Da li ste ikada osećali mbuki-mvuki – neodoljivu želju da „strgnete odeću sa sebe dok plešete”?

A možda malo kiliga – lepršavi, treperavi osećaj dok razgovarate s nekim ko vam se sviđa?

Šta je sa uitvaienom – koji otelotvoruje revitalizujuće efekte šetnje na vetru?

Ove reči, uzete iz bantua, tagaloga i holandskog, nemaju direktan engleski ekvivalent, ali predstavljaju veoma precizno emocionalno iskustvo zanemareno u drugim jezicima.

Tim Lomas sa Univerziteta Istočnog Londona želi da ih učini poznatijim.

Lomasov Projekat pozitivne leksikografije želi da dočara raznovrsne ukuse dobrih osećanja (od kojih su neka izričito gorko-slatka) iz čitavog sveta, u nadi da bismo mogli da počnemo da ih uvrštavamo u naše svakodnevne živote.

Engleski je već pozajmio mnoge emocije iz drugih jezika, na kraju krajeva, setite se samo „frisona” iz francuskog ili „šadenfrojde” iz nemačkog, ali mnogo ih je više koje se još nisu zapatile u rečniku.

Lomas je pronašao stotine ovih „neprevodivih” iskustava, a može se reći da se nalazi tek na početku.

Ako naučimo ove reči, nada se on, to bi nam omogućilo bogatije i suptilnije razumevanje nas samih.

„One nude veoma drugačiji pogled na svet.”

Lomas kaže da je prvi put bio inspirisan na ovu akciju kad je čuo predavanje o finskom konceptu sisua, koji je neka vrsta „izričite rešenosti uprkos neprijateljstvu”.

Prema osobama kojima je finski jezik maternji, engleske predstave o „srčanosti”, „istrajnosti” ili „otpornosti” nisu ni blizu opisa unutrašnje snage koju najbolje opisuje njihov specifičan izraz.

On je bio „neprevodiv” u smisli da nije postojao direktan ili lak ekvivalent utkan u engleski rečnik koji može da dočara to duboko značenje.

Zaintrigiran, počeo je da lovi nove primere, prosejavajući akademsku literaturu i pitajući svakog stranog poznanika za njegove vlastite primere.

Prvi rezultati ovog projekta bili su objavljeni u Časopisu pozitivne psihologije.

Mnogi od izraza su se odnosili na krajnje konkretna pozitivna osećanja, koja često zavise od veoma određenih okolnosti:

Desbundar (portugalski) – osloboditi se inhibicija dok se provodite

Tarab (arapski) – muzikom izazvano stanje ekstaze ili očaranosti

Šinrin-joku (japanski) – opuštanje dobijeno kupanjem u šumi, figurativnom ili bukvalnom

Gigil (tagalog) – neodoljiva želja da se štipne ili stisne nekoga zato što je voljen ili cenjen

Juan bei (kineski) – osećanje potpune i savršene ostvarenosti

Ikcuarpok (inuitski) – anticipacija koju neko oseća dok čeka nekoga, kad izlazi napolje svaki čas da vidi da li je taj neko stigao

Ali su zato druge reči predstavljale složenija i gorko-slatka iskustva, koja mogu da budu ključna za naš razvoj ili ukupan napredak:

Nacukaši (japanski) – nostalgična čežnja za prošlošću, uz radost zbog drage uspomene, ali i tugu jer je više nema

Vabi-sabi (japanski) – „mračna, pusta uzvišenost” usredsređena na prolaznost i nesavršenost lepote

Saudade (portugalski) – melanholična čežnja za nekom osobom, mestom ili stvari koja je daleko ili prostorno ili vremenski – nejasna, snena tuga za fenomenom koji možda čak ni ne postoji

Zenzuht (nemački) – „životne čežnje”, intenzivna žudnja za alternativnim stanjima ili doživljajima života, čak i ako su nedostižna.

Pored ovih emocija, Lomasova leksikografija zabeležila je lične karakteristike i ponašanja koja bi mogla dugoročno da odrede naše blagostanje i načine na koje imamo interakciju sa drugim ljudima.

