Nije stvar u tome da si sebe izgubio preko noći. Polako si se oblikovao prema tuđoj udobnosti, sve dok sopstvene želje i potrebe nisu postale gotovo nečujne. Sada pravi posao nije da postaneš neko drugi, već da razdvojiš ono što je zaista tvoje od onoga što si naučio da budeš samo da bi pripadao.

Sedela sam u kafiću, listala meni iz kog sam naručivala stotinu puta i odjednom nisam mogla da shvatim šta zapravo želim. Ne na neki duboko filozofski način. Bukvalno nisam znala da li stvarno volim kafu koju uvek naručujem ili sam počela da je pijem pre mnogo godina zato što ju je neko drugi tada naručio.

I taj mali, naizgled glup trenutak otvorio je nešto u meni.

Počela sam da preispitujem sve, svoje navike, mišljenja, sklonosti i da sebi postavljam pitanje koje mi je bilo strašno neprijatno: da li se meni ovo stvarno dopada ili sam naučila da mi se dopada samo da drugima ne bi bilo neprijatno?

Odgovor je, mnogo češće nego što bih volela da priznam, bio: nemam pojma.

Polagano nestajanje na koje te niko ne upozori

Kod ugađanja drugima najgore je to što ne osećaš da gubiš sebe dok se to dešava. Deluje kao da si dobra osoba. Prilagodljiva. Laka za društvo.

Pustiš nekog drugog da izabere restoran. Složiš se da je film bio odličan. Klimaš glavom tokom razgovora jer ti deluje da je neslaganje previše naporno. I nijedan od tih trenutaka sam po sebi ne izgleda važno.

Ali spoji dvadeset godina takvih sitnica i dobiješ osobu koja je zapravo sastavljena od tuđih želja i ukusa, samo sa tvojim licem.

Psihološkinja Harijet Brejker ovaj obrazac nazvala je „bolešću ugađanja drugima” – duboko ukorenjenom potrebom da se drugi osećaju prijatno, koja polako briše osećaj sopstvenog identiteta. Ono što počinje kao društvena prilagodljivost vremenom postaje identitet iz kog više ne znaš kako da izađeš. Pisala je o tome da hronično ugađanje drugima nije velikodušnost, već kompulsivni krug pokrenut anksioznošću i izbegavanjem konflikta.

To me je baš pogodilo kada sam prvi put pročitala. Jer sam sebi oduvek govorila da sam jednostavna osoba koja „ne komplikuje“. Ispostavilo se da je to zapravo značilo da sam odavno prestala da se pitam šta ja želim.

Kako postaneš stranac samom sebi

Britanski psihoanalitičar Donald Vinikot imao je pojam koji je nazivao „lažno ja“ – verzija sebe koju gradiš kako bi ispunio očekivanja ljudi oko sebe. Sve počinje u detinjstvu. Naučiš šta donosi odobravanje, šta izbegava sukob, šta opušta odrasle u prostoriji. I oko toga izgradiš ličnost.

Problem je što postaneš veoma dobar u tome. Toliko dobar da sa 37 godina više iskreno ne znaš gde prestaje predstava, a gde počinješ ti.

Počela sam da pravim spisak stvari koje navodno volim. Pored svake sam pokušala da otkrijem odakle potiče.

Neke su očigledno bile moje. Na primer, trčanje. Niko me nije terao na to. Jednostavno ga volim.

Ali druge stvari? Moj muzički ukus. Neka mišljenja o poslu. Način na koji provodim vikende. Počela sam da primećujem da mnoga moja „lična opredeljenja” imaju sumnjivo poreklo. Vode do ljudi koje sam želela da impresioniram, grupa kojima sam želela da pripadam ili verzije sebe za koju sam mislila da će biti prihvatljivija od one stvarne.

Neprijatni prostor između starog i novog

Ono što ti niko ne kaže o ovakvim spoznajama jeste da ne dolaze sa jednostavnim rešenjem. Ne pronađeš sebe za jedan vikend. Nađeš se u veoma neprijatnom prostoru u kom preispituješ stvari koje si godinama uzimao zdravo za gotovo.

Da li ja zaista uživam u ovome ili samo glumim da uživam? Da li je ovo moje mišljenje ili sam ga usvojila od nekoga kome se divim?

Istraživanja o onome što psiholozi nazivaju jasnoćom slike o sebi, koliko jasno i dosledno definišeš ko si, pokazuju da ljudi sa nejasnim osećajem identiteta češće imaju anksioznost, niže samopouzdanje i veće poteškoće u donošenju odluka. Što ima smisla. Ako ne znaš ko si, svaki izbor deluje kao nagađanje.

