Pritisnuti raznim mukama, uglavnom u nedostatku dovoljno vremena da se posvete svom detetu onako kako bi želeli, a u strahu da ih ne prepuste pošastima modernih tehnologija (svetu pametnih telefona i ne tako pametnih jutjuberskih gurua) današnji roditelji nasumično upisuju decu od najranijeg uzrasta na brojne aktivnosti, i u strahu i strepnji čekaju polazak u školu.

Profesor o završnom ispitu i tome zašto je srpski jezik ponovo NAJLOŠIJE urađen: ”Nije dovoljno da učenik zna šta je pridev, ako ne ume da ga prepozna u konkretnoj rečenici”

Često ćete čuti priču kako je bilo mnogo bolje kada su se deca upisivala u školu koja je detetu najbliža. Danas to nije praksa i svi sa setom govore o tome, a opet većinu kao da neka sila vuče da upisuju decu po preporuci „znalaca materije“.

Koliko je prosveta izašla na tržište shvatio sam pre dve godine, posećujući rođendane predškolske grupe svog najstarijeg sina i slušajući žustre debate na temu „kome poveriti dete, koja učiteljica/učitelj i koja je škola najbolja“. Za one koji ne znaju o čemu pričam, to otprilike izgleda ovako – „dobro obavešteni roditelj“ započinje debatu o predstojećem upisu dece u školu. Potom počne da prosipa zastrašujuće informacije o pojedinim prosvetnim radnicima dok ne izbezumi okupljenu grupu i ubedi je da su na korak od katastrofalne greške, koja će za posledicu imati neuspešno školovanje njihove deca. Na kraju ovog performansa, kada očaj potpuno zavlada prostorijom, kao mađioničar iz praznog šešira „obavešteni roditelj“ vadi rešenje: „Ništa ne brinite, sva sreća pa ja znam gde ćemo decu“.

Kome ne bi laknulo, zar ne? Tako se žestoko lobiranje razvilo po igraonicama, vrtićima, frizerskim salonima, ulicama… Pozitivne i negativne informacije o sirotim prosvetnim radnicima, izloženim na vaspitno-obrazovnoj berzi, putuju brzinom svetlosti, a oni zaglavljeni između svakodnevnih školskih obaveza i ne slute do koje mere ih svemoćno oko Saurona skenira, prihvata ili odbacuje.

U kojoj meri su se stvari otele kontroli, više se ne proglašavaju boljim ili lošijim samo prosvetni radnici, već i čitave škole. Možda i možemo da prihvatimo da će jedan učitelj bolje raditi, ili da će njegov temperament ili stil više odgovarati našem detetu. Ali kako da prihvatimo ovu, zbogom pameti ideju, da su svi učitelji/nastavnici jedne škole dobri ili loši. Koliko god bilo neverovatno, argument „čula/čuo sam, veruj mi, znam pouzdano“, često nadjača razum. Ne bili ostali u ovoj „igri katedri“, i prosvetni radnici budu uhvaćeni u mrežu čaršijskih glasina i postaju akteri borbe.

Pojedine škole u „borbu za prvake“ ulaze ispod svake pristojnosti i profesionalnog odnosa. Deca se dovlače, roditelji se vuku za rukave uz obećanja da će sve biti u najboljem redu, tj. da je samim činom upisa roditelj odradio najveći deo posla. Uz to se rečenica: „Mi smo najbolja škola u gradu (državi, kontinentu…)“, ponavlja grozničavo kao hinduistička mantra. To ne samo da je neumesno i neprofesionalno, nego i opasno, jer i školi i nastavnicima vezuje ruke da uspostavljaju ozbiljne kriterijume. Kada roditelj dovodi svoje dete u školu, on vam daje slobodu, pa i obavezu, da postavite stvari kako treba. Dobijate njegovu izgovorenu ili prećutnu saglasnost da u interesu njegovog deteta, ali i svih drugih, uređujete klimu u odeljenju kako najbolje umete. Ukoliko vi dovlačite roditelja i dete, prećutno ili na glas potvrđujete da će to dete imati na ovaj ili onaj način povlašćen položaj, što će potkopati i vaš autoritet kao odeljenskog starešinu, ali i pravi interes tog deteta i tih roditelja, a to je da se razvija i raste u fer uslovima. Ako postoji i jedno dete u odeljenju koje je pošteđeno pravila, vi zapravo nemate odeljenje, a ni to dete odeljenske drugove, sebi ste vezali ruke, a njemu odmogli.

Da bi svima nama koji smo umreženi u ovom procesu bilo bolje, moramo biti bolji. Škole i zaposleni u njima moraju poštovati i pisane i nepisane granice pristojnog. Savete o tome gde da upišu svoje dete roditelji treba da traže od kompetentnih sagovornika, školskih psihologa i pedagoga ili bar onih čiji savet vredi poslušati. Periodi u životu škola su ciklični i svaka škola ima svoje uspone i padove kao prirodan tok razvoja.

