Dvanaestogodišnjakinja ne sme da se vrati iz škole prevozom jer je „opasno“, mora da je pokupi tata. Ali sme da otvori Instagram profil, da prihvati zahtev za praćenje od nepoznatog čoveka od trideset i pet godina, da mu odgovori na poruku „ćao, lepa si“ – i niko to neće ni saznati, a kamoli sprečiti.

Ne znam kad smo tačno napravili taj dogovor sami sa sobom, ali smo ga napravili. Dogovor po kome je fizički svet, sa svojim ulicama, klupama, dečjim svađama i oguljenim kolenima, postao previše opasan za naše dete – a digitalni svet, sa svojim predatorima, algoritmima i sadržajem za odrasle, nekako nije.

Lista koja se nastavlja unedogled

Krenimo od onoga što svi prepoznajemo, pa nastavimo dalje, jer primeri se, na žalost, ne završavaju na putu do škole i domaćem zadatku.

Ne dozvoljavamo detetu da se popne na drvo, ali mu dajemo telefon sa kamerom, internetom i pristupom celom svetu u rukama – u trećem razredu.

Zovemo učiteljicu ako je dete dobilo lošu ocenu koju „nije zaslužilo“, ali retko proveravamo šta dete radi na mreži četiri sata dnevno.

Pratimo ga pogledom kad pređe ulicu, brojimo korake, držimo dah – a onda mu, bez razmišljanja, damo lozinku za YouTube nalog i pustimo algoritam da mu bira sadržaj, jer „deca danas to znaju bolje od nas“.

Ne dozvoljavamo mu da samo ide na rođendan drugarice bez naše pratnje, ali mu dozvoljavamo da uđe u grupni čet od dvesta nepoznatih ljudi, u igrici, u dvanaestoj godini.

Kad padne i ogrebe koleno na igralištu, trčimo. Kad ga neko vređa u komentarima ispod slike koju je okačio, ne vidimo to – jer ne pratimo, jer „to je njegov prostor, treba mu poverenje“.

Rešavamo mu sukobe sa drugarima iz razreda – zovemo roditelje, pišemo poruke, tražimo izvinjenje. A kad ga neko anonimno ponižava u komentarima, često ni ne znamo da se to dešava, a kad saznamo, kasno je, i ne znamo ni koga da zovemo.

Ne verujemo mu da sam pređe raskrsnicu sa semaforom. Verujemo mu, potpuno, kad kaže „mama, samo igram igricu sa drugarima“ – iako ta igrica ima čet, mikrofon i mogućnost da mu se, doslovno, bilo ko obrati.

Ovaj niz se ne završava. Svako od nas može da doda još desetak stavki iz sopstvenog doma, i to je upravo poenta – ovo nije izuzetak, ovo je obrazac. Sistem. Način na koji smo, kao generacija roditelja, odlučili da raspoređujemo brigu.

Zašto je baš tako?

Postoje dva moguća odgovora, i mislim da su oba tačna, samo u različitoj meri kod svakog od nas.

Prvi je pomalo težak za svariti, pa ga retko izgovaramo naglas: virtuelni svet nama daje mir. Telefon u detetovim rukama znači kafa u tišini, predah posle celog dana posla. To je taj mir za koji smo spremni da platimo cenu koju, u tom trenutku, ne vidimo. Lakše je reći „igraj se na tabletu“ nego smisliti šta da radimo sa detetom sledeća dva sata.

Fizički svet traži naše fizičko prisustvo – moramo da idemo sa njim u park, da ga čuvamo, da budemo tu. Virtuelni svet ne traži ništa od nas. I baš zato smo prema njemu tako popustljivi – ne zato što je bezbedniji, nego zato što je udobniji za nas.

Drugi razlog je pomalo zastrašujući: mi zaista ne znamo šta se tamo dešava. Ne znamo kako izgleda grupni čet u kom je naše dete. Ne znamo šta znači kad neko pošalje „dm“. Ne znamo da algoritam za petnaest minuta skrolovanja može dete od pornografije preko nasilja da odvede do sadržaja koji podstiče samopovređivanje – i to bez ijednog namernog klika, samo pratedeći „preporučeno za tebe“.

