Kada stanete pred ovo remek-delo iz 1941. godine, gotovo je nemoguće ne podleći prvoj impresiji. Nos formiran od figure žene, oči od kuća u daljini, usta od dečaka koji se skriva. Većina posmatrača tu se i zaustavlja, zadovoljna otkrićem pametne iluzije. Ali Salvador Dalí nikada nije bio umetnik površnosti. On poziva na dublje kopanje, na dešifrovanje sveta koji je stvorio. Ako dopustite očima da se prilagode, iluzija lica se raspada, a pred vama se otvara složena scena: žena u meditativnoj pozi na obali, dečak koji se pripija uz nju, brda, preorana polja i udaljeni arhipelag. Scena deluje mirno, ali je nabijena potisnutom energijom.

Da bi nas dodatno zbunio, Dalí ubacuje tragove koji naizgled vode u pogrešnom smeru. U gornjem levom uglu, gotovo nevidljivo, ispisane su reči “Pour Vous” (Za vas). To je bio naziv popularnog francuskog filmskog časopisa koji je ugašen usled nemačke okupacije – suptilan komentar na nestanak jedne kulturne epohe. Figura žene, kako sugeriše njen profil, mogla bi biti tada poznata austrijska glumica Beti Stokfild. Ali ovo su samo dimne zavese, slojevi koje treba oljuštiti da bi se došlo do istine.

Ključ za razumevanje slike leži u Dalijevom čuvenom “paranoično-kritičkom metodu” – tehnici koju je sam razvio kako bi “sistematizovao konfuziju” i materijalizovao svoje najdublje opsesije i strahove. Kroz ovaj “kontrolisani haos”, on je težio potpunom diskreditovanju objektivne stvarnosti, tvrdeći da su slike iz podsvesti jednako validne, ako ne i validnije od onoga što vidimo budnim očima.

Upravo ovde leži srž “Adolescencije”. Kada se razgrnu svi lažni tragovi, otkriva se prava, duboko lična priča. Dečak na slici nije bilo koji dečak – to je sam mladi Salvador Dalí. A žena koja dominira kompozicijom nije glumica, već centralna figura njegovog detinjstva – njegova voljena i obožavana dadilja, Lusija.

Otkrićem njihovog pravog identiteta, slika prestaje da bude puka optička varka i postaje pozornica za jedno formativno, traumatično sećanje. Dalí nas vraća na dan vojne parade u njegovom rodnom Figerasu. Tada je, kao dečak, prvi put ugledao devojku po imenu Galučka, koja je postala predmet njegove silne, gotovo bolne erotske fiksacije. Preplavljen bujicom do tada nepoznatih osećanja – snažnom žudnjom pomešanom sa jednako snažnim, parališućim stidom – mladi Salvador nije mogao da podnese njen “nepodnošljivi pogled”. Jedino utočište od te bujice emocija pronašao je skrivajući se iza leđa svoje sigurne luke, svoje dadilje Lusije.

Tako se ceo pejzaž pretvara u mapu Dalijeve psihe. Stena u obliku ženskog tela predstavlja stabilnost i zaštitu koju mu je pružala dadilja, dok se on, malen i ranjiv, skriva od sveta i od sopstvenih probuđenih nagona. Slika je, dakle, zamrznuti trenutak unutrašnjeg konflikta – borbe između želje da se gleda i straha od toga da se bude viđen.

“Adolescencija” je mnogo više od ingeniozne iluzije. To je vizuelni dnevnik, psihoanalitička autoportret koji počinje kao intelektualni izazov (“Šta je ovo što vidim?”), a završava se kao duboko emotivno putovanje u srž ljudske ranjivosti. U konačnici, slika ne govori samo o tome šta mi vidimo, već o dubokom, ponekad zastrašujućem osećaju onoga što znači biti viđen.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Matthew Olivier (@matthewolivierx)

Izvor: telegraf.rs

Ona je rođena kao Elena Ivanovna Diakonova u Kazanju, u porodici intelektualaca. Imala je dva starija brata i mlađu sestru, piše “salvador-dali.org”.

Rano ostaje bez oca, pa joj se majka preudala za jednog advokata uz čiju je pomoć stekla dobro obrazovanje. Iako nije preterano volela decu, ona je završila školu za učiteljicu i počinje da se bavi tim poslom.

Godine 1912. poslata je u sanatorijum blizu Davosa u Švajcarskoj za lečenje tuberkuloze. Upoznala je Pola Eluara i zaljubila se u njega. Oboje su imali sedamnaest godina, a posle četiri godine, otputovala je iz Rusije u Pariz da bi se ponovo ujedinila sa njim i potom se godinu dana kasnije venčali. Imali su ćerku Sesil, a interesantno je da je ona mrzela majčinstvo, pa je maltretirala i ignorisala svoje dete, kako se tvrdi.

Sa Eluarom, Gala se uključila u nadrealistički pokret. Bila je inspiracija za mnoge umetnike, pa su početkom avgusta 1929. njih dvoje posetili Salvadora Dalija u nastajanju. Brzo se razvila afera između Gale i Dalija, koji je bio oko 10 godina mlađi od nje. Zbog toga je usledio njihov razvod, ali i pored toga bivši supružnici su bili bliski.

Godine 1948. njih dvoje su se vratili iz Sjedinjenih Američkih Država posle osam godina izgnanstva i tek tada je njegov otac prihvatio brak sa razvedenom Ruskinjom.

Salvador Dali i Gala su otpočeli zajednički život, pa su rešili i da stanu na ludi kamen. Pre svega na građanskoj ceremoniji, a potom i u crkvi 16 godina kasnije. Zbog njegove navodne fobije od ženskih genitalija, za Dalija se govorilo da je bio nevin. Otprilike u to vreme, Gali su otkriveni fibroidi materice, zbog čega je podvrgnuta histerektomiji, odnosno odstranjena joj je materica. I pored svega, bila je Dalijeva muza i pojavljivala se u mnogim njegovim delima. Njeni portreti koje je slikao Dali pokazuju njegovu veliku ljubav prema njoj, a neke su možda najljubazniji i najsenzualniji prikazi sredovečne žene u zapadnjačkoj umetnosti.

Početkom 1930-ih, Dali je počeo da potpisuje svoje slike svojim i njenim imenom kao „(i)uglavnom tvojom krvlju, Gala, slikam svoje slike“. Prema većini izveštaja, Gala je imala jak libido i imala je brojne vanbračne veze, čak i sa bivšim mužem. Te veze je Dali ohrabrivao, pošto je praktikovao kandaulizam, odnosno izlagao ju je drugim muškarcima u voajerske svrhe. Imala je naklonost prema mladim umetnicima, a u starosti je često davala skupe poklone onima koji su se družili sa njom. Bila je tajanstvena i veoma intuitivna žena, koja je umela da prepozna umetnički i kreativni talenat.

Tokom života joj je Dali kupio zamak Pubol u Đironi, gde je provodila vreme svakog leta, a dogovorili su se da ga on ne posećuje bez prethodnog pismenog odobrenja od nje.

Gala je umrla u 87. godini u Kataloniji u Španiji 1982. godine kako se pretpostavlja od posledica gripa posle čega je počela da pokazuje znake demencije. Sahranjena je baš u tom zamku koji joj je Dali kupio, a grob joj se nalazi u kripti sa šablonom u stilu šahovske table.

Danas je to muzej koji je otvoren za posetioce.