I zato, uživajte u svom detetu i njegovom odrastanju, posmatrajte njegov polazak u školu kao nešto lepo, što i jeste. Ne kažem da razlike među nama ne postoje, kao naravno i u svakoj profesiji, ali opet velika većina prosvetnih radnika odgovorno i savesno rešava zadatke koje su im povereni. Čitav proces može i treba biti takav da se deca brzo i lako prilagode, opet ako mu pristupimo sa panikom i nepoverenjem otežaćemo svim akterima, detetu najviše.

Bez panike i straha krenimo u susret izovima koje nosi prolećni upis prvaka u škole, a sve za dobrobit budućih prvaka.

Autor: Vladimir Mićović, učitelj 4. razreda OŠ ”17.oktobar” iz Jagodine/ Zelena učionica

Retki su oni roditelji koji nisu ponosni na uspehe svoje dece. To je još snažnije izraženo kada ona odrastu i kada su, kao odrasli sinovi i kćeri, uspešni u svom profesionalnim i privatnim životima. I deca su ponosna na uspehe svojih roditelja, ali postoji jedna bitna razlika: roditelji uspehe svoje dece smatraju svojim uspehom, a deca uspehe svojih roditelja ne smatraju svojim uspehom. Ona smatraju da je pred njima budućnost u kojoj tek treba da se dokažu.

Životni uspeh je relativan i subjektivan pojam, a ovde ga koristimo da označimo socijalni uspeh, to jest onu uspešnost u životu koju socijalno okruženje smatra takvom. Socijalna uspešnost roditelja bitno utiče na razvoj njihove dece i to, sudeći prema iskustvu, ne nužno pozitivno. I zato se pitamo koje probleme u razvoju imaju deca uspešnih roditelja, očeva i majki.

Roditeljski uticaj

Glavno psihičko opterećenje koje po pravilu ova deca imaju jeste jedna unutrašnja prisila da i oni moraju da budu bar isto tako uspešni, ako ne i uspešniji od svojih roditelja. Ova prisila je nekada rezultat roditeljskog uticaja, njihovog zahteva da i ono mora biti uspešno kako bi dokazalo da je dostojno svog roditelja. Nekada roditelj svoj uspeh vidi kao početak jedne transgeneracijske uspešne priče, bilo da je to neko porodično preduzeće, bilo da je u pitanju neka profesija poput advokature, medicine, stomatologije itd. Takav roditelj je napisao životni scenario svom detetu, često i pre njegovog rođenja, a na detetu je da ga bespogovorno ostvaruje, ako ne želi da roditelja duboko razočara.

Nekada uspešni roditelji ne očekuju od deteta neki poseban uspeh, već mu prepuštaju da samo izabere svoj životni put. Ali, iako roditelji ne očekuju, to očekuje društveno okruženje. Dete uspešnog roditelja, koji je u većini slučajeva i neka vrsta javne ličnosti, niti je obično dete niti ima obično detinjstvo. Ono je u datom okruženju određeno kao „nečije dete”, tako da se u odnos prema detetu unosi i odnos prema njegovom roditelju. To je dete za koje okolina već zna da je predodređeno da jednog dana bude „neko”.

Biti „nečiji” sin ili kćerka je psihički opterećujuće za dete, zato što okruženje od deteta očekuje da bude „dostojno” svog uspešnog roditelja. Na taj način dete uspešnog roditelja nema pravo detinjstvo, već je pretvoreno u jednu vrstu dečje javne ličnosti. Posledica je da i ono dete na koje roditelji nisu vršili pritisak kakvo treba da bude kada odraste zaključi da je njegova životna misija da dokaže da je dostojno svog uspešnog roditelja. A ako to ne dokaže, ispada da je nesposobno i nedostojno.

Niko, pa ni prestolonaslednici nisu uspeli u životu samo zbog toga što su nečija deca. Iza svakog životnog uspeha stoji dugogodišnji sistematični rad, učenje, odricanje i zalaganje. A da bi neko mogao sve to, mora imati odgovarajuću motivaciju koja dolazi iz dubina njegovog nesvesnog. „Moram da uspem zato što sam nečiji sin”, nije dovoljna motivacija za uspeh. Zato ova deca često imaju problem tipa: „Moram da uspem, samo ne znam u čemu.”

Često i uspešni roditelji i njihova deca veruju u genetsku osnovu socijalnog uspeha. Takav roditelj podrazumeva detetov uspeh samo zato što ono nosi njegove gene. Ova genetska samouverenost je pogrešna, jer i da se uspešni roditelj ponovo rodi u novim, sasvim drukčijim okolnostima nema garancije da bi u svom drugom životu ponovo postigao uspeh.

Rizične situacije

Sinovi i kćeri uspešnih roditelja često sebi postavljaju cilj da što pre dostignu nivo svojih roditelja. Kako su njihova očekivanja od sebe samih veoma visoka, onda ni oni manji uspesi koje postižu za njih nisu pravi uspesi, tako da na njih ne deluju stimulativno. S obzirom na to da žure, ulaze u rizične situacije za koje još nisu razvili odgovarajuće sposobnosti pa su skloni neuspehu. S druge strane, kada se ne približavaju zadatom brzinom svojim visokim očekivanjima, tada su skloni da se razočaraju u sebe same i svoje sposobnosti, iako to kriju i od roditelja i od okruženja.

