Tokom svog života, Ana Pavlova je bila jedna od najpoznatijih ličnosti u svetu plesa. Putovala je širom sveta, nastupajući u malim mestima i velikim gradovima, dovodeći balet među narode koji nisu ni znali za čari ove elegantne igre.

Primabalerina Ana Pavlova rođena je 1881. godine u Sankt Peterburgu, Rusija.

Mesto i vreme rođenja Pavlove ispostavili su se kao idealni za dete sa urođenim talentom za ples. Carska Rusija je podržavala postojanje veličanstvenih carskih škola za scenske umetnosti. Iako dolazi iz siromašne porodice, samo sa samohranom majkom uz sebe, primljena je na obuku u Carsku baletsku školu u Marijinskom teatru u Sankt Peterburgu 1891. godine.

Ova škola za klasične igrače svojim učenicima je nudila doživotnu materijalnu zaštitu. Car Aleksandar III bio je njen glavni pristalica. Zauzvrat, škola je zahtevala potpunu posvećenost i usredsređenost na ples.

Iako se mlada Pavlova smatrala krhkom i ne baš lepom, ona je ipak bila veoma gipka, sposobna da se savija i uvija sa lakoćom i gracioznošću. Njeni talenti su impresionirali baletskog majstora Mariusa Petipa, koji je ubrzo postao njen omiljeni učitelj.

Pavlova je učila i od drugih poznatih učitelja i koreografa, kao što su Kristijan Johansen, Pavel Gerdt i Enriko Čeketi, koji su joj obezbedili klasičnu osnovu zasnovanu na baletskoj tradiciji.

Pavlova je debitovala u Marijinskom u septembru 1899. Takmičenje među igračima je bilo intenzivno, ali je Ana Pavlova ubrzo privukla pažnju poetskim i ekspresivnim kvalitetom svojih nastupa.

Ljudi širom sveta su zbog nje zavoleli balet

Njeno prvo putovanje bilo je u Moskvu 1907. godine. Ovo je bitan podatak s obzirom na to da je kasnije imala turneje po mestima do kojih je bilo jako teško stići i do kojih se nije letelo.

U februaru 1910. Pavlova je, nastupajući sa moskovskim igračem Mihailom Mordkinom, prvi put nastupila u Americi, u Metropoliten operi. Većina američke publike nikada ranije nije videla klasični balet, a kritičari nisu znali kako da opišu šta je Pavlova radila na sceni, iako su se svi složili da je to bilo divno.

Iako su ove prve ture izvedene uz saglasnost cara, Anino poslednje plesno putovanje sa Marijinskim teatrom desilo se u leto 1914.

Od ovog trenutka do svoje smrti, Pavlova je nastavila da pravi duge, iscrpljujuće turneje, uvek sa sopstvenom družinom, u sopstvenoj režiji. Članovi njene trupe dolazili su iz različitih zemalja.

U Južnu Ameriku otišla je 1917, a 1919. posetila je Bahiju i Salvador u Brazilu. Američka turneja 1920. do 1921. godine predstavljala je petu veliku turneju Pavlove po Sjedinjenim Državama za deset godina, a 1923. družina je putovala u Japan, Kinu, Indiju, Burmu i Egipat.

Južnoj Africi, Australiji i Novom Zelandu predstavila se 1926. godine, a godine 1927. i 1928. bile su posvećene evropskoj turneji.

Anin entuzijazam za etno plesove ogledao se u njenim programima. Igrali su se poljski, ruski i meksički plesovi. Njene posete Indiji i Japanu dovele su je do ozbiljnog proučavanja njihovih plesnih tehnika.

Ove studije je sastavila sarađujući  sa Udajem Šankarom, plesačem i koreografom, da bi kasnije postala jedan od najvećih izvođača indijskog plesa i na taj način odigrala važnu ulogu u renesansi plesa u Indiji.

