Otac može biti odgovoran. Može ići redovno na roditeljske sastanke, može da prati napredovanje svog deteta, može biti zabrinut  kada se dete razboli. Može redovno da plaća alimentaciju, ako je situacija takva.  A može i sve suprotno od toga. Može mu se, jer je takav otac.

Očevima se cepa košulja kada se dete rodi. Očevi tada časte. Neki očevi se tada raduju, neki misle da se raduju, neki se prave da se raduju. Neki se kriju.

Tate su već druga priča. Nije svaki otac tata, kao što ne mora svaki tata da bude otac,  jer tatom te proglašava dete. Tata je titula koju moraš da zaslužiš. Koliko god je lako definisati oca, toliko je teško odrediti kada se otac pretvara u tatu.

Viđao sam očeve koji su vrlo brižni, naročito sa bebama. Viđao sam ih kod zubara, kod lekara, u zoološkom vrtu, cirkusu ili školi. Na svadbi. Lako se među njima prepoznaju tate, mada se mnogi ne upuštaju u tu procenu. Smatraju da je dovoljno to što je otac odgovoran i što mu se dete obraća sa „tata“. Jer mnogi očevi bi da budu tate bez da se stvarno potrude da razumeju ko je tata i zašto je tata.

Nisu očevi obavezno krivi za to, mnogi od njih su imali oca, a nisu imali tatu. Mada su verovali da imaju ili su ih u to drugi ubeđivali.

Zato svaki otac svakoga dana treba da se preispituje da li je tata ili je otac.

Tata može da bude strog, može da podvikne. Tata može da se naljuti, sve može kao i otac. Jedino što tata ne bije, batine su za očeve. Ali tati  je dete uvek na prvom mestu, pre svakog posla, hobija i svake zabave sa društvom. Očevi su više za red. Tate se ponekad prave da zavode red, ali svi znaju da tata samo traži način da dostojanstveno popusti.

Očevi mogu biti nezadovoljni, tate tuguju. Otac je ponosan, tata je srećan. Otac se penje na kamen koji je tati pao sa srca. Otac tvrdi da moraš bolje. Tata ti kaže da možeš bolje. Sledeći put. Otac veruje u tvoje sposobnosti, tata veruje u tebe. Čak i kada ne možeš da dobaciš do koša ili da rešiš zadatak iz matematike.

Otac misli da je njegovo dete bolje od druge dece, tata se ne bavi drugom decom nego svojim detetom, kakvo god da je. Tata se ne takmiči. Otac očekuje rezultate, tata osmehe.

Očevi, kada se skupe, hvale se svojom decom ili zavide jedni drugima. Kada se sastanu tate oni se raduju ili pate zbog tuđe dece kao da su njihova jer znaju kako je svakom tati.

Otac je prisutan, a tata je tu. Čak i kada ti nije blizu jer je na putu ili ne živi s tobom.

S ocem možeš da budeš prijatelj, čak i drugar, tata je uvek i samo tata.  Nema dodatnih kvalifikacija. U životu možeš da naiđeš na muškarca kojeg ćeš smatrati drugim ocem, ali tata može biti samo jedan.

Pravi tata uvek za sebe misli da je loš tata. Jer dobar tata zna šta je sve mogao da uradi bolje, a iz ko zna kog razloga nije. Tatu bole greške koje je napravio, grube odluke i reči koje je pravdao vaspitavanjem. Tata sebi minuse upisuje debelim crtama, a tvoji plusevi su mu kao soliteri. U stalnom je strahu da je samo otac, srednje slovo.

Otac misli da sve što radi radi za tvoje dobro. Otac misli na tvoju budućnost. Tata misli na sadašnjost. Tatu ne možeš da razočaraš, ali možeš da ga povrediš.

Možeš misliti i tvrditi za sebe da si dobar otac, a to mogu i drugi da potvrde. Ali samo tvoje dete može da kaže jesi li ili nisi dobar tata. Tuđi komplimenti su tu beznačajni.

Oca ti zovu kada nešto zabrljaš. Ako ti kažu da dovedeš tatu,  očekuju da dođe otac. Jer otac zna da kazni, dok tata pokušava da razume. Ali kada te druga deca kinje jer zvanično nemaš oca ili nije deo tvog života uvek govore kako nemaš tatu. Deca znaju da svako ima oca, ali da je nedostatak tate bolan.