Dadiri (australijski aboridžinski) izraz – duboki, duhovni čin reflektivnog i učtivog slušanja

Pihentađu (mađarski) – bukvalno znači „odmornog mozga”, a opisuje ljude kojima brzo radi mozak i mogu da smisle sofisticirane šale ili rešenja

Desenrascanko (portugalski) – umešno se ispetljati iz problematične situacije

Suha (Sanskrit) – iskrena, trajna sreća nevezana za okolnosti

Orenda (jezik Hurona) – moć ljudske volje da promeni svet uprkos moćnim silama kao što je sudbina

Možete pogledati još mnogo primera na njegovoj internet stranici, gde takođe možete da priložite i vlastitu reč.

Lomas spremno priznaje da su mnogi opisi koje je ponudio do sada samo aproksimacije pravog značenja dotičnih izraza.

„Čitav projekat je delo u nastanku i želim stalno da dorađujem definicije reči na spisku”, kaže on.

„Definitivno su mi dobrodošle povratne informacije ljudi u tom pogledu.”

U budućnosti, Lomas se nada da će drugi psiholozi možda početi da istražuju uzroke i posledice ovih iskustava, da bi poboljšali naše razumevanje emocija iza koncepata na engleskom koji su do sada dominirali istraživanjem.

Ali proučavanje ovih izraza neće biti samo od naučnog značaja; Lomas podozreva da bi pobliže upoznavanje sa tim rečima zapravo moglo da promeni način na koji doživljavamo sebe, skrenuvši našu pažnju na neuhvatljiva osećanja koja odavno ignorišemo.

„U našem toku svesti, tom naletu različitih senzacija i emocija, toliko toga treba obraditi da mnoga od njih prođu mimo nas”, kaže Lomas.

„Osećanja koja smo naučili da prepoznajemo i etiketiramo su ona koja primećujemo, ali ima ih mnogo više kojih možda nismo svesni.

„I zato mislim da ako dobijemo ove nove reči, one mogu da nam pomognu da artikulišemo čitave oblasti iskustava koja smo tek samo ovlaš primećivali.”

Kao dokaz, Lomas ukazuje na radove Lise Feldman Baret sa Severoistočnog univerziteta, koja je pokazala da naše sposobnosti da identifikujemo i etiketiramo naše emocije mogu da imaju dalekosežne posledice.

Njena istraživanja su bila inspirisana opservacijom da određeni ljudi koriste različite reči za emocije zamenljivo, dok su drugi izuzetno precizni u vlastitim opisima.

„Neki ljudi koriste reči kao što su anksiozan, uplašen, besan, zgađen da bi govorili o opštim afektivnim stanjima lošeg raspoloženja”, objašnjava ona.

„Za njih su oni sinonimi, dok su za druge ljude oni distinktivna osećanja sa distinktivnim delima povezanim sa njima.”

To se zove „emocionalnom granularnošću” i ona je obično meri tražeći od učesnika da ocene vlastita osećanja svakog dana u periodu od nekoliko nedelja, pre nego što izračuna varijacije i nijanse u okviru njihovih samih izveštaja: da li se isti stari izrazi uvek poklapaju, na primer.

Vabi-sabi je japanski izraz koji opisuje naše divljenje prolaznoj i nesavršenoj lepoti – kao što je neuhvatljiva blistavost trešnjinog cveta

Što je još važnije, otkrila je da ovo onda određuje koliko se dobro snalazimo u životu.

Ako bolje možete da odredite da li osećate očaj ili anksioznost, na primer, možda ćete moći bolje da odredite kako da zalečite ta osećanja: da li da razgovarate sa prijateljem ili pogledate neku komediju.

Ili sposobnost da identifikujete nadu posle razočaranja mogla bi da vam pomogne da potražite nova rešenja za vaš problem.

Na taj način, emocionalni vokabular je pomalo kao telefonski imenik, koji vam omogućava da primenite veći broj strategija za izlaženje na kraj sa problemima u životu.

