Na nagovor školskih drugova, Seli je ukrala svesku iz lokalne prodavnice u Kamdenu, gradu u američkoj državi Nju Džersi. Čovek ju je uhvatio u krađi i rekao joj da je u nevolji jer je agent FBI.

Bio je to mehaničar Frenk La Sal (50), osuđeni silovatelj.

Seli se uplašila njegovih reči i poverovala mu je. Pustio ju je kući. Bila je srećna što je nije uhapsio, a majci i starijoj sestri ništa nije rekla da ih ne bi uznemirila.

Ali, to nije bio kraj njihovih susreta.

La Sal je pronašao školu u koju je Seli išla i mesec dana nakon njihovog prvog susreta sačekao ju je ispred ulaza. Naterao ju je da kaže majci da je otac njene školske drugarice vodi na izlet na plažu, što je ona i uradila.

Poveo ju je sa sobom. Selili su se po celoj zemlji. Ponegde bi je upisao u školu i rekao da mu je to ćerka.

Seli je bila u zatočeništvu skoro dve godine pre nego što je jedan od komšija primetio da se devojčica čudno ponaša. Pomogao joj je da pobegne od La Sala 22. marta 1950. godine.

Naime, dok je La Sal išao da traži posao tog dana, Seli je sve ispričala svom komšiji. Dao joj je telefon da pozove stariju sestru. Dobila je njenog muža koji je potom pozvao FBI.

La Sal je uhapšen, a Seli je rekla sudu da ju je svakodnevno silovao i zlostavljao.

Frenk je tokom suđenja tvrdio da je on njen otac, ali Selin otac je umro kada je ona imala samo šest godina. Silovatelj je osuđen na 30 do 35 godina zatvora.

Nekoliko godina nakon što je pobegla od svog nasilnika, Seli je poginula u saobraćajnoj nesreći. Auto u kome se nalazila udario je u zadnji deo kamiona. Imala je samo 15 godina.

Kritičar Aleksandar Dolinjin rekao je 2005. da je moguće da su Seli i La Sal bili inspiracija za likove Hamberta Hamberta i Lolite u čuvenom romanu.

Nabokov je napisao novelu “Čarobnjak” 1939. (skoro deset godina pre Seline otmice), priču o sredovečnom draguljaru koji postaje opsednut devojkom (12). Uspeva da oženi njenu teško bolesnu majku, a posle njene smrti dobija starateljstvo nad devojkom. Vodi je na odmor i usput staje u otrcani provincijski hotel gde se prijavljuju kao otac i ćerka. Novela je bila skica za roman “Lolita”, ali postoji mogućnost da je Seli delimično postala i inspiracija.

Nabokov je u svakom slučaju bio upoznat sa kidnapovanjem devojčice Seli jer u 33. poglavlju „Lolite“ stoji: “Da li sam možda napravio Loli ono što je Frenk La Sal napravio od Seli Horner?”.

Po čuvenom romanu snimljena su dva filma. U onom iz 1962. godine koji je režirao Stenli Kjubrik igraju Džejms Mejson,  Šeli Vinters, Piter Selers i Sju Lajon, dok je verziju iz 1997. režirao Adrijan Lin, koji je glavne uloge poverio Džeremiju Ajronsu i Melani Grifit.

Nije to bila neka velika ljubav, ali je meni par meseci te strasti sa njim puno značilo.

Ja sam u to vreme žvrljala pomalo, bez ikakave specijalne ambicije. To ga je dovodilo do ludila. Često smo se svađali oko moje malodušnosti povodom onoga što je on zvao „tog nečeg što ti imaš što pola nas koji pišemo nemamo“. Gnjavio me je da usavršavam svoj stil, davao mi domaće zadatke, terao me da čitam velike stiliste prošlih epoha…Kad bih ja sve to odbijala želeći samo da ležimo i gledamo u zvezde, on bi poskakivao, uzimao „Kafkina pisma Mileni“ i čitao mi ih naglas.

Ja sam čitala oduvek puno, ali po njemu uvek nedovoljno: „Ne možeš da budeš pisac ako ne čitaš. Stalno. Puno. Čitaš velike pisce. Hvataš fore. Ne možeš da pišeš tek tako, samo to što ti izleti iz glave“.

