Jednoga dana ćete upoznati ljubav koja se oseća tako sigurnom, kao da su napravljeni od iste zvijezde, kao da su oni oduvijek bili dio vas, za koju znam da se ponekad čini skoro nemogućom, jer upravo sada gledam gore u beskonačnu galaksiju na nebu obasjanom mesečinom, ali obećavam, tamo je.

Jednog dana ćete sresti nekoga ko vidi svaki centimetar vašeg bića – dušu, srce, tijelo – i priđe malo bliže da kaže: „Želim više“.

Jednog dana ćete sresti nekoga ko razumije svaki vaš sloj. Nekog ko će polako razmrsiti ove slojeve sa vama vašim tempom, jer ćete jednog dana sresti nekoga ko zna da u ljubavi nema žurbe. Ta ljubav je spora, ljubav je strpljiva.

Jednog dana, neko će voljeti stvari o vama o kojima nikada niste ni razmišljali.

Jednog dana, svaki dio vas za koji ste smatrali da je manjkav biće razlog zašto neko misli da ste lijepi.

Jednog dana ćete sresti nekoga ko se smije sa vama, plače sa vama, priča sa vama dok sunce ne izađe, i kada nestane riječi za izgovoriti, leži budan sa vama u tišini njihovog daha i vašeg, njihovog srca i vašeg.

Jednog dana ćete sresti nekoga ko pamti svaku sitnicu koju im kažete, nekoga ko drži vaše riječi blizu sebe kao blago njihovog srca, kao stihove njihove pesme.

Jednog dana, imaće smisla. Jednog dana ćete razumijeti.

Jednog dana ćete pogledati u sunce, pustiti sunce da vas poljubi u obraze i reći hvala svima onima sa kojima ranije nije išlo.

Jednog dana ljubav će vas odvesti.

Umotaće vas u svoje ruke najtoplijim zagrljajem, ispreplitati svoje tijelo sa vašim i reći: “Zdravo, draga moja. Ovo je ljubav. Dobro došla kući.”

duboke i tihe, pune uzdisaja

ostale su u sjećanju mome

k'o najljepša svjetlost sunčevog sjaja.

Vidim te, ruke nebu širiš

osmjeh sa lica ne silazi sam

dok je srce puno radosti što nosiš

onima koje voliš beskrajno znam.

Nedostaje oče tvoja ljubav svima

da razgališ srca onih koji plaču

nedostaje djeci, tvojim unucima

ljubav koju ja ne vidjeh jaču.

Nedostaje danas kad se bliži dan

rođendana tvoga u proljeće rano,

kad se poljem širi miris ljubičica

i kada je nebo suncem okupano.

Ponosito stojim i uzdižem glavu,

čvrsto grlim srce što s uzdahom plače

ponosna sam oče na sve što si nam dao

jer znam da si volio od života jače.

Konkurs organizuje Lola magazin i Jaffa napolitanke. 

Čujem mu pjev. Zov ratnika
Vidim mu srce, ne pokazuje ni krika
Navukao je oklope, isukao mač
Uprkos..Čujem mu duše plač.

Ne leti sam, pružam ti ruku
Skini oklop, imaš sigurnu ruku
Ugasi vatru, smiri vjetrove silne
Poslušaj moje riječi, umilne
O moj crni gavrane
Srce vrapčića, ima mane
Ali je odano, ima riječi slavuja
Spusti krila sokole, proći će oluja.

Priđi mi. Crnog perja raštrkanog
Srca, slomljenog, uplakanog.

Osjetiš moj orlu, ali opečen si, pomalo te i strah
Bježiš od one, koja bi ti dala svoj posljednji dah.

Dođi. Izliječit ćemo krila. Nije ti valjda toliko visina mila?
Usamljenost. Tebe boli, pa gledaš ka Njemu
Nisi napušten, nisi sam, uprkos svemu.
Melem bi se nanio, orao bi odmorio
Samo kad bi svoj gard oborio
Bez straha se prepustio letu
Vidio bi sreću, mir i spokoj, ne samo iskušenje na ovom svijetu.

