Bebu Albu je napustila mama, ali i nekoliko usvojiteljskih porodica takođe nije želelo da se brine o detetu sa Daunovim sindromom, te se činilo da je njena sudbina prilično izvesna i da će odrasti u domu za nezbrinutu decu. Međutim, sudbina se preokrenula kada je Luka Trapanese poželeo da bude njen tata.

Luka je gej muškarac koji živi u Napulju, u Italiji. Već neko vreme pre usvajanja želeo je porodicu, ali nakon što je raskinuo sa svojim dugogodišnjim partnerom, činilo se da se to nikada neće desiti.

On je ipak pokušao sa samostalnim usvajanjem, a 2017. godine je primio sudbonosni poziv iz agencije koja posreduje pri usvajanju. Oni su ga obavestili da je moguće usvajanje devojčice Albe koja ima Daunov sindrom i koja je u tom trenutku imala samo 13 dana, a već 20 porodica je odbilo da je udomi, piše “AmoMama“.

Ova priča ima popriličnu težinu ako uzmemo u obzir činjenicu da je italijanska politika usvajanja jedna od najstrožih u Evropi. Surogat majčinstvo je nezakonito i gej roditelji ne mogu biti navedeni kao suroditelji u izvodu iz matične knjige rođenih. Stvar je jednako teška i za samohrane usvojitelje – gotovo nemoguća.

… Tu leže izazovi samostalnog odgajanja dece, ne u samoj činjenici odsustva drugog roditelja, iz ma kog razloga, već u (ne)sposobnosti žene da nadraste svoju povredjenost i dozvoli detetu da ima oca, tog koga ona ne voli, koga često mrzi, prezire, koji ju je razočarao ali s kojim je jednom bila dovoljno bliska da dobije sa njim dete…

Ne treba se na tom teškom putu gorditi, ne treba trovati dušu deteta mržnjom jer posledice su dalekosežne, ne treba oko sebe i deteta podizati ogradu od bodljikave žice koja čuva vaš mali svet… ma koliko vam bilo teško i koliki bio vaš otpor treba dati šansu muškarcu da bude otac ako već nije mogao da bude vaš partner…

Svako dete ima pravo na oca pa i vaše, to je biološki ali i psihološki ram sa slikom u kojoj stoje dve figure ma kakve one bile…. znam koliko će se mnoge majke ljutiti na mene, znam jer to svaki put vidjam kad probam da im to kažem, gledajući posledice takvog njihovog stava po dete, ali upravo je ta mera odbijanja da to čujete i prihvatite mera dubine povrede koju time trajno proizvodite, mera dubine oštećenja koje detetu nanosite a želele ste najbolje…

Ako vas ovo ljuti, vratite se i pročitajte ovo još jednom i budite baš mnogo ljuti ali me, negde, čujte… ta mera vašeg nečuvenja i nemogućnost da izadjete iz svoje povredjene kože zarad toga da dete poznaje i možda voli onog kog najviže mrzite je vrhunski čin vaše ljubavi za dete i velika šansa da ono bude svoj čovek a ne vaš nastavak, neko ko će, hteo to ili ne, svojim malim ustima izgovarati vaš tekst ili tekst vaše majke koja ga je povremeno čuvala ali mu zato konstantno pričala svoju verziju priče makar joj to dete ne tražilo…

Želite li da vaš sin odrasta s mržnjom i razočarenjem u muški rod, hoće li mu to pomoći da bude adekvatno polno identifikovan muškarac… želite li da devojčica odrasta s uverenjem da su svi muškarci loši i da ostavljaju ženu, želite li da je svojom pričom predodredite za takvu sudbinu…

Tu počinje razlika izmedju prave ljubavi za dete i gordosti u svom mučeništvu, pa i sebičnosti, ako hoćete… tu, na toj tački gde nadrastete svoj bol i date šansu vašem detetu da sutra ima drugačija iskustva… jer bol vas ne čini pametnijim roditeljem… bol vam zamračuje um i kvari vaše roditeljstvo, ne poboljšava ga zato se bol mora kontrolisati …

Jer podizati zdravo dete je mnogo više od mukotrpne borbe za egzistenciju u kojoj ste najčešće same, i mnogo više od dečjih rodjendana gde ste jedini roditelj, i mnogo više od toga da je sve na vama toliko da biste zavrištale do neba jer niste ga same začele a same ga čuvate….

