– Ko neće da gleda rijaliti, ne mora, neka prebaci!

– Kome smetaju polugole pevačice i voditeljke koje u Jutarnjem programu promovišu nekulturu, ima daljinski.

Tačno. Imam daljinski. Ali argument koji počinje i završava se na tome pokazuje da sagovornik nije razumeo — ili ne želi da razume — o čemu zapravo govorim.

Ja to ne gledam. Moje dete to ne gleda. U mojoj kući postoje pravila, razgovor, odluka da takve stvari nisu deo našeg sveta. Ali moje dete sutra ujutru izlazi iz te kuće i seda u klupu pored deteta koje je, recimo, celo veče provelo upijajući vrednosti koje mu je televizija servirana na dlanu: da je nasilje zabavno, da je kriminalac heroj, da je žena pre svega telo koje treba izložiti, da je drskost vrlina, a obrazovanje nepotrebna komplikacija.

I ta razlika u tome šta naša dvoje dece smatraju normalnim — ona nije apstraktna ni akademska. Ona je sasvim konkretna, svakodnevna i mene se neposredno tiče, bez obzira na to gde je moj daljinski.

Kada televizija s nacionalnom frekvencijom — dakle s javnim resursom koji joj je država dala na upravljanje — kao voditelja ili gosta postavi osuđenog kriminalca, poruka koja se šalje nije samo onima koji to gledaju. Poruka se šalje celom društvu o tome šta je prihvatljivo, šta se nagrađuje, kakav čovek zaslužuje prostor i uticaj. I ta poruka stiže do mene, do mog deteta, do naše zajednice — bez obzira na to što sam ja uzela daljinski i ugasila TV.

Argument s daljinskim počiva na pretpostavci da sloboda izbora pojedinca rešava sve probleme kolektiva. Ali onaj ko je izgovara zaboravlja da publika u velikom broju slučajeva nema izgrađene mehanizme kritičke distance prema onome što gleda. Sloboda izbora pretpostavlja jednake kapacitete za izbor, a ti kapaciteti se ne rađaju — oni se grade. I upravo ih mediji ili grade ili sistematično urušavaju.

Ono što se godinama dešava na srpskoj televiziji nije pitanje ukusa i nije stvar toga što mi smeta na šta drugi troše slobodno vreme. U pitanju je svesno i sistemsko oblikovanje vrednosnog sistema cele jedne populacije kroz sadržaj koji glorifikuje nasilje, pohlepu, trivijalnost i nemoral kao oblike životnog uspeha.

Kada se to radi dovoljno dugo i dovoljno uporno, rezultat nije samo loš televizijski program — rezultat je društvo koje je izgubilo zajednički jezik za razliku između dobrog i lošeg, koje kolektivno ne ume da se postidi, koje nagrađuje ono što bi trebalo da kažnjava. Ja živim u tom društvu. Moje dete odrasta u njemu. I ne mogu da se zaštitim od njegovih posledica prostim činom menjanja kanala.

Argument s daljinskim je, u krajnjoj liniji, poziv na pasivnost prerušen u toleranciju.

Kaže mi: prilagodi se sistemu, ne zahtevaj od sistema da se prilagodi tebi.

Kaže mi: tvoja odgovornost prema zajednici u kojoj živiš završava se na pragu tvoje sobe.

Ali ja ne mogu da živim samo na pragu svoje sobe, i moje dete još manje može. Mi smo deo zajednice koja se menja, kvari ili popravlja — i to se tiče svakog od nas, bez izuzetka i bez utočišta u daljinskom.

Civilizovana društva su odavno shvatila da postoje standardi medijskog prostora koji nisu stvar individualnog ukusa, nego su stvar javnog interesa. Regulatorna tela koja zaista regulišu, javni servis koji zaista funkcioniše kao javni, profesionalni i etički standardi koji nisu samo zapisani nego se i primenjuju — sve su to instrumenti kojima društvo brine o sebi, o svojoj deci, o svom budućem kapacitetu da misli i funkcioniše.

Ja ne tražim da neko umesto mene odlučuje šta ću gledati. Tražim sistem koji neće dopustiti da javni prostor bude kolonizovan sadržajem koji razara osnove zajedničkog života. Tražim da frekvencije ne dobijaju oni koji od njih prave instrumente kulturološkog razaranja. Tražim da moje dete odrasta u društvu koje zna šta ceni i koje ima dovoljno poštovanja prema sebi da to i pokaže. Daljinski je moj. Sistem mora biti naš.