Neće on. Da napusti svoj tron.
Samotno plavetnilo neba
Bez obzira šta mu duši zaista treba.
Boji se, moj ranjeni orao
Šta ako bez oba krila letjeti bude morao?
Ali šta poletiš, kao Ikarus, do Sunca
Bez da padneš u more

Šta ako ludi pjesnik čeka da zajedno dobijete bore
U ruci, srce, i komad hljeba
Navratit će uvijek kad mu ljubavi treba
Samo da bi u pola leta odlučio ostati gladan
Moj orliću, nije li takav život, jadan?

Konkurs organizuje Lola magazin i Jaffa napolitanke. 

Voli me.
U bilo koje doba dana, u bilo kojem satu koji otkucava kukavica na zidu.
Svake sekunde koju brojiš spremljen pod mojim rebrima, sačuvan od ostatka svijeta, makar si pojavom svima dostupan.

Voli me.
Pomozi mi da ozdravim.
Izliječi me. Iscijeli me.
Nemoj da i to sve moram sama, kada su tvoje ruke duplo snažnije od mojih.
Da me kroz oluje prenesu, a ne ostave da me kiša i snjegovi zatrpaju u čoškovima.

Voli me.
I kad ne volim sama sebe.
I kad mislim da nitko ne treba da me voli.
Kad mrzim tebe u svijetu u kojemu se nalazim.

Proći će, mileni.
Kao i sreća kad ima rok trajanja, tako i tuga obuđavi, nevolje prođu i ostanu živopisne duge poslije teških kiša.

Onda ću ja da volim tebe.
I gola. I bosa.
Zakrvavljenih usana od požude i mirisnih vlasi na glavi, spremnih da osjete tvoje ruke dok ih mrse.

Voljet ću te.
I ujutro. I u podne.
I u svaki dio dana, bio prisutan ili daleko, moje ruke će tebi biti uprte, čekajući da te obujme kad mi umoran padneš na prsa.

Voljet ću te.
I kad me ima. I kad me nema.
I kad ne budeš volio sam sebe.
Čekat ću te u kutu, isijavajući ljubav, samo da znaš da imaš sigurno mjesto, kad god poželiš tugu u dvoje da podijeliš.

Voljet ću te.
I kad prođu tuge.
I kad mine sreća.
Bit ću ti usputan korak, sigurna amajlija, dok budeš koračao putem svojih najskrivenijih snova.

Voljet ćemo se.
Onda kad je sve predivno.
Onda kad je sve tmurno.
Onda kad lete oblaci u smjeru u kojemu mi želimo.
Kad nam se prsti isprepleću u simfonijama života i ljubavi, dok sreća lebdi nad glavama.

Voljet ćemo se.
Onda kad padnemo.
Onda kad ustanemo.
Kada imamo toliko da ne znamo šta ćemo.
Kada nemamo ništa pa ne znamo šta ćemo.
Kada nas sastave južine, a rastave košave.

Voljet ćemo se.
U dobru i zlu.
U svakom novom danu.
U bogatstvu.
U siromaštvu.
I kad nam se tijela udalje, duše će ostati sastavljene.

Za neka bolja sutra.

Proći će se loše.
Najbolje će nam tek doći.
A tebi preostaje samo jedno.
Voli me.

Preuzeto sa: instagram.com

Spusti svoje tijelo na mene,
raspi svoje misli snene.
Idi svuda, al' nikuda bez mene.

I kada duša strepi,
TI mir mi daj.
I kada zastanem,
TI sa mnom koračaj.

Tvoje ruke pjesme moga tijela znaju
i zato ga dozivaju.

Dozivaju usne, srce, oči..
Ja više ne mogu bez tebe
ni jedne noći.

Konkurs organizuje Lola magazin i Jaffa napolitanke. 

“Mene sad da milicija uhvati, najebo bih ko žuti. Nemam zimske gume, nemam prvu pomoć, izbacio sam zadnja sedišta. Gde bih ja s `volikim alatom? Prošli put našao na brisačima kaznu za parkiranje, samo što sam pet minuta stao da Vuleta sačekam s treninga.”

