili drugim, biće. Biće bez obzira na sve čipkaste gaće ovog sveta i na sve samostojeće čarape koje navučeš na sebe. Veš i večere i sveće i fensi vina nikad nikog zadržali nisu. Da jesu, to bi se koristilo kao terapija i ljudi ne bi napuštali veze i odnose i jedni druge. A napuštaju. Čak i kad se umesto čarapa i gaća i vina koriste – deca. Ne vredi.

Treba bit realna.

Jer stvari su vrlo često upravo onakve kako izgledaju, samo uvek ostaje pitanje koliko si sposobna pročitati ih.

Ne mora da znači da su ti roditelji sretni, jer su, eto, u braku 100 godina. Možda jesu, a možda se samo trpe, poštuju, tolerišu. A možda ni to.

Možeš ti da umisliš stvari onako kako su te učili da treba da izgledaju. Možeš da se zavaravaš toliko uverljivo da nisi svesna da se zavaravaš. Možeš da se ubeđuješ, da zatvaraš oči pred stvarnosti. Možeš da želiš da veruješ u nešto što nije, a vrlo verovatno ni neće biti. Sve to možeš, ali i ne moraš.

Ne bi bilo loše da znaš da ‘vađenje’ nije kontracepcija, jer ta vađenja sad trčkaraju okolo i imaju druga neka ‘vađenja’. Samo kažem. A postoji šansa i da si se ti desila, zadesila, da ne znaju šta ih snašlo, da nisi ciljano pravljena i željena.

Razlikuj ‘bit realna’ od ‘bit pesimistična’. Realna si kad uzimaš u obzir sve, bez opterećenja, a pesimistična kad utripuješ sva moguća i nemoguća sranja, budiš se i ležeš s tim i primenjuješ sve to baš na sebi.

Kad si realna, sprečiš neugodna iznenađenja i tako si poštediš živce i vreme. A često i novac.

Kontakt sa realnosti je lekovit, ima terapeutski učinak, drži tabane čvrsto na zemlji i pomaže ti da se ne poljuljaš ili barem da ne padneš ako se i poljuljaš.

I, ne, realnost ne isključuje radost, nikako.

Jer treba bit realna.

Zbog sebe.

Zadnja tri mjeseca tražim posao i svega sam se nagledala i naslušala, ali pitanje – gdje se vidiš za pet godina – nisam očekivala sresti jer sam (naivno) pretpostavila da je to izumrlo s nekim prošlim vremenima socijalizma i rada u jednoj firmi čitav život. I ne samo da sam se prevarila nego sam to isto pitanje prizvala sama par dana unaprijed:

Skroz je OK ako na intervjuu za posao na pitanje gdje se vidim za 5 godina odgovorim da ću tad biti u nekoj kućici usred ničega, s hrpom napuštenih životinja i samo ću čitati i pisati i zalijevati gredice, jelda?

— Ana Kolar (@kolar_ana) August 27, 2018

I ne, ne šalim se kad kažem da bi “idealan” život uključivao neku osamu i puno životinja i biljaka. Barem iz ove sada perspektive. Od svog prvog daha živim u Zagrebu, najvećem gradu u Hrvatskoj i guši me. Da sam barem jedina kojoj je tako. Baš sam nedavno pričala kolegi kako mi je u niti tjedan dana desetak ljudi u rasponu od 26 do 36 godina reklo da je otišlo iz Zagreba/Hrvatske ili da se tek na to sprema. U tom istom “košu” smo i ja i moja braća. Kolega je rekao da je i on čuo na desetke sličnih priča i pitao me zašto mislim da je tome tako, jer mu nitko nije dao suvisli odgovor.

Bubnula sam kao iz puške: “Koliko čujem, nitko od njih se tu ne osjeća ugodno. Zbog osjećaja idu, ne zato što moraju nego zato što žele.”

Zastao je malo i rekao da sam jedina koja mu je tako sažela situaciju koja se događa i koja je, realno, alarmantna, priznali mi to sebi ili ne, pisali o tome mediji ili ne. Kaže da se naslušao priča kako je “vani” bolje, teče med i mlijeko, bolje si plaćen za svoj posao, divno je… Ono, utopija je čim prijeđeš granicu. Naravno, ništa od toga nije popušio. Jer većina toga su floskule koje su se već ustalile i stvarno nitko to zbilja ne misli već samo, kao neki govorni automat, odgovara. Vjerojatno, i taj dio razumijem, da ne bi pokrenuli dodatnu diskusiju.