Oca možeš da izgubiš. Tata je s tobom i kada nije tu. Bez obzira gde je, na ovom ili onom svetu. Tata  bdi nad tobom od kako si se rodio, najpre sluša da li dišeš, onda sluša kako dišeš, posle se brine gde dišeš, s kim dišeš i šta dišeš. S tatom pričaš i kada više nije tu, tek kada zauvek ode shvatiš koliko mu toga duguješ, neizrečenog. Ne zbog njega, njemu je dovoljno što postojiš, već zbog sebe.

Tata te nikada neće ostaviti, ako ode na kraj sveta naći će način da ti se javi, da te ohrabri. Da te pita i da te čuje. Neće te špijunirati čak ni kada iz daleka, skriven, gleda kako ulaziš u školu ili ideš na prvi ljubavni sastanak.

Nemoj nikada da pomisliš da je tata slabija verzija oca. Treba mnogo više snage i ljubavi, često i hrabrosti  da bi bio tata. Ali tatu moraš da slušaš, dok ocu možeš da se suprotstavljaš. Ko ne sluša tatu bolje mu je, možda, da ima samo oca.

Poneki otac može da bude svačiji junak ili idol. Tata je samo tvoj heroj. Njegovi podvizi su drugima beznačajne i svakodnevne stvari, a za tebe su pomeranje planina. I svaka njegova pohvala, koliko god da ih dobiješ, svakodnevno, vredi više od svake nagrade. Pitaj nekoga ko je dobio najveće nagrade, ako ne veruješ.

Tuđi očevi mogu biti viši, snažniji, pametniji ili bogatiji. Tata je najveći i najjači čovek koga znaš. Tatu ne porediš sa drugim tatama, besmisleno je, ne možeš imati boljeg tatu. Kao što ni on ne želi bolje dete od tebe, ako je tata.

Tata je majstor, tata-mata. Otac je kolac, ponekad samo novac.

Oca ti psuju. U psovkama nema mesta za tatu. Kada te vređaju preko tate, u toj uvredi uvek ima neke zavisti. Ili si „tatin sin“ ili ti je nešto omogućio „tatica“, koga nema sada da te odbrani.

Otac misli da pred njim ne treba da imaš tajne, tata kuca i kada ti ulazi u sobu. Otac te pita šta želiš, tata ti otvara vidike.

Ako si otac velika je šteta da ne pokušaš da budeš tata.

Što se mene tiče, ja sam odnedavno ćale.

Autor: Zoran Stanojević

Izvor: Centar E8

Otac može biti odgovoran. Može ići redovno na roditeljske sastanke, može da prati napredovanje svog deteta, može biti zabrinut  kada se dete razboli. Može redovno da plaća alimentaciju, ako je situacija takva.  A može i sve suprotno od toga. Može mu se, jer je takav otac.

Očevima se cepa košulja kada se dete rodi. Očevi tada časte. Neki očevi se tada raduju, neki misle da se raduju, neki se prave da se raduju. Neki se kriju.

Tate su već druga priča. Nije svaki otac tata, kao što ne mora svaki tata da bude otac,  jer tatom te proglašava dete. Tata je titula koju moraš da zaslužiš. Koliko god je lako definisati oca, toliko je teško odrediti kada se otac pretvara u tatu.

Viđao sam očeve koji su vrlo brižni, naročito sa bebama. Viđao sam ih kod zubara, kod lekara, u zoološkom vrtu, cirkusu ili školi. Na svadbi. Lako se među njima prepoznaju tate, mada se mnogi ne upuštaju u tu procenu. Smatraju da je dovoljno to što je otac odgovoran i što mu se dete obraća sa „tata“. Jer mnogi očevi bi da budu tate bez da se stvarno potrude da razumeju ko je tata i zašto je tata.

Nisu očevi obavezno krivi za to, mnogi od njih su imali oca, a nisu imali tatu. Mada su verovali da imaju ili su ih u to drugi ubeđivali.

Zato svaki otac svakoga dana treba da se preispituje da li je tata ili je otac.

Tata može da bude strog, može da podvikne. Tata može da se naljuti, sve može kao i otac. Jedino što tata ne bije, batine su za očeve. Ali tati  je dete uvek na prvom mestu, pre svakog posla, hobija i svake zabave sa društvom. Očevi su više za red. Tate se ponekad prave da zavode red, ali svi znaju da tata samo traži način da dostojanstveno popusti.