Izvor: Ona.rs

I ako mislite da pod “najvažnijom osobom” ja podrazumevam vašeg momka/muža/devojku/kuče/mače ili neku drugu osobu za koju mislite da vam je najvažnija u životu, varate se. Pričam o jednoj osobi na koju svi često zaboravljamo i negde usput je zapostavimo. A trebalo bi da nam je svima jako važna.

Da li znate o kome govorim? O VAMA SAMIMA! (Ovde ne govorim o deci, ukoliko je imate, jer se podrazumeva da su ona uvek najvažnija. Sa druge strane, tek kada ste roditelj ne valja da sebe zapostavite, jer će to neizostavno negativno uticati i na vašu roditeljsku kompetentnost. Dakle, i u tom slučaju nastavite sa čitanjem!)

Koliko često su nam samo misli i akcije usmerene ka nečemu ili nekom, pa tako lako sebe zaboravimo – “Opet mi je prošao ceo dan. Sutra ću. Nemam sad vremena”. I onda nastavljamo u tom maniru, dok ne zaboravimo ko smo, čemu težimo i šta želimo. A tada smo često već u velikom problemu. A nekad se i suzdržavamo da budemo to što jesmo, ne bi li se uklopili ili kako bi sprečili da upadnemo u konflikte. Ima nas raznih. A kako bi bilo lepo da baš te različitosti svi pokažemo. Klonova je ionako previše, zar ne?

Lako nam je da savetujemo druge i da njih podržavamo da ne pokleknu, da budu neustrašivi i da veruju u sebe, a kada smo u pitanju mi sami tako lako postavimo previsoke zahteve pred sebe ili pak podrazumevamo da ćemo nešto uraditi ili u nečemu uspeti, pa to ni ne vrednujemo puno. A kako očekujemo da drugi cene ili pohvale naš trud i rezultate, ako ni mi sami za sebe to ne uradimo?

Reći sebi: “Odlično si to uradila, baš se ponosim tobom. Bravo” nije uopšte teško, a znači puno.

Sa druge strane, desi se da nekad previše i izbegavamo neke situacije i izazove, jer nemamo garancija da ćemo uspeti. Pa šta ako “padnemo”? Ustaćemo i nastaviti dalje. Nije li čar života upravo u bezbroju mogućnosti koje nam se pružaju. Naše je samo da ih isprobamo i zadržimo one koje nam odgovaraju. Utabane staze znaju biti dosadne. Uspavaju i postanu previše tvrde. One pune rupa i kojekakvih uzvišenja su izazovnije. One su često i neotkrivene, pa je veća mogućnost da vode i do zanimljivijih destinacija.

Ne mislimo na sebe ni kada trpimo negativne ljude oko sebe, tzv. emotivne vampire. Ljude koji stalno kukaju, koji očekuju da ste uvek tu za njih, koji ne slušaju, koji se ne interesuju za vas. Šta će vam to? Niste dužni to da trpite. Postavite granice, sačuvajte sebe. Oni sigurno neće žaliti za vama ako se psihički istrošite – previše su zauzeti svojim brigama, a vi im to i dopuštate.

Kao što negujemo i mazimo druge u svom životu, tako bi trebalo da se ophodimo i prema sebi.

Pohvalite sebe.

Pomazite sebe.

Častite sebe.

Dozvolite sebi grešku. Lenjost. Tugu.

Nemojte biti toliko blagonakloni prema negativnim ljudima oko sebe. Povući će vas u svoj ponor.

Budite tu za drage ljude, ali pre svega, budite tu za sebe.

Sami sebi smo često najveći (ne)prijatelji.

Niko vas ne poznaje kao vi sami. Niko vam ne bi trebao želeti bolje do vas samih.

Recite sebi “volim te” i ne štedite tu ljubav. I nemojte zaboraviti najvažnije: tek kada volimo sebe možemo voleti i druge!

Tekst prenosimo sa bloga Aleksandre Birte.

Zar se može previše voljeti?

U vremenu gdje nam priče o mentalnom zdavlju iskaču iz frižidera i svi se usude na taj korak, osjećam neku sluđenost u zraku. Evo u mjesecu mentalnog zdravlja odvažiću se, doduše, sebično da govorim malo više o ženama…

Zato žene, šoljica kafe i pet minuta samo za sebe!

Kada previše volimo?

Zašto previše volimo?