Znam sve… živim ovde sa vama i nisam neki posmatrač iz vasione, ali jesam iz ordinacije i vidjam posledice toga kad ne napravite otklon i otrujete dečje srce vašim iskustvom jer „on ne zaslužuje da ima dete“…

Dajte detetu dozvolu da ga samo upozna, ne plašite se kako ćete vi proći u toj proceni… naravno, ne mislim ovde na očeve koji ugrožavaju decu, zlostavljače, seksualne, fizičke, od njih treba skloniti dete, mislim na one s kojima ste se razišli iz vaših razloga, kao žena i muškarac.

I nemojte sutra detetu, koje nije odgovorno za svoje rođenje, ispostaviti račun ozlojedjene žene koja je sve žrtvovala za njega, račun žrtve koja traži zadovoljenje, koja ne dozvoljava osamostaljenje, ne dozvoljava pojavu nikoga trećeg u njihovoj savršenoj simbiozi kao što nekad nije dozvoljavala prisustvo oca jer velika je šansa da ćete ako ste to radili to nastaviti sa još većim žarom… i agresijom… a to nije čin ljubavi.

Volite dete, radite najbolje što možete, znajte da ste makar najbolja majka na svetu – nikakav otac jer to nije isto i ne zaboravite, nikako ne zaboravite, da volite sebe ali ne kao žrtvu, mučenicu, samo majku, već hrabru, otvorenu, svojim likom u ogledalu zadovoljnu ženu, koja ima toliko ljubavi za sebe da se ne plaši poredjenja s drugim roditeljem i odlaska deteta kad kvalitetno obavi posao, i da mu dozvolu da je ostavi i ima svoj život jer ga niste za sebe rodile.

„Brod je jedino u luci siguran, ali brod nije za luku pravljen“. Brod je napravljen da plovi.”

Tatjana Milenković, specijalista medicinske psihologije, doktor psihijatrije

Preuzeto sa: facebook.com

Dok smo veče pre toga sedeli i ćaskali, kao i mnogo puta ranije u malom iznajmljenom stanu zajedničke prijateljice, meni ozbiljno nije bilo dobro. Pištalo mi je u ušima, podbadalo pod plećkom, znojili su mi se dlanovi a u stomaku mi se uzmuvalo k'o onomad kad smo se u Sutomoru potrovali. Gestikulirala sam mnogo dok sam probala da se saberem, nesvesno ga često dodirujući.

Ispostaviće se kasnije da je i on imao ista podrhtavanja, ali kako je u daleko boljoj „kondiciji“ od mene on je odmah znao šta je. Ja nisam. Ja sam kao najbolju opciju imala da mi je proradila štitna žlezda, jer u mojih godinama, svi sad nešto boluju od toga i zato verovatno oka nisam mogla da sklopim, nit’ mi se šta jelo i samo su mi kroz glavu prolazile, pomalo konfuzne, slike i delovi razgovora i neko moje cerekanje koje nestaje u noć….

Sledećih nekoliko dana me je uporno zvao, sve me nešto zamajavajući oko tobože nekih mojih priča koje je hteo da pročita, pa te nešto oko posla… Kako bilo, kad god bi zvao meni bi se neko kamenje kotrljalo po stomaku, zamuckivala bih kad bih probala da sastavim rečenicu dužu od „E, ćao, ti si…“ i sve tako…

Ispričam to mojoj doktorki dok mi je merila pritisak, slušajući me preko naočara i ona zaključi: „Lutko, ti se se, bre, zaljubila! Ajde beži kući.“

Lupa ova matora, pomislih, eto sad ću morati da menjam lekara, jebem ti i ovo naše zdravstvo više…“Dajte mi taj karton“ derem se na onu što čklji iz šaltera.

U međuvremenu su stigli rezultati i sve beše dobro.