Isto kao i na pitanje “Gdje se vidiš za pet godina?”. Naučeni smo/su da to trik pitanje služi tome da pokažeš da ti posao treba i da ti je stalo do firme odnosno poslodavca kojemu si došao na razgovor, da želiš pridonijeti zajednici i želiš rasti, imaš planove koji su dugoročni… Najkraće rečeno, ne misliš ono što odgovoriš, samo želiš dobiti posao. Pogotovo kad su u pitanju gladna usta koja trebaš nahraniti i režije i dugovi koje treba podmiriti. Sve je to kristalno jasno, odgovorno i logično te samim time ubija smisao tog pitanja u startu jer u većini slučajeva poslodavac dobije laži ili barem nabubetani dio intervjua i onda izabere “najmanje zlo”.

Razgovor za posao je jedno, ali zašto nisi iskren kad razgovaraš s frendom, kolegom ili susjedom? Zašto ne priznaš drugima zašto odlaziš iz firme, grada, države? Možda zato jer to još nisi ni sebi priznao?

Kaže B. da bi se trebalo više pričati i pisati o tom, kako ga ja zovem, “osjećaju” zbog kojeg mnogi mladi odlaze ili barem razmišljaju o odlasku. Zašto se ne osjećaju ugodno, što ih tišti, jesu li razmaženi (tako nas najčešće nazivaju oni stariji koji jednostavno ne mogu razumjeti razliku između života danas i prije 20 ili 50 godina), jesu li nedovoljno probitačni, ambiciozni, obrazovani… Što je krivo i kako to promijeniti?

Jesu li, ma ne, JESMO li nezahvalni? Iz perspektive nekog gladnog Afrikanca sigurno jesmo, ali iz perspektive moje bake kad je bila moje dobi prije 47 godina, nismo. Da, ne mogu vratiti vrijeme, ali mogu spasiti vrijeme koje je ispred mene i ne potrošiti ga uzalud. Mogu napraviti sve što je u mojoj moći da za pet godina budem tamo gdje ja želim biti, a ne neki poslodavac koji me samo želi iskoristiti.

Nije prošlo par dana da sam nakon B. vidjela svoju najdražu prijateljicu. Sjela je preko puta mene, nije ni udahnula do kraja i rekla: “Odlazim. Ja više ne mogu.” Pitam gdje će i kada, odgovara da nije bitno, da samo želi otići jer joj je dosta. Pričamo dalje i dolazi još jedna, samo da pozdravi usput. Ona je već otišla, zatekla se sad par dana u Zagrebu, kaže i njena sestra je na on/off u poslu kojim putuje i biva što manje ovdje. Onda obje mogu “probaviti” ovaj čušpajz, kad su u Zagrebu na par dana ili tjedana godišnje. Kad ga se zaželiš i zaželiš se nekih ljudi i ulica. Sve ostalo je sve manje privlačno.

https://www.instagram.com/p/BWYgX_Qnxwg/?utm_source=ig_embed

Postalo mi je mučno. Nisam znala što bih i otišla sam par tramvajskih stanica prema centru grada, konačno sam ulovila termin da se vidim s vlastitom majkom i ne znam kako sam do nje uopće došla. Doplutala sam kao u nekom tekućem mediju. Zvukovi i tutnjevi nisu mi dali disati. Nekim čudom nisam pala pod tramvaj, pričekala sam ju, blijeda kao krpa, držeći se za neki stupić u Tomićevoj i nisam mogla niti govoriti niti hodati normalno. Posjela me na najbližu terasu, naručila bilo što s puno šećera, gurala mi Normabele u ruku (nisam ih popila, op.a.), dignula se od stola jer je konobarica bila bezobrazna pa je morala ući i naručiti i u tom trenu je krenulo. Plač pred svima. Ono kad jednostavno ne možeš zaustaviti suze i samo želiš da s njima sve ode, ali sve. I ono što je trenutno u glavi, ali da povuku i zadnje mjesece, pa čak i godine boli koju nakupljaš.

Nakon nekoliko minuta i pola šnite torte koju sam jedva utrpala u sebe, do mene su došle rečenice koje sam prvi put čula van svoje glave.

Pročitala me kao otvorenu knjigu, a vjerojatno me pročitala i prije nego sam ja tu knjigu napisala do kraja. Nevjerojatne su te majke, koliko zapravo dobro znaju i osjećaju svoju djecu.