“Šta mama?”

“Znaš nju, zvocala mi dva dana zbog hiljadu dinara.”

Hoda povijeno kraj mene u tamnoj šuškavoj jakni i blago ispranim pantalonama. Krupni somot. Kaže dobio ih od Ružene preko Evangelističke Crkve za 150 dinara. Opet Crkva, iako u nju ulazi samo za krštenja. Njegov odnos s Bogom diskutabilan je. Šmrca. Nos mu je modriji od ostatka lica.

“Imaš pušački nos”, kažem mu.

“Ajd ga jebi. Bolje me ubi nego mi posle četrdeset godina uzmi cigare!”

“A jel vidiš kako ti je modro crven?”

“E, Jovana, mani me. Nek i umrem, naživeo sam se”

Pešačimo. Šmrca. U životu ga nisam videla da koristi maramicu. Nisam ga videla ni gripoznog. Uglavnom grlo ili pušački kašalj. I želudac godinama pre i posle čira. Preko stomaka ima dugački rez, nekoliko šavova, podsetnik na ono veče kad se od bolova previjao po podu malog stana, dok je mama, zdravstveni radnik, po fasciklama u ormanu tražila njegovu zdravstvenu knjižicu.

Sećam se oskudnog dijaloga.

“Umreću, mani se knjižice.”

“Nećeš. Ne možemo bez knjižice, neće nas primiti.”

Posle dva sata ležao je operisan na stolu. Stigao u poslednji čas, bez knjižice. Dugo je prepričavao doktorovu rečenicu. “I kaže on meni posle operacije, ma ni rukavice krvave nije skinuo: Da ste samo minut zakasnili, gotovo. Ne bi Vi odavde na vrata živi izašli… A tvoja mama traži knjižicu.”

Uvek je voleo da zafiluje priču.

“Sestra se krstila. Krenula u vizitu, a ja otišao da toaleta sam, sa sve onom infuzijom i bocom, tek me zašili. Vijali me onuda.”

Godinama se posle toga žalio na bolove. Prvo je vikao rana, sad viče vratio se. I uvek ruka na stomaku.

Vegetu sipa kašikom u jelo. I istom tom kašikom dodaje malo sirća. Voli začinjeno. Voli suhomesnato. Voli kafu. Umire bez duvana. I tako već 25 godina.

Odnedavno pije kozije mleko, slab pokušaj da anulira sve navedeno.

I dalje pešačimo. Stavio je modre ruke u džepove. Na levoj ima tetovažu. Ime Izabela, neka mladalačka ljubav. I Toni, kako su ga zvali. I Batko kako ga još uvek zovu. Na svaki prst po slovo. B a t k o. Zato nije dramio kad sam pola struka u tridesetitrećoj istetovirala. Nikada i nije bio smetnica mojim izborima.

“Pametna si devojka”, to je govorio.

“Što ne namažeš te ruke, vidi kako su ispucale? Ko krokodil.”

”Šta mi vredi kad kopam napolju bez rukavica.”

“A ona krema što sam ti dala?”

“Šta sa njom?”

“Pa, jel mažeš?”

“Ma, mažem. Ih, krokodil. E i ti imaš porođenja”, smeje se.

I uvek tako. Pitanje, kratak odgovor. I skretanje sa teme. Uglavnom na to gde je radio, gde je pogodio posao i koliko ima kupatila na proleće da uradi.

Od kada je sa ostalih 412 radnika u punoj snazi ostao bez posla jer je lopovska firma otišla u stečaj, stalno priča o tome koliko radi. Zna da to nije bogznašta, ali ima potrebu da se pred sobom opravda da još uvek može da koliko toliko zaradi, da mami i njemu ne fali.

Dok hodamo, primećujem kako se povio. Nekako uvukao se sav u tu jaknu, ko nestao u njoj, pa me uhvatila neka tuga.

“Ajd idemo na kafu.”

“Gde ću ovakav?”

“A kakav? Ajde ulazi.”