Bila je voljna da nastupa na različitim mestima, od najpoznatijih pozorišta Evrope do londonskih mjuzik sala ili čak gigantskog njujorškog hipodroma. Privatne dane Pavlova je provodila u Ajvi kući u Londonu, gde je imala veliku kolekciju ptica i životinja, uključujući par labudova.

Njen saputnik, menadžer, a možda i muž (Pavlova je na različite načine pričala o tačnoj prirodi njihove veze) bio je Viktor Dandre, kolega rodom iz Sankt Peterburga.

Pavlova je umrla u Hagu, u Holandiji, 22. januara 1931. Na koncu smrti tražila je da joj se pripremi kostim labuda, a poslednji dan iskoristila je da kaže: “Odsviraj taj poslednji takt tiho”, piše “Notablebiographies.com“.

Konstantin Simonov jedan je od najuticajnih sovjetski pisaca svih vremena. Dobitnik je Staljinove nagrade za književnost 6 puta, Lenjinove nagrade, ordena Belog lava, a proglašen je i herojem Sovjetskog Saveza. Ipak, širom sveta najupamćeniji će ostati po svojim stihovima: “Čekaj me i ja ću sigurno doći”.

A pesnikova priča zbog koje je napisao pesmu koja je ganula milione bila je veoma lična i tragična.

Ljubav u rovu Drugog svetskog rata

U životu Konstantina Simonova postojala je samo jedna žena – slavna sovjetska glumica Valentina Serova u koju je bio očajnički zaljubljen. Jedini problem? Valentina je već bila udata i to srećno za generala Anatolija Serova.

Međutim,  Anatoli je poginuo 1939. u nesreći dok je testirao novi avion. Valentina je bila skrhana i dugo se upuštala u mnogoborjne ljubavne afere, ali nikog nije uspela da zavoli. Tj. sve dok, ratne 1940. godine, nije upoznala Konstantina.

I taman kada se činilo da će njihova ljubav procvetati, pisac je mobilisan i postao je ratni dopisnik direktno sa fronta i daleko od svoje drage. Ovo iskustvo će ga obeležiti za ceo život jer će svedočiti nekim od najkrvavijih bitaka u istoriji čovečanstva – bici kod Odese, odbrani Staljingrada, boju za Berlin…

Upravo u jednom od tih rovova 1941, siguran da se kući neće vratiti, Konstantin Simonov je napisao svoju najlepšu ljubavnu pesmu – “Čekaj me”. U mislima mu je bila samo Valentina, a njegova oda trebalo je da postane poruka njoj kada njega više ne bude.

OSNOVNE ČINJENICE

Ukrajina je pre svega teritorijalno najveća evropska zemlja. A apsolutno prva u svetu po količini obradive zemlje visokog kvaliteta.

Poređenja radi, i Rusija i SAD sa svom svojom veličinom imaju otprilike sličnu količinu visokoobradivih oranica. Kina, npr. sa svojih 1,3 milijarde stanovnika nema ni jedu petinu takve zemlje! Osim toga, na istoku Ukrajine je smešten jedan od najvećih industrijskih reona u svetu, tzv.

Donbas (Donski industrijski basen). To je bio centar vojne industrije, metalurgije i mašinogradnje bivšeg SSSR-a. Sa Donbasom se u svetu može porediti samo Rurska oblast u Nemačkoj i industrijska oblast Tokio-Jokohama u Japanu.

U strateškom i geopolitičkom smislu, Ukrajina se nalazi u tzv. „srcu geostrateškog centra sveta“. Osim ove geografske istine, bitno je napomenuti da Rusija sa naklonjenom Ukrajinom predstavlja svetsku supersilu. Bez nje – Euroazijsku regionalnu silu. Evropa sa Ukrajinom ima za trećinu uvećane prirodne resurse. Bez nje je mnogo zavisnija od uvoza.

Kroz Ukrajinu prolaze svi najvažniji naftovodi i gasovodi iz Rusije ka evropskim zemljama, pa i nama. Ko gospodari krimskom lukom Sevastopolj, a trenutno je to ruska mornarica, gospodari crnomorskim i kaspijskim basenom. A taj basen je uz Persijski zaliv najveći proizvođač nafte u svetu.