„Ali ja ne pišem iz glave. Pišem iz slabina, iz želuca, kako to ne razumeš? I neću da budem pisac. Uostalom moje priče su patetične i setne, kritika bi ih rastrgla, a ja nemam snage za to. Kritika voli sirovo i surovo, oštro, ne voli njanjave raspuštenice koje pišu poput herc romana o svojim propalim vezama, ljubavima, dečurliji…“ branila sam se.

Siktao je jer je mislio da mi samo malo šlifa fali, malo trikova koje je on pokupio godinama objavljujući kratke priče po poznatim časopisima. On je zaista bio pisac.

Ja sam oduvek bila pripovedač emocija. Umela sam uz malo opisa da napravim sliku koja bi ljude potresla, nasmejala, rasplakala. To je bio moj dar. Ništa više od toga.

Kad god bi uzeo neku od mojih priča, videla sam po njemu da nije ostajao ravnodušan, ali bi se brzo pribrao i tražio greške…“previše ponavljanja, premalo dinamike, nema odskoka u priči, moraš da napraviš neki twist, pazi na interpunkciju“. Bio je lektor mojih misli, mojih titranja u duši stavljenih na papir. Saveti su uvek bili dobri, ispravni, tehnički korektni ali su sve moje priče nakon tog šminkanja, doterivanja, beskonačnih iščitavanja gubile mene …

Rekla sam jednom kad su mi se već smučile naše višesatne kontemplacije o Šulcovim „Cimetastim prodavnicama“, Čehovljevim kratkim pričama, Albahariju, Kišu da me pusti da pišem jedino onako kako osećam jer samo to umem da radim dobro. Pustio me je.

Nismo se dalje bavili mojim pisanjem više, što nas je i kao partnere udaljilo. Ipak, uvek se radujem kad vidim neki od njegovih naslova u izlogu.

A ja, ja sam nastavila da pišem onako kako znam. Pokrala sam od njega one sitne detalje, finese, slabosti koje je on često video kao mane u svojim pričama, koje je bacao od sebe i sa svojih listova. Meni su se dopadale.

Uvek mi se sviđalo to nešto sitno, kao greška, kao posekotina na papiru, kojoj možda tu nije mesto ali te greje iznutra dok je čitaš ili te ujeda, pa ti je koža odjednom tesna za sve emocije koje taj papir nosi.

Pre neko veče smo išli na neku svirku, moj dobar prijatelj i ja. Dok  je vadio iz kofera donetog preko okeana izgužvane košulje i majice, a da bih što pre pokrenula taj naš izlazak, uzela sam da mu ispeglam jednu od njih. Nisam primetila da kako me je posmatrao dok sam đuskala oko daske za peglenje sa slušalicama u ušima, ispravljajući mu revere na crvenoj košulji.

„Ti si žena koja od svega pravi bajku, majke mi“ rekao je. „I priče su ti takve, kao bajke“.

Istina, pa zar nam ne fali toga u životu svima? Zar nam ne nedostaje malo bajke, romanse, malo tog začina od kog titra u stomaku, pa čak i suza? Što da ne i suza? Mira Bobić je odavno rekla „Suze su ok“.

Dobro, neće moji tekstovi biti literarno savršeni nikada, imaće hiljadu mana koje će lektori videti na prvi pogled.

Ipak, eto, ima mesec dana kako pišem za Lolu i delim sebe s vama, delim ono što je bilo i od mene napravilo ovo što sam danas. Idemo dalje, a ja ću probati da vam dočaram uvek ovu bajku od unutrašnjeg života koju sam odlučila da živim ….Čitamo se…

Koliko su negativno vrednovani burleskni spojevi korporacija i krupnog kapitala sa političkim strukturama u Srbiji, kriminalcima i predstavnicima sedme sile kao represivnih i otuđenih, toliko je, za ravnotežu, postavljen običan čovek, njegovo pravo na slobodu, ljubav i duhovnost. Lakoća sa kojom autor vodi višestruke paralelne niti fabule i razrešava sudbinu glavnog junaka bez njegovog prisustva, zadivljujuća je i svedoči o visokoj umetničkoj samosvesti. Ljubavne priče, političke i medijske intrige, kriminalističke i avanturističke potrage – sve je bogato začinjeno humorom, ironijom i parodiranjem književnih žanrova.

