Iz daljine Blaca izgledaju idilično. Izbliza druga priča. Struje nema od 1974., voda nikad nije ni došla. No jedini stanovnik, 67-godišnji Zdravko Spajić, nema primjedbi.

„Ovdje sam ja sam non stop i zato me zovu gradonačelnik. Sam sebi pišem ure i sam sebi plaćam. Imam solare, imam bunar za vodu i opet se živi. Ima gore i od ovoga“, kazao je za HRT.

Svega je nekada bilo u Blacima – ljudi, škole i krava. Danas pustinja.

„Ovdje je bilo 32 dima. U svakoj je kući bilo u prosjeku pet-šest ljudi i djeca, a danas nigdje nikoga. Odavde su naše mljekarice nosile mlijeko u Split’, prisjetio se Spajić.

Svašta je on u životu prošao, pa čak i preživio pad helikoptera. Prije četiri godine ostao je bez supruge, ima obitelj u Solinu koja pazi na njega, ali iz Blaca se ne da.

„Samoća mi ne pada teško. Meni je najteže u životu kad kažu ‘ja bih ovako, onako’. Onda ja kažem – prijatelju, rješavaj probleme na drugom mjestu. Ja ću što mogu pomoći, u gradonačelnika se sve nađe – u podne, u ponoć. Ja sam zadovoljan sa 700 eura mirovine, meni dosta’, rekao je.

Još jedan dobar dan je iza njega. Tvrdi da od života ne treba filozofiju raditi, sve može jednostavnije.

„Nikad ne znaš što nosi dan, što noć, a ja sam s ovim ne zadovoljan, nego ponosan“, poručio je.