Ukrajinci, iako ih paušalno možemo doživeti jednom nacijom, nisu to. Ali nisu ni raznorodni kao npr. mi u bivšoj Jugoslaviji. Pre nego se objasni priroda njihovog identiteta važno je napomenuti nekoliko činjenica…

Ukrajinci žive katastrofalno loše. Za prosečnog građanina Srbije možda zvuči neverovatno, ali oni statistički žive tri puta lošije od nas?! Sa svim bogatstvima koje poseduju. Tajkunizacija zemlje je daleko dramatičnija nego kod nas, te i i socijalne razlike neuporedivo izraženije. Ipak, nasleđeno iz sovjetskog perioda, sistem socijalne zaštite, obrazovanja i medicinske nege je na zavidnom nivou.

Ukrajinci su najobrazovaniji narod Evrope. Siromaštvo je sveopšte, a budućnost nacije neizvesna zbog enormnog pada broja stanovnika zbog malog prirodnog priraštaja. Još dramatičnije nego u Srbiji, većina ruralnih područja su ispražnjena od stanovništva, a preko 85% stanovnika živi u gradovima.

VERSKI IDENTITET

On zapravo stvara srž ukrajinskih podela i nereća. Važno je napomenuti da je na teritoriji Ukrajine nastala Rusija, pod imenom Kijevska Rus, a njen knez Vladimir je primio pravoslavno hrišćanstvo što je zatim postala okosnica ruskog identiteta.Tek vekovima kasnije, sedište Rusije se seli u Novogorod, pa u Moskvu, pa u Sankt Petersburg, te ponovo u Moskvu.

Pravoslavlje je dakle, duboko ukorenjeno u Ukrajini već hiljadu godina. Tokom vekova, kroz osvajanja Mongola, katoličke Poljske, Litvanije i Švedske, te kasnije Austrije, jedan deo Ukrajinaca je bio izvan granica Carske Rusije. Radi se, naravno o krajnjem zapadu zemlje.

Posledično, jedan broj Ukrajinaca je bio prinuđen da prihvati uniju sa Papom u Rimu, te je stvorena tzv. Grkokatolička ili Unijatska Crkva, koja ima pravoslavne obrede, a priznaje Papu kao vrhovnog poglavara svih hrišćana. Među Ukrajincima pravih rimokatolika nema. To je jedna od zabluda.

E, sada na jedan mali trenutak treba među ovim Unijatima razlikovati dve grupe; manju koja sebe naziva Rusinima ili Rutenima, koji žive u karpatskim oblastima, a ima ih i kod nas u Vojvodini, te mnogo većeg broja koji se smatraju Ukrajincima. Ovi drugi žive u čitavoj Galiciji sa sedištem u Lavovu, inače centrom ukrajinskog nacionalizma. Sveukupno, ovih grkokatolika među ukrajincima ima svega oko 4 miliona ili oko 8%.

Kada je stvar među pravoslavnim stanovništvom, situacija je daleko zamršenija. No da za sada govorimo samo o onom delu stanovništva koje sebe smatra Ukrajincima. Među njima ima tri skupine:

Prva skupina predstavlja vernike Ukrajinske pravoslavne crkve koja je deo Moskvovske patrijaršije (dakle Ruske Pravoslavne Crkve). Ova crkva je najstarija i poseduje većinu verskih objekata u zemlji i to širom zemlje. To je jedina priznata pravoslavna crkva. Njenih vernika ima oko 9 miliona, samo među Ukrajincima. Bogoslužbeni jezik je ruski i staroslovenski.

Drugu grupu predstavlja nepriznata Ukrajinska Pravoslavna crkva Kijevske Patrijaršije, nastala 1995. nakon raspada SSSR-a i proglašenja nezavisnosti Ukrajine. Ona ima oko 17 miliona vernika uglavnom u Zapadnom i centralnom delu zemlje. Bogoslužbeni jezik je Ukrajinski.