I zaista, ljudi koji imaju više poena što se tiče emocionalne granularnosti, mogu lakše i brže da se oporave od stresa i manje su skloni da piju alkohol kao način oporavka od loših vesti.

To čak može da poboljša vaš uspeh u školi.

Mark Breket sa Univerziteta Jejl je otkrio da učenje desetogodišnje i jedanaestogodišnje dece bogatijem vokabularu unapređuje njihove ocene na kraju godine i promoviše bolje ponašanje u učionici.

„Što je granularnije naše iskustvo emocija, sposobniji smo da razlučimo vlastiti unutrašnji život”, kaže on.

I Breket i Baret se slažu da bi Lomasova „pozitivna leksikografija” mogla da bude dobar podsticaj započinjanju prepoznavanja suptilnijih kontura našeg emocionalnog pejzaža.

„Mislim da je to jako korisno – možete da se setite reči i koncepata sa kojima su povezani kao alatima za život”, kaže Baret.

One bi čak mogle da nas inspirišu da isprobamo neka nova iskustva ili da posmatramo stara u nekom novom svetlu.

To je pravac istraživanja koje bi Lomas voleo bolje da istraži u budućnosti.

U međuvremenu, Lomas se i dalje trudi da proširi leksikografiju, koja sve više raste i raste.

Od svih reči koje je pronašao do sada, Lomas kaže da je najčešće zatiče sebe kako razmišlja o japanskim konceptima kao što je vabi-sabi (ta „mračna, puta uzvišenost” koja obuhvata prolaznost i nesavršenost).

„Ona govori o ideji o pronalaženju lepote u fenomenima koji su zastareli i nesavršeni”, kaže on.

„Kad bismo svet posmatrali kroz tu prizmu, to bi mogao da bude drugačiji način doživljavanja života.”

Izvor: BBC

Ali, ljudi su danas odustali od tih rečenica, jer ih smatraju opasnim, suviše predavajućim, neprimerenim za vreme koje aplaudira uglavnom cinizmu, ironiji, pa čak i grubosti. Mnogi se ne usuđuju da kažu najlekovitiju od svih rečenica – „Mnogo te volim“, pa to kažu na milion drugih bezbolnijih načina, pošto se to „mnogo te volim“ nekako, kod nas, podrazumeva.

Izjava ljubavi je, na primer – „Obuci se toplo“, ili „lepše ti stoji ona crvena haljina“. „Ponesi kišobran“. Izjava ljubavi je i „ne moraš da kuvaš sutra, vodim te na ćevape“. „Mnogo radiš, odmori se.“ Ili „Malo spavaš“. Izjava ljubavi je kad se on vrati sa posla sa punim kesama pomorandži, a da mu to niko nije tražio. Izjava ljubavi je kad mu ona kupi dva para čarapa. Izjava ljubavi je kad primeti da je ona promenila frizuru, čak i da uopšte ne kaže da li mu se dopada.Ili kad mu ona kaže da je duhovit. Izjava ljubavi je kad nju boli glava, a on utiša televizor ili joj skuva čaj. Izjava ljubavi je svako dugmence na njegovim košuljama koje mu je ušila. Na primer, kad on dođe kolima po tebe. Na primer, kada ne nosiš trenerku po ulici, jer znaš da se to njemu ne sviđa.

Što se reči tiče, u Srbiji je ljubavna izjava kad mu kažeš „debeli“, a on tebi kaže „Matora, zgromiću te.“

Izjava ljubavi je kad ti dete kaže „Mama, smaraš!“ Ili kad ti mama
zvoca što ne dolaziš češće, a ti njoj kažeš „Ne budi dosadna, suviše kritični ljudi su gušitelji.“ Ljubav je kad majka kaže svojoj ćerki „sine“, i kad sinu kaže „đavole“ ili ono srpsko, majčinsko – „eee, budalo moja.“ Ponekad je najveća ljubav prema majci izrečena u onom šatrovačkom – „Kevo!“

Srpski jezik je samo naizgled štur u toj oblasti, a zapravo je riznica emocionalnih metafora. Kad ti kaže „džigericu ćeš mi pojesti“, i to se, nekako, računa kao izjava ljubavi i brige.