Bojimo se ulice zato što je poznajemo. Znamo kako izgleda opasnost tamo – auto, nepoznat čovek, mračna kapija. Internet ne poznajemo na isti način, pa ga, paradoksalno, doživljavamo kao manje opasan. Ono što ne razumemo, ne plaši nas dovoljno. A trebalo bi da nas plaši više, ne manje.

Cena koju plaća dete

I dok mi biramo udobnost ili nesvesnost – najčešće oboje, u različitim trenucima istog dana – dete plaća račun na oba fronta.

S jedne strane, odrasta bez osnovnih životnih veština. Ne zna da se snađe kad zakasni na autobus, jer nikad nije samo čekalo autobus. Ne zna da izgladi sukob sa drugarom, jer je taj sukob uvek rešavao neko drugi umesto njega. Ne zna da podnese dosadu, neuspeh, malo neprijatno čekanje – jer smo ga od svega toga odbranili, u ime njegove sreće.

S druge strane, u prostoru u kom provodi najviše vremena, ostaje potpuno samo. Bez ijednog odraslog koji bi mu objasnio zašto ne treba da pošalje svoju sliku nepoznatom čoveku. Bez ikoga ko bi primetio da su poruke postale čudne, uporne, neprijatne. Bez alata da prepozna manipulaciju, jer mu ih niko nije dao – ni u školi, uglavnom, ni kod kuće.

Napravili smo dete koje ne ume da pređe ulicu samo, ali zato samo prelazi mnogo opasnije ulice svako veče, u sobi, uz laku noć koju mu poželimo pre nego što ugasimo svetlo i zatvorimo vrata.

Šta bi bilo da smo dosledni?

Sve ovo nisam napisala da bih poslala poruku da roditelji ne treba da vode računa o bezbednosti na ulici – naravno da treba. Ali, ako smo spremni da nadgledamo, pratimo, pitamo, upoznajemo drugare, proveravamo gde je dete i s kim – zašto to isto ne radimo i za prostor u kom dete provede, realno, više sati dnevno nego na ulici?

Možda zato što bi to od nas tražilo da i sami uđemo u taj prostor. Da otvorimo tu igricu, tu aplikaciju, taj čet, i pogledamo. Da priznamo da ne razumemo dovoljno i da to naučimo. Da žrtvujemo taj mir koji nam telefon u detetovim rukama poklanja svako popodne.

To je teže od toga da ga držimo za ruku dok prelazi ulicu.

Zelena učionica/ Aleksandra Cvijetić

Najčudnije nije bila tišina. Najčudnije je bilo to što sam shvatila da, negde preko puta grada, svi provode divno veče – bez mene kao dirigenta cele priče.

Teret „one koja sve drži pod kontrolom“

Četrdeset godina bila sam centar porodice. Ne zato što me je neko zamolio, već zato što sam to jednostavno preuzela na sebe. Pamtila sam rođendane, zvala da proverim kako su svi, organizovala svaki Uskrs, Božić i svaku nedeljnu porodičnu trpezu. Znala sam koji rođak ima problem na poslu, kojoj tetki treba prevoz do lekara, ko je s kim u svađi i ko mora da sedi na suprotnim krajevima stola.

Moj telefon bio je komandni centar. Poruke o tome ko šta donosi. Podsetnici za tatine lekove dok je još bio živ. Informacije o životima mojih ćerki koje sam prenosila rodbini koja je zaboravila kako da ih pozove direktno. Bila sam jednočlana centrala i nosila sam tu ulogu kao orden.

Dok su devojčice bile male, radila sam noćne smene da bih bila kod kuće kada se vrate iz škole. Četiri sata sna, jaka kafa i onda domaći zadaci. Mislila sam da je iscrpljenost samo drugo ime za ljubav. Možda za neke jeste. Ali danas znam da postoji razlika između ljubavi koja se izražava brigom i potrebe da budemo potrebni. Ja godinama nisam znala gde se jedno završava, a drugo počinje.

