Ovog juna, amazonska heroina, Čudesna žena, prvi put će biti prikazana na velikom platnu. Biće to važan trenutak za svet stripa, ali i za rodnu ravnopravnost u filmskoj industriji.

Film je delo Peti Dženkins, koja je publici najpoznatija po filmu „Monstrum“ (Monster) i prvi je igrani film u kojem reditelj raspolaže budžetom od 100 miliona dolara. Štaviše, ovo je tek četvrti film u istoriji u koji je uloženo toliko novca, a u kome glavnu reč ima žena. Ovaj podatak uključuje i nadolazeću filmsku adaptaciju knjige „Nabor u vremenu“ (A Wrinkle in Time) u režiji Ejve Duvernej, te nedavno najavljenu novu verziju filma „Mulan“ (Mulan), koju će da režira Niki Karo.

Prošle godine samo su četiri filma stajala više od 200 miliona dolara. Budžet za još nekoliko filmova nalazi se odmah ispod ovog iznosa, a neki od njih su: „U potrazi za Dori“ (Finding Dory), „Alisa iza ogledala“ (Alice Through the Looking Glass), „Knjiga o džungli“ (The Jungle Book), „Warcraft: Početak“ (Warcraft) i „Dan nezavisnosti: Nova pretnja“ (Independence Day: Resurgence).

Uprkos činjenici da se visokobudžetni filmovi bave raznim temama, oni su već dugo deo muškog sveta. U tom svetu retko se pružaju prilike rediteljkama, čak i onima koje najviše zanimaju nešto profitabilniji žanrovi. Karin Kusama režirala je filmove „Poziv“ (The Invitation), „Opasna Dženifer“ (Jennifer’s Body) i „Bokserka“ (Girlfight), od kojih je poslednji bio miljenik Filmskog festivala Sandens 2000. godine. Za rediteljke poput nje, manji projekti predstavljaju priliku da se istraže riskantnije teme, izoštre veštine pisanja i ispričaju snažne i sažete priče.

Upravo je zbog toga Kusama bila zahvalna kada je dobila poziv da učestvuje u projektu „XX“. Ovaj projekat predstavlja zbirku kratkih horor filmova koje su režirale žene i u kojima žene igraju glavne uloge umesto uloga nesrećnih žrtava ubistva.

„Mislim da u kratkim filmovima postoji nešto što održava mišiće u kondiciji“, izjavila je Kusama u telefonskom razgovoru za „Hafington post“ (The Huffington Post). „To je kao kad trčite trku od deset kilometara dok se pripremate za maraton. Meni se retko pruža prilika da trčim maraton. Retko mi se pruža prilika da režiram dugometražni film. Nije to želja koja će da mi se ostvari čim je poželim. Snimanje kratkih filmova za mene predstavlja način na koji mogu da ostanem u formi i nastavim da pričam priče, ili čak da stvorim svoju priču, ali tako da je to lakše izvodljivo svima koji učestvuju u projektu“.

Zbirka „XX“ doživela je svetsku premijeru 22. januara na Sandensu, a ubrzo je i objavljena u ograničenom izdanju. Kusama je ovom projektu pridonela obradom „Rozmarine bebe“ (Rosemary’s Baby) za čiji scenario smatra da je „ključan“ u istoriji filma. U njenoj verziji, Rozmari Vudhaus je žena čiji se 17-godišnji sin počinje ponašati sve nasilnije, gotovo opsednuto, kako mu se bliži 18. rođendan.

„Lik Rozmari Vudhaus u filmu „Rozmarina beba“ poprilično je bespomoćan, poput pitomog kućnog ljubimca zbog kojeg vam ključa krv u venama. Sama ženstvenost upotrebljena je protiv nje“, rekla je Kusama i nastavila: „Htela sam da prikažem svet u kojem ženstvenost i ranjivost postaju prednost. Ženskost postaje izvor snage, a ne slabosti“.

Kusama naglašava da se majke, pogotovo u horor filmovima, prečesto prikazuju u stilu „Psiha“ (Psycho), pa se bilo koji vid majčinske snage tumači kao perverzan i izopačen.

„Sada sam i ja majka. Majka sam dečaka i želim da on odraste kao feminista i da se otisne u svet sa saosećanjem prema drugim ljudima“, izjavila je Kusama. „Znam samo da postoji toliko stvari kojima treba da naučim svog sina. Mislim, kako bi naš svet izgledao bez majki? Kako bi izgledao bez majčinske ljubavi? Smatram da ga ne bi bilo“.