Mislite o tome:

Ljubav se izgovara i kada se o njoj ne govori. Mada je lepo, ponekad, i čuti ali i glasno izgovoriti onu reč na „lj“ koju mi je odjednom glupo da pominjem.

Kako su objavili, “Buđenje” je po izboru žirija postala riječ godine, a predložila ju je Aleksandra Glišić.

“Možemo da je shvatimo doslovno kao buđenje svakog jutra u užurbanoj svakodnevici. Takođe, možemo da je tumačimo i kao buđenje kolektivne svijesti”, navela je Glišićeva u objašnjenju riječi prilikom nominacije.

Riječ “Rast” izbor je publike, a riječ je predložila Dajana Boškić Balaban.

“Rast podrazumijeva proces ličnog razvoja i napredovanja. To može uključivati učenje novih vještina, sticanje novih znanja ili prevazilaženje ličnih izazova. Usmjeravanjem pažnje na rast, možete se fokusirati na svoje ciljeve i postati najbolja verzija sebe. To je podsjetnik da je svaki dan nova prilika za napredovanje i unapređenje”, stoji u objašnjenju Bošković Balabanove.

“Čestitamo našim damama, a žiri će uskoro na stranici postaviti objašnjenje svoje odluke! Hvala svima što ste bili dio naše zanimljive potrage! Družimo se opet uskoro”, napisali su iz Udruženja lektora Republike Srpske.

Izvor: nezavisne.com

U svakodnevnom govoru često čujemo različite izgovore, što može izazvati rasprave oko ispravnog izgovora određenih reči. U poslednjih 50 godina, srpski jezik je postao bogat ruskim i engleskim uticajima, gde su mnoge nove reči ušle u standardni jezik ili žargon, s tim da su neke doživele promene radi lakšeg izgovora.

 

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

 

Објава коју дели Дневна доза правописа (@dnevna_doza_pravopisa)

Na Instagram profilu “Dnevna doza pravopisa” često se objavljuju jezičke nedoumice, naglašavajući reči koje većina ljudi pogrešno izgovara. Izdvojili su 15 primera, ističući ispravne oblike:

• Pantofle, a ne patofne.
• Karniša, a ne garnišna.
• Seksepil, a ne seksipil.
• Šlauh, a ne šlauf.
• Maršruta, a ne maršuta.
• Katolikinja, a ne katolkinja.
• Štriklirati, a ne štiklirati.
• Kalodont, a ne kaladont.
• Inscenirati, a ne iscenirati.
• Delinkvent, a ne delikvent.
• Džakuzi, a ne đakuzi.
• Brusthalter, a ne brushalter.
• Nahtkasna, a ne natkasna.
• Rolšue, a ne rošule.
• Rajsferšlus, a ne rajferšlus.

Provukla bih je tu i tamo kroz neku rečenicu ali joj nisam mogla posvetiti ni redove ni rime. Čak ni toliko, to malo od mene što umem a ona je meni toliko toga dala. Pa život valjda ceo.

Skoro je bila četrnaesta godišnjica. Cele sam te nedelje po glavi prebirala uspomene , anegdote, sećanja lepa, sećanja teška, ovamo, onamo  a sve u nadi da će nešto na papir stati, da ću uspeti da sročim nešto vredno nje ali uzalud.

Došla sam danas kasno s posla.Vukući vazda neke kesurine, preznojena i umorna, pred vratima stana čujem muziku koja dopire s TV-a. Ulazim i kažem glasno: „Smanji.“ Na te moje reči, moj starac se polako pridiže, ugasi televizor i izađe na terasu da puši. Zna on šta ja ne mogu da izdržim, zna on šta mene može da uguši.

U našoj se kući od moje najranije mladosti petkom s večeri skupljalo društvo mojih roditelja, gde god da smo živeli. Dolazili su na njenu štrudlu, domaću rakiju i ćaletove viceve.