„Ma kako zaljubila? Ko se još u mojim godinama zaljubljuje? Svašta, zaboga, pa nemam ja vremena za takve gluposti. Ajte molim vas, budalaština, čista. Ja sam samohrana majka, ja moram da radim od 9 do 5…ja imam domaći, engleski, košarku…imam dečije rođendane, roditeljske sastanke, posete zubaru da se dotegne proteza… Nemam ja logistiku za zaljubljivanje. Nema baba, deda, tetki koje će da uskaču da ja mogu da ljubavišem. I neću da se zaljubim bre…Jesam li patila onoliko? Jesam li onomad htela da umrem od toga?…Ma kakva ljubav, kakvi bakrači. Neću i tačka.“

I opet zvoni telefon. On je. Ima predlog  za neku kafu, neke kratke dokumentarne filmove, ima neka tribina i književno veče….ili bi se možda samo ljubila, pita.

Lele, i šta ću sad ako kažem: „Bih“ – jer stvarno bih. Da li će se srušiti moj mali mirni svet same mame u koji će uleteti on sa svojim očima i pričama pisanim meni. Šta će se dogoditi, kako ću, otkud mi vreme, šta ako opet…?

Udahnula sam duboko. Ja nisam cava, ja prihvatam ovaj izazov života koji ne želi da digne ruke od mene … „Da, možda bih se ljubila malo“ rekoh.

Potpuno je blesavo, zaista, ali niotkud, svet je postao mnogo glasniji oko mene, ulice šarenije, dani duži, život nije više tako siv. Zbog čega pevušim dok kuvam ručak il’ đuskam dok peglam?  Zašto manje vičem, više se smejem, što mi je toplo svuda oko mene? …  Odjednom je sve moguće. Sve i svud stižem i ništa mi nije teško. Nisam čangrizava i ljuta stalno.

Moj sin reče pre neko jutro: „Mama, baš si lepa kad se stalno smeješ i kosa ti sija“.

Da, lepa sam, neko me voli, pita me kako sam, piše mi priče…ej!
I dok se spuštamo niz stepenice, nestaje svetla u hodniku, on me uzima za ruku, upliće nam neraskidivo prste i kaže: „Drži se za mene, klizavo je…“.

A to, pa to je meni sasvim dovoljno, jer šta je drugo ta ljubav već „drži se za mene kad je mračno i klizavo…..“, zar ne?

Priča prva:

“Tukao me. Nakon tri godine braka sve je palo u vodu. Roditeljima sam se vratila kada više nisam mogla da izdržim, kada sam počela da se plašim za svoje dijete. Te noći udario me šakom u glavu. Pukao je bubnjić. Ni prema djetetu nije bio blag. Prijetio je da će ga udaviti. Sam Bog zna zašto te noći, umjesto roditeljima, nisam otišla u policiju. Nadala sam se da će se opametiti, da ćemo spasiti porodicu. A tek onda je uslijedio haos”.

Ovim riječima priču o brakorazvodnoj parnici, koja je uslijedila, počela je V.V. Iz razumljivih razloga nije htjela da joj navodimo ime, ali je svoj put do mira ispričala do u tančine.

“U Centru za socijalni rad prošli smo obavezni proces mirenja, na kojem nije bilo pomirenja. Prijetio je da će mi uzeti dijete. Da budem iskrena, ni socijalni radnici nisu bili blagonakloni. Često su govorili da manipulišem djetetom jer nisam dozvolila da ga viđa sam. Tražila sam nadzor ili moje prisustvo. Govorili su mi da ono što ja radim, ne rade prave majke. Kada sam pitala da li će neko od socijalnih radnika da se potpiše i garantuje da će moje dijete biti dobro kada ode da se vidi s ocem, ućutali su. Niko nije htio tu odgovornost”, priča V.V, prisjećajući se bolnih scena.

Sudskom presudom dijete je pripalo majci. Oca je taj isti sud administrativnom zabranom “natjerao” da plaća alimentaciju od oko 250 KM, jer on i nije bio voljan. Rekao je da je to previše i da djetetu ne treba novac.

Godine prolaze. Otac se više ne pojavljuje, ne želi da viđa dijete, zasnovao je novu porodicu. Ne pita da li su njegovom djetetu potrebne nove knjige, cipele, jakna, hlače… Sve, pa i očinsku ljubav, podmiruje sa 250 KM. Majka se za ostalo snalazi kako zna i umije. Da plaća stan za sebe i dijete ne može jer nema od čega. Žive sa bakom i djedom, njenim roditeljima. Trgovačka plata od 450 KM nije dovoljna za pristojan život. Ali, neka su, kaže, živi i zdravi i s mirom. Sebe naziva samohranom majkom.