Projektu „XX“ doprinele su i Sofija Karijo koja režira filmove u tehnici kadar-po-kadar, Jovanka Vučković koja je režirala „Buntovnice“ (Riot Girls), rediteljka filma Southbound, Roksen Bendžamin, te Eni Klark, ljubiteljima rok muzike poznata i pod umetničkim imenom St Vinsent, kojoj je ovo prvo rediteljsko ostvarenje.

Ove režiserke samo su neke od mnogih žena u filmskoj industriji koje pokazuju interes za horor filmove, bilo da je reč o radu unutar tradicionalnih okvira tog žanra ili o podređivanju tradicije izražavanju sopstvenih stavova. Od 2014. godine, svoj trag u filmskom stvaralaštvu ostavilo je nekoliko dugometražnih horor filmova u kojima su žene vodile glavnu reč.

Neki od njih su „Babaduka“ (The Babadook) Dženifer Kent, „Evolucija“ (Evolution) Lusil Hadžihalilović i „Sirovo“ (Raw) Džulije Dukorno. Broj rediteljki takođe se povećava i u svetu kratkometražnog filma. Na prošlogodišnjem Festivalu kratkog filma Najthok zablistali su krvavi kriminalistički filmovi i misteriozne priče o vešticama.

Ove priče, zajedno sa onima koje su zabeležene u zbirci „XX“, izražavaju senzibilitet svojih autorki i dokazuju da njihovi filmovi ne treba da budu svrstani u kategoriju „ženskih filmova“ nego u značajne filmove koje su napravile žene.

„Sada kada je završena prva zbirka filmova koje su režirale žene, volela bih da zamislimo, a potom i stvorimo, svet gde može postojati više ovakvih filmova, a žene mogu same da plaćaju svoje račune“, rekla je Kusama.

„Smatram da je teško ispričati žensku priču bez da pokušaju da vas stave u kalup tuđih očekivanja kako žene treba da izgledaju i zvuče“, dodala je, „Ali kada jednom vidimo priče koje prikazuju kompleksne žene – zapravo, usudiću se da kažem kompleksne osobe – to nas oduševi. Mislim da publika zapravo žudi za tim“.

iSerbia.rs

U konkurenciji za nagradu nalaze se debitantski filmovi rediteljica iz različitih festivalskih programa, a nagradni fond je osigurala kompanija Mastercard. Kako je pitanje rodne ravnopravnosti i jednake uključenosti suštinski pitanje održivosti i unaprjeđenja društva i njegovih različitih segmenata,

Mastercard kroz svoju globalnu mrežu stvara ambiciozna partnerstva povezujući ljude, kompanije, ideje i inovativna rješenja koja pomažu da se postepeno transformiše način na koji naš svijet funkcioniše.

SFF je prepoznao kompaniju Mastercard kao savršenog partnera za uspostavljanje ovakve nagrade koja već prelazi u tradicionalno priznanje Festivala, jer zajedno SFF i Masterdcard dijele viziju da se kroz umjetnost i stvaralaštvo može doprinijeti stvaraju inkluzivnijeg i pravednijeg društva, komunicirajući važne životne teme kroz film.

U susret proglašenju nove dobitnice Specijalne nagrade za promovisanje rodne ravnopravnosti, razgovarali smo sa prošlogodišnom pobjednicom rediteljicom sa Kosova, Norikom Sefom. Norika je mlada rediteljica koja je svoje školovanje završila u Pragu na prestižnoj školi za film i televiziju FAMU, a njen debitantski film „Looking for Venera“ dobio je važna priznanja, a jedno od njih je i Specijalna nagrada za promovisanje rodne ravnopravnosti koja je dodijeljena na 27. Sarajevo Film Festivalu. O svom nagrađenom filmu i nagradi, Norika kaže?

„Izuzetno cijenim priznanje koje je stiglo uz ovu nagradu na Sarajevo Film Festivalu. Ovo je film koji pokušava da se dotakne ljudi različitih dobi jer su u filmu prikazane tri generacije žena i muškaraca kroz njihov život i interakciju.