Pušilo se puno, uglavnom neka krdža, Morava ili Drina. Niko nije pričao bolje političke, zabranjene i bezobrazne viceve od mog ćaleta. Ona ga je uvek preko stola prekoravala pogledom, sve se smejuljeći se dok su se ostali glasno smejali.

Često sam im se svima  kao i svako dete, vrzmala oko nogu, probajući da razumem neku od tih dosetki. To je bilo ono neko vreme dok smo imali kućne prijatelje, dok su ljudi pričali viceve, grohotom se smejali, u goste donosili kafu i šećer u kocke…

Kad odmakne priča, negde pred ponoć, kad se isprazne ovali, ćale bi uzimao gitaru i tada bi počinjala svojevrsna predstava. Moj je ćale oduvek bio rusofil, ali ne onaj ideološki, već jedan od onih što je Puškina i Gogolja napamet znao, od onih koji  je satima stajao pred slikama Kolesnjikova u Narodnom muzeju, od onih što je znao sve akorde ciganskih romansi, onaj za koga su Romanovi i danas vladari Rusije…

Repertoar na njegovoj pripitoj „tamburi“ su svi znali, gosti bi se horski njihali u ritmu a ćale i jedna od tetaka bi na ivicu suza dovodili prisutne pevajući „Oči čornije“ koje je moj ćale uvek posvećivao njoj.

Ona bi odmahivala rukom, sve kao „ma mani me“ ali je sjaj u očima uvek odavao. Ja sam ga bar uvek videla, sjaj kao dokaz velike ljubavi, ponosa što je samo njen, što su samo njene oči čornije, što nijedna žena u društvu nije bila voljena kao ona. Moja majka je bila najavoljenija žena koju sam poznavala.

Kad bi već svi bili u transu od rima iz „Cigani lete u nebo“, ćale bi menjao ritam, predavao gitaru jednom od drugara i majku pozivao na ples. Znalo se šta se svira kad oni plešu…

Не слышны в саду даже шорохи,

Всё здесь замерло до утра.

Eсли б знали вы, как мне дороги

Подмосковные вечера.

 

Речка движется и не движется,

Вся из лунного серебра.

Песня слышится и не слышится

В эти тихие вечера.

.

Что ж ты, милая, смотришь искоса,

Низко голову наклоня?

Трудно высказать и не высказать

Всё, что на сердце у меня.

.

А рассвет уже всё заметнее.

Так, пожалуйста, будь добра.

Не забудь и ты эти летние

Подмосковные вечера.

Ona bi ga čvrsto grlila a on bi je privijao je uz sebe dok ja bih, sirota, sva crvenela od sramote i bruke, jer detetu ništa gore nema nego kad mu se matorci tu nešto grle, njišu i pevaju. Fuj, je li?! Eh.

A  danas sam, eto, ušla u kuću a sa TV sam na vratima čula jasno „Podmoskovske večeri“. Grlo je postalo suvo, stomak se u čvor vezao, slike su titrale pred očima, slike tih zadimljenih večeri, punih neke topline, radosti i sete. Moje „Smanji“ reklo je sve.

Ćale je zapalio cigaretu, jednu za njega a jednu namenjenu za nju. To radi svakoga dana, već punih četrnaest godina,  od onog trena kad mu je na  rukama rekla poslednje: „Čuvaj se i pazi mi na dete“.

Ne znam da li sam vam rekla ali moja je majka bila najvoljenija žena na svetu. I bila i ostala.

Kao terapeutkinja, često pokušavam da zamislim kakav je život djeteta. Ako želim pronaći rješenja za poteškoće sa kojima se pacijenti susreću, prvo ih moram razumijeti. Svaki put se pokušavam staviti u kožu djeteta, kada trebam doći do nekog zaključka. Niko od nas odraslih ne može da shvati stvari sa kojima se djeca moraju izboriti, onda kada ih ne razumijemo.