Moja je k tome još i svjesna da od njeno troje vjerojatno ni jedno neće ostati ne samo u Zagrebu, nego ni u Hrvatskoj. Svi obrazovani, uspješni, samostalni i dovoljno svjesni da na pitanje “Gdje se vidiš za pet godina?” odgovore iskreno. Ili ne odgovore uopće jer to se ama baš nikoga ne tiče.

I kaj me nije danas na razgovoru za posao, u 9 ujutro, dočekalo pitanje: GDJE SE VIDIŠ ZA 5 GODINA?

Ostavila sam prazno.

— Ana Kolar (@kolar_ana) September 1, 2018

Umjesto da me pitaju “Gdje?” bolje bi bilo da me pitaju, barem bih ja tako da sam poslodavac, “Kako?”.

Opiši se za pet godina, ako možeš. Ili za dvije. Svejedno je kada točno, bitno je samo da si sretan i zdrav jer jedno bez drugog ne ide.

Do idućeg puta, kako se vidiš za pet dana, mjeseci ili godina?

Zagrljaj,

A.

Tekst je preuzet s Blogledala.

No, sve se to promijenilo 6. jula 1997. kada su se ona i Horacio vjenčali i preselili u stan u potkrovlju u Marble Hillu, Bronxu. Ubrzo je otkrila da njen muž fantastično kuva i bila je oduševljena time što ju je toliko pazio. Međutim, nije sve išlo glatko. Često su se svađali, nekad o simbolici plesanja tanga, a nekad o tome da li Bog postoji (ona je Jevrejka, a on ateista).

“Naš život je glasan, neuredan i emotivan”, otvoreno kaže Suki. I zaista je tako. Nije savršen. Za 20 godina braka borili su se sa neplodnošću, alkoholizmom, novčanim problemima, ali opet su nekako uspijevali ostati srećni. Najveće iskušenje njihov brak je doživio kada su pokušali dobiti dijete.

“Imala sam dva pobačaja i za mene je to bilo poražavajuće. Bila sam već, kako se kaže, u zrelim godinama”, iskreno govori Suki i dodaje: “Sjećam se da sam jednog dana radila nešto u bašti i pomislila: ‘Možda nikad neću imati bebu. Onda ću imati biljke’.” Ipak sreća se 2001. godine osmjehnula njoj i njenom suprugu kada je na svijet došao njihov sinčić Rafael John Cocchi. Nakon njegovog rođenja preselili su se u Connecticut gdje su 2006. godine kupili kuću, a onda je jednog dana Suki dobila obavještenje da je primljena na poziciju instruktorice plesa na Univerzitetu “Texas Christian” u Fort Worthu. I tu su nastali problemi – Horacio je već predavao ekološko planiranje na Univerzitetu u Connectitutu i nije se želio preseliti. Mnogo su se svađali oko toga i on je na kraju popustio.

“Veoma je teško imati dugotrajnu vezu. Pitao sam se čega sam se sve bio spreman odreći da bi moj brak uspio?”, otvoreno priča Horacio.

Pokušali su prodati kuću u Connecticutu, ali je tada zabilježen ogroman pad na tržištu nekretnina i uskoro je hipoteka za njihovu kuću bila veća od njene vrijednosti. Potrošili su svu svoju ušteđevinu da bi je sačuvali. Na kraju su bankrotirali i izgubili je na aukciji.

“Oboje smo plakali. Bilo nas je sramota. Nikom nismo ništa rekli. Razlog zbog kojeg ovo sve sada pričamo je da pokažemo ljudima da se u braku prolazi kroz mnogo, mnogo toga i ako na kraju izađete iz svega kao pobjednik, onda ste veoma jaki”, iskreno priča Suki.

Novi početak u Teksasu nije bio lak. Suki je bila srećna zato što je radila kao profesorica, ali Horacio nikako nije mogao da nađe posao. Poslao je oko 500 molbi za posao, ali bez uspjeha. I tada je počeo piti. Počeo bi da kuva oko šest – sedam časova ujutro i za to vrijeme je pio. Do ponoći je bio potpuno pijan. I to se ponavljalo iz dana u dan.

“Svi oko mene su bili nesrećni. Niko ne voli da bude blizu pijanca”, priznaje Horacio. Kada je prije pet godina postalo očigledno da će se njihova porodica raspasti ako on nastavi piti, Horacio je ostavio alkohol.