Priča druga:

“Odlučili smo da ne živimo zajedno. Supruga je iz Niša, ja sam Sarajlija sa adresom u Banjaluci. Dobili smo divnu djevojčicu. Nažalost, ona je dijete sa kombinovanim smetnjama. To sada niko ne vidi, samo ja prepoznajem u njenim okicama. Nakon što smo odlučili da se raziđemo, dijete je dvije i po godine bilo s majkom. Nisam htio da dajem samo pare. Htio sam da učestvujem u njenom vaspitanju, odgoju, odrastanju. Prošli smo kroz obavezan proces pomirenja u Centru za socijalni rad, ali samo formalno. Od pomirenja nije bilo ništa. Majka je u svom životu već imala novog čovjeka”, počinje priču za “Lolu” Branislav Lovre.

Nema, kaže, potrebu da laže. Nisu se slagali i gotovo. Dva potpuno različita karaktera krenula su svako na svoju stranu, sa djetetom u sredini.

“Ipak, molio sam da se dijete ne zanemari. Da s njom treba raditi više, kako bi napredovala. Majka se tome nije posvetila. Centar je odlučio da mi dodijeli dijete, što je sud i potvrdio bez prava na žalbu. Ona je sada sa mnom. Raste uz mene i baku, moju majku. Život sam posvetio tome da joj bude dobro. Ja sam ratni vojni invalid, borba mi nije strana. Kada je moja Una krenula u školu, nastao je drugi haos”, prisjeća se.

Djevojčica, kojoj je, kako kaže, potrebno samo malo više pažnje, htjeli su da smjeste u Centar “Zaštiti me”.

“Ne dam, ja ću joj dati i život ako treba, ali neću odustati od toga da napreduje. I nisam. Danas je moja ljepotica odličan učenik, glumi, svira violinu, sluša klasiku… Majku viđa s vremena na vrijeme, ona joj ne plaća alimentaciju godinama. Često me pita zašto smo se razveli i tada se raspadnem. Ne dam da joj nešto fali. Idemo u bioskope u pozorišta… Čekamo da dobije prvu mesntruaciju. Tata će joj sve objasniti”, priča Branislav.

Sebe zove samohranim ocem.

Predstavljanje apsurda… Umjesto priče treće.

U Republici Srpskoj ima veoma malo samohranih roditelja, a razvodi su postali češći nego odlasci na kafu sa društvom. Niko ne ulazi u razloge, ulazimo u činjenice. U banjalučkom Centru za socijalni rad niko se nije javio da nam definiše pojam samohranih roditelja, ali se Porodični zakon RS potrudio da nas objašnjenjem ubode prstom u oko.

“Samohrani roditelj je roditelj koji samostalno obavlja roditeljsku dužnost nad djetetom, čiji je roditelj umro ili nije poznat”.

Zakon je proteklih godina dopunjavan kojekakvim izmjenama. Između ostalog, i ova polurečenica je bila dopuna. Zakon je tu da se poštuje. Njega se u centrima za socijalni rad širom RS drže bez iznimke. Tužno je što je napravljen da štiti prava porodice, roditelja i djece, a da ih nije jasnije zaštitio.

U Porodičnom zakonu Federacije BiH nema  ni te polurečenice. Samohrani roditelj se uopšte ne spominje. Ne postoji.

Samohrani roditelji nisu samo finansije, alimentacije, kupovine… Samohrani roditelj je onaj koji obezbijedi sve to, ali začini ljubavlju, brigom, pažnjom, strepnjom, strahom. Samohrani roditelj pokriva noću. Samohrani roditelj bdije dok život koji je stvorio bolestan u krevetu leži. Samohrani roditelj kupa, igra se, izvodi u šetnje, vodi na sportske događaje… Samohrani roditelj je sve ono što se ne plaća alimentacijom od nekoliko stotina maraka.

Možda je krajnje vrijeme da zakoni u BiH postanu ljudskiji i humaniji. Zapravo, to očekuju i roditelji koji “ne obavljaju roditeljsku dužnost”, jer to nije posao za novce, već su roditelji puni ljubavi.