Čak ni onda kada i sami uspeju u nečemu, vođeni savetima svojih roditelja i korišćenjem njihovog društvenog uticaja, nisu zadovoljni sobom zato što znaju da im vlastiti uspeh ne pripada.

Autor: Zoran Milivojević/Zelena učionica

Psiholozi godinama upozoravaju na isto: ono što dete stalno sluša kod kuće, vremenom postaje način na koji govori samo sebi. Nije stvar u tome da dete stalno hvalite, već kako to radite. Nije stvar u tome da ga zaštitite od emocija, već da ih prepoznate. I nije stvar u savršenom roditeljstvu, već u doslednosti.

Samopouzdanje se ne gradi u jednom trenutku, već u malim, ponovljenim signalima koji detetu govore da je važno, viđeno i sposobno.

Rečenice koje dete pamti ceo život

“Primetio sam koliko si se trudio.”

Ovo je vrsta pohvale koja ima težinu jer opisuje ponašanje, a ne ličnost. Kada detetu kažete da je “pametno” ili “talentovano”, vezujete njegovu vrednost za rezultat. Ali kada primetite trud, učite ga da je proces važniji od ishoda. Upravo takva deca kasnije lakše podnose neuspeh, jer znaju da njihov trud nije uzaludan, čak i kada rezultat nije savršen.

“Tvoja osećanja imaju smisla.”

Deci ne treba roditelj koji će odmah da “reši problem”. Treba im neko ko će prvo da razume šta osećaju. Kada detetu pokažete da je njegovo osećanje legitimno, čak i kada ponašanje mora da se koriguje, šaljete mu poruku da nije samo u onome što proživljava. To smanjuje tenziju, ali i gradi poverenje.

“Važno je šta ti misliš.”

Samopouzdanje raste kada dete ima osećaj da učestvuje, a ne samo da sluša. Kada mu date prostor da kaže svoje mišljenje, makar u malim stvarima, učite ga da njegov glas ima vrednost. Istraživanja pokazuju da deca koja osećaju da se njihov stav uvažava razvijaju jači osećaj kompetentnosti i lične vrednosti.

Greške nisu kraj, već početak

“U redu je da pogrešiš.”

Mnoga deca vrlo rano nauče da greške znače neuspeh. Počinju da izbegavaju situacije u kojima bi mogla da pogreše, ne zato što ne znaju, već zato što se plaše kako će to izgledati. Kada dete stalno oseća pritisak da mora da bude savršeno, svaki zadatak postaje test njegove vrednosti.

Vremenom, takva deca prestaju da istražuju. Počinju da razmišljaju unapred šta bi moglo da krene po zlu, umesto da probaju. Radoznalost se smanjuje, sigurnost nestaje, a i najmanji izazov počinje da deluje kao rizik.

U porodicama gde se greške tretiraju kao deo učenja, a ne kao razlog za sram, deca razvijaju otpornost. Ne zato što su zaštićena od neuspeha, već zato što znaju da ih neuspeh ne definiše.

Ljubav koja ne zavisi od uspeha

“Volim te, čak i kada je teško.”

Ovo je možda najjednostavnija rečenica, ali i najvažnija. Kada dete zna da ljubav ne zavisi od njegovog ponašanja, uspeha ili raspoloženja, razvija unutrašnju stabilnost. To znači da njegova vrednost ne nestaje kada pogreši, kada padne ili kada ne ispuni očekivanja.

Deca koja odrastaju uz takvu poruku ne traže potvrdu spolja po svaku cenu. Ona je već imaju u sebi.

Na kraju, sve se svodi na ono što dete svakodnevno sluša. Trud je važan. Emocije su dozvoljene. Greške su prolazne. Ljubav je stalna. Iz tih ponovljenih poruka nastaje nešto mnogo dublje od samopouzdanja, mesto na koje dete može da se osloni kada sve drugo krene da se menja.

Izvor: ona.telegraf.rs

Roditelji često vjeruju da moraju da budu savršen uzor svojoj djeci. Međutim, psiholozi kažu da upravo trenuci kada roditelji pogriješe i zatim pokušaju da isprave grešku mogu da budu najvažnije lekcije za njih.

Dječja psihološkinja Beki Kenedi objašnjava da djeca dosta uče kada vide da odrasli preuzimaju odgovornost za svoje postupke i pokušavaju da poprave odnos nakon konflikta. Prema njenim riječima, to je jedna od najvažnijih strategija za izgradnju zdravih odnosa.

Kada roditelj napravi grešku, na primjer, povisi ton ili reaguje previše emotivno, a zatim se izvini i objasni šta se desilo, dijete uči nekoliko ključnih stvari:

Kenedi naglašava da djeca upravo kroz takve situacije razvijaju vještine koje će im kasnije pomoći u prijateljstvima, partnerskim odnosima i na poslu.

Drugim riječima, nije problem da vi, kao roditelj, pogriješite – problem nastaje onog trenutka kada ne priznate svoju grešku i ne izvinite se za postupke. Kada roditelj kaže, na primjer: „Žao mi je što sam vikao. Nije trebalo to da uradim“, dijete vidi primjer emocionalne zrelosti, prenosi B92.