Kada muzika utihnu

Promena se desila postepeno – pa odjednom. Starija ćerka se udala i odjednom su postojale dve porodice koje treba uklopiti. Mlađa se preselila u drugi grad zbog posla. Rođaci kojima sam nekada bila vozač dobili su svoje automobile. Porodična WhatsApp grupa koju sam pokrenula prvo je utihnula, a onda se preselila negde drugde – bez mene.

Prvi praznik koji nisam organizovala provela sam čekajući panične pozive. Neko će sigurno tražiti recept za punjenje. Neko će zaboraviti koliko se kuvaju krompiri. Ili će im jednostavno trebati da ih provedem kroz raspored. Telefon je ćutao. Stiglo je tek nekoliko kurtoaznih poruka zahvale za poklone koje sam poslala.

Uveravala sam sebe da su bezobzirni. Da su me godinama uzimali zdravo za gotovo. Negovala sam tu povređenost kao modricu – pritiskala je kad god mi je trebalo da osetim nešto. Ali tog dana, sedeći sama u kući, suočila sam se sa istinom koja me je plašila više od zaborava: sasvim su dobro i bez mene.

Priče koje pričamo sebi

Danas radim u kućnoj nezi i viđam to svuda. Žene mojih godina, ponekad i starije, koje su ceo identitet izgradile oko toga da budu nezamenljive. Šalimo se o tome u pauzama, ali u tom smehu ima gorčine. Sve znamo kako izgleda trenutak kada shvatite da ste u sopstvenom životu sporedni lik.

Pre mesec dana pila sam kafu sa ćerkom jedne pacijentkinje. Plakala je jer je njena odrasla deca ne zovu dovoljno često. „Posle svega što sam učinila za njih“, rekla je. U njenim rečima čula sam sebe od pre pet godina – kako vodim evidenciju u igri za koju niko drugi nije znao da se igra.

Istina je da sam ja više imala potrebu da budem potrebna, nego što su oni zaista imali potrebu za mnom. To mi je davalo smisao dok sam tonula u samohranom majčinstvu. Davalo mi je identitet kada mi se brak raspao. Činilo me je vidljivom u svetu koji često prestaje da primećuje žene srednjih godina. Svaka dostavljena šerpa hrane, svaki zapamćeni rođendan, svaka rešena kriza bila je dokaz da vredim.

Naučiti da vredimo drugačije

Danas moje nedelje izgledaju drugačije. Nekad ćerke dođu na ručak. Jedemo, pričamo, pomognu oko sudova i odu kući do osam. Nekad sam sama – spremim manju porciju, slušam podkast umesto porodičnih tračeva. I jedna i druga verzija su dobre.

Tri puta nedeljno plivam u moru. Počela sam kad sam shvatila da imam slobodno vreme koje ne znam kako da ispunim. Hladna voda ne mari da li sam nečija majka, tetka ili kontakt za hitne slučajeve. Drži me na površini ako se prepustim i krećem. Povlači me ako se borim. U toj lekciji još učim.

Prošle nedelje mlađa ćerka me je pozvala – ne zato što joj je nešto trebalo, već zato što je pročitala tekst koji ju je podsetio na mene. Razgovarale smo sat vremena ni o čemu posebnom. Bilo je to vrednije od četrdeset godina „potrebnosti“. Starija ponekad svrati nenajavljeno, dovede decu da isprazne moju kutiju sa keksom. Ne treba im da im organizujem život, ali biraju da me uključe u svoj. To vredi više od uloge čuvara svega i svačega.

Sloboda u puštanju

Prestala sam da budem porodični hroničar, čuvar starih zamerki i osoba koja pamti ko je na šta alergičan. Ako rođaci žele da se čuju, imaju brojeve jedni drugih. Ako se organizuje praznik, neko drugi može da smisli logistiku. Svet se nije srušio. Porodica se nije raspala. Samo su se snašli – kao što ljudi uvek učine kad moraju.

Najteže je bilo prihvatiti da su moje ćerke sposobne odrasle žene koje mogu same da grade odnose. Da rodbina može da organizuje sopstvena okupljanja. Da su veze za koje sam mislila da ih održavam sama možda bile dovoljno jake i bez mene – ili možda nisu ni vredelo tolikog napora.