V.V. kaže:”Voljela bih samo da stvari nazovemo pravim imenom. Ako sam prošla kroz torturu, onda da me bar zakon ne teroriše. Majka sam, borim se, a za svaki dokument mog djeteta moram da pitam oca koji mu se ne javlja i koji nas je zlostavljao. Zašto on da potpisuje bilo šta, kada roditelj nikada nije znao da bude. Osim toga, alimentacija ga ne čini ocem. Ja sam samohrana, šta god zakoni rekli. Osim hrane, odjeće i obrazovanja, djetetu moram da obezbijedim i da razvija svoje talente i nikoga ne isteresuje kako sve stignem. A stignem, vjerujte, iako sam samohrana”.

Dijana J. kaže:”Ako već sve finansiram sama, a on je roditelj za 250 KM, kako onda nisam samohrana? Ako već nismo samohrani, bilo bi lijepo da nam zakonodavci proračunaju šta djetetu može da se kupi za 250 KM. Zakon bi, na primjer, mogao da olakša našoj djeci kako bi imali jednake mogućnosti kao i drugi. Ta djeca bi mogla da imaju prednost kada su u pitanju stipendije, jer država ne može da natjera roditelja da plaća alimentaciju. Najčešće je i tih nekoliko stotina maraka samo slovo na papiru”.

Zakonodavci, razmislite, možda samo zbog srećnih okolnosti niste osjetili na svojoj koži šta znači biti sam i odgovoran za nekoga.

To ne znači da već sutra nećete biti u ovoj situaciji… Da se spotaknete o sopstvene riječi.

Srednjih je godina iako izgleda kao dečak. Voli planinu i slobodu. Po struci je fizičar, voli eksperimente. Obožava da kuva, da svakoga dana sprema slatkiše jer ga to opušta, da čita. Da čita puno, na maternjem, engleskom, da čita knjige iz struke. Provodi slobodno vreme u radionici u kojoj pravi neke naprosto vilenjačke komade od drveta sa hiljadama sićušnjih detalja.

Voli Peruna i slovensku mitologiju. Voli mitologiju uopšte, a ateista je. Voli i superheroje k'o kakvo dete i skuplja njihove figurice. Kaže, najdraži mu je Betman jer nema super moći. Ja verujem ponekad da je on Betman, samo mu to nikad nisam rekla. I verujem da on ima super moći, a često sumnjam i da je stvaran.

On voli da trči. Voli tetovaže kojima oslikava svoju prošlost, svoje uspomene. Voli folklor, koreograf je dečjeg ansambla. Voli ZZ Top, Metaliku i bosanski sevdah. Svira gitaru i gusle jednako dobro. Voli ekstremne sportove i sneg. Voli Rusiju i bajke. I Hogara Strašnog. Svakog petka kupuje „Politikin zabavnik“.

Prirodu voli više od svega. Zapravo ne više od svega ali s njom se druži i razume najbolje. Poznaje lekovito bilje i trave i zna koji čaj da ti spremi kad te šta boli. Ume da umesi kore za pitu i razvuče ih k’o ono baba nekad. Onako preko stola da padnu.

Zna koji je hrast star i kad da ga poseče a mesto njega zasadi mladi. I piše. Piše tako da te zasmeje do suza i da te jednako tako raspadne od njih. Ne voli komplimente. Ne voli da je u centru pažnje, mada mu to baš i ne polazi za rukom kada je najviši muškarac u prostoriji.

Njegov dan, ma sigurna sam, traje verovatno kao svetlosna godina. Jer on za dan uradi ono što ja ne mogu za život celi. I ništa mu nije teško. I nikada se ne žali.

Samo je jednom provukao, onako usput, da ipak nije lako biti samohrani otac. A on je samohrani otac petorici dečaka. Petorici dečaka od 3 do 15 godina. Petorici vrednih, pametnih, umivenih, obuvenih, nahranjenih, napojenih, urednih dečaka. Dečaka koji vole da čitaju. Dečaka zbog kojih je ostavio beton prestonice i zamenio ga planinom, podižući im sam raj na zemlji daleko od sveta, u šumi. A šta dečaci više vole od slobode?

Rekoh na početku da će ovo biti priča o srećnima.