Nisam nužno počela pisati ovaj film sa ciljem da naglasim rodnu ravnopravnost, jednostavno sam pisala o stvarima koje me zaokupljaju, o ljudima koje poznajem, o životu koji sam živjela…i naravno da se snovi i politika neizbježno međusobno isprepletu. Moć kinematografije je da komunicira ovakve stvari, istovremeno omogućavajući da se te stvari reflektiraju i potaknu da se duboko zamislite.“

Na pitanje koliko joj je ova nagrada pomogla u promociji nagrađenog filma „Looking for Venera“ i uopšteno njenog dosadašnjeg rada, odgovorila je:

„Naravno, nagrada je bila veoma važna finansijska pomoć, ali i znak koji je ohrabrio širu publiku da pogledaju film. U svojim filmovima uvijek imam tendenciju da narative učinim izazovnim i za mene je jako dobro što ovakva nagrada može biti i proslava ovog koncepta.“

Cilj Specijalne nagrade je i ove festivalske godine staviti poseban fokus na žene rediteljice i uopšte žene u filmskoj industriji, jer filmske umjetnice zaslužuju više pažnje i veću podršku što Mastercard kao globalna kompanija smatra izuzetno važnim. Šta o poziciji žena u filmskoj industriji kaže Norika Sefa, te da li vidi pozitivne promjene u toj sferi, Norika je izjavila:

„Filmska industrija na Kosovu je dobar primjer kada su u pitanju žene u filmskoj industriji. Ove godine je šest filmova premijerno prikazano na međunarodnoj sceni, od kojih su pet snimile žene. Mislim da je neophodno da se ženama omogući pristup drugim poljima filmskog stvaralaštva, ne samo pisanju i režiji.

Bilo bi zanimljivo vidjeti raznolikost koju bi to unijelo u filmski jezik, odnosno formu ako bi žene stvarale više. Po mom mišljenju, prvo se treba boriti protiv obrazovanja koje generiše ideju da postoje određene stvari za muškarce i neke druge stvari za žene.

Postoje aktivnosti koje su tradicionalno delegirane muškarcima. To nas, žene, može učiniti ne baš sklonim da postignemo određene stvari. Snimanje filmova je ujedno i tehnički i fizički veoma zahtjevan posao, ali to ne čini žene manje sposobnima za to.“

Norika dalje navodi kako trenutno radi na svom prvom dugometražnom dokumentarnom filmu, a istovremeno piše i scenario za naredni igrani film, te kaže da je njena ideja vodilja kroz život: „Svaki korak koji sam napravila, desio se jer sam ja odlučila da tako uradim“, što je ujedno i njena poruka ohrabrenja za sve žene koje se suočavaju s profesionalnim izazovima, bez obzira na branšu u kojoj rade.

Milorad: Uvek. Naš posao je onaj koji se radi i dok spavaš. To je i naša prednost, jer kući možemo jedni druge preispitivati o poslovnim situacijama. Naš posao je, da kažem floskulu, izvinite me: naš život. Prosto, ako niste spremni za to, nemojte se baviti ovakvim stvarima.

Koliko predanosti i odricanja je bilo potrebno za realizaciju filmova?

Što se mene tiče, snimanje filmova je zadovoljstvo i najlepši posao na svetu. Da je sreće, snimao bi ih stalno, film za filmom. U suštini, mislim da mi nikada ne bi nedostajalo ideja, a to je za film najvažnije. No, da ne ureknem. Film je skupa umetnost,i nema uvek novca da se napravi. Zapravo, sve ga manje ima. Ali, mi ćemo se boriti za kvalitetan film, prosto jer nemamo izbora.

Gledamo vas i kao tragača znanjem u kvizu “Potera”, ali i dobili mogućnost čitanja romana “Fantom tramvaj”. Postoji li danas konzument kulture, s obzirom na to da ste izjavili kako je glavni konzument bila srednja klasa, koje danas gotovo da i nema?

Umestnost je, iz nekog razloga, ljudima potrebna. To je u njihovoj biti. Sreća naša. Tako da ja duboko verujem u to da će svaka dobra stvar na kraju naći svog konzumenta. Kad god. Što kažu: ‘’Sudija će doći iznenada, i otkriće se svačija dela.’’ Ja u to duboko verujem, da će sve doći na svoje, dobro ili loše. Neke precenjene stvari se vremenom izližu, opet, neke potcenjene isplivaju. Tako da, bez obzira na trenutnu situaciju u kulturi, treba nastaviti raditi. A kad nam je pa bilo bolje? Svi uvek kukaju, u svim vremenima, jer se čini da su zapostavljeni. Ali tako to ide, šta sad? Samo nastaviti borbu, za ono što svako od nas misli da ima da kaže. Neko će već čuti.