Mnogi bi se zapitali kako su Suki i Horacio uspjeli ostati zajedno uprkos svim krizama kroz koje su prošli?

“Oboje smo monogamisti i to nam je pomoglo da pobijedimo sve životne oluje. To je ključno za brak”, objašnjava Suki i sa osmijehom na licu dodaje: “On je veoma zabavan i to isto puno pomaže. Zovem ga Goli Kauboj zato što zna sjediti na mojoj lopti za pilates i svirati gitaru bez majice na sebi.”

Suki trenutno radi na scenariju za balet “Havana Love Letters” u kojem govori o važnosti sposobnosti brzog oporavka i realnosti u vezama zato što niko ne živi srećno do kraja života.

Horaciov moto glasi: “Nakon loših vremena dolaze dobra vremena” i izgleda da je zaista tako, barem kad je u pitanju ovaj bračni par. Ona i dalje radi kao profesorica na Univerzitetu “Texas Christian”, a on je pomoćni profesor ekonomije na koledžu “Tarrant County”. Deset godina nakon gubitka kuće njih dvoje opet imaju sopstveni dom, pa čak i bazen u dvorištu! I ono što je navažnije: uveli su novi ritual, a to je da se između časova nađu kod kuće i zajedno odrijemaju. Legnu jedno pored drugog i znaju da i dalje žele biti zajedno. I to im je dovoljno da ih vodi kroz ostatak života.

Izvor: The New York Times

Gledanjem ovih fotografija nemoguće je ne osjetiti tugu, žalost i sjetu. Naprosto se morate zapitati kakav je to svijet u kojem živimo? Koliko su djeca postala žrtve, a ujedno i karta pomoću koje se pokušava proći dalje? Nekoliko fotografija upravo prikazuje tu želju, posljednju nadu u rukama roditelja, koji svoju djecu dižu u vazduh, kako bi skrenuli pažnju na sebe i nužnost prolaska dalje.

Neizostavan dio svih fotografija, na koima su prikazana djeca, su velike suzne oči, koje sa sjetom gledaju kuda će to otići. Jedna od najupečatljivijih fotografija, koja pokazuje koliko je alarmantna postala situacija, jeste fotografija prepunog voza kroz čije se prozore ljudi još uvijek pokušavaju utrpati. Noge, ruke, torbe… Sve to visi kroz prozore vagona, jer mjesta je premalo, a ljudi previše. Tekst koji prati dio izložbe govori o tome kako Hrvatska nije bila svjesna stanja u kojem se nalazi, jer je ministrica Vesna Pusić rekla kako je situacija pod kontrolom te da očekuju dvije do tri hiljade izbjeglica. Međutim više od 10 000 pristiglo je tada. Svi oni tražili su samo jedno, mjesto koje mogu ponovo zvati domom.

Besmisleno je to kako je u ovakvim trenucima život mizeran. Kako je djetinjstvo prekinuto i kako gledate fotografije na kojima su ljudi suočeni sa najvećim mukama. Međutim, ono što daje nadu i vraća smisao životu jesu osmijesi ljudi. Njihova srčanost i vjera da postoji bolje sutra. Dječak sa protezom umjesto jedne noge, nasmijan je i stoji stabilno, kao da su mu obje noge zdrave. Ljudi uzimaju mrvice nade i grade svoje snove na njima. Niko im to ne može oduzeti. U tome se ogleda maestralnost Polana. Sve ovo smo mi zaključili iz njegovih fotografija.

„Priče o besmislu“ priče su života prepunog patnje, boli i straha od sutrašnjice, ali sa vjerom i nadom da će ona ipak postojati. Besmisao je, nažalost, stanje našeg društva, stanje cijelog svjeta u kojem jedni žive u izobilju, dok drugi preživljavaju. Ove priče možda navedu na razmišljanje barem nekoliko pojedinaca. Ukoliko uspiju, to će biti dovoljno za početak izgradnje ravnopravnijeg svijeta.

Budimo se ujutru i preskačemo udisaje, jer palimo net da provjerimo pristigle mejlove i poruke. Preskačemo obroke, jer žurimo na sastanke, preskačemo ljude, kako bismo došli do novih. A onda kada dođemo do njih, shvatimo da ni stari nisu bili loši. Onda nas steže pa ne znamo šta sada sa tolikom kolekcijom. Kako utisaka, tako i ljudi, koji ma koliko naizgled nevažni bili, izuzetno su važni. Svako u vašem životu ko ima ikakav doticaj i uticaj na vas važan je u mjeri da ste srećni, ali i nesrećni zbog njega. A evo i kako.