Ova se sreća gradila golim rukama za svoje potomstvo i njihovo zdravlje. Od ničega. Od parčeta livade negde iznad jezera, pokraj šume, u sred planine. Gradila se od hrabrosti. Pitam ponekad ima li vukova, kaže da ima ali nikada ne napadaju ni njih ni životinje. Njihove životinje. On ih ponosno zove svojim bebama, kao da mu je malo dece. Oči mu sijaju kad priča o kozama koje su se jarile, psićima koji kroz kuću trče i deca ih pod miškama nosaju, o zalutalom lanetu koje je ostalo da prezimi u njihovom ličnom zoo vrtu, o puževima, ježevima, pticama koje mu iz ruku jedu.

Na krilu mazi štene haskija odvojeno za mog mališana, jer mu ga je obećao i zna koliko ga želi. Umiljava mi se ne bi li me privoleo da ga uzmem.

Na ovoj se sreći radilo dugo i puno i od nje žuljevi po rukama hoće da se kote. Jer posla ima za sve, uvek, i leti i zimi. Preko dana se ide u školu, vrtić i posao u najbližem gradu a poslepodne se brine o svemu i svima. U kući i oko nje. U predvečerje kad se domaći zadaci završe i kućni poslovi odrade, sledi najbolji deo dana – igranje sa tatom, maskiranje u supeheroje, basket kad vreme dozvoli, grudvanje i bordovanje niz padine oko kuće.

A sve se ima i sve se stiče. Svojim se rukama hleb mesi od svog brašna, kao što se svojom rukom svaki ekser u kući zakovao. Te su iste ruke povijale, nosile, mazile, kupale, hranile, češljale, oblačile, noćima ušuškavale njegove petostruke radosti. Te ruke same bdiju nad njima danonoćno. Da imaju, budu i znaju sve što požele.

Pitam ga malopre o sreći, on se nasmeje i kaže – „Njihovo zdravlje i mi“. Da, i ova neočekivana sreća se gradila golim rukama, spajajući nespojivo, stapajući dve neobične životne priče u jednu – bajku.

Radosti novih pripadanja, svitanja van grada, prepletene noge dok čekamo da klinci poustaju, miris cimeta na njegovim prstima, zasluženi spokoj dok bacamo pogled ka livadi po kojoj se jurcaju šestorica naših dečaka.

Da, poznajem srećne ljude. Učinio me je jednom od njih.

Neizliječene.

Nezalivene vodom ljubavi dva roditelja.

Ljubav nema oblik, nema formu, a pogotovo nema broj ni pol. Ono što međutim ima jeste balans koji pružaju muškarac i žena.

Otac i majka.

Snaga i nježnost.

Podrška.

Kod mene toga nema. Kod mene od samog starta nema muške figure koja će se nadviti nad krevetić i pogledati spavam li ili sam budna?

Nema figure koja će me naučiti kako pecati, voziti ili reći nekom: “To je tatina ćerka”.

Nema, jer nisam.

Prosto, jednostavno, neko odluči da neće biti otac. Kako? Zar to nisu odluke koje se donesu prije nego skinete kondom?

Posebno se užasavam ljudi koji imaju dvostruke standarde, koji pričaju jedno, a rade drugo. Na kraju radeći nešto “što nikada ne bi mogli”. Tako moj “otac”, koji nije znao biti otac meni, danas zna biti otac dvojici sinova. Jesu li sinovi presudni? Možda je meni falio organ zbog kojeg bi me neko priznao, jer šta će nekome ćerka?

Ipak je on bio kapetan u vojsci, veliki Siniša Velaga.

On samo sinove pravi.

To mu daje za pravo da ostavi moju mamu u sedmom mjesecu trudnoće, vrativši se sa ratišta sa riječima:”Ja se ženim. Upoznao sam drugu.”

On se ženi. A ti gledaj šta ćeš sa stomakom do zuba. Ti gledaj šta ćeš sa osudama društva koje će ti dijete nazvati kopiletom, jer ga on neće priznati. Skupi djeliće srca, ponosa i zablude pa digni glavu i s ponosom prođi gradom. Prođi mahalom u koju se vratiš nakon rata, a koja ti govori iza leđa: “A gdje je Sarin tata?”

E pa, dragi moji, ne znam.

Lagala sam godinama gdje je, izmišljala mu imena i lokaciju na karti svijeta, kako bi društvu objasnila da ja imam tamo negdje tatu. Istina je da nemam. Ne osjećam ni mrvicu radoznalosti sada kada sam izgrađena osoba.