Kada to počinjemo kupiti mrvice poslije gozbe onih pravih Orfeja?

Zašto raspisujemo potjernice iz kojih vrišti emocija NEMANJA?

Kada nam otrcani dekori, natruli klišei i filmski uigrane scene, postaju najviša dostignuća?

U kojem tačno trenutku sebe poslužimo bez trunke  odgovornosti?

„ Gdje ti je strah, tu ti je zadatak.“ Riječi velikog Junga…

Pa da počnemo:

Koliko su i da li su vaše potrebe  u djetinjstvu bile zadovoljene? Na koji način ste ih tražili? Da li ih je iko čuo ili možda bolje pitanje šta je sve bilo potrebno uraditi da bi neko čuo vaše potrebe? Dobro sada osluškujte sebe. Upravo odavde dolaze ponašanja kojima danas svjedočite… Lična potreba da vi brinete o nekome, posebno muškarcima koji gle čuda jedva čekaju da ih neko zbrine.

Idemo dalje, ukoliko potičete iz disfunkcionalne porodice, u kojoj vaše emocionalne potrebe nisu bile adekvatno ili nikako zadovoljene, sasvim očekivano da danas nećete znati odgovoriti na emotivne izazove.

Ne osuđuj, nego zagrli najjače do sada!

Tokom školovanja, ličnog rada na sebi i prakse mnogo puta sam čula „ žene nekom magijom izaberu partnera sličnog ocu…“ Prvo nije to nikakva magija ljudi moji, a šta bih tada sve  pomislila bolje da sada ne počinjem.

Ono što je istina jeste da ako ne uspijemo promijeniti jednog ili oba roditelja očajnički istrajavamo u odnosima gdje nekoga konstanto trebamo mijenjati, krojiti, upakivati, uzimati nove mjere, pa kada se umorimo od toga, onda hajde da se malo ja prilagodim i umanjim, što da ne jer ljubav trpi… tako su nas učili…

Iz dubine duše reagujete na vrlo poznatu vrstu emocionalno nedostupnog muškarca kog ćete iznova pokušavati promijeniti svojom ljubavlju.

E sada, znate ono kada emocije nadvladaju dostojanstvo, e baš vam tada strah od napuštanja kaže „ učiniću sve da ova veza uspije“ što je znak jednakosti granica nema. Bolno jako.

Rečenica „ ništa mi nije teško učiniti za njega, imam ja vremena“  pa još niz opravdanja pridoda u ime dotičnog gospodina, budi svemirsku želju samo čvrsto zagrliti i reći hajde malo nježnije prema sebi, uspori malecka.

Jer pazi, zanimljiv je taj fenomen stalne prisutnosti, dostupnosti, imanja vremena, ništa nije preteško, preskupo, nemoguće samo ako pomaže muškarcu sa kojim ste.
Taj odnos više nije fifty-fifty ostaje samo tvojih cijelih i teških 100%

100% odgovornosti, krivice, grijeha, čekanja, nadanja, razumijevanja, ljubavi…
Samo da pitam, koga opravdavaš, čemu se nadaš, koga razumiješ, a ponajviše koga to misliš da voliš? Na kraju dana, ostaješ samo ti, sama sebi na kojoj piše „ baterija na izmaku“.

Samopoštovanje je na kritičnom nivou, kritično nizak nivo koji govori negdje u dubini da i ne zaslužuješ biti srećna, ne zaslužuješ ljubav i pažnju. U suštini vjeruješ da moraš zaslužiti pravo na uživanje i onda na velika vrata uđe gospođa krivica koja diktira tempo beskrajnog razmišljanja šta si mogla bolje, gdje si pogriješila i tako usput oduze sebi pravo i na grešku.

U sigurnoj vezi možeš pogriješiti!

Siguran i pravi muškarac voli sve tvoje pa i onaj ranjeni dio tebe!

Siguran odnos se ne gradi na savršenstvu!

I zato drage moje žene, prestanite sa maštanjem kako bi nešto moglo ili trebalo izgledati. Znam slatke su te roze naočare, ali od njih vam srce često zatraži flastere.
Realno, objektivno sagledavanje stavri uz jasno postavljene granice i definicije ljubavi, odnosa, intimnosti i partnerstva će vam omogućiti emocionalno zdrav i sigurniji život ili bar sa manje šavova…

Time što vas privlače muškarci sa problemima, muškarci emocionalno nepismeni koji poput vampira crpe svu energiju, zapadate u haotične i neizvjesne odnose koji vode do emocionalno bolnih situacija, puno nejasnih znakova na putu i osjećaja bespomoćnosti.