U svemu ovome ima tuge. Tuge za verzijom mene koja je smisao nalazila u preopterećenosti. Tuge za godinama provedenim u umoru koji sam zvala ljubavlju. Ali postoji i neočekivana lakoća. Kao da sam spustila kese iz prodavnice koje nisam ni znala da nosim četrdeset godina.

Kad danas sretnem žene koje su tamo gde sam ja bila – preplavljene tuđim potrebama – poželim da im kažem ono što sada znam. Da biti potreban i biti voljen nije isto. Da možeš da se povučeš, a da ne nestaneš. Da će oni koji te istinski cene pronaći nove načine da to pokažu kada prestaneš da budeš stalno dostupna.

Ali obično ćutim. Jer ovo je lekcija koju svako mora da nauči sam – kroz tišinu koja ostane kada haos utihne, kroz susret sa sobom kada nikome nisi „neophodna“.

Prošle nedelje spremila sam ručak samo za sebe. Jela sam čitajući, spakovala ostatke za naredne dane. Telefon je stajao tih na kuhinjskom pultu. Niko nije tražio da nešto popravim, organizujem ili zapamtim.

I prvi put posle četrdeset godina – nije mi ni trebalo.

Izvor: ona.telegraf.rs

Naime, ova majka je potpuno sama napravila kuću za svoju porodicu i to samo gladajući tutorijale na YouTube-u. Nakon dva propala braka u kojima je preživjela zlostavljanje i nakon što ju je pratio mentalno poremećeni muškarac ona je odlučila da uzme stvari u svoje ruke i u potpunosti promijeni  život za sebe i svoju djecu.

Ona je izjavila kako se našla na životnoj raskrnici, kako nije imala samopouzdanja i osjećala je stid zbog svojih neuspjeha za koje nije bila kriva i bio joj je potreban novi početak. Pošto nije mogla da priušti kupovinu nove kuće, Kara je odlučila da sagradi jednu i to sama, bez ikakvog iskustva i znanja kad je u pitanju građevinarstvo.

Ona je 2007. godine vidjela da se prodaje samo temelj kuće koju je odnio tornado i pomislila da bi na tim temeljima mogla napraviti kuću za svoju porodicu, a njenih četvoro djece su je u potpunosti podržali.

Nakon potrošenih 150 hiljada dolara na materijal, koje je posudila od banke, pomoći prijatelja i nebrojeno mnogo pogledanih tutorijala, Kara danas s ponosom može reći da je svojoj porodici obezbijedila krov nad glavom, sa svojih deset prstiju.

Sama je naučila kako se izlijevaju temelji, kako se podiže konstrukcija, šta je izolacija, kako se razvode struja, voda i grijanje…

Svoje iskustvo je opisala i u knjizi koju je objavila nakon što je sve bilo završeno, a knjiga se zove Rise.

A kako je izgledao proces izgradnje pogledajte ovdje.

Izvor: Kućica

Odvezli su je na aerodrom, odakle je nastavila sama. Upoznala je drugaricu već u avionu. Provela je divno leto, upoznajući nepoznate krajeve svoje Duše i svoje Zemlje. Vratila se prepuna utisaka i samopuzdanja, jer se snašla. Snašla kad joj pobegao autobus, kada je kasnio avion, kada su joj izgorela ramena od preteranog izlaganja suncu: Godinama kasnije, kada ih je pitala kako su smeli da je puste tako mladu na tako neizvestan put, saznala je da je njena nova poznanica iz aviona bila ćerka prijatelja, zamoljena da joj se nadje u eventualnoj nevolji. Slušajući njenu priču, pronadjoh analogiju izmedju života i ovog putovanja- roditelji su nam u početku fizički tu, a onda kada “odletimo” verujući da potpuno sami istražujemo svet, oni bi trebalo i dalje da ostanu tu, za slučaj da nešto „krene po zlu“, ali ovoga puta diskretni, nama nevidljivi, ostavljajući nas u uverenju da možemo sami. Shvatih da ona veruje u sebe jer su nekada davno ti hrabri ljudi umeli da veruju u nju.