Šta mi danas treba? Gdje si bio kada je bilo najteže? Gdje si bio kada su se pelene mijenjale, rane previjale i kraj s krajem spajao? Gdje si bio?

To što si uradio kukavički je. Ljubav ne prestaje odjednom. Od ljubavi se ne odustaje. Otkud ti pravo da odustaneš od nekoga koga ne znaš?

Ti si pucao riječima u utrobu moje majke.

Te rane neće nikada zacijeliti. Ti nisi muško, ti si pizda. Muškost se iskazuje na drugi način. Muškost se iskazuje kada se prihvati odgovornost za ono što se uradi. Jesi li tako radio i u ratu? Rafali sami od sebe pucali?

Svako ko kaže da je isto, laže. Ne postoji osoba koja nadomjesti nečije mjesto. Ja imam fenomenalnu baku, koja je otac, baka, djed i majka. Sve po potrebi, ali nedovoljno. Nije ona muško.

Nije ona mogla naučiti me stvari koje otac nauči. Nije ona mogla stati na moju stranu, kad neko pita: “Čija si?” Zato sam postala ničija. Zato sam postala svačija.

Zato sam pobijedila samu sebe i napisala priču Ničija djeca i pobijedila. Pobijedila na konkursu, ali pobijedila sebe. Pobijedila tebe, jer znam da će doći do tebe. Mala je Bosna za velike greške. Vidi se na mapi. Odzvanja eho tvojih jadnih riječi: “Ženim se.”

Zadnje pare koje su se imale tada, skupljale su se u svrhu ganjanja tebe po sudu. Moljenja da priznaš mene. Čemu? Sve što si ikada uradio bilo je nazvati bolnicu da vidiš jesam li se rodila i kako se zovem. Čemu? Šta ti to znači? Rodila sam se, zovem se Sara. Živjela sam i podnosila svašta. Podnosim i dalje. Konstantno me pitaju: “Da li bi ga ikada tražila? Zar nemaš želju da ga vidiš?” Evo ti i odgovor. Nemam!

Znam da si me obilježio kao osobu koja je postala emotivno nestabilna, zbog tebe. Postala sam sumnjičava, nemam povjerenje u ljude, ne vjerujem u ljubav, ne želim djecu, ne želim brak. Ti si mentalno poremetio moj život. Ali ne možeš ispravljati krive Drine.

Korijeni djetinjstva vuku dole. Sve što se ikada desilo kada ste bili dijete, ostavi trag na vaš život. Vi ste slika svog djetinjstva. Bilo da ste potisnuli neke emocije ili preživjeli patnju. U visinama možete izrasti u predivnu biljku, šareni cvijet, predivnog mirisa. Ali trulo korijenje prije ili kasnije naruši i izgled biljke. Naruši vaš rast, razvoj i napredak, jer nema muške ruke da zalije uvelo cvijeće. Nema!

Polazeći od svog slučaja isključivo, život raspuštenice, znam, zvuči mnogo „glamuroznije“ nego što zapravo okolnosti dozvoljavaju. Poštena da budem, eto, možda bih ja i ranije brinula kako čaršija vidi taj moj zavidni status, nego nemah vremena – trebalo je odgajati od kilo mesa ovo čudo moje čudesno, raditi 10 – 12 sati da se prehranimo, da se podignemo iz pepela,  trebalo je od praznih zidova stvoriti još jednom iznova dom, u njega utkati toplinu kuvanog jela svakog dana, trebalo je trčati u vrtić, na posao pa opet u vrtić, parkić, kod lekara, u školu, na letovanja, zimovanja, pružati mu da vidi sveta koliko dinar dozvoljava. Sama. Ne žalim se, konstatujem.