Očevi mogu biti nezadovoljni, tate tuguju. Otac je ponosan, tata je srećan. Otac se penje na kamen koji je tati pao sa srca. Otac tvrdi da moraš bolje. Tata ti kaže da možeš bolje. Sledeći put. Otac veruje u tvoje sposobnosti, tata veruje u tebe. Čak i kada ne možeš da dobaciš do koša ili da rešiš zadatak iz matematike.

Otac misli da je njegovo dete bolje od druge dece, tata se ne bavi drugom decom nego svojim detetom, kakvo god da je. Tata se ne takmiči. Otac očekuje rezultate, tata osmehe.

Očevi, kada se skupe, hvale se svojom decom ili zavide jedni drugima. Kada se sastanu tate oni se raduju ili pate zbog tuđe dece kao da su njihova jer znaju kako je svakom tati.

Otac je prisutan, a tata je tu. Čak i kada ti nije blizu jer je na putu ili ne živi s tobom.

S ocem možeš da budeš prijatelj, čak i drugar, tata je uvek i samo tata.  Nema dodatnih kvalifikacija. U životu možeš da naiđeš na muškarca kojeg ćeš smatrati drugim ocem, ali tata može biti samo jedan.

Pravi tata uvek za sebe misli da je loš tata. Jer dobar tata zna šta je sve mogao da uradi bolje, a iz ko zna kog razloga nije. Tatu bole greške koje je napravio, grube odluke i reči koje je pravdao vaspitavanjem. Tata sebi minuse upisuje debelim crtama, a tvoji plusevi su mu kao soliteri. U stalnom je strahu da je samo otac, srednje slovo.

Otac misli da sve što radi radi za tvoje dobro. Otac misli na tvoju budućnost. Tata misli na sadašnjost. Tatu ne možeš da razočaraš, ali možeš da ga povrediš.

Možeš misliti i tvrditi za sebe da si dobar otac, a to mogu i drugi da potvrde. Ali samo tvoje dete može da kaže jesi li ili nisi dobar tata. Tuđi komplimenti su tu beznačajni.

Oca ti zovu kada nešto zabrljaš. Ako ti kažu da dovedeš tatu,  očekuju da dođe otac. Jer otac zna da kazni, dok tata pokušava da razume. Ali kada te druga deca kinje jer zvanično nemaš oca ili nije deo tvog života uvek govore kako nemaš tatu. Deca znaju da svako ima oca, ali da je nedostatak tate bolan.

Oca možeš da izgubiš. Tata je s tobom i kada nije tu. Bez obzira gde je, na ovom ili onom svetu. Tata  bdi nad tobom od kako si se rodio, najpre sluša da li dišeš, onda sluša kako dišeš, posle se brine gde dišeš, s kim dišeš i šta dišeš. S tatom pričaš i kada više nije tu, tek kada zauvek ode shvatiš koliko mu toga duguješ, neizrečenog. Ne zbog njega, njemu je dovoljno što postojiš, već zbog sebe.

Tata te nikada neće ostaviti, ako ode na kraj sveta naći će način da ti se javi, da te ohrabri. Da te pita i da te čuje. Neće te špijunirati čak ni kada iz daleka, skriven, gleda kako ulaziš u školu ili ideš na prvi ljubavni sastanak.

Nemoj nikada da pomisliš da je tata slabija verzija oca. Treba mnogo više snage i ljubavi, često i hrabrosti  da bi bio tata. Ali tatu moraš da slušaš, dok ocu možeš da se suprotstavljaš. Ko ne sluša tatu bolje mu je, možda, da ima samo oca.

Poneki otac može da bude svačiji junak ili idol. Tata je samo tvoj heroj. Njegovi podvizi su drugima beznačajne i svakodnevne stvari, a za tebe su pomeranje planina. I svaka njegova pohvala, koliko god da ih dobiješ, svakodnevno, vredi više od svake nagrade. Pitaj nekoga ko je dobio najveće nagrade, ako ne veruješ.

Tuđi očevi mogu biti viši, snažniji, pametniji ili bogatiji. Tata je najveći i najjači čovek koga znaš. Tatu ne porediš sa drugim tatama, besmisleno je, ne možeš imati boljeg tatu. Kao što ni on ne želi bolje dete od tebe, ako je tata.