Imali smo priliku slušati vas i kao komentatora fudbalskih utakmica. Na kojem se “terenu” najbolje osjećate, režija, pisanje ili komentari?

Ja se dobro osećam na svakom terenu koji radim, jer da nije tako, ne bih se time bavio. Ipak, bazično sam filmadžija, to jest scenarista i reditelj. Bez obzira što radim i u pozorištu, komentarišem, i radim još svašta da bih zaradio potreban novac za život. Trudim se, i za sada mi uspeva, da mi svaki posao predstavlja zadovoljstvo i zbog toga se smatram sretnim. I privilegovanim.  Ono što čovek samo ne sme sebi da dopusti, to je lenjost. Ima toliko stvari za koje se na ovom svetu vredi potruditi…

Jelena, kakvo je bilo iskustvo rada na zajedničkom filmskom ostvarenju, snimanju “Petog leptira”? Je li zahtjevnije raditi u ostvarenju namijenjenom djeci ili to daje slobodu?

Volim da radim sa Miloradom, jer  kao reditelj daje  slobodu glumcu, ja bih rekla kontrolisanu slobodu, jer vrlo često znamo da se zaigramo i preteramo, pa mora neko da nas kontroliše,a to Milorad radi na jedan taktičan način, inteligentno, da nas ne osujeti ..”Peti leptir”je moj prvi film, sa kojim sam stekla iskustvo više i imala neverovatnu čast da mi partner bude moj prof. Miša Janketić, na Akademiji dok sam studirala bilo me je nekako sramota da pomislim na to, a potajno sam to želela, eto dokaza da se snovi ostvaruju..Problem je što malo ima filmova koji se bave dečijom tematikom, njihovim avanturama, a potreba je velika za tim, jer reakcija dece je bila više nego odlična, nego nekako ove odrasle to ne zanima, ne vide svoje interese u tome, teško je ući u konkurenciju globalnog Hari Potera.

Kako je izgledao početak Vaše karijere i na koji način ste se odlučili za bavljenje glumom?

Nekako više ne znam kako se desilo da se odlučim za glumu, jednostavno sam to baš želela, a kad nešto želimo idemo ka tome, pa čak iako se na tom putu ukazuju razne poteškoće, drago mi je što odmah nisam dobila sve šanse, nego sam ih gradila svojom strpljivošću i upornošću, to i dalje radim, jer danas je teško biti umetnik, ova kapitalistička era nam ne dopušta da se opustimo i svu svoju snagu uložimo na stvaranje, nego nas mrvi  pitanjem sta ćemo sutra jesti i šta ćemo ostaviti svojoj deci, pa tako jedan glumac ne može biti samo to već i sopstveni menadžer, producent. S druge strane, to sve može biti i neki podstrek, jer tako naučiš neke stvari o sebi vidiš da možeš više.

Bez obzira na težnju ka ravnopravnosti društva, živimo u patrijarhalnom društvu, koje time nameće i određena očekivanja od žena, kada su u pitanju porodica i karijera. Na koji način ste vi to uskladili?

Ženama je u svemu tome možda teže, jer imaju još jednu ulogu a to je uloga majke. Ali današnja žena je spremna za te izazove, stvar je dobre organizacije i manje mistifikovanja oko podele na polove, jer se danas žene čuju glasnije, a nikome nije lako, nekako smo svi u istom problemu koji se zove preživljavanje..  Imam sreću da imam pored sebe stabilnu osobu sa kojom mogu oko svega da se dogovorim, nema posesivnosti i imam slobodu, koja je svakom čoveku potrebna, a za koju se svako pojedinačno bori.

Na pitanje šta je ono što vole kod svog partnera, a što im kao osobi nedostaje, odgovorili su:

Milorad:

Upornost, detinja iskrenost. Ljubav prema  bliskim, ali i nepoznatim ljudima, saosećanje.

Jelena:

Potpuno isključivanje iz stvarnosti i prepuštanje sopstvenim uživanjima.

Što se tiče stvari koje ih izbacuju iz takta, Milorad poentira kako su to iste one koje ih u drugačijim situacijama oraspolože, što dodatno pokazuje kako su drage osobe ustvari naša ogledala. Uprkos tome što su primjer uspješnog balansa između poslovnog i privatnog nisu se usudili savjetovati druge kako da im isto uspije, jer kao što je Jelena dodala ne postoji recept za srećnu vezu. Nama se pak čini da je svaki jedinstven i da su oni pronašli svoj.

Kada i kako se javila ljubav prema režiji i scenariju?