Treći deo predstavlja Autokefalna Ukrajinska Pravoslavna Crkva na zapadu zemlje, takođe nepriznata, nastala kao odgovor na komunističku revoluciju 1919. Njenih je vernika oko 4 miliona.

Ovde je naravno, bitno spomenuti i oko 9 miliona etničkih Rusa koji su svi vernici Moskovske patrijaršije.

Manji deo Ukrajinskog stanovništav su jeverejske, rimokatoličke (Poljaci) i protestantske (Slovaci i Mađari) religije. Postoji i manji broj muslimana.

NACIONALNI IDENTITET

Ne manje od verskog, zamršenost postoji i u nacionalnom identitetu. Za početak, treba reći da se ukrajinska nacija stvarala neraskidivo sa ruskom. Reč ukrajinac, kao što možete i pretpotaviti, u ruskom jeziku predstavlja nekoga ko živi u kraju Imperije. Ekvivalentno našem pojmu „Krajišnik“.

Takođe, do komunističke revolucije 1917, ruski narod se delio na tri grupacije; Velikoruse (današnje Ruse), Maloruse (današnje Ukrajince) i Beloruse koji i danas koriste taj naziv. Tokom perioda SSSR usvojen je termin Ukrajinac, koji dobija status ravnopravne nacije. Ukrajinski jezik počinje tada da se kodifikuje, mada su postojali i raniji pokušaji ukrajinskih nacionalista.

GENOCID NAD UKRAJINCIMA U VREME STALJINA

Ovde, tek počinju teško razumljivi događaji. Formalno, u vreme SSSR-a Ukrajinci su dobili više nego ikada. Istovremeno, u realnosti, Staljinov režim je nad njima izvršio najveći genocid u istoriji Evrope. Neobavešteni uobičajno misle da je najmasovniji takav zločin izvršen nad jevrejima u Holokaustu tokom nacističke Nemačke, kada je ih ubijeno 6 miliona.

Međutim, tokom provođenja kolektivizacije sela, sovjetski režim je tokom 1932-1933 veštaški izazvao glad među seljacima Ukrajine i Povoložja, nasilno im oduzimajući svu hranu. U te dve godine umrlo je preko 7.3 miliona Ukrajinaca (poređenja radi, Srbija u današnjim granicama je tada imala 5.8 miliona stanovnika). Taj genocid nazvan je GLADOMOR i kao genocid je okarakterisan u Ukrajinskom parlamentu, Savetu Evrope i u Ujedinjenim nacijama. Sprovodile su ga Ukrajinske sovjetske vlasti pod patronatom komunističke Moskve.

Zajveći, apsurd je da je Gladomorom isključivo pogođeno stanovništvo centralne i istočne Ukrajine, a da današnji nacionalistički nastrojen zapad Ukrajine nije pogođen. On je tada bio u sastavu Poljske i Čehoslovačke, a ne SSSR-a. Gladomor je duboko ukorenjen u svest Ukrajinaca kao i nacistička okupacija koja je odnela oko 7 miliona života, uključujući tu i milion i po Jevreja.

MEĐUTIM…

Istovremeno sa genocidom, teče derusifikacija Ukrajine. Nasilno izmeštanje seljaka u gradove, stvoriće od njih, umesto ruskih duhovnih centara – ukrajinske. Tipičan primer je Kijev. U njemu je u vreme carske Rusije bilo 69% Rusa, 32% Jevreja koji su govorili ruski, i zanemarljiv broj Ukrajinaca. U vreme Staljina, Ukrajinci postaju većina.

PERIOD DRUGOG SVETSKOG RATA

Preživevši Gladomor i ostale represalije, mnogi Ukrajinci su Hitlerove trupe dočekali kao olobodioce. Staljin kasnije neće propustiti priliku da se osveti za to. Kakogod, u ovom periodu stvorena je moćna pronacistička „Vlada“ Ukrajine, koja je osim mržnje prema Rusima i SSSR-u još veću netoleranciju pokazivala prema domaćim Jevrejima. Tako je možda i veći broj njih stradao od ukrajinskih komšija nego od nacističke ruke.