Za početak, razmislite o tome kako bi vam bilo da vam se govori šta da radite i kako to da radite, beskonačno. “Pojedi ovu stvar koju nisi nikad prije vidio. Nemoj praviti takvu nepristojnu facu (šta nepristojno znači uopšte?)” Vrijeme je da idete negdje gdje ne želite ići, požurite, požurite da vidite sve što vas ne zanima.

Zamislite kako je djeci. Onemogućeno im je da pomjere ruke kako bi rezala papir, prosipaju mlijeko koje očajnički žele popiti i pokušavaju svima da objasne šta žele. Čak i kada nas direktno pitaju nešto, mi često ne razumijemo šta su mislili. Očit primjer za to je razgovor mog sina prije spavanja sa tatom.

 Tata, reci mi kako je ovaj čovjek došao gore?

–Popeo se.

Ne, reci mi kako je došao gore?

Naš sin je frustrirano ponavljao i ponavljao više puta, sve dok nisam shvatila da zapravo želi reći: “Pitaj me kako je čovjek došao gore?”

Jedna pogrešna riječ mijenja cijelu rečenicu i uzrokuje probleme. Zamislite konstantni neuspjeh da ostvarite efikasnu komunikaciju sa ljudima u svom životu. Dan za danom, boreći se da pronađete pravu riječ, govoreći jednu stvar dok drugi shvataju pogrešno, bezuspješno pokušavajući da komuniciraju sa vama. I onda ljudi misle da imaju probleme u komunikaciji sa odraslima.

Jedna od mojih omiljenih knjiga za čitanje djeci je “Everywhere Babies”. Na zadnjoj stranici piše: “Bebe su voljene svakodnevno, svugdje. Zbog toga, jer se toliko trude, jer putuju daleko, za dobro ponašanje, zbog svega što su.” Skoro svaki put zaplačem, jer je to tačno. Uprkos svemu, one pokušavaju, pokušavaju i pokušavaju iznova. Provode dane u konstantnoj borbi da ih se razumije sa osmijehom, entuzijazmom i uzbuđenjem.

Opraštaju nam greške, ljutnje, strahove. Našoj nestrpljivosti odgovaraju strpljenjem, vole nas i žive bez nepromišljenog odustajanja, onda kada je teško. Zato onda, kada nas gurnu do kraja naših granica, pokušajmo se sjetiti da i mi to radimo njima, svaki put kada ne razumijemo šta žele. Vaše dijete svakodnevno pobjeđuje u stotinama malih borbi, kako bi vama predstavilo šta želi. Zapitajte se koliko ga puta niste uspjeli razumijeti?

Preuzeto sa stranice Nan Tolbert

Svi mi kroz život nosimo krst na leđima, a Milan Šipka u knjizi “Zašto se kaže” objašnjava ovaj izraz.

Kada je Pontije Pilat osudio Isusa Hrista da bude razapet na krstu (i pri tom, ritualno perući ruke, izgovorio riječi: “Ja nisam kriv u krvi ovog pravednika”), osuđenik je, prema Bibliji, predat vojnicima, koji su ga izvrgli ruglu. Zbog optužbe da se izdavao za novog cara, ogrnuli su ga skerletnim ogrtačem, a na glavu su mu stavili vijenac od trnja govoreći: “Zdravo, care judejski”.

Prema svjedočenju jevanđelista, Isus je umro u velikim mukama (otuda i izrazi Isusove muke i napatiti se kao Isus Hristos). Pošto su mu se narugali prikazujući ga kao kralja sa skeletnim ogrtačem i trnovom krunom, obukli su ga u njegove haljine i, zajedno s dva razbojnika, poveli na Golgotu, brdo iznad Jerusalima, da ga razapnu na krstu. Usput su ga tukli, pljuvali i ponižavali.

Zbog optužbe da se izdavao za novog cara, ogrnuli su ga skerletnim ogrtačem, a na glavu su mu stavili vijenac od trnja govoreći: “Zdravo, care judejski”.