Moja priča

“Ne možeš to sada da uradiš. Moći ćeš kad porasteš, kada budeš imala 25-30 godina”, bio je najčešći odgovor moje majke na sva moja dečja i tinejdžerska pitanja kada ću moći da… sa prijateljicama odem na putovanje ili kada će moji kolači biti tako ukusni kao njeni. Odrastala sam radujući se tim godinama kada ću se konačno od nesigurne i uplašene “male” pretvoriti u divnu, samouverenu i sposbnu mladu ženu kakva sam želela da budem. Sada imam 40. I dalje ne volim da ostajem noću sama, ne pravim ukusne kolače, a kada nešto radim po prvi put ili pred drugima, moram prvo ozbiljno da porazgovaram sa sobom da ću to moći i da nije kraj sveta ako ipak ne uspem. I sada znam: trebalo je da probam sa 16, da bih znala sa 30. Trebalo je da pogrešim sa 10, da bih smela da uradim sa 30. Trebalo je da padam, ustajem, grešim, uspevam, probam; trebalo je da vežbam a ja nisam. Nisam, jer sam čekala da napunim 25-30 godina. Čekala sam da mi godine donesu život koji želim, da donesu Mene kakvoj se nadam. A one…. e, one su me razočarale.

Bilo čija priča

Na žalost, ne možeš se prepoznati u obe priče. Možeš biti lik iz Moje priče, stalno uplašena ili zbunjena, ponekad nezadovoljna iako „nemaš baš ni jedan razlog za to“, uverena da svi drugi bolje žive svoj život od tebe.
Ili si lik iz Njene priče, ako je život za tebe poput najzanimljivijeg putovanja u kojem si sigurna da ćeš, ma šta da se desi, uvek reći ili uraditi pravu stvar.

Ali, da te pitam nešto, onako za kraj: da li si roditelji iz Njene ili iz Moje priče?

Istovremeno podrazumeva se da to JA može da raste i napreduje samo ako ispuni svoje želje, očekivanja i stremljenja – što u prevodu obavezno znači, da ispolji kreativnost, da grabi u nove radne pobede i da na profesionalnom i drugim planovima žanje uspehe i lovorike.

Čini mi se da je ovaj pokret bar isto toliko nedemokratski i ugnjetavajući kao srednjevekovna patrijarhalna presija koja je blokirala sve žene koje su želele da postanu naučnice ili da se nikada ne udaju.

Sigurna sam da je sloboda pravo da budeš ono što želiš i da žene koje ne žele da budu kreativne, ili to jednostavno nisu, koje ne smatraju da je neophodno da se bore za profesionalne vrhunce i koje se u vezi dobro osećaju samo ako su submisivne i potčinjene takođe imaju pravo na svoje JA.

Jednako je nedemokratski i loše terati ženu da se u braku odrekne svog prezimena, kao i prezirati je zato što je sa ponosom prihvatila muževljevo. Neko sanja da postane astronaut ili nuklearni fizičar, a neko da pravi najbolje šufnudle, štrika džempere i dočekuje muža sa posla sa supom koja se puši.

Nije fer terati svoje najbolje drugarice, sestre od tetke, (kao ni žene koje čitaju tekstove, blogove i ostale feminističke natpise) da se stide svojih nefeminističkih želja i stremljenja. Ružno je podsmevati se bilo kome samo zato što ima drugačija očekivanja od života.

Ja sam lično od onih žena koje su zadržale prezime, imaju profesiju i ne kuvaju supu, (iako volim da štrikam) ali sam sela da skucam ovaj tekst zato što mislim da se naša neformalna sekcija boraca za ljudska i ženska prava malo zanela i preigrala, pa krenula da pritiska i oslobađa i one koje ne žele da budu oslobođene, pa to oslobađanja osećaju kao pritisak da ne sanjaju svoje snove, da ne žele svoje želje i da žive tuđi život.

Potreba da se bude domaćica toleriše se, mada nevoljno, veoma starim, neobrazovanim i ruralnim ženama (one jadne ne znaju za bolje) ali ako neko mlad, ko živi u gradu i ko je ima višu ili visoku školu izrazi želju da bude “samo” domaćica, to se doživljava kao direktan poziv na linč.