Tata je majstor, tata-mata. Otac je kolac, ponekad samo novac.

Oca ti psuju. U psovkama nema mesta za tatu. Kada te vređaju preko tate, u toj uvredi uvek ima neke zavisti. Ili si „tatin sin“ ili ti je nešto omogućio „tatica“, koga nema sada da te odbrani.

Otac misli da pred njim ne treba da imaš tajne, tata kuca i kada ti ulazi u sobu. Otac te pita šta želiš, tata ti otvara vidike.

Ako si otac velika je šteta da ne pokušaš da budeš tata.

Što se mene tiče, ja sam odnedavno ćale.

Autor: Zoran Stanojević

Izvor: Centar E8

Nije tajna da je biti roditelj veoma izazovno. Iako dolazi sa milion predivnih trenutaka, ne treba osporavati i one teške momente.

Mame širom sveta svakodnevno dele svoja iskustva dobrih i loših situacija na društvenim mrežama i na taj način se povezuju sa ostalim roditeljima, koji imaju savete i empatiju za njih.

Međutim, jedna majka se sada bori sa ogromnim brojem komentara, nimalo empatičnim.

Na svom profilu @bvd.juju na “TikToku”, privukla je pažnju velikim natpisom jednog videa: “Mrzim što sam majka”, u kom je govorila kako ona nije stvorena za majčinstvo.

– Neće svi ovo otvoreno reći, ali mrzim da budem majka, ponekad… zapravo – često – započela je.

Dalje navodi kako želi da bude sebi na prvom mestu, želi da “bude sebična i stavi svoje mentalno zdrvlje na prvo mesto”.

Ali, pošto je ona roditelj detetu sa posebnim potrebama, skoro sve njeno vreme i pažnja odlazi na njegovo vaspitanje.

– Biću direktna – nisam stvorena da budem mama – govori ova majka.

Nastavila je da objašnjava da nije očekivala da će roditeljstvo biti toliki izazov. Navodi da zbog brige oko sina ne ostaje mnogo slobodnog vremena za njeno mentalno zdravlje.

Niko ti ne govori koliko treba da budeš strpljiv. Toliko mi je potrebno vremena da budem posvećena njem, da više ne mogu. Ovo sam ja kada ne mogu. Moj sin me je držao budnim juče do šest ujutro. Spavala sam četiri sata, ako čak i toliko, sa snažnom migrenom – požalila se.

@bvd.juju♬ original sound – BAD JUJU

Koliko god da se iskrenost nekad ceni, mnogi su ovo shvatili kao poziv da prokomentarišu njene muke. Govorili su joj da pod hitno obriše ovaj video i da se “ne bruka”.

Drugi komentari navodili su da je nezahvalna i da žale njeno dete.

– Mnogi ne mogu da imaju decu. Koliko žena samo umire u staračkim domovima, same, jer nemaju nikoga. Ovo je bilo vrlo nepromišljeno – piše jedan korisnik, prenosi “TheSun.co.uk“.

Ne znam, evo, zgrčilo mi se nešto u grlu, stislo u želucu, a svijest prosto ne može da prihvati. Zamišljam nevjericu, strah, užas u očima djevojčice i dječaka dok njihov “voljeni” otac drži pištolj uperen u njih. I puca.

Teškom mukom kopam internetom. Isplivavaju strahote. U Hadžićima 25. februara ubijen četverogodišnji Smajo Ćesir, za čiju su smrt optuženi majka i očuh, koji su ga dugo fizički i psihički zlostavljali. Isto su mu činili i djed i baka. Sve ih je iritirao njegov plač.

Neka četiri mjeseca kasnije, Sarajevo. U kontejneru pronađeno mrtvo muško novorođenče zamotano u krvavu maramu. Majka mu je preko usta i nosa zavezala plavu krpu, ugasivši mu život.

Malo zatim, dvogodišnji Ajnur Smola iz Kaknja podlegao u zeničkoj bolnici. Očuh ga je divljački bacio na krevet i nanio mu teške povrede glave jer je zaplakao.