Psiholozi zato smatraju da roditelji ne bi trebalo da teže savršenstvu. Važno je da djeca vide kako odrasli uče iz svojih grešaka i popravljaju odnos.

Takvi trenuci mogu postati snažne lekcije o povjerenju, empatiji i odgovornosti koje djeca nose sa sobom cijeli život.

Izvor: Nezavisne

I tako svako malo na društvenim mrežama neko zavapi kako će nešto da objasni detetu, uglavnom nešto što se kosi sa njegovim vaspitanjem, pravoslavljem, seksualnim opredeljenjem, kad najave prajd, kad muškarac nosi roze čarape, najviše cvile kako će detetu objasniti zašto se dva muškarca ljube na ulici i ovo me fascinira jer, evo, sto godina imam i još nisam videla ta dva muškarca. A i da jesam, ponašala bih se isto kao i kad se ljubi strejt par, prošla i pomislila kako je ljubav divna.

Elem, da se zaključiti da oni koji detetu kako otvori oči gurnu tablet u ruke da na miru popiju kafu, umesto u park, vode ga u igraonicu da se socijalizuje iako se celo prepodne socijalizovalo u vrtiću, čiju decu čuvaju babe jer su oni mrtvi umorni, rade, bokte, govore pusti me na miru, nemoj da si dosadan, a ima jedna ovde blizu mene koja svako malo urla na dete – crkla dabogda i kad sam te rodila! – imaju taj veliki problem kako da objasne detetu da svet nije onakav kako oni misle da treba da bude. Isti, jednobojan, nezanimljiv. Odmah znate da neće ni pokušati da izgovore kao ono dete – „različitost je lijepa“, nego će ga ubeđivati da je svaka različitost atak na njegov život i sve što uz to ide.

Ja bih, da mene neko pita kako nešto da objasni detetu, rekla – nemoj kumim te ništa da mu objašnjavaš, sve su mu već objasnili YouTube i TikTok.

Preksinoć je bilo drugo polufinalno veće Eurosonga i ako ste gledali, kao i uve, tu su se na sceni pojavljivali našminkani muškarci, pa obučeni kako manifestacija zahteva, pa s pokretima koji su ’nako, našem narodu feminizirani i odamah se digla buka – kako ja to detetu da objasnim. Kako će, mučen roditeljstvom, da objasni detetu ono što ga nije ni pitalo.

Pa bih ja da pitam, kako objasne detetu –

tate:

• da mu je majka lenja krava
• da proklinje dan kad se oženio
• kad ga savetuje da se nikada ne oženi
• da mu je ona druga baba glupa
• da mu je glupa učiteljica
• da mu je glup šef i da ga mrzi
• kad, nedobog, udare mamu
• kad kažu da su sve žene kurve
• kad psuju u saobraćaju
• kad ogovaraju od kuma do brata, a naročito njegovu ženu
• kad prisluškuju komšije
• kad kažu – nemam
• kad istresaju nos na ulici
• vrše malu nuždu gde stignu, samo okrenu svetu leđa
• bacaju smeće gde stignu
• zašto nisu uradili ništa da im ostave bar malo bolju zemlju od ove
• zašto ih ništa ne interesuje
• kako detetu objasne – glup si, nesposoban si, ista si ona tvoja majka

i tako dalje…

Mame:

• kako objasne da stalno vape da im dete kaže hvala što si me rodila
• da je tata nesposobnjaković, svi se snašli samo on ne
• da je tata kurvar i pijandura
• kako su žive kad im je dete iskidalo živce, pojelo džigericu i uopšte uništilo život
• zašto nisu bile pametne u onim situacijama – eh, da sam bila pametna, ja bih sad…
• zašto ostaju u brakovima koji se sastoje od vrištanja, svađa, optužbi, ćutanja jer odgovor zbog tebe/vas nije odgovor nego bezočna laž
• zašto su stalno umorne
• zašto ogovaraju najbolje drugarice i njihove muževe
• zašto ih ne uče da se druže sa decom sa posebnim potrebama, već ih uče da ih se klone kao da su to neke zarazne bolesti
• zašto ih uče da se rugaju i podsmevaju drugoj deci i…

uglavnom sve isto kao tate.

E, kad im to sve objasne, mogu da pređu na to zašto muškarac nosi roze čarape, zašto se dve čike ljube, zašto su „pederi“ neviđena opasnost po njegov život, veru, opstanak, veća nego globalno zagrevanje, prvo mesto u svetu po zagađenosti, veća nego reke deponije, veća nego što im u nasleđe ostavljaju poharanu i pokradenu zemlju dok su oni ćutali i gledali svoja posla plašeći se i da zidovi čuju.

Kad im objasne zašto poste, idu u crkvu, krste se kad prođu pored nje, a ne preksrte se kad lažu, klevetaju i mrze, tad mogu da se pozabave drugima.

Kad im objasne kako, gde i zbog čega su izgubili moral, naročito ako su jedna od javnih ličnosti koje kad slušate pomislite da bi laž trebalo da bude kažnjena doživotnom robijom jer postoje mnogo opasne laži, e tad mogu da se pozabave različitostima.