Poznato je da ukrajinski Jevreji nisu stradali u logorima nego u masovnim egzekucijama koje su sprovodili Nemci i Ukrajinski kolaboracionisti. Tipičan primer je Babij Jar, pored Kijeva kada su za dva dana postreljani svi kijevski Jevreji. NJih oko 35.000. Istovremeno, veliki broj pomoćnog osoblja u nacističkim logorima smrti bili su Ukrajinci. Ne treba posebno napominjati, da se u svim ovim događajima predominantno radi o zapadnim Ukrajincima. Ipak, ogromna većina Ukrajinskog stanovništva, trpela je pod nacizmom i zajedno sa ostalim narodima SSSR-a učestvovala u slamanju Hitlerove Nemačke.

NAKON DRUGOG SVETSKOG RATA

Opustošena, desetkovana i pomalo kažnjavana zbog pronacističkih delova društva, Ukrajina je kroz osvajanja SSSR-a, uvećana za svoj zapadni deo. Istovremeno, 1960 joj je mimo svake logike dodeljeno potpuno rusko poluostrvo Krim. Ona je tako, teritorijalno nagrađena, formirala svoje današnje granice.

Međutim, budući u sastavu supersile sa dominantnom ruskom kulturom, naukom i svim drugim u komunističkom društvu, koje naciju nije smatralo previše bitnom, tokom ovog perioda stvorena je neka vrsta ponovne rusifikacije. Pre bi se moglo reći sovjetizacije. Slično amerikanizaciji celog sveta. Tako, su na kraju postojanja SSSR-a svi univerziteti, televizija i javne ustanove dobrovoljno koristile skoro isključivo ruski jezik.

Na istoku zemlje je već formirani Donski industrijski basen dobijao još moćniju formu najznačajnijeg centra industrije u čitavom Sovjetskom savezu. Možda i u svetu tog vremena. Zapad zemlje je, međutim, stagnirao i do danas ostao krajnje siromašan.

NAKON RASPADA SSSR-A

Raspadom sovjetske imperije, Ukrajina je prvi put u istoriji postala nezavisna država. Nimalo homogena, kao što je objašnjeno, nije nikakvo čudo, što se u periodu tranzicije, izrodilo mnogo suprotnosti. Istočni deo zemlje, sa razvijenom industrijom te južni, crnomorski sa lukama i turizmom zadržali su viši životni standard.

Centralni i zapadni deo zemlje, izuzimajući glavni grad, živi u krajnjoj bedi. Jednom nevidljivom linijom izdeljena, bukvalno po polovini, zemlja živi dva paralelna života. Rusofilski i Ukrajinski. Naprimer, istočnom gradu Donjecku ili južnom, Sevastopolju, preko 90% stanovnika govori ruski, glasa za proruske stranke, oslonjeno je privredno i obrazovno na Rusiju.

Nasuprot tome, zapadni grad Lavov, prestonica nekadašnje Austrijske Galicije, živi potpuno drugi život. Tamo 95% stanovnika podržava ukrajinske desničare, govori isključivo ukrajinski jezik i sanja evropski san.

Glavni grad Kijev, na nesreću jednih, a sreću drugih, nalazi se u zoni prozapadnog dela zemlje, dok je glavna ekonomska snaga i moć skoncentrisana na istoku. Broj stanovnika je podjednak u oba dela, dok su politička opredeljenja građana otprilike u razmeri 55% : 45% u korist proruskog dela stanovništva. I u jednom i u drugom delu novopečeni milijarderi odlučuju o sudbinama masa. Razlika je samo u tome što su ovi istočni milijarderi još bogatiji. Pravna država nikada nije uspostavljena a korupcija je način života. U tome se, jedino, dva dela zemlje uopšte ne razlikuju.