Sve ovo se zbilo 2014, u svega nekoliko mjeseci rukom “najmilijih” su ubijena djeca od tek dana, dvije i četiri godine. A koliko ih je prije i poslije…

Rijeke kritika. Što dijete nije raslo uz oca, ma da, baš se morala preudati, nije kao vidjela da je to jedan obični luđak, i majka je podjednako kriva… Komentari na društvenim mrežama su jezivi, najprizemniji oblik fašizma. Niko ne pita što dijete nije raslo uz oca i da li bi majka, eto možda, radije htjela da bude u sigurnoj kući, koje nema. Da li se možda obraćala nadležnima, a oni su istrajavali u pokušajima da zaštite svaku stranu, svačija prava. Šta su radili ljudi oko njih, koji su morali nešto primijetiti?

“Isprebijao me je šipkom i motkom, ubadao makazama, ekserom, pekao i goreo kožu cigarom, sekao žiletom… Sramota me je da pričam šta mi je sve radio…“ Čitam ovo istovremeno u jednim srbijanskim novinama i ne vjerujem. A vjerujem da žena koju je suprug tri dana držao zaključanu u kući u Kaluđerici i zlostavljao dok nije uspjela da pozove policiju, ne laže. Koliko hrabrosti i progutanog ponosa treba da izađeš i javno progovoriš o zvjerstvima koje ti je počinio neko koga si sam izabrao. Da s njim dijeliš dobro i zlo. Ne samo zlo.

I opet salve osuda. Sama ga je birala, ko joj je kriv, ko ju je tjerao da bude sa manijakom, bolesnikom, bilo joj je lijepo dok su se ljubili… Sve gadosti svijeta u površnim komentarima. Svaki stoti se zapita šta je tu istu ženu nekad ranije gurnulo u zagrljaj takvom istom čovjeku, kojem je rodila troje djece. Da li je neka muka, bezizlazna situacija ili, prosto, ljubav. Ona najčistija, kad nekome vjeruješ do srži, pa previdiš one najsitnije detalje koji je možda trebalo da budu opomena.

Ali, ljubav se ne posmatra kroz lupu, nije to uzorak za mikroskop ili hemijsku analizu. Ona te ogoli, pa povjeruješ da je neko, tek, malo više ljubomoran, posesivan ili zaštitnički nastrojen. Da to što lako mijenja raspoloženja, ponekad preglasno priča, začas zagalami, zna izreći teške uvrede ili se, pak, zaključa u neki svoj svijet, bude nedodirljiv i odstutan, znak da ga pustiš, proći će.

Ne razmišljaš da se bori sa vlastitim demonima, već često čak kriviš sebe, ili neke okolnosti. Ne baviš se naukom, psihologijom ličnosti, pedagodgijom, metodologijom, psihijatrijom, jer nisi sto stručnjaka u jednom, već jednostavno čekaš potvrdu one nekadašnje ljubavi i vjeruješ da će sve doći na svoje.

Mada, kad se desi zlo i krene poplava  komentara, pametni smo da pametniji ne postoje. Sve sami eksperti. Seciramo slučaj iz svih uglova. Ja prva znam ponešto reći, osuditi, naglas razmišljati gdje joj je pamet bila da živi sa nekim takvim, pa pregrizem jezik, jer se sjetim da niko priseban ne bi pomislio da je ljudsko biće koje vodi iole normalan život, sa kojim liježeš i budiš se, sposobno za krajnju neljudskost. A tako je, vjerujem, bilo i među četiri zida ovih upropaštenih porodica. Svaki znak labilnosti je pripisivan lošem momentu. Njih više je bilo ventil za loše dane, besparicu, razočarenje, beznađe.

Naučeni smo da do krajnjih granica trpimo, jer je razvod sramota, biti dijete rastavljenih roditelja ne tuga već još veća sramota, ostaviti tiranina kukavičluk i bijeg od života koji, jelte, nije samo med i mlijeko. Trpi, izdrži, proći će. Čula sam jednu ženu kako govori da majke danas sigurno neće vaspitati svoje kćerke da budu domaćice. Prosto, kaže žena da su prošla ta neka vremena. Ipak, znam da i ona, negdje na dnu srca, očekuje da njena kćerka sutra bude dobra supruga i majka, da joj je kuća vazda čista i sve ovce na broju, jer, u suprotnom, to bi bio poraz nje kao mentora. Džaba, inficirani smo time.