Dotle, svima koji postavljaju pitanje – a kako ja to sutra detetu da objasnim. Ništa se ne objašnjava sutra, nego danas.

I idite da vam to neko pogleda.

Izvor: mahlat.rs

Zavisnost od ekrana koja je postala deo svakodnevice

Sara Long (28) iz Midlendsa priznaje da je godinama bila “vezana” za telefon. Njeno korišćenje telefona dodatno se povećalo 2021. godine, kada je otvorila TikTok nalog “MumSaidWhat?!” tokom trudnoće sa prvim detetom.

“Kada sam postala mama, provodila sam sate skrolujući po telefonu između noćnih hranjenja i menjanja pelenaW, priznaje Sara, koja danas ima dvoje dece, trogodišnju Vilou i jednogodišnju Miju.

Trenutak koji je sve promenio

Prekretnica je nastupila kada joj je mala Vilou prišla i rekla:

“Mama, molim te, samo spusti telefon i igraj se sa mnom.”

“Nikada mi ranije nije rekla ništa slično i te reči su me pogodile pravo u srce”, ispričala je Sara za “Daily Mail”.

“U tom trenutku sam shvatila da svojoj ćerki dajem manje pažnje nego telefonu. Pitala sam se kako sam dozvolila da jedan mali uređaj bude važniji od mog deteta?”

Buđenje i promene u porodici

Shvativši da je dotakla “dno digitalne zavisnosti”, Sara je odlučila da uvede promene u svom domu. Zajedno sa partnerom Robom (27), uvela je nova pravila:

• Telefoni se više ne koriste za stolom tokom obroka.
• Večeri su rezervisane za “porodično vreme bez ekrana”.
• Sara sada često ostavlja telefon u kuhinji kako ne bi imala potrebu da ga stalno uzima.

Rezultati nisu izostali.

“Primetila sam da Vilou sada jede bolje, mirnija je i poslušnija. Kada moram da koristim telefon, više razume jer zna da sam s njom provela kvalitetno vreme”, kaže Sara.

Manje nervoze, više bliskosti

Otkako je ograničila korišćenje telefona, Sara tvrdi da se oseća srećnije, manje razdražljivo i povezanije sa porodicom.

“Kada Rob i ja provodimo veče bez telefona, oboje imamo osećaj da smo viđeni i voljeni. To nas je zbližilo”, iskreno priznaje.

Deca u digitalnom svetu – balans je ključ

Novo istraživanje kompanije “Openreach” pokazalo je da skoro polovina Britanaca (48%) priznaje da ih članovi porodice mole da odlože telefon kako bi više vremena proveli zajedno. Zanimljivo je da jedan od deset roditelja (9%) tvrdi da su ih deca opomenula zbog prekomernog korišćenja telefona.

Sara danas pokušava da svojoj deci pruži zdrav odnos prema tehnologiji:

“Verujem da deca treba da imaju određeno vreme za ekran – živimo u digitalnom svetu i moraju naučiti kako da ga koriste bezbedno. Ali važno je da mi, roditelji, budemo primer.”

Sara Long pronašla je ravnotežu između onlajn sveta i stvarnog života zahvaljujući rečenici koju nikada neće zaboraviti.

” ‘Mama, molim te, ostavi telefon’ – te tri reči su mi otvorile oči. Sada znam da ništa na internetu nije važnije od trenutaka koje provodim sa svojom decom.”

Izvor: ona.telegraf.rs

Tehnologija kao privremeno rešenje

“Kada sam gradila svoju karijeru, bila sam toliko rastrzana da sam se okrenula tehnologiji da zabavi moju decu. Počela sam da shvatam da se moja deca previše oslanjaju na tehnologiju umesto na pravu povezanost. Sada prioritet dajem porodičnom vremenu i trudim se da budem prisutnija i namernija u svom vremenu.”

Sa dvoje dece, višestrukim preseljenjima i stalnim poslom koji nikada ne prestaje, Mišel je bila zauzeta i stalno u “režimu preživljavanja”.

“Balansirala sam rokove, rukovodeće uloge i svakodnevnu logistiku. Živela sam u sistemu preživljavanja.”

Kao i mnogi roditelji, koristila je tehnologiju da zabavi decu. Nekad su to bile edukativne aplikacije, nekad crtaći koji su joj davali nekoliko minuta da završi mejl ili poziv. “Delovalo je kao win-win: deca su bila zabavljena, a ja sam mogla da ostanem na površini.”

Kada ekran postane norma

Međutim, počela je da primećuje promene: ćerke su sve manje tražile da se igraju zajedno, a češće posezale za uređajima pre razgovora.

“Jednog dana sam pogledala i videla obe moje devojčice, sedele jedna pored druge, zaboravljene u svojim uređajima, i nešto u meni se slomilo.”

Ovo nije bila samo navika — postajala je norma.

Skrivena cena prekomerne stimulacije

Deca su postajala nestrpljivija, dosada je postala nepodnošljiva. “Vožnja autom, čekaonice, pa čak i kratke pauze donosile su istu molbu: ‘Mogu li da uzmem tvoj telefon?'”