JEZIK

Danas, Ukrajinci čine oko 77% stanovništva a Rusi oko 18%. Ostalih je 5%. Međutim kada je reč o maternjem jeziku, tek 62 posto stanovnika je navelo ukrajinski kao svoj maternji. 35 odsto njih navodi ruski. To je oficijelna statistika. Međutim kada stanovnike Ukrajine pitate koji jezik govore u kući i na kom jeziku prate medije, čitaju knjige, situacija je obrnuta! 67% stanovnika koristi ruski jezik u kući.

U javnoj komunikaciji, u obrazovanju, u medijima ruski je predominantan. Samo nije službeni. U korespondenciji sa državnim organima morate koristiti ukrajinski. Stvari su dovedene do apsurda. Dva od tri ukrajinska predsednika i gotovo svi premijeri ni ne znaju ukrajinski jezik?! Čak su im i predizborna obećanja bila da će se potruditi da ga nauče. Lideri nacionalističkog zapada, naravno govore ukrajinski, ali da bi ih svi birači razumeli često se obraćaju na perfektnom ruskom jeziku…

Ruski, dakle, jeste univerzalni jezik u Ukrajini, koji svi razumeju i kojim se služe. Ali je zapadnjacima neprihvatljivo, da ga neko predloži za drugi službeni jezik. Ipak, sve je veći broj ljudi koji koriste ukrajinski jezik, a njegova upotreba se kroz sistem obrazovanja značajno promoviše, a stanovnici podstiču (ponekada i nedobrovoljno) da ga koriste.

DANAS

Iako tako duboko podeljena na dve polovine, sve do ove godine Ukrajina je živela u odloženom konfliktu. On je ponekada eskalirao, ali nikada ne toliko da dođe do pucanja jedinstva zemlje. To se pre svega dešavalo zahvaljujući ekonomskim interesima oligarha sa obe strane. Međutim, kada je sada pred Ukrajince postavljeno alternativno sudbinsko pitanje, da li će biti u uticajnoj sferi zapada, ili obnovljene Rusije, ne postoji taj kohezioni faktor, koji bi ih mogao ujediniti oko ove dileme.

Krupan biznis i oligarhija to svakako nisu, a sve ostale društvene institucije su jasno podeljene i isključive u pogledu ovog pitanja. Jedni su za jedne, drugi za druge. Svaka ukrajinska vlast je do sada održavala ovo stanje odloženog konflikta, jer kako bi koja dolazila, nijedna nije imala snage da nametne svoj uticaj u onom drugom delu zemlje. Realno, nije ni mogla. Klerofašistima iz Lavova, na zapadu, niko na ovoj planeti neće moći da nametne suživot u zajednici sa Rusijom.

Istovremeno, stanovništvu juga i istoka ne pada na pamet da budu otrgnuti od matice Rusije. I jedni i drugi, kao što vidimo, su spremni da to svoje opredeljenje brane do kraja. Kada se odstupi od evrointegracija eksplodira jedna polovina, a u slučaju antiruskog kursa, druga polovina zemlje.

Čini se, da će jedinstvenom, Ukrajinu pre održati hladne i sračunate glave u Vašingtonu i Moskvi, nego usijane u Lavovu i Kijevu, ili sutra u Harkovu. Ipak mnogo cevovoda i petrodolara prolazi sa istoka na zapad, da bi se taj put ugrozio.

Ali, ukoliko konflikt u ovom intenzitetu bude dugotrajan, obe spoljne sile će, htele-nehtele, početi isključivim početi isključivim merama da podržavaju svoj deo Ukrajine i svoje interese. U tom slučaju neka je i njima, a i svima nama Bog u pomoći…

Preuzeto sa: 6yka.com

Znala sam da lažem, ali sam se nadala da možda imam tu moć i da govorim istinu.