Iako se autor ograđuje od veze sa stvarnim ličnostima, nemoguće je ovaj roman ne čitati kao – roman sa ključem. Višestrukom simbolizacijom, pak, autor upućuje i na drugačije čitanje. Budući da radnja romana locirana u Beogradu, kao centru iz kojeg se kreira naša stvarnost, „Čudovište” je i roman o Beogradu, opet u najboljoj tradiciji ovog nacionalnog tipa romana. Jezero Ada („beogradsko more”) je poput Domanovićevog „Mrtvog mora”, koje će biti nakratko ustalasano neobičnim događajima. Autor se uspešno poigrava rečima i asocijacijama (Ada i Ad, zmija i aždaja), te proširuje simbolička značenja i interpretaciju.

Glavni lik romana je bankarski službenik Nemanja Stefanović, „teoretičar zavera i antiglobalista”, usamljeni razvedeni otac dečaka Rastka, čovek sa „parsifalskim sindromom”, koji neočekivano stupa u borbu protiv mračnih predstavnika moći i sile (korporacija, novina, policije, političara, društvenih mreža, NVO, crkvenih velikodostojnika). Vojislav Todorović nam je šalozbiljno predstavio ovo neprirodnu koaliciju mračnih sila ujedinjenih da održe „fašizam novog veka” i potčine sebi svaki vid slobodne čovekove volje. Među njima je uočljiv nušićevski tip čoveka sa repom: Tomislav Eror, inspektor, sklonjen je iz odeljenja za narkotike zbog konzumacije istih; episkop Apolonije je gej, a karijera dr Volkova je ugrožena nepromišljenom vezom sa sponzorušom.

Jezero Ada („beogradsko more”) je poput Domanovićevog „Mrtvog mora”, koje će biti nakratko ustalasano neobičnim događajima.

U takvom okruženju špijuniranje i uhođenje drugog je prirodan oblik borbe za opstanak, a posedovanje dosijea u policiji isto je što i imati profil na društvenim mrežama. Postojati u društvenom i političkom životu znači imati dosije, kojim manipulišu policija, mediji i političari. Otuda „Denuncijant” u romanu nije samo javno glasilo, to je stil i način života u pripovedačevoj satiričnoj viziji Srbije. Pripadnici struktura vlasti komično se utrkuju u potkazivanju jednih drugima. Zanimljivo je da najnežniji glas u romanu pripada baš čudovištu – anakondi Ani, pogrešno smatranoj za Adija. 1 Vojislav Todorović: Čudovište iz Savskog jezera, JP „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva”, Istočno Novo Sarajevo, 2016, str. 118 (svi navodi iz romana obeleženi su kurzivom – prim. S.D).

Zmija, kao drevni simbol mudrosti, daje svoju kulturološku analizu balkanskog tipa, naspram latinoameričkog, što predstavlja jednu crnohumornu aluziju na našu banana-državu. U građenju i nijansiranju likova Vojislav Todorović pokazuje majstorsku veštinu. Likovi su ambivalentni: sažaljenje koje osećamo zbog Nemanjine porodične (i poslovne) situacije biće pod znakom pitanja kada nam pripovedač da isečak tipičnog Nemanjinog dijaloga i skrene nam pažnju na njegov viteški, „parsifalski” sindrom. Slava i društveno priznanje koje Nemanja stiče nakon izlaska iz zatvora nedvosmisleno pokazuju da je ova ustanova u Srba vrsta karijernog usavršavanja. Bata-Đape će „školovanje” u švedskom zatvoru nadrediti visokoškolskim ustanovama:

„Samo ti zezaj, batice, ali švedski mardelj je jaći od Gigatrejd univerziteta, pa ti vidi”.

Slava i društveno priznanje koje Nemanja stiče nakon izlaska iz zatvora nedvosmisleno pokazuju da je ova ustanova u Srba vrsta karijernog usavršavanja.

Smehotresna situacija episkopa Apolonija, prikrivenog sladostrasnika, biće ublažena ispovešću po kojoj je i sam bio žrtva autoritarnog ljubavnika. No, pripovedač mu ne dozvoljava predugo jadikovanje, već trenutno čitalačko sažaljenje nanovo pretvara u smeh. Iz komentara drugih likova o episkopu, saznajemo da on „veruje da je nevidljiv”; umesto unutrašnjeg monologa, pisac koristi (dramski) monolog da bi nam pokazao da episkop veruje i da je nečujan (čak i za tajne službe!), a njegov san o rajskoj vodi je zapravo, najsublimniji izraz njegovog karaktera. Ovakvim preokretanjem Frojdove psihoanalize (Id i Superego su zamenili mesta), autor uspešno nijansira lik, stvarajući i jedan novi, originalni tip popa u našoj prozi.