Odgovornost pod ruku, rad na sebi i pravac život!
Volite!

Sofija Suknović, diplomirani psiholog i psihoterapeut pod supervizijom

“Željela sam da ljudi zaista razumiju njihove živote i podrže ih u razvijanju snage i samopouzdanja”, objašnjava doktorica Hinkelman.

Ovo istraživanje pokriva mnogobrojna pitanja, a nazanimljivije statistike govore o upotrebi društvenih medija i njihov efekat na mlade djevojke po pitanju maltretiranja, roditeljske kontrole i samopoštovanja. Pokazalo se da u današnje vrijeme tinejdžerke najčešće koriste Instagram, Snapchat i Twitter, dok je Facebook postao mjesto na kojem njihovi roditelji pričaju o politici, a tetke i ujne se žale na jela koja su pripremale.

Čak 31% tinejdžerki je priznalo da su ih ljudi preko društvenih mreža maltretirali ili ismijavali. Mnoge od njih su otkrile i da brišu svoje objave ako ne dobiju dovoljno lajkova. Djevojkama se to najčešće dešavalo na Instagramu.

“One objave neku svoju lijepu fotografiju i jako im je teško ako dobiju duplo manje lajkova od svojih prijateljica. To jako poljulja njihovo samopoštovanje”, objašnjava Cassandra.

Ono što je zapanjujuće jeste i činjenica da je čak 61% djevojaka izjavilo da njihovi roditelji nikada ne kontrolišu njihovu upotrebu društvenih medija. To je, kako kaže Cassandra, veoma iznenađujuće s obzirom na to koliko je lako da loši ljudi dobiju pristup djeci preko Interneta. Ne zaboravite, djevojke o kojima pričamo imaju od 10 do 18 godina. Oko 81% tinejdžerki koje su učestvovale u ovom istraživanju otkrilo je da su im stizali zahtjevi za prijateljstvo od potpunih stranaca, a čak pola njih ih je prihvatilo. Zabrinjavajuće je to da je 75% njih prijavilo slanje seksualno eksplicitnih fotografija do kraja srednje škole.

“Znamo da se takve stvari dešavaju i to vjerovatno nije nova vijest. No, to je značajan podatak za maturante koji možda ne shvataju da takve stvari mogu zauvijek ostati na Internetu”, upozorila je Cassandra.

Pored svega navedenog, društveni mediji veoma lako odvrate pažnju bez obzira na godine korisnika. To posebno važi za tinejdžerke, a istraživanje je pokazalo da je 18% njih priznalo da im društvene mreže odvraćaju pažnju od nastave. Isto tako, utvrđeno je da do polaska u srednju školu djevojke svakodnevno provode oko šest ili više sati na društvenim mrežama provjeravajući svoje profile više od deset puta na dan. To nas dovodi do jedne od najvažnijih stvari u vezi korištenja društvenih medija od strane mladih djevojaka-depresiju. Tinejdžerke koje provode više od osam sati dnevno na društvenim mrežama češće su tužne ili depresivne.

“Današnje djevojke ne poznaju svijet bez društvenih medija. One uče kako da stvaraju i prolaze kroz veze potpuno drugačije od nekadašnjih generacija. Odrasli ljudi u njihovim životima veoma često ne znaju kako da ih efikasno podrže i edukuju. Ovo je novo i drugačije okruženje koje mi moramo shvatiti kako bismo mlade djevojke opremili vještinama potrebnim za suočavanje sa izazovima i pritiscima”, naglašava doktorica Hinkelman.

Bez obzira na to što današnja djeca i buduće generacije imaju koristi od tehnologije koja im je nadohvat ruke i zbog koje svakodnevno koriste Snapchat, Instagram, Twitter i filtere, Cassandra smatra da bi roditelji trebali da se uključe i kontrolišu svoju djecu u korištenju društvenih medija. Isto tako, trebali bi pronaći efikasne načine da provedu vrijeme s njima bez mobilnih telefona i laptopa. Upravo to im može uvesti zdravije navike što će im dobro doći kada krenu na fakultet ili se odsele od roditelja. Sve ovo je nova teritorija za roditelje, ali, kako Cassandra kaže, i oni uče zajedno sa svojom djecom. Istraživanja poput ovog definitivno pomažu da roditelji budu što bolje pripremljeni za to da priskoče u pomoć svojim kćerkama kada naiđu na problem u moru društvenih mreža.

Izvor: Scary Mommy