Alo bre! Mi se ljudi međusobno razlikujemo. I trebalo bi da imamo pravo na to.

Jelena Novaković, žena, majka i domaćica

Evo pet psiholoških savjeta za riješavanje problema ako mislite da je vaš partner lijen i prepušta vam previše zajedničkih zadataka.

1. Podržite svog partnera u samostalnom donošenju odluka.

U vezama, jednoj osobi je često lakše odlučivati nego drugoj. Partner kojem je manje prijatno da odlučuje se često može pretjerano oslanjati na svog partnera da bi donio odluke koje imaju uticaj na oboje.

Ovaj problem se vremenom pogoršava. Kada manje samouvjerena osoba donese manje odluka koje utiču na oba partnera, ona postaje još manje samouvjerena u odlučivanju i sve manje donosi odluke.

Posmatrajte obrazac koji se dešava u vašoj vezi. Ukoliko vam se dešava da se vaš supružnik pri odlučivanju uvijek okreće ka vama sa pitanjem: “Šta misliš o…?” jer je nervozan zbog donošenja konačne odluke bez vašeg doprinosa, pokušajte reći: “Za mene nema vrijednost da li ćeš ti donijeti savršenu odluku. Za mene je vrijednost što ne moram da budem uključena u to.”

I, imajte na umu da drugi ljudi ne čitaju misli, pa ako vas nije briga kakva će odluka biti donijeta, budite eksplicitni u vezi sa tim i često podsjećajte!

2. Odustanite od svojih “treba” i pretpostavki o tome kako se problem lijenosti vašeg partnera treba riješiti.

Često imamo sakrivene pretpostave o tome kako će problemi u našim životima biti riješeni. Ovaj princip se primjenjuje na naše lične probleme i probleme u odnosima. Na primjer, možda mislite da će vaš problem biti riješen ubijeđivanjem vašeg partnera da bi trebalo da prepozna vaše trenutne uloge kao nepravedne i da se treba osjećati motivisanim da ispravi tu nepravednost.

Ili, vaša pretpostavka može biti da bi trebalo da žele da pokažu svoju ljubav prema vama čineći više da vam pomognu.

Kada radikalno napustite svoje pretpostavke i “ono što bi trebalo” o tome kako će se problem riješiti, to vam omogućava da razmišljate mnogo kreativnije i šire o potencijalnim i zaobilaznim rješenjima. Ako, na primjer, postoji zadatak koji niko od vas ne želi da uradi, možda biste mogli da razmislite da unajmite nekog da ga uradi.

Možemo ili da živimo u svijetu potreba i ideala ili u svijetu stvarnosti i riješavanja problema.

3. Tretirajte problem kao da zahtjeva kreativnost.

U posvećenim vezama, razumijevanje specifičnih snaga i slabosti jedni drugih omogućiće vam da pronađete kreativna rješenja. Ne postoje jedinstvena rješenja za sve ljude kako treba da upravljaju svojim životima i odnosima. Vaša najbolja rješenja za probleme u vezi biće vaša najneobičnija, najkreativnija rješenja koja ne bi odgovarala drugim parovima i njihovim vezama.

4. Posmatrajte obrasce koji već funkcionišu i nadopunjujte ih.

Ako skinem čaršave i jastučnice sa kreveta i stavim ih u mašinu za veš, moj supružnik će ih oprati, okačiti da se suše i unijeti unutra i baciti na sofu. Da sam insistirala da ih moj supružnik skine sa kreveta, to se nikada ne bi dogodilo. Da nisam pokupila čaršave sa sofe i vratila ih na krevet, oni bi i dalje bili na sofi u ponoć.

Kada pronađete kooperativni sistem koji funkcioniše prilično dobro, eksperimentišite sa tim da li bi elementi iz njega funkcionisali za druge zadatke. Izvucite principe koji se mogu generalizovati da biste kreirali personalizovane sisteme. Na primjer, generalizujući princip bi bio da ako ja započnem zadatak, moj supružnik će ga preuzeti i uraditi neke korake.