Istovremeno je društvena i politička kritika dobila simbolična značenja: u javni život su ušle najniže ljudske strasti, dok je sve što nas čini kulturnim, uzvišenim i humanim bićima potisnuto.

Svet realističkih likova ne bi umetnički bio tako uspešan, da im Vojislav Todorović ne pridružuje i fantastične likove, avatare Nikole Tesle i Stiva Irvinga. Smele aluzije na nebesku Srbiju o kojoj se staraju onostrane sile i gde se ništa ne može razrešiti bez njihovog uplitanja, pružaju čitaocu posebno zadovoljstvo u romanu. Kako priču privodi kraju, tako iskrsavaju sve živopisniji likovi, poput braće Majkovića, komičnog para krivaca za anakondinu pojavu u Savskom jezeru, para spojenog od „uglednog” i „kontroverznog” biznismena, namerenih da „plaknu biografije”.

U svetu lopova, špijuna i doušnika svi nose maske: stoga su u romanu od posebnog simboličkog značaja reči maska, lik i poza (tako inspektor Babić „uze onaj deo svoje ličnosti koji je predstavljao usiljenog pametnjakovića“ i „sve se više uživljavao u lik”). Ljiljana Glišić, zbog svoje seksualne nesigurnosti, uzima masku i lik filmske glumice Lilijan Giš i pravi „aranžman” a „ludi pop Mita” na više mesta će stati u „pozu raspeća”. Motivi maske i ogledala, uz temu društvene mimikrije, slojevito su obrađeni u romanu. Ironično samorazotkrivanje, uz razaranje i parodiranje žanrova, bitan je stilski postupak: inspektor Babić će, prilikom ispitivanja Nemanje, sam dati signal da igra jednu društveno poznatu igru:

Smele aluzije na nebesku Srbiju o kojoj se staraju onostrane sile i gde se ništa ne može razrešiti bez njihovog uplitanja, pružaju čitaocu posebno zadovoljstvo u romanu.

„Nekad su policajci u ovakvim situacijama palili cigaretu – reče on – ali, zakon je isti za sve.”

Prepoznavanje i dekodiranje „situacije” moguće je na osnovu kulturnih i društvenih obrazaca, ali i tipičnog lika policajca iz filmova i romana. Kada episkop Apolonije iziđe iz mantije, ostaje „samo u bokser gaćama sa apliciranim srcima, marke Calvin Klein” ili navuče „pidžamu Ralph Lauren”, osećamo da to nije samo puka aluzija na bogatstvo klera, već pripadnost i povlađivanje modnim korporacijama, dobro skrivano ispod zvaničnog odela, kao žig zveri.
Poigravanje oveštalim prosedeima popularnih „bestseler” romana zapaža se i u brojnim erotskim scenama u romanu, koje otkrivaju koliko je ovaj žanr oblikovao naše poimanje bliskosti, ljubavi i seksualnosti. Uz razobličavanje i ismevanje lažnih i nametnutih vrednosti, Vojislav Todorović će afirmisati ljudsku slobodu i prirodnost.

Događaji će zbližiti jednu rasturenu i nefunkcionalnu porodicu (oca i sina), spojiti ljubavnike (inspektor Eror i Ljiljana Glišić) i dovesti do neke vrste ravnoteže i pravde. Nemanja će otkriti svoje prave prijatelje i pomagače (iza pseudonima Monte Kristo krije se njegov kolega Bane) i shvatiće da nije usamljen u borbi protiv „korporacijskog totalitarizma”.

Višeslojnost je postignuta i korišćenjem različitih tipova diskursa, pripovedačkih oblika, stilova i žargona. Dnevnik prve dame, glas aždaje u pismima, Fejsbuk poruke, novinski članci, ideološki programski tekstovi i odrednice sa Vikipedije grade šarenoliki svet romana. Programski tekst tajanstvenog Monte Krista predstavlja ideološki diskurs unutar književnog; on je sistematičnog i enciklopedijskog karaktera i teži da objasni globalne fenomene života, kao i suštinu savremenog korporacijskog ropstva.

Kada episkop Apolonije iziđe iz mantije, ostaje „samo u bokser gaćama sa apliciranim srcima, marke Calvin Klein” ili navuče „pidžamu Ralph Lauren”, osećamo da to nije samo puka aluzija na bogatstvo klera, već pripadnost i povlađivanje modnim korporacijama, dobro skrivano ispod zvaničnog odela, kao žig zveri.