Otvaram nam vrata velikog kafića. Hodam ponosno, za par santimetara višlja, ko onomad kad me je ko klinku nosao na ramenima. On ide iza mene mirno, u korak.

Sedamo za jedini slobodan sto. Četvrtak, pijačni dan, svi se greju.

Pali cigaretu u nepušačkom delu, konobar mu rekao slobodno i prineo pepeljaru.

Zagleda unaokolo. Iz dva srka pije kratki espreso. Trlja ruke i puše u njih. Nos mu je još uvek modar.

Priča o mami. Žali je, premorena je, čuva četvoro unučadi. Oslabila je. Skuvaće mu danas pasulj. Uzela mu je na penzionerski ček cipele. Cedio joj je narandže kad je prošle nedelje ležala gripozna. Hteo je da im donese pljeskavice, ali ona je rekla “Kakve pljeskavice, Bato, jedva glavu mogu podići.” Onda joj je kupio kiflu posutu susamom.

Njihova ljubav je čudna. I preskočila je sve prepreke, njegovo kratkoročno pijanstvo, devetogodišnje podstanarstvo, zajebanu svekrvu, njegov otkaz, pozajmice. Sve. I sada se smirila. Ko neka stara keruša u maloj drvenoj kućici s punom šerpicom pred njuškom. Mirno diše. Spokojna.

Oslonili su se jedno na drugo i kad bi jedno pokleklo, drugo bi odmah palo. On malo brže i sa većim posledicama.

Daje mi mali žuti keks sa tanjirića pored šoljice.

Mama kaže da je slabo šta jeo onih godina dok sam živela u Domu u Beogradu. Stalno bi pre ručka ili večere govorio: “Ko zna šta naša Joca sad tamo jede.”

Zovnula sam konobara i platila kafe. Uvredio se. Kaže hteo je on, iako je pre petnaest minuta rekao da je zaboravio novčanik u kolima.

Izlazimo na hladan vazduh. Ponovo priča o miliciji i zimskim gumama i lošem autu koji će, pitanje je dana, stati negde na putu dok vozi decu na trening. I kako na proleće ima dva kupatila da radi.

“Dok si ti bila u wc-u, ona devojka pored nas mi je rekla da ne pušim, da sedim u nepušačkom delu.”

“To ti rekla?” Srce mi udara.

“Jesi li joj rekao da ti je konobar rekao da može?”

“Nisam. Bila je glasna. Ugasio sam odmah. Bila me sramota”

Srce udara. Vratila bih se. Našla bih je da je pitam kako ona tako može da se breca. Pa, ej, to je moj tata, moj tajkan, pa zar ne vidiš da smo posle ko zna koliko vremena opet došli na kafu, jel ne vidiš kako se smanjio, kako mu je nos modar, da puši, a ne sme, da ga bole leđa, da ih je iskrivio da bismo brat i ja išli uspravno.

Udahnem. Pomislim “Nije Jovana ona kriva, što mu ti nikada nisi sve to rekla, što nikada nisi, ko ni on, umela da glasno kažeš šta osećaš”.

Udahnem ponovo.

“Trebalo je da joj kažeš.”

“Ma neka.”

Nikada nismo puno pričali. Nikada se nismo grlili. Nije znao za moje ljubavne jade kad ih je bilo, kad su me kidali. Ako sam mu skoro nešto i spomenula, činilo se da ga boli da to sluša.

“Ko ih jebe, nemoj da te to nervira”, to bi rekao.

Stigli smo do auta.

“Ovde ja najviše volim da parkiram. Jeste daleko, al bar ne drhtim hoće li me milicija zaustaviti s ovim drndavim autom. A i prošetali smo.”

“Jesmo”, mislim u sebi. Malo je prilika za to. A vreme curi ko kroz bušan peščani sat.

Kao da me je do juče kupao u lavoru i zatezao pažljivo čaršav s moje strane.

Na njega eksplozivna i ranjiva, odgovorna i duhovita, na njega nestalna i bučna, na njega ko prokleti gorštak u svojoj koži nemiran, pa svuda zbog toga nemiran.