Ono što su tražile nije bio samo ekran, već stalna, laka stimulacija. Primećivala je isto i kod sebe: skrolovanje između poziva ili noću, traženje bekstva kroz tehnologiju.

“Ovo nije loše roditeljstvo niti loša tehnologija. To je ono što smo normalizovali u ime preživljavanja.”

Mišel je osećala krivicu. 2Radila sam najbolje što sam mogla, ali sam bila i na autopilotu. U tom procesu nesvesno sam modelovala upravo ono od čega sam želela da zaštitim svoju decu: distrakciju, preopterećenje i odsustvo prikriveno kao prisustvo.”

Male promene, veliki efekat

“Nismo radile detoks od ekrana. Počele smo da budemo namernije: u autu igre sa slovima. Za večerom razgovori. Povremeno crtanje ili gledanje filmova, bez skrolovanja i drugih ekrana. Ranije sam verovala da je moj najveći dar pokazivanje koliko žena može postići. Sada učim ćerke šta znači biti prisutan: usporiti, pogledati u oči, saslušati, izabrati vezu umesto pogodnosti. To nije pasivna ostavština. To je aktivna, namerna ostavština. U svetu koji nagrađuje performans nad prisustvom, potrebna je svest i hrabrost da se ona gradi.”

Pravila ekrana kod kuće

Mišel je uvela četiri jednostavna pravila:

Posmatranje navika: Ako su ekrani prva reakcija na dosadu, pitati se “zašto?”.

Prioritet stvarne povezanosti: Postavljati dublja pitanja deci, npr. “Šta te je danas nasmejalo?”

Povratak ritualima: Čitanje priča, društvene igre, mali trenuci sa namerom.

Biti dostupan: Deca ne trebaju savršenstvo, već roditelja koji je prisutan makar nekoliko minuta dnevno.

“U jurnjavi za uspehom mislila sam da im dajem sve. Sada znam: prava ostavština nije ono što gradimo, već koliko smo prisutni za one koje najviše volimo.”

Izvor: ona.telegraf.rs

Roditeljski stilovi razlikuju se kroz kulture i generacije, a svaki od njih ima svoje prednosti i nedostatke. Dok suvremeni pristupi roditeljstvu često naglašavaju emocionalnu toplinu, nježnost i osviještenost, stariji, autoritativniji stilovi djeci su često pružali nešto drugo – snažan osjećaj samostalnosti, odgovornosti i samoregulacije. Upravo su te vještine mnogima od nas kasnije olakšale snalaženje u odrasloj dobi.

Iako se danas neki od tih pristupa smatraju zastarjelima ili se čak kritiziraju u kontekstu modernog „nježnog roditeljstva“, brojna istraživanja i iskustva pokazuju da su određene navike naših roditelja imale dugoročno pozitivan učinak. U nastavku donosimo deset staromodnih roditeljskih praksi koje su se, unatoč promijenjenim okolnostima, pokazale itekako korisnima.

1. Obiteljski obroci kao prioritet

Redoviti zajednički obroci bili su važan dio obiteljskog života mnogih generacija. Istraživanje objavljeno u časopisu Preventive Medicine pokazuje da djeca koja redovito večeraju s obitelji imaju bolje socijalno i emocionalno zdravlje. Tijekom tih naizgled običnih trenutaka uče komunicirati, rješavati sukobe, izražavati emocije i jačati osjećaj pripadnosti.

Osim emocionalnih dobrobiti, djeca koja sudjeluju u obiteljskim obrocima često ostvaruju bolje školske rezultate, imaju kvalitetnije odnose s vršnjacima i bolje opće zdravstvene ishode. Iako je u današnjem užurbanom načinu života ponekad teško uskladiti rasporede, zajednički obrok ostaje jednostavna, ali vrijedna navika.

2. Igra na otvorenom bez stalnog nadzora

Slobodna igra na otvorenom bez stalnog roditeljskog nadzora ima ključnu ulogu u razvoju djece, navodi se u istraživanju objavljenom u časopisu Paediatrics & Child Health. Takva igra potiče samostalnost, kreativnost i sposobnost snalaženja u nepredviđenim situacijama.

Iako je današnji svijet objektivno drugačiji i zahtjeva veći oprez, pretjerana kontrola može djeci oduzeti priliku da razviju autonomiju. Djeca trebaju prostor za pogreške, donošenje vlastitih odluka i suočavanje s nelagodom. Upravo su ta iskustva mnogima kasnije olakšala suočavanje s izazovima odraslog života, poput teških razgovora, sukoba i promjena.

3. Kućanski poslovi bez financijske nagrade

Brojna istraživanja pokazuju da djeca koja od najranije dobi sudjeluju u kućanskim poslovima kasnije imaju veće životno zadovoljstvo, bolje akademske rezultate i razvijenije vještine samostalnog života. Iako su pranje suđa ili pospremanje sobe često doživljavani kao kazna, upravo su te obveze učile odgovornosti i dosljednosti.

Roditelji ranijih generacija često nisu nudili džeparac kao nagradu za kućanske poslove. Time su djecu učili da je briga o zajedničkom prostoru dio svakodnevnog života, a ne nešto što zahtijeva nagradu. Ta navika mnogima je kasnije olakšala održavanje reda i rutine bez osjećaja prisile.