Fabula i likovi „Čudovišta iz Savskog jezera” su potpuno domaći, naši, ukorenjeni u politički i društveni talog tranzicije. Fama o čudovištu iz beogradskog jezera širi se gradom i potresa sve slojeve društva. Junak priče postaje sama novinska senzacionalistička priča („čudo”), koja, prolazeći od fejsbuka do štampe, preko konferencijskih sala i kabineta stiže u daleki svet, sve do Dejvida Belamija. Za novinski senzacionalizam mali je vidljivi svet, već se on proteže i na na nevidljive, moguće, paralelne svetove, kojima šetaju seni slavnih ljudi i naučnika.

Jeftini senzacionalizam je kolonijalizovao čovekov prostor, život, jezik, emocije, saznanje, a to je jedna od problemskih niti romana. Iako pleni humorom i vedrinom, priča o čudovištu ima i svoju ozbiljnu i tragičnu stranu. Ona je izraz bunta protiv materijalizacije i trivijalizacije našeg kulturnog i duhovnog prostora, ali i izraz nade da se čovek ipak može spasiti.

Vojislav Todorović je majstor komike reči, što dijalozima i scenskim prikazima u romanu daje naročitu svežinu. Traženje, biranje i odmeravanje reči i njihovih efekata govori nam da imamo pisca koji „napreduje uzlaznom linijom”, kako bi glavni lik romana rekao. Afirmacija istinskih humanističkih vrednosti i trijumf dobra nad mračnim i represivnim silama daju ovom romanu privlačnost i dubinu kakve retko nalazimo u savremenoj književnosti.

Autorka: Sanja Dačić

Ovo sam, očigledno, izmislila. Sa namjerom da pojasnim slučaj koji kanim ovdje izložiti.

Daklemmm, odlučim ja, po ko zna koji put – ali sasvim sigurno, posljednji – da samu sebe razuvjerim od zacementiranog stava da je površnost i plitkoća emocija, da ne kažem notorna glupost, osnovni preduslov za popularnost bilo čega pa i „književnih“ štiva.

Pomislih, ne-mo-gu-će da tu nema još nešto, neka začkoljica, forica, neeeešto što tolike ljude oduševljava, ja nešto sigurno previdim… jer ne želim da vjerujem da postoji TOLIKO ljudi koji se ZAISTA u tome utapaju, kao on u beskrajnom plavetnilu njenih očiju. Mora se u jednom momentu pojaviti gica, niko to ne čita zbog pijeska?!

Evo kako je bilo…

Dobila ja knjigu na poklon. Jedna od ovih o pijesku, ali to stara komšinica ne zna, nije joj zamjeriti…

Nisam to u stanju čitati. Čak me i sramota tako se deklarisati, to je suvišno, to je pleonazam, reći: ja sam normalna punoljetna osoba i ne čitam sranja.

Pardon, po pamet uvrjedljive knjižurke, koji osim što ne vrijede ništa u književnom smislu, iznevjeravaju i sam smisao čitanja, jer nikakvu informaciju, pa čak ni dezinformaciju, nećete saznati. Ništa naučiti. Ni postati pametniji, a ni gluplji. Ni srećniji, ni tužniji.

Potpuno. Besmisleno. Štivo.

Ali nije uvijek bilo tako. Potrošila sam dane i godine u čitanju djela ovdašnjih smorova i antitalenata, samo da bih potvrdila da su smorovi i antitalenti. Ne shvatam kakvo mi je to zadovoljstvo pričinjavalo. Sebi sam možda djelovala pametnija kad čitam nešto što je toliko glupo, kao što se obradujem kad na fb ugledam zadatak iz petog osnovne i, iako svjesna preraslosti izazova, riješim ga za tri sekunde i u fazonu sam: ma, bravo mačko!

Tako sam eto, još jednom, htjela da ispadnem pametna, i da dam šansu knjizi da me predomisli nekom gicom. Ne bi se to inače dogodilo, ali sam sutradan, nakon što sam dobila svoj poklon, na polici u prodavnici, upakovan u najlonskoj kabanici dnevnih novina, ugledala drugi nastavak, kako u tom momentu shvatih – trilogije!

Nisam ni primijetila na svom poklonu da je u pitanju tek prvi dio obećavajuće priče ni o čemu, jer mi je bilo dovoljno pročitati ime pisca da bih izvršila sortiranje na policu sa predmetima za skupljanje prašine.