Zbog njega često na stotine suza.

Zbog njega još češće na stotine osmeha, i to baš onda kad pomislim da je sve otišlo dovraga.

Tražim sebe u njemu, pokušavam kroz njega danas da predvidim buduću sebe.

“E baš mi prijala ona kafa”, kaže i baci pogled u retrovizor.

“Bokte, Jovana, pa jeste mi modar nos.”

“Rešićemo, tata”, kažem.

Sve ćemo, valjda, na vreme rešiti…

Kada je umro 1840. godine u Nici u Francuskoj već je bio prepoznt kao veliki i slavni violinista. U svom relativno kratkom životu, Paganini je dramatično povećavao tehničke mogućnosti violine. Mogao je uraditi stvari koje niko nikada ranije nije uradio na nekom od instrumenata. Bio je u stanju da svira tri oktave preko četiri žice, što je mnogim violinistima gotovo nemoguće danas. Ali kako i zašto je uspjevao u tome? Decenijama su se pitali svi, a onda došli do zaključka da je imao rijetko oboljenje pod imenom Marfanov sindrom.

Ovaj sindrom podrazumijeva genetički poremećaj koji mijenja oblik vezivnog tkiva, čineći ga neubičajeno dugim i produžavajući prste koji su tanki i gipki. Njegov lični fizijatar napisao je 1932. godine kako njegove ruke nisu mnogo duže od prosječnih, ali pošto su svi dijelovi tako rastezljivi, mogu udvostručiti svoju veličinu. To mu je omogućilo da bez promjene pozicije ruke savija zglobove lijeve ruke, koja dodiruje žice, a da desni zglob prirodno kreće i savija. A da se pri tome ne umara i ne opterećuje.

Paganinijeva umjetnost je bazirana na fizičkom oboljenju, povećanju i razvijanju talenta i neprestanom vježbanju. Jedna od anegdota iz njegovog života govori o tome. Jednoga dana za vrijeme sviranja violine žice nisu odgovarale na njegove pritiske jer su bili vlažni. Prvo se E žica slomila, ali on nije odustajao. Nakon toga pukle su i A i D žice. Stariji gospodin se zabrinuo da će biti nemoguće čuti serenadu namijenjenu za njegovog prijatelja, ali znate li šta je Paganini uradio? Uprkos tome što je imao samo jednu žicu na kojoj je svirao?

Jednostavno se nasmijao i nastavio svirati na jednoj žici, kao da ih i dalje ima sve četiri. Serenada je na kraju bila i više nego uspješna, zahvaljujući njegovoj virtuoznosti i mogućnosti da imrovizuje i da sebe da do kraja u talentu i izražaju.

Ljudi su ga zvali “Hexensohn” što je značilo vještičino dijete ili đavolji violinist zbog njegovih gotovo nadljudskih mogućnosti da svira i onda kada je to nemoguće. Neki su tvrdili da je on imao ugovor sa samim đavlom kako bi svirao jednako kao on. U prilog tim teorijama išao je i njegov “demonski” izgled koji ga je činio neuobičajeno mršavim i blijedim.

Volio je sve svoje strane ličnosti i veoma se zabavljao time. Kako bi dao dodatni stimulans glasinama, oblačio se u crnu boju i nekada je dolazio na koncerte u crnoj kočiji koju su vukla četiri crna konja. Kada je izgubio zube 1828. godine njegovo lice je izgledalo još strašnije. Ljudi su i dalje dolazili na njegove koncerte, a neki su ga nazivali i prvom rok zvijezdom, ali su se čudili njegovom izgledu i vještinama.

Obično se različiti sindromi doživljavaju kao problem u životu običnog čovjeka, međutim sa Paganinijem je Marfanov sindrom sasvim slučajno postao okidač za razvoj njegovog talenta, koji mu je pomogao da postane jedan od najboljih instrumentalista svijeta. Bizaran, sluđen i apsolutno svjestan toga. Paganini koji je uspio kroz cijeli svoj život živjeti na jednoj žici violine, stvarajući čaroliju zvuka.