Rat koji je jutros započeo, nama je blizu. Bliže nego ikad, danas kada imamo mnoštvo ukrajinskih prijatelja i poznanika. Ljudi koji danas nisu došli na posao, koji su do juče gradili što veće kuće u Holandiji kako bi preselili cele svoje porodice na bezbedno, ljudi koji su se iselili iz zemlje s nadom da će možda jednom biti bolje i da će se možda vratiti kući…

Ljudi koje evropske kolege preziru po fabrikama, jer pristaju da rade za najmanje dnevnice i time smanjuju cenu radnog sata svima.

Jedan ukrajinski poznanik, vršnjak mog muža, nije dočekao današnji dan, srce mu je stalo pre nekoliko godina kada je otvorio koverat u kome je bio poziv za vojsku. Jedna Ukrajinka će zauvek ostati deo naših prvih uspomena sa Filipom, jer ga je najlepše ovekovečila svojim objektivom.

Saosećam se svim svojim bićem sa ukrajinskim iseljenicima. Mogu se samo mrvu poistovetiti sećajući se prošlogodišnjeg nasilja na srpskim protestima. Bilo je preteško gledati sa strane. A oni danas doživljavaju postojanje u paralelnom univerzumu.

U Holandiji, gde se sve polako vraća u normalu, dok zvaničnici “podržavaju” Ukrajinu. Dok njihovu zemlju, tu, nadomak bombarduju.

Verovatno su se tako osećale naše izbeglice devedesetih. Verovatno se tako osećaju sve izbeglice sveta. Srećni što su sačuvali živu glavu i pružili svojoj deci nadu, a večito krivi jer nisu ostali i bili sa svojima. Kastrirani i sputani, nikad dovoljno ni ovde ni tamo, raspolućeni…

Dok me i dalje rade traume od vežbanja sirena svakog prvog ponedeljka u mesecu, dok se i dalje ježim od zvukova aviona koji nadleću grad zbog oluje, parališući me, stvarajući mi spazme u celom telu i ne dajući mi da dišem, nadam se da će takvu privilegiju osećaja imati današnji ukrajinski tinejdžeri i deca, za dvadeset godina.

Jer će ti ožiljci na duši biti podsetnik da su opstali i preživeli.

“Nisam za NATO, dobro pamtim bombe
nisam druga Srbija, nisam krug dvojke
samo ne mrzim nikog, rođen kao Jugosloven
sve su puške tuđe, sve su žrtve moje.

Svi ljudi, sve nacije, sva sela što gore
svako ko je nevin pao za vaše parole”

Marčelo

Preuzeto sa: instagram.com

Posle prvog dela programa Kamila Valieva je bila na prvom mestu, ali je u drugom delu takmičenja propustila priliku da osvoji svoju prvu zlatnu Olimpijsku medalju. Da li pod pritiskom treme i velikih očekivanja, ili zbog konstantne priče o doping skandalu, ona je pala čak tri puta na ledu, i završila kao četvrta na svetu.

U nekom boljem svetu, to bi bio sjajna uspeh za dete od 15 godina koje se probija u svetu profesionalnog sporta a u kom inače već drži svetski rekord.

Ali, svetlosnim godinama smo daleko od toga savršenstva, i to se videlo odmah nakon što je Kamila završila nastup. Dok je klizala još se i nekako držala, ali je na kraju briznula u plač razočarana svojim greškama. Kao da i sama nije bila svesna da je podbacila, dočekala ju je hladna i vrlo oštra kritika njene trenerice Eteri Tutberidze. Kamere su zabeležile ono što joj je rekla.

Zašto si odustala? Zašto si prestala da se boriš? Objasni mi! Posle tok aksela (skoka), samo si se predala – besno je rekla Eteri unoseći se u lice devojčici koja nije mogla da prestane da plače.

тренер года блять#позорТутберидзе#фигурноекатаниеpic.twitter.com/KBRXc97SSf

— даме ту косита (@aniley_7) February 17, 2022

Ok, jasno je svima da je klizanje jedan od najsurovijih sportova kada je u pitanju konkurencija među takmičarima, pritisak da se mora uspeti, da svaki klizač i klizačica imaju neki kratak “rok trajanja”, da je puno u igri… ali ovo je zaista previše.