I iako nisam sklona pridavanju značaja ovakvim zgodama, nisam mogla ignorisati takvu koincidenciju, a i nije mnogo koštalo. Odlučih, čitam, pa kud puklo da puklo. Treći dio sam morala kupiti po punoj cijeni, ali ajde kao, uložiću u ovaj eksperiment.

I tako… povelika storija, a u njojzi ništa. Očekivano, toliko očekivano da sam osjećala somatski otpor od tolike predvidivosti.

Uspjeh je to napisati, treba za to talenta itekako. Samo što to nije književni talent već dar za proizvođenje tekstualnih iluzija: ti pisci riječima popune stotine stranica, a da ne kažu ništa.

Svaka se rečenica zaboravlja već na početku sljedeće i to je umijeće stvorilo cijelu „kulturu” onoga što nazivamo šundom, najčešće porođenog u vikend ljubavni roman iz sredine novina. Međutim, jeftine emocije i kobajagi zapleti predstavljeni u tim fabulama ne mogu biti predmet kritike, jer i nemaju nikakvu namjeru osim da ubiju vrijeme. Stoga im se ne može zamjerati postojanje ni štampanje, jer i čine ono čemu su namijenjeni – ubijaju vrijeme!

Ponekog i u pojam. Ali mazohiste, poput mene, a to se ne pika.

Tako da, ne kritikujem zaista ni sadržaj ni besmisao, kome se ne sviđa nek’ ne čita.

A mnogima se sviđa. I ako je mjeriti po profitu ostvarenom od ovakvih projekata, nebitno je naposlijetku šta mislim ja ili bilo ko drugi, bitno je samo šta misli kritična masa.

Stvar je ukusa, a o ukusima… tatatatira.

Tema i stil, dakle, nisu sporni. Dokle god taj koji piše i oni koji čitaju, zaista u tome uživaju.

Međutim, u ovom slučaju, opipljivi napor pisca da nazor privede kraju vještački indukovan roman i ispoštuje naručeni broj stranica od strane izdavača, toliko je mučan da je mene bilo sramota da čitam nešto što je neko sa takvom očiglednom dekoncentrisanošću i na*určenošću otaljavao, već pomalo gubeći konce i ponavljajući maltene identične rečenice na svakoj trećoj strani.

I taman kad pomislih da sam, usljed nedostatka mašte među tim redovima, ja počela da maštam i umišljam tu pogubljenost pisca (iako je zaista nauka izgubiti se u lavirintu jednog hodnika) desi se ČUDO!!!

Dakle, u neka doba, u trećem dijelu – kad sam već potpuno malaksala od srčanih smetnji i riječnikom moždanih udara opisanih ljubavnih tegoba – pisac, prepisivač, prekucavač, lektor… na koga god da naposlijetku svale ovu fantastičnost, je POBRKAO LIKOVE U YEBENOY KNJIZI.

Znači, ovako – umrla je nesuđena svekrva glavnog ženskog lika. Pokojnica se zvaše Julijana. A za razliku od potonje nesuđene snaje, imala je zakonsku snaju, koja se zvaše Natalija. U narednim  stranicama, sve do kraja knjige, pisac je brkao imena likovima, pa gdje god se spomene snaja, greškom piše ime pokojnice, umjesto njeno! Omfg.

Pa ljudi moji da li je ovo moguće, nebo se otvorilooo!!!

Mom oduševljenju nikad kraja! Vrijedilo je svake silovane minute.

Ali mi je kad-komšiji-crkne-krava-entuzijazam ubrzo splasnuo, jer, niko ni da zucne. Ja se satrala da nađem ama jednu jedinu riječ u ama ijednoj jedinoj recenziji da je pomenuta ova blamaža, ali niko ništ’.

Jedina rečenica na svijetu u kojoj se konstatuje ova provaletina, je komentar jedne ljubazne čitateljke na oficijelnoj stranici Jelene Pobrkić Alončić.

A nije bilo namjeeeerno… i pe de eeeeef je pogriješio… onda ništa…

I tako ja osta’ usamljena u svojoj sreći, i zato vam ovo pišem, jer podijeljenja sreća dva puta je veća!

P.S. Čitajte! Sve što vam dođe pod ruku. Nikad se ne zna odakle može iskočiti gica i komšiji crknuti krava.