Dok dotrčiš na sva mjesta na koja te zovu, zaboraviš i šta je glavno odredište i koja je svrha utrke.

Nekada nam je važnije da održimo veze u životu, nego da ispoštujemo svoje potrebe pa zato odemo na dogovorene kafe, unaprijed neraspoloženi zbog istih. Volimo da nas vole i da smo potrebni, jer je to prosto ljudska potreba, ali i iscrpljujuće je. Svaki put kada neko ima neko očekivanje od vas, vi ste već na pola puta da ne uspijete, jer otkud znate šta su drugi htjeli, a šta vi mogli dobiti od sebe. Zato je potrebno pronaći mir i okrenuti se sebi. Ne treba to biti neka izolacijska utopija, ali nekoliko dana praznog kreveta punog misli, strahova, nadanja i očekivanja, ali samo vaših.

Želim reći prijateljima da ih volim, ali da to ne znači da sam u stanju biti akumulator sreće 24 sata dnevno 7 dana sedmično i da je nekada sasvim ok što neću biti uveče tu na internetu nakon cijelog dana na poslu koji je vezan za internet.

Nekoliko dana praznog kreveta punog misli, strahova, nadanja i očekivanja, ali samo vaših.

Želim reći muškarcima da to što ih viđam, ne znači da ulazimo u nešto, jer ja volim da izlazim. Kako u grad, tako i iz odnosa. A preventivno i da ne ulazim u njih.

Porodici želim reći da smanje očekivanja, jer nekada kaskam za njima iako su moja prilično ispunjena pa se osjetim praznom čak i kada sam najispunjenija.

Kolegama na poslu da je posao važan, ali ne i najvažniji i da je kolektivni cilj sreća, a ne pregorijevanje umova koji se žele na silu forsirati da budu kreativni. Rekla bih jednostavno se opustite i ne stvarajte pritisak. Ni sebi, a ni drugima.

Ljudima na društvenim mrežama da nisu reformatori ako objave dnevno stotine ponjava statusa u kojima kritikuju sve i svakoga. Prosta jednostavna rečenica nekada je rješenje, a nekada i suvišna. Djelujte, a ne pametujte.

Rekla bih svima da mi treba predah i traženje. Ali da me ne prate manijaci jer šetam sama. Da mi ne prilaze stranci, jer nisam u vezi. Da mi ne stižu poruke, jer me danima nema. Da me ne traže patrole, jer mi se gubi trag. Rekla bih samo ne tražite me. Barem dva tri dana. Tih nekih stotinjak sati samo me pustite da se pustim i prepustim sebi. Jer udahnuti duboko i izdahnuti uopšte nije jednostavno.

Rekla bih i otišla. U planinu, wellness, šetnju, na spavanje, na izlet…

Bilo gdje, samo da sam sama, jer ako im to ne kažem, nikada neće znati da me svojim prisustvom guše.

Rekla bih im, ali onda ne bi znali kada da se vrate pa se možda neki od njih nikada ne bi ni vratili.

Upravo zato im neću ni reći. Nikada.

Koliko toga čovjek svakodnevno radi zbog drugih, nesvjestan da samo šteti sebi zbog tipično ljudske potrebe, da bude potreban i da nekoga treba. Ma neka i pregori, ali neka ga na stotinu strana. Čovjek, koji luta od besmisla do očajanja, nekada stvarno treba biti sam, ma koliko se to činilo strašnim. Ni zbog koga drugog, nego zbog sebe. Možda to ne očekuje ni sam, ali da bi spoznao druge i gradio odnose, prvo treba da gradi onaj sa sobom.

Nikada nije kasno započeti ga, ali je neophodno osvijestiti ga, kao jednu od osnovnih ljudskih potreba.

Rekla bih im, ali onda ne bi znali kada da se vrate pa se možda neki od njih nikada ne bi ni vratili.

Upravo zato im neću ni reći. Nikada.

Šestogodišnji Dom obožava crtati, a kako bi svi mogli uživati u njegovim kreacijama, tata je došao na ideju da pokrene Instagram profil i dopuni ovu šarenu kolekciju realizacijom svakog njegovog crteža. Sve što je maleni Dom crtao postalo je živo, realno i toliko zabavno da smo sigurni da ćete se i vi od srca nasmijati i pomisliti kako bi izgledali crteži vaše djece u stvarnosti.