Jevanđelisti različito opisuju Isusov put do Golgote, ali svi svjedoče o njegovim velikim patnjama. U Jevanđelju po Jovanu stoji da je Isus, uz sve muke, morao do stratišta nositi teški krst na kome će biti razapet.

“I noseći krst svoj, izađe na mjesto koje se zove Košturnica, a čivutski Golgota”, bilježi jevanđelist Jovan.

Upravo iz ovog biblijskog opisa ponikao je izraz nositi (svoj) krst, sa značenjem – nositi svoje patnje , živjeti pod teretom velike muke i nevolje, imati zlu sudbinu.

Na samoj Golgoti Isusa su dočekale nove muke. Po Mateju:

“Dadoše mu da pije ocat pomiješan sa žuči i, okusivši, ne htje da pije. A kad ga razapeše, razdijeliše haljine njegove, bacivši kocke. I sjeđahu ondje te ga čuvahu. I metnuše mu više glave krivicu njegovu napisanu – Ovo je Isus, car judejski. Tada raspeše s njima dva hajduka, jednoga s desne, a jednoga s lijeve strane. I koji prolažahu, huljahu na nj mašuši glavama svojima. I govoreći: ‘To koji crkvu razvaljuješ i za tri dana načinjaš, pomozi sam sebi. Ako si sin Božji, siđi s krsta.”

Upravo iz ovog biblijskog opisa ponikao je izraz nositi (svoj) krst, sa značenjem – nositi svoje patnje , živjeti pod teretom velike muke i nevolje, imati zlu sudbinu.

Po Isusovim patnjama na Golgoti, ime tog brežuljka, u prenesenom smislu –golgota, označava danas velike muke, mučeništvo, patnje i stradanja. Isto značenje ima i riječ kalvarija (od Kalvarija – latinsko ime za Golgotu).

“Tako su iz biblijske legende i stradanja Isusovog nastala tri izraza – muke Isusove, nosiš (svoj) krt i golgota, odnosno kalvarija”, zaključuje Šipka.

Jedno žensko telo prolazi kroz čitav proces razvoja, a najveći da je ugodi svima. U prirodi je da insan bude deo mase. U početku se ne postavlja pitanje ko čini tu masu, neretko se lični osećaj zatrpava očekivanjima.

Telo jedne žene, osobe, nije odraz nečije duše. Odraz je prirode, Božjeg stvaranja, magije.

Ni jedna osoba se ne duplira, ni jedna osoba nema iste ćelije koja ima osoba do nje. I još važnije, telo ne biramo. Ali biramo reči.

Iako birate reči, one su prljave. Pune su masnoće, znate, pune su strija koje lahko uočavate na telu jedne žene koja ih je dobila trudnoćom, gubljenje na težini, jednostavno prirodnim procesom.

Vaše reči nisu uslovljene prirodom.
Sami ih birate.

A ipak, vidite, nisu u najreprezentativnijem izdanju.
I ovo nije osuda, osude se ne nalaze na baš svakom kraju. Osude su za nesnađene, nepronađene, izgubljene i ugruvane u košmar u koji su upali sami.

Ovo nije jedan feministički pokret, možda je ovo, samo, običan tekst i obična tema, ali više voleh naizgled obične stvari čiju posebnost spoznaš kada se predaš.
Jer žene to jesu.
Ljudi, prirodni i svoji.
Posebni.
Ništa manje od toga.

Preuzeto sa: instagram.com

Commuovere (italijanski): biti dotaknut, doslovno “pomjeren sa mjesta”

Dor (rumunjski): čežnja za osobom, mjestom ili stvari koju volite a ne možete doći do nje

F/pirgun (פירגון) (hebrejski): gunđanje i lažni ponos i sreća za tuđe uspjehe

Geborgenheit (njemački): osjećaj sigurnosti i zaštićenosti

Mamihlapinatapei (Yagán, n.): pogled između ljudi koji odražava obostranu želju i neizgovorene riječi

Mерак (turcizam, često korišten na našim prostorima, posebno u kafanama): ovo vam ne moramo objašnjavati, probajte nekom prevesti