Ni ja nisam sigurna kako sam došla na ideju da se bavim režijom, ali sigurna sam da je na moju odluku uticala činjenica da sam djetinjstvo provela uz brata koji je dosta čitao knjige i stripove, tako da sam i ja sama počela da gajim interes prema takvoj vrsti literature. Takođe dosta vremena smo provodili gledajući filmove i pozorišne predstave. Znala sam da me zanima taj vid umjetnosti, mada mi je trebalo malo vremena da se pronađem i shvatila sam da mi film daje poptpunu slobodu izražavanja.

Koliko je Banjaluka spremna podržati rad mladih i kreativnih ljudi u ovom gradu, ali i državi?

Volim Banja Luku, to je moj grad, ali nisam sigurna koliko je sam grad spreman ili bolje reći da li je uopšte u mogućnosti da podrže rad kreativnih ljudi. Banja Luka više nema ni jedan filmski festival, kulturne manifestacije polako se gase jedna za drugom, mislim da je vrijeme da se osvjestimo i posvetimo se kulturi.

Tvoj film „Neko od nas“, do sada je prikazan na više od 30 festivala širom Evrope, a osvojio je i 5 nagrada. Kada i gdje se rodila ideja i inspiracija za ovo djelo i koliko ti nagrade i priznanja znače?

Film je rađen u sklopu mojih studija na Akademiji umjetnosti u Banja Luci, ideju sam imala od ranije, koju sam uz pomoc profesora prvo pretvorila u scenario, a kasnije, uz pomoc kolega sa klase snimila kratki igrani film. Nagrade i priznanja koja sam osvojila svakako mi mnogo znače, jer osim lične satisfakcije, pomogle su mi da ostvarim mnoge kontakte sa ljudima iz filmske industrije, a i pružila su mi nove poslovne mogućnosti. Takođe uz pomoć svojih filmova, posjetila sam mnoge festival širom Evrope.

Na 62. Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma, kao najbolji regionalni studentski film upravo je bio tvoj film. Zašto ti upravo ovo priznanje znači najviše i u poređenju sa regionom koliko je BiH uspješna kada je u pitanju predstavljanje dokumentarnih filmova?

Svaki festival na kome je moj film prikazan podjednako mi je važan, ne bih izdvojila ni  jedan kao najvažniji, ali Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma je festival uz koji sam odrastala, tako da kad je film dobio nagradu tamo ,to predstavlja poseban trenutak u mom životu. U BiH postoji mnogo talentovanih ljudi I mnogo dobrih filmova, ali nažalost, većina njih nema priliku da ode izvan naših granica.

Na master studiju si u Portugalu. Kako je došlo do odluke za odlaskom iz države i planiraš li svoj povratak?

Nakon završetka osnovnih studija shvatila sam da, nažalost, nemam priliku da se bavim ovim poslom u našem okruženju. Na preporuku svojih prijatelja prijavila sam se za ovaj master program. Smatram da mi je nastavak studija pomogao da upoznam nove ljude, ideje i ostvarim mnoge kontakte, ali i da iskusim kakva je filmska industra izvan granica BiH. Ja u budućnosti želim da se bavim poslom za kojim sa se školovala, ali nisam baš sigurna da to znači povratak, ali vidjećemo šta će se dešavati u budućnosti.

Iz bh kinematografije ne bi izdvajala posebna imena, uprkos tome što postoji određeni uticaj pojedinih autora koji su svojevrsno oblikovali njen filmski izražaj. Ono što pak želi jeste biti jedinstvena i raditi filmove koji će oslikavati njene ideje i njen stil.

Volim Banja Luku, to je moj grad, ali nisam sigurna koliko je sam grad spreman ili bolje reći da li je uopšte u mogućnosti da podrže rad kreativnih ljudi.

Trenutno plan joj je snimanje magistarskog filma i završetak studija. U fazi je razvijanja tog projekta, a do sada nije imala nikakvu podršku, ali se nada da će u budućnosti imati priliku da dobije pomoć i sredstva nadležnih institucija. Nagradu skupštine grada Banja Luke ističe kao onu na koju je posebno ponosna i mnogo im se zahvaljuje što su prepoznali njen trud i rad.

Prepoznavanje truda i nagrađivanje ovakvih mladih umjetnika pak ne bi trebalo ostati samo na tome da se dodjele nagrade, već da se prepoznaju i podrže u razvoju svojih ideja i ostvarivanja ciljeva.