Moraćete da odustanete od svega onog što mislite da bi trebalo i od vaših pretpostavki da bi ovaj pristup funkcionisao u stvarnosti. Takođe morate biti dobri u posmatranju obrazaca i izvlačenju principa i kreiranju personalizovanih sistema iz toga.

5. Pomozite svom partneru da vidi određene zadatke kao izraz svojih snaga i vrijednosti.

Ljudi više vole da rade zadate kada vide ta djela kao izraz svojih snaga i vrijednosti. Na primjer, jedna od moji prednosti je redoslijed koraka u velikom zadatku i lako mi je da vidim logičan redoslijed kojim bi trebalo da idu. Prednosti mog partnera uključuju pažnju na detalje i veoma temeljno obavljanje zadataka.

Kada je riječ o vrijednostima, oboje cijenimo domaću hranu, što znači više suđa. Dakle, možemo pokušati da posmatramo više suđa kao izraz vrednovanja domaće hrane.

Nemojte gurati vrijednost koju vaš partner nema. Na primjer, ako su slijepi za nered i ne mare za “vizuelni spokoj”, to ih vjerovatno neće privući da odlože svoje stvari.

Ponovo se vraćamo na tačku broj 2 o odustajanju od onoga što bi trebalo. Možete misliti da bi vaš partner “trebao” da brine o neredu, ali ako nije, neće.

Povremeno ćete možda moći da pronađete alternativnu vrijednost koju možete iskoristiti. Na primjer, ako im je stalo do neefikasnosti, možete im pomoći da mentalno povežu čišćenje nereda kako bi smanjili izgubljeno vrijeme u potrazi za predmetima.

Ne postoje jedinstvena rješenja za poboljšanje odnosa ili uticaja na ponašanje drugih. Međutim, postoje opšti psihološki principi koje možete koristiti da otkrijete sopstvena kreativna rješenja koja funkcionišu za vas i vašu vezu.

I nažalost, ne primećujem da se to vremenom menja.

Ovakav koncept dovodi do toga da žene ostaju u lošim odnosima, da se plaše da se odvoje od roditelja ili da se ne usuđuju da se razvedu, čak i kada su zlostavljane, ako nemaju podršku roditelja.

Ono što je puno važnije jeste razviti samostalnost i sposobnosti koje će omogućiti ženi da stoji na svojim nogama i da donosi odluke koje su u skladu sa njenim vrednostima.
Finansijska samostalnost je preduslov svake druge samostalnosti.

Tokom terapijskih razgovora na ovu temu radimo na osnaživanju, razvoju sposobnosti i kompetencija, kao i na aktivnom angažovanju u pravcu ostvarenja finansijske samostalnosti.

Tek onda mogu da dođu na red emotivna ili duhovna zavisnost od porodice ili partnera.
Možeš sama!”

~ Sanja Perković, psihoterapeut

“Postoji i loša strana toga što sam ja bila s njima 24 časa dnevno. Nisam im uopšte omogućila da budu nezavisni, a to tada nisam shvatala. Vidjela sam da sam pogriješila tek kada je moj najstariji sin krenuo u vrtić. Bojao se da radi neke stvari zato što se nikad nije odvajao od mene. Nikome nije rekao bilo šta o tome. Plašio se da ide sam u kupatilo. Ja sam uvijek djecu vodila sa sobom u kupatilu. Nikad mi nije padalo na pamet da ga pustim da ide sam, ali sad bih voljela da sam to radila jer se on jako bojao da sam ode u kupatilo, zaključa vrata i sjedne na WC šolju”, priča Katie.

Ono što je odraslima sasvim normalno djeci može djelovati strašno. Katien prvi sin je stalno bio uz mamu i odjednom se našao u vrtiću gdje je mnoge stvari morao raditi sam. Volio je vrtić, ali se plašio mnogo toga, a Katie vjeruje da se to moglo spriječiti da mu je ona omogućila da se barem malo osamostali. Tek nakon prvih nekoliko sedmica joj je priznao da se boji ići sam u kupatilo. Plašio se da će neko ući i vidjeti ga na WC šolji. I tada je Katie shvatila da mlađa djeca moraju sama početi raditi neke stvari, a jedna od njih je bila i da da idu u kupatilo bez mame.