4. Strogo, ali dosljedno vrijeme odlaska na spavanje

Dosljedna rutina spavanja bila je pravilo u mnogim obiteljima. Prema istraživanju objavljenom u časopisu Sleep Medicine Reviews, djeca koja imaju jasno definirano vrijeme odlaska na spavanje češće pokazuju bolje raspoloženje i razvijenije vještine emocionalne regulacije.

Iako su se djeca često opirala odlasku na spavanje, ova navika postavila je temelje za zdrave obrasce spavanja u odrasloj dobi. Kada se odmor ne povezuje s lijenošću, već s brigom o zdravlju, dugoročne koristi postaju vrlo vidljive.

5. Prihvaćanje „ne“ bez dodatnih objašnjenja

Rečenice poput „zato što sam tako rekao/la“ danas se često kritiziraju, no roditelji koji nisu stalno objašnjavali svaku odluku djecu su učili važnoj lekciji – poštivanju granica. Djeca koja su naučila prihvatiti „ne“ lakše poštuju tuđe potrebe, vrijeme i energiju.

U odrasloj dobi to se očituje u zdravijim međuljudskim odnosima i manjem osjećaju prava na tuđu pažnju ili dostupnost.

6. Štednja umjesto impulzivne kupnje

Prema istraživanju Sveučilišta u Michiganu, djeca vrlo rano razvijaju stavove prema novcu – ponekad već u predškolskoj dobi. Roditelji koji su poticali štednju i odgađanje kupnje pomogli su djeci razviti financijsku pismenost i strpljenje.

Iako su rečenice poput „stavi to na popis želja“ često izazivale frustraciju, djeca su učila razlikovati stvarne potrebe od prolaznih želja, što se kasnije pokazalo iznimno vrijednim.

7. Uključivanje djece u kuhanje

Sudjelovanje u pripremi obroka – od postavljanja stola do jednostavnih kuhinjskih zadataka – bilo je važan dio odrastanja. Na taj su način djeca postupno učila osnovne kulinarske vještine i razvijala zdrav odnos prema hrani.

Poput emocionalnih i financijskih vještina, prehrambene navike oblikuju se u obitelji. Djeca koja su rano uključena u kuhinju češće nastavljaju s pripremom obroka i zdravijim izborima u odrasloj dobi.

8. Ograničeno vrijeme pred ekranima

Roditelji ranijih generacija često su strogo ograničavali vrijeme provedeno pred televizorom. Umjesto ekrana, djeca su bila poticana na igru, kretanje i obavljanje obaveza. Te su granice imale pozitivan učinak na emocionalno zdravlje i razvoj zdravih rutina.

Iako su se tehnologije promijenile, navika postavljanja granica ostala je prisutna i u odrasloj dobi, pomažući u uspostavljanju ravnoteže između zabave, odmora i brige o sebi.

9. Poticanje pristojnog upoznavanja i komunikacije

Roditelji su često inzistirali da se djeca predstave, pozdrave i uključe u društvene situacije, čak i kada im to nije bilo ugodno. Takva praksa pomogla je razvoju socijalnih vještina i smanjenju socijalne anksioznosti.

Iako su te situacije u djetinjstvu bile neugodne, u odrasloj dobi olakšale su snalaženje u novim i nepoznatim društvenim okruženjima.

10. Dopuštanje dosade

Za razliku od današnjeg čestog posezanja za ekranima, roditelji su nekad djeci dopuštali, pa čak i poticali – dosadu. Upravo je dosada poticala kreativnost, samostalnu igru i razvoj osobnog identiteta.

U odrasloj dobi sposobnost podnošenja dosade postaje vrijedna vještina. Ona omogućuje odmor uma, dublje povezivanje sa sobom i razvoj hobija, što je u suvremenom, stalno stimuliranom svijetu prava prednost.

Izvor: ordinacija.vecernji.hr

Ove i brojne druge verzije navođenja djece da grle osobe koje vi predlažete su potpuno besmislene. Bilo da se radi o vama, drugom roditelju, rodbini, prijateljima i poznanicima. Stvar je vrlo jednostavno. Neka grle koga hoće, a još važnije neka ne grle koga neće. Ovdje su svi oni koje ne trebaju grliti:

Rodbina koju prvi put vide

Porodični prijatelji koje ne znaju

Njihovi prijatelji

Rodbina koju znaju i vole, ali ne žele grliti

Braća i sestre

Osoba koja je kostimirana u njihove omiljene likove

Bilo ko

Vi

Genetska predispozicija – najvažniji faktor

Prema podacima Nacionalnog instituta za rak u Americi (NCI), oko 8 do 10 odsto svih slučajeva raka kod dece nastaje zbog nasleđene patogene varijante (štetne izmene) u genu predispozicije za rak, mada procenat varira u zavisnosti na tip raka. Ovo znači da genetski faktori igraju značajnu ulogu u razvoju raka kod dece.