Nisam pozvana, nit želim da upirem prst, nezahvalno je više nego možda u bilo kojoj drugoj situaciji, ali krivicu za porodično nasilje, koje ne samo da ne jenjava, već kod nas kao da se tek budi, pripisujem koktelu baš tog nasljeđa, urezanih tobože vrijednosti i vaspitnog  tereta koji kod nas ide kao dio rodnog lista i miraza, i nepostojanja sistemskog rješenja da ne liječimo posljedicu već uzrok – svako ko nije podoban da bude dio društva, kolektiva, zajednice treba da bude prepoznat i izolovan, na neki adekvatan način. Mi, nažalost, rijetko takve “sistemski” uočimo na vrijeme, pa nam se dešava da dobri muž preko noći postane zlikovac, blagi komšija poremećeni manijak, poznanik pedofil ili rođak ubica.

A nešto je na to ukazivalo i u međuvremenu, samo o tome ćutimo po hijerarhiji. Nek prljavi veš ostane unutar porodice, nek rodbina ne širi dalje, nek se komšije prave gluve i nijeme, učitelj da drži jezik za zubima, prijatelji da zažmire na jedno oko, nadležni da čekaju zvaničnu proceduru. Jer, što nije zateftereno, nije se ni dogodilo. A patologija samo buja. Prikrivamo devijacije zbog stida i straha od osuda, a sistem uporno čeka da zvanično zbacimo tu koprenu.

Teško vrzino kolo, koje, nema nam druge, moramo sami raspetljavati.

Manje javno podučavati o silikonima, pradama, koktelčićima i selfijima, više o samopoštovanju i vjeri da svaka teška priča ne mora imati tužan kraj. Ukazivati na probleme i pozivati da nasilnici budu procesuirani. Da se ne stidimo priznati da smo, eto, pogriješili u izboru. Da ne trpimo ničije demone, zbog toga što se bojimo kako ćemo sutra prehraniti djecu. Da stvaramo generacije žena koje će biti svjesne svojih vrijednosti, snage i hrabrosti. Da ne ostaju s nekim ko im stavlja nož pod grlo, jer nemaju kud. Da nije sramota da pokupe i odvedu svoju djecu, pa makar i pod drvo u parku. Da mora postojati rješenje! Opet sistem i samo sistem.

Jer, žene mogu sve, samo su nas ubijedili u suprotno.

Autorka: Jelena Pralica, novinar Nezavisnih novina

Marko i Ranko

Sjećam se Marka Kukičića. Zvali su ga Kuk i stan mu je ispod mojeg u zgradi u Mladenovićevoj u Zagrebu, preko puta trgovačkog centra. Taman 1990. se oženio, a 1991. je dobio prvo dijete, sina Ranka. Sjećam Markove mame, Dragice, koja je relativno naglo umrla kasne 1991… 1992. je dobio drugo, a 1994/5. treće dijete, dvije kćerke Brankicu i Jelenu. Žena mu je otvorila frizerski salon koji je propao sredinom dvijetisućitih. Skupa sa salonom i žena je propadala, preminula je sredinom 2006. od tuberkuloze, ili kako se tada šuškalo, od alkoholizma, jer su neki susjedi primijetili da, kad se vraća kući, tetura i smrdi po alkoholu.

Kasne 2006., za Božić po gregorijanskom kalendaru, prvi put sam iz njihovog stana čuo uzvike: “Nemoj me tući”, udarce, uzvike boli, i kao svaki odgovoran građanin sam zvao policiju. To se ponavljalo nekoliko puta poslije, i svaki put sam zvao policiju (gotovo svakodnevne međusobne glasne svađe nisam prijavljivao). Ne znam što je dalje bilo s mojim prijavama, samo znam da je jednom na skupu stanara, Marko došao pijan i krenuo tući predstavnika firme koja je nudila program održavanja zgrade. Bili smo zgroženi i ispričavali smo se predstavniku.

Kasnog ljeta 2012. sam opet čuo svađu iz njihovog stana, a onda, kao u nekom filmu, Ranko i Marko su izašli van na parkiralište i izgledalo je da će se potući. Ranko je Marka glasno vrijeđao, do tučnjave nije došlo, glave su se rashladile, a 25.9. 2012. Marko je umro. Svi stanari smo solidarno dali nešto novaca za pomoć djeci (sigurno im nije trebalo samo to), Ranko je završio srednju, a sestre su još bile u srednjoj. Nitko nije znao kako žive i čim se bave, sve dok jednog dana nismo primijetili da Ranko često ulazi u zajednički podrum od zgrade, a nakon njega obično ulazi nepoznata osoba u taj isti podrum i izlazi nakon par minuta.