Oglasio se i predsednik Internacionalnog olimpijskog komiteta Thomas Bach koji je kritikovao ruske trenere zbog ovako oštrog tretmana klizačice koja već odavno ima nadimak “gospođica savršena”.

– Veoma me uznemirilo kada sam video ovo takmičenje. Ta količina pritiska koju trpi mlada sportistkinja je nedopustiva. Vidi se po govoru njenog tela da je pod neverovatnim pritiskom. Strašno je kako ju je dočekao tim, sa takvom hladnoćom – rekao je on.

I bivša klizačica Ashley Wagner je na Tviteru komentarisala ono što je videla nakon nastupa mlade Ruskinje:

– Ovo je trenutak u kom iskreno morate da kažete da vam je žao ovog deteta – napisala je ona.

Treniranje kao u vojnom kampu, izgladnjivanje i dehidratacija

Eteri Georgievna Tutberidze (47) koja radi sa Kamilom je nekadašnja klizačica i klizačka trenerica koja uglavnom radi sa solo takmičarima. Ona sama je počela da kliza sa četiri godine ali je nakon trajnog oštećenja kičme sa takmičarskog klizanja prešla na ples na ledu.

Živela je i radila i u Americi a potom se vratila u Rusiju gde je glavna trenerica u prestižnom Sambo 70 klizačkom klubu u Moskvi, a o kom se mogu čuti brojene negativne stvari, uključujući i to da se njeni polaznici izglađuju i podvrgavaju dehidraciji.

Eteri je trenirala brojne olimpijske, svetske i evropske šampione uključujući i čuvenu Juliju Lipnitskaju kao i Evgenia Medvedeva. Ona radi i sa Anom Šerbekovom koja je na kraju i odnela zlatnu medalju na Olimpijadi u Pekingu.

Međutim, uz njen uspeh uvek se vezuju upitne metode rada sa maloletnim sportistima. Mnogi citiraju njenu izjavu u kojoj je rekla: “Kada jednom siđete sa podijuma, niko ste i ništa”.

Često se i spominje to da većina njenih učenika zadobija brojne povrede pre nego napune 18 godina zbog previše napornog treniranja a jedna od njenih nekadašnjih učenica Alina Zagitova rekla je na Olimpijadi 2018. kako im Eteri ne dozvoljava da uopšte piju vodu nego samo smeju da uzmu gutljaj, properu usta i onda vodu ispljunu.

Još jedna klizačica Romain Haguenauer je tvrdila da Eteri trenira sportiste na jedan naslan i militantni način i da na primer radi u Koandai, niko joj ne bi dozvolio ni da priđe deci.

Preuzeto sa: noizz.rs

Dva posjetioca su uočila dodatne detalje na dvije od tri figure još u decembru prošle godine, izvještava Art Newspaper. Djelo je potom poslano u moskovsku galeriju na pregled kod restauratora umjetnina.

Kustos izložbe, Ana Rešetkina, rekla je da je slika vandalizovana „olovkom marke Jeljcin centar“.

Slika se trenutno restaurira, a prema riječima stručnjaka za restauraciju, popravku je moguće napraviti bez trajnog oštećenja umjetničkog djela.

Stručnjaci za restauraciju u Tretjakovu procijenjuju da bi troškovi radova mogli da koštaju oko 4.600 dolara.

Kompanija za obezbjeđenje za koju je radio čuvar plaća troškove restauracije.

Umjetnica Leporskaja, koja je rođena 1900. godine i umrla u 82. godini 1982. godine, je bila učenica poznatog, avangardnog ruskog umjetnika Kazimira Maljeviča. Takođe je radila sa drugim umjetnicima kao što su Nikolaj Suetin i Lav Judin.

Pored Tretjakovske galerije, njena dela su široko zastupljena u ruskim muzejima.

Nadležni iz centra Jeljcin su ostali suzdržani od daljeg komentarisanja ove situacije jer je u toku interna istraga incidenta i saradnja sa policijom.