Morgenfrisk (danski): osjećaj naspavanosti i odmornosti

Nakama (仲間)  (japanski): najbolji prijatelj, bliski prijatelj, neko za koga osjećate duboku platonsku ljubav

Nakakahinayang (Tagalog, n.): osjećaj žaljenja za propuštenom prilikom

Onsra (Boro, v.): osjećaj ljubavi koja neće trajati

Querencia (Spanish, n.): sigurno mjesto iz kojeg crpite energiju

Retrouvailles (francuski): osjećaj ponovnog zajedništva(primjer:okupljanje na godišnjici mature)

Sprezzatura (italijanski): nonšalantnost skrivena ispod truda i rada

Shemomechama (შემომეჭამა) (Georgian, v.): jesti čak i kad ste siti čisto zbog užitka

Tyvsmake (norveški): probavati ili jesti male zalogaje kada mislite da vas niko ne gleda, pogotovo dok kuvate

Utepils (norveški): užitak u pivu vani, naročito tokom ljeta

Vorfreude (njemački): intenzivan užitak u nečemu što tek treba da se desi, radost iščekivanja

Ya’burnee (يقبرني) (arapski, fraza): osjećaj da biste radije umrli nego ostali bez određene osobe

Moramo priznati da smo se zabavili otkrivanjem novih riječi, koje bi nam trebale u određenim momentima. Lolina redakcija upravo osjeća utepils i želi vam odličan provod u narednim danima.

Slična situacija dogodila se devetogodišnjakinji Eli, a koja pokazuje da djeca uzimaju sve k srcu i da ih vaše riječi bole. Eli je odbila da spremi svoju sobu, posvađale se sa svojom mamom, a onda su pale teške riječi.

Pazite sad: Eli je rekla svojoj mami da želi biti prodana na e-Bayu, jer se nije osjećala dijelom porodice. Mama joj je odgovorila kako je niko ne bi kupio.

Nakon toga, Eli je napisala pismo mami. Nakon izvinjavanja, ovih nekoliko rečenica slomilo je srca roditelja širom svijeta. “To što si mi rekla da me nikada niko ne bi kupio slomilo mi je srce. Sada barem znam koliko me se stidiš.”

Djeca zaista znaju probuditi osjećaj grižnje savjesti, zar ne?

Nakon ovog pisma one su se naravno pomirile, ali je njihov primjer, sigurne smo, poslužio drugim roditeljima da shvate u čemu griješe.

Nakon što je ovo pismo izašlo u javnost, javili su se i drugi roditelji. Jedna od majki, Liza Smit podijelila je svoje iskustvo: “Moja ćerka je nacrtala crtež i zatražila od mene i supruga da se potpišemo na poleđini. Nakon što smo to uradili, okrenula je stranicu i pokazala nastavak teksta u kojem je pisalo kako smo se muž i ja upravo složili da njenu sestru damo na usvajanje. Izgledalo je da smo potpisali to.” Je li ovo bila poruka njihove ćerke da je vrijeme da malo više pažnje obrate na nju?

Druga mama, Ema Benet, podijelila je fotografiju to do liste koju je otkrila u sobi svog devetogodišnjeg sina, koji je planirao pobjeći od kuće. Sve su to samo primjeri, koji su pokazatelj kako roditelji nekad ne obraćaju dovoljno pažnje na svoju djecu ili ih nenamjerno povrijede svojim riječima.

Djeca shvataju sve ozbiljno, zato trebate paziti šta im i na koji način govorite. Izgovorena riječ se ne može vratiti, a može ozbiljno naštetiti djetetu i trajno uništiti vaš odnos.

I možda vama sve ovo djeluje kao “simpatično” i “zabavno”, ali riječi imaju veliki uticaj ne samo na djecu već i na ljude oko vas. Pažljivo s tim oruđem.

Svakako da i vi i djeca često izgovorite mnogo toga što ne mislite, jer vas ponese trenutak. Ali u njihovim razvojnim fazama, svaka riječ ostavlja neki trag. Kakve tragove vi želite da ostavite?