Genetska predispozicija može se manifestovati kroz različite sindrome. Širok spektar porodičnih i genetskih sindroma povezan je sa povećanim rizikom od raka u detinjstvu, a praktično sav dodatni rizik od raka među rođacima prvog stepena dece sa rakom može se objasniti poznatim naslednim sindromima.

Faktori prisutni od rođenja – konzistentni pokazatelji rizika

Istraživanja pokazuju da su inherentni faktori rizika, uključujući težinu na rođenju, starost roditelja i kongenitalne anomalije konzistentno povezani sa većinom tipova pedijatrijskog raka. Ovi faktori su posebno važni jer se mogu identifikovati već pri rođenju.

Rođendana težina

Studije pokazuju da je težina bebe po rođenju značajan faktor rizika. Deca rođena sa većom težinom imaju povećan rizik od određenih tipova raka. Težina se deli u kategorije i to: manje od 2.500g, 2.500-2.999g, 3.000-3.499g, 3.500-3.999g, i 4.000g ili više, pri čemu veća težina na rođenju može biti povezana sa povećanim rizikom.

Starost roditelja

Starost roditelja predstavlja faktor rizika koji se konzistentno pojavljuje u studijama. Pokazalo se da stariji roditelji imaju decu sa nešto većim rizikom.

Radijacija – dokazani spoljašnji faktor

Genetski faktori i određene prenatalne (npr. radijacija, dietilstilbestrol [DES]) i postnatalne izloženosti (radijacija, virusi) da povećavaju rizik od razvoja nekih tipova raka u detinjstvu.

Posebno je važno napomenuti da epidemiološke studije konzistentno nalaze povezanost između izloženosti medicinskoj radijaciji tokom trudnoće i rizika od raka u detinjstvu kod potomstva. Ovo je jedan od retkih spoljašnjih faktora za koje postoje jasni dokazi.

zloženost visokim nivoima jonizujuće radijacije: Izloženost radijaciji zbog industrijske nesreće ili radioterapije povećava rizik od raka. Takođe, ako je dete već imalo rak i lečeno je hemoterapijom ili radioterapijom, to povećava rizik od ponovnog oboljevanja.

Infekcije kao faktori rizika

Svetska zdravstvena organizacija ističe da su neke hronične infekcije, kao što su HIV, Epstein-Bar virus i malarija, faktori rizika za rak u detinjstvu. Oni su posebno relevantni u zemljama sa niskim i srednjim prihodima.

Pesticidi i faktori iz okruženja

Nekoliko studija pronašlo je moguću vezu između leukemije u detinjstvu i izloženosti pesticidima u domaćinstvu, bilo tokom trudnoće ili ranog detinjstva. Neke studije su takođe pronašle mogući povećan rizik među majkama sa profesionalnom izloženošću pesticidima pre rođenja deteta.

Ograničenja u razumevanju uzroka

Važno je napomenuti da zbog ovoga, ne postoji mnogo poznatih faktora rizika ili načina za sprečavanje raka u detinjstvu. Za većinu slučajeva raka u detinjstvu, uzrok ostaje nepoznat.

DNA promene koje najčešće uzrokuju rak u detinjstvu su stečene mutacije. Svaki put kada se ćelija deli na dve ćelije, mora da napravi kopiju svoje DNA za novu ćeliju, što objašnjava zašto se mnoge mutacije dešavaju spontano tokom razvoja.

Šta ovo znači za roditelje – praktični saveti

Faktori na koje možemo uticati:

• • Izbegavanje nepotrebne radijacije: Ograničite nepotrebne radiološke preglede tokom trudnoće i kod dece
  • Kontrola infekcija: Vakcinacija i higijena mogu smanjiti rizik od određenih viralnih infekcija

• Pesticidi: Ograničite izloženost pesticidima u domaćinstvu
• Genetsko savetovanje: Ako postoji porodična istorija raka, konsultujte se sa genetičarom

Faktori na koje ne možemo uticati:

• Genetska predispozicija
• Starost roditelja u vreme začeća
• Težina po rođenju (do određene mere)
• Kongenitalne anomalije

Perspektiva i zaključak

Osim visoke doze radijacije i prethodne hemoterapije, postoji malo faktora iz okruženja koji su povezani sa rizikom od raka u detinjstvu (OR > 2). Ovo je zapravo ohrabrujuće jer znači da većina spoljašnjih faktora nema snažan uticaj na rizik.

Najvažnije je razumeti da je rak u detinjstvu redak, a većina faktora rizika je van naše kontrole. Umesto da se fokusiramo na strah, bolje je da:

1. Budemo svesni genetskih faktora u porodici

2. Izbegavamo poznate faktore rizika kad god je to moguće

3. Redovno vodimo decu na kontrolne preglede

4. Budemo informisani o simptomima koji zahtevaju medicinsku pažnju

Nauka o raku u detinjstvu napreduje, ali trenutno su genetski faktori i određene prenatalne/postnatalne izloženosti jedini dobro ustanovljeni uzroci. Fokusiranje na ove faktore, umesto na spekulacije o nenepoznatim rizicima, omogućava roditeljima da donose informisane odluke zasnovane na pouzdanim naučnim dokazima.

Izvor: zelenaucionica.com