Izvor: Zelena učionica/Aleksandra Cvjetić

Saša se prije šest godina sa svojom suprugom i dvoje djece odlučio preseliti u Švedsku, gdje ima salon za tetoviranje i umjetničku galeriju. Prije nekoliko dana proslavio je 52. rođendan, a za portal Bjelovar.live prisjetio se iskustva u nekadašnjem hit showu, koji mu je promijenilo život.

“Ostao sam u kontaktu sa Zdravkom, Filipom, Marinom, Alenom, baš sam se čuo i sa Sanjom neki dan, a javila mi se i Valentina iz Italije. Najviše sam se povezao sa Zdravkom. Čovjek ne bi vjerovao jer smo skroz različiti. Ima tu neku posebnu energiju.

Mogao mi je parirati u raznim igrama unutar kuće i uvijek je bio za akciju, dok se ostalima često nije dalo ništa. Primjer, u decembru smo se kupali u jacuzziju po hladnoći. Skočio je unutra sa mnom bez pitanja. Dva smo svijeta različita, ali svijeta koja su se našla”, prisjetio se trenutaka od prije 19 godina.

Smatra kako je prva sezona showa bila “normalnije” koncipirana jer nije bilo psovki, tolikih aluzija na seks i pritisaka produkcije što se tiče gledanosti. Da može tako biti ponovno, preporučio bi drugima da se prijave u show kao što je bio Big Brother.

“Nama, prvim stanarima, to je bilo pozitivno iskustvo. Susretneš se s drugačijim razmišljanjima, upoznaš nove ljude, stekneš iskustvo. Na koncu upoznaš prijatelje za cijeli život”, rekao je Saša, dodajući da ne gleda nikakav show ni televiziju te se zbog toga osjeća zdravije.

Gledaoci su bili oduševljeni  trilerom u kome se igrači međusobno takmiče i bore do smrti kako bi osvojili veliku novčanu nagradu da su čak pojedine izazove iz serije preneli u stvaran život.

OBJAVLJENO 9 MINUTA NOVE SEZONE I SVI SU POLUDELI! Pogledajte “Stranger things 4” PRE premijere! (VIDEO)

Društvene mreže su prepune izazova, a sada je Netflix rešio da neke od njih oživi i u rijalitiju “Squid game”:

Na zvaničnom Jutjub kanalu platforme objavljen je trejler iz kojeg saznajemo da je “borba na život i smrt” već zakazana i da će nagradi fond biti 4,5 miliona dolara.

Pogledajte trejler:

Karolini je uputio komplimente, ali joj je odmah rekao kako njegovo srce pripada drugoj.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Gospodin Savršeni (@gospodin_savrseni_rtl)

– Emocije su tu i predivne su i potpuno su nenadane, nisam mislila da ću uopšte doći do toga i mislim da on to zna – rekla je Karolina koja je bila prilično sigurna u da će odluka pasti na nju.

Toni joj je naglasio da je njihova priča bila bajkovita te da će cijeli život pamtiti to što su doživjeli, ali odmah joj je rekao svoju odluku.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Gospodin Savršeni (@gospodin_savrseni_rtl)

– Ali sad moram biti iskren i moram ti reći da moje srce pripada drugoj – kazao je on.

Karolina to nije očekivala, ali mu je zahvalila na svemu.

– Drago mi je što sam našla dobru osobu koja razumije i koja mi je dala podršku da mogu sebe još više upoznati – rekla je ona.

– Nemoj misliti na mene, ja ću biti dobro, ali i ti – kazala je.

Odmah potom došla je Stankica koja je pomislila da joj srce govori da nije kraj.

– Cijela ova naša priča je od samog početka u mojim očima bila savršena i ništa ne bih promijenio. Ti si savršena žena u koju sam se zaljubio do ušiju i bez koje više jednostavno ne mogu zamisliti život! Moje srce pripada tebi i naša priča počinje sada. Ovo je više od onoga po što sam došao i ja sam najsretniji čovjek – rekao je Toni Stankici i posljednji joj put dao ružu i strastveno su se poljubili, prenosi Avaz.

Na kraju je Toni kazao Split, Banja Luka, gdje god. Ne sumnja da se neće snaći bilo gdje. Smatra kako ima savršenu osobu pored sebe.

Preuzeto sa: banjaluka.net