Neki još nisu kopčali situaciju sve dok nisu našli omamljenog Ranka kako spava pred nekim vratima, ne znam je li to bilo pred vratima stana ili stubišta ili nečeg trećeg. Neki su susjedi tada pričali da su jako zatvoreni i da nisu sigurni koliko im Kukičići u kontaktu sa susjedima vjeruju. U to doba smo moja djevojka Maja i ja taman dolazili odnekud, parkirali auto i vidjeli Ranka kako je naglo propao u licu.

Maja je u trećoj sekundi definirala problem, a ja sam se nadao da je samo loše spavao, makar sam znao da je Maja u pravu. Nakon toga sam Ranka viđao u sličnim izdanjima, u zadnje vrijeme sam ga češće susretao, izgledao mi je mrvicu zdravije (ili sam se ja navikao na njegov izgled), a krug se zatvorio prije 4 dana, navečer, kad sam, izlazeći iz stana vidio policiju s rotirkama kako dolazi u naše parkiralište. Susjeda iznad mene, sutradan ujutro mi je rekla da se Ranko predozirao, a druga susjeda, sve je potvrdila, napomenula je da je došla hitna pomoć, “normalna” policija i krim policija.

Ne znam koliko je momak imao šanse, oba roditelja nedorasla situaciji, i državu nedoraslu situaciji. Državu koja se bavi pitanjem smiju li homoseksualci odgajati djecu, više nego pitanjem smiju li alkoholičari odgajati djecu. Od valjda svoje 12 godine, ako ne i ranije, gledao je Ranko svoju majku oblokanu, a od oca je mogao naučiti jedino kako na problem reagirati tučnjavom. Nikome od njih nije mogao povjeriti svoje male velike brige, nitko od njih ga nije mogao utješiti, nitko od njih ga nije mogao razumjeti – a oba roditelja fizički prisutna, uz policiju i Centar za socijalni rad potanko obaviješteni o svemu. Ja sam to učinio, lično i personalno, već u prvoj prijavi.

Zadnje dvije godine svog života, Ranko je tražio ljubav i srodnu dušu. I našao je, u 8 godina starijoj djevojci koja je, kao i on, dijete razorene obitelji i koja je, kao i on, bol smirivala drogom. Jučer, na Rankovom sprovodu nitko je nije htio pogledati, jer, “ona ga je skroz navukla i upropastila, ona je hodajuća nevolja, ona je zlo”. Lako je stvarati mitove. Ja se te djevojke sjećam od svoje 6 do 18 godine – išli smo zajedno u školu. Svi smo znali da ima problema kod kuće, ali to se nikad nije vidjelo ni na ocjenama, ni na ponašanju.

Naprotiv, bila je zrelija od mene, ne zato što su djevojčice inače zrelije od dječaka, nego još i povrh toga. Išli smo skupa i u gimnaziju, mada smo tad već rjeđe komunicirali, uspješno smo je završili, a onda, život nas je odnio na različite strane. Da nas je u bilo kojem trenutku tijekom tog školovanja netko stavio jednog kraj drugog i rekao: “Jedan od ovo dvoje će biti narkoman”, 90 od 100 ljudi koje nas je oboje poznavalo bi tipovalo na mene. Uostalom, ja bih tipovao na sebe. A za Rankovu djevojku još uvijek mislim da je to neka nepoznata zla sestra blizanka od moje nekadašnje školske kolegice.

I eto, nema nekog zaključka. Otac mi je pričao da je, 1980., kad se doselio u Mladenovićevu i vjenčao s mojom majkom, isto čuo krikove i udarce iz stana Kukičićevih. Tada mladi Marko i njegov otac su se tukli. On je pak nadobudno ih išao rastavljati pa je popio batine od obojice, takve da je idući dan plakao na poslu od bolova. 36 godina kasnije, onog dana kad su se Marko i Ranko svađali na parkiralištu, došlo mi je da siđem i kažem da se tako stvari ne rješavaju, ali Maja me samo krvnički pogledala i rekla: “Ne ideš ti nikamo”.

Nitko ne ide nikamo. Mijenjaju se samo nijanse. Tavorimo u blatu bezvrijednih prepucavanja nesposobni da uočimo realnost.

Zoran Tučkar

P.S.

Izmijenio sam imena i lokacije, ali priča je itekako stvarna i događa se u Zagrebu.