I sve to, ne znam prosto kako, ali me odvuče od toga da smislim pravi odgovor na pitanje, koje me pa, Bog i duša, pitaju na sedmičnom nivou evo ima 8 godina bar triputa ljubazni neki ljudi što se izgleda mnogo sekiraju oko mene: „Pa , mačkooo, šta to ima novoooo?“ Kad god bih kao odgovor rekla kakvu novu trivijaliju, za mene iz nekog razloga bitnu, a da nije „E, što sam našla jednog baju, jebe k’o blesav…“ auditorijum bi mi ostajao razočaran i sažaljivo bi me gledao. Da se mi ipak odmah razumemo, ja nisam od onih „emocijalno inteligentnih žena“ što se obično udaju još pre nego što se osuši pečat na brakorazvodnoj parnici. Njima skidam kapu za hrabrost. Iskreno. Ja se godinama rehabilizujem od gubitaka. Istina, jako sam nezrela osoba i zamisli molim te, sa 40 godina i nakon svega, još uvek verujem u ljubav.

A to u današnje vreme nije ni malo lako.

Jer, kako da vam kažem, poslednji put kad sam ja bila zaljubljena nije bilo facebook-a, ni onog badoo-a i bio je blam da nađeš dečka u „Fortuni“. Ja sam stvarno do krvi volela dva puta za ove 4 banke i oba puta mi se ljubav desila. Nisam išla da je tražim po društvenim mrežama, bezbrojnom prvim sastancima, nego se eto ona, imala sam sreće, dogodila. Zbližila je neka okolnost dvoje ljudi, u jedan život, koji je ograničeno trajao i u sebi sadržao čitavu jednu večnost od doticanja zvezda do padanje u najdublje ponore.

Vremena su se drastično promenila i da bi sada, hipotetički gledano, sreo osobu sa kojom bi ponovo ostvario život potrebno je da otvoriš to kao ozbiljan projekat i to u najvećem broju slučajeva preko interneta. Čak i kad si mlad i slobodan, a moš’ misliti kad si samohrani roditelj. Mislim, raspuštenica.

Polako, tek smo na sredini ove moje žalopojke, jer ja jesam jedared otvorila tu Pandorinu kutiju savremenog upoznavanja  kad su me neki dragi ljudi ubedili da probam, iz najbolje namere, naravno, sa obrazloženjem da se to „danas tako radi“.

Ovo iskustvo je istovremeno i smehotresno i jako potresno. Ono što sam naučila zasigurno jeste da na današnje sastanke nikako ne smeš dolaziti bez mobilnog telefona, jer u šta ćeš ti gledati dok on non stop zvera u svoj. Takođe sam se izveštila i u tome da uživo prepoznam osobu s kojom se viđam, bez obzira što na slici s interneta izgleda k'o Džordž Kluni a zapravo je više kao Stiv Bušemi, ne mari.  Uh, da ne zaboravim da se i taj  seks mnogo promenio od onomad kad sam ga ja redovno upažnjavala, te sam tako posle svakog takvog viđanja morala na „pornhub“ edukaciju, da ne ostanem zatucana. Još sam naučila i da nema udvaranja, niti zavođenja jer kako mi je jedan potencijlno sjajan udovac rekao na našem prvom viđenju: „Mala, nema se vremena za gubiti, ili hoćeš ili nećeš, nismo deca, kol’ko sutra može da te izede neki rak i onda ćeš da se kaješ što mi nisi dala“.

Dobro, nisam ni ja bogom dana, je l’, nervozna sam i čangrizava, lajava, tražim da neko na prvu ukapira moj izopačeni smisao za humor, da shvati da nije niti će ikada biti prioritet u mojih 24 sata života, jer sam prioritet rodila sebi i jebi ga sad, il’si bos il’ se hadžija. Nije to za svakoga. Mislim, raspuštenica.

Ipak, moj zaključak svega je da bez obzira da li si u mom položaju (mislim, raspuštenice) kad nemaš vremena nizašta osim da dišeš ali ti kao amputirani deo tela nedostaje treperanje, zanos i pripadanje, ili si mlad i tek na početku životnog ciklusa, svet je u poslednjih nekoliko decenija učinio puno da ti oteža da se pronađete i spojite. Neću reći ništa novo, ali ću svojim iskustvom potvrditi, da je tehnologija toliko uznapredovala da je preuzela kontrolu nad svakim momentom moguće spontanosti. Meni, ipak, uz dužno poštovanje svih novotarija to nedostaje.

Kapiram, gledala sam previše američkih limunada, ali ne mogu nekako da se priviknem na skype ljubljenje ekrana i vođenje ljubavi, na to da ljubav tražimo preko tastature…iako se to „danas tako radi“.

O tempora o mores!