“Naravno, ja sam ih čekala pred vratima, ali sam shvatila koliko je za njih važno da se osjećaju sigurno dok rade nešto što će morati raditi sami svaki dan”, priča Katie.

To nije bila jedina stvar koju su Katieini sinčići tada počeli raditi sami. Njihova mama im je dopuštala da sami naručuju hranu u restoranu. Mališani su ispočetka bili sramežljivi i mrzili su to raditi, ali su se ubrzo opustili.

Katie ističe da je razgovor njenog prvog sina sa drugom djecom o tome kako se osjeća bila još jedna stvar koju je zanemarila. Kada je on imao neki problem ili se osjećao neprijatno pored nekog djeteta, Katie se pobrinula za njega.

“Nijedna majka ne voli da vidi da je njenom djetetu neprijatno, majčinski instinkt začas proradi i pokušavamo im olakšati bilo kakav pritisak”, priča Katie i dodaje da joj je isprva bilo veoma teško da ohrabri djecu da kažu ako se zbog nekoga osjećaju ružno i da, ako zapadnu u pravu nevolju, traže pomoć samo od nje “Nekad se nisam mogla suzdržati, ali sam znala da ako ostanem snažna i pustim ih da sami riješe problem njima će biti bolje i biće sigurniji u same sebe.”

Roditelji imaju zaštitnički instinkt prema svojoj djeci i to je sasvim normalno. Katie je bilo teško da izgubi kontrolu i omogući svojim sinovima da sami shvate neke stvari, ali je svjesna da je to morala da uradi naročito zato što ih nije slala u predškolu. Ona ističe da je naučila lekciju gledajući svog najstarijeg sina kako se muči. Srećom, dvoje mlađe djece se mnogo bolje i lakše snašlo u vrtiću. Bili su bolje pripremljeni, a ona nije morala da brine o tome da li cijeli dan trpe i ne idu u toalet samo zato što se boje da to urade sami.

Izvor: Scary Mommy

Alarm.

Budna sam odavno, ali eto, treba mi potvrda tog crnog aparata ispod jastuka da sam se vratila među svoje zgužvane plahte. Sklapam oči još malo, mrvicu. Taman toliko da svučem sa sebe odijelo za putovanje između nepoznatih svjetova. Znam. Vrijeme je da se vratim, ovdje i sada.

Otvaram oči, ali ne zijevam. Nekako, sada kada pomislim, nikada ne zijevam, valjda me ne umore ta putovanja. Vesele me pa umor ne osjetim kada otvorim oči.

Ali se protežem. Joj, kako volim protezanja. Obožavam kada mi se ruke i noge rašire u savršene ljudske proporcije Vitruvian Man-a od neprevaziđenog da Vincia. I tako, u tom trenu beskraja, sama u krevetu predviđenim za dvoje, nacrtam savršen krug, omjer i zatvorim svako jutro jedan ciklus. Gola koža dodiruje plahte, deka je davno spala sa tijela ne bi li me mrvica jutarnje svježine naježila do koske i ubrzala buđenje. Osjetim svoje mišiće, rastežu se, krv struji i život u meni počinje da ubrzava. Obrazi bride.

Prebacujem se na jednu stranu kreveta i spuštam stopala na pod. Svaki put, ali baš svaki, kunem se, osjetim momenat kada stopala, punom težinom, stanu na hladan parket. Zaustavim se samo na tren u sjedećem položaju i pogled uputim kroz prozor koji je tik uz visoki krevet.

Hvala.

Hvala.

Osmijeh.

Moram već jednom oprati prozore.

Ustajem i sanjivim koracima klizim tiho kao duh do klupatila, spremanje, pranje zuba, umivanje, češljanje na kraju, jer ima posla na mojoj glavi pa ne volim odmah. Hladnom vodom se umivam uvijek, Kundalini zahtijeva da se razbudim još više, a i nije mi teško, osjećam da tako treba. Slijede moji rituali koje, evo već treću godinu, bez pogovora praktikujem. Da bi nešto u životu donijelo rezultat moraš repeticiju da izvodiš do beskonačnosti.

Kao kovač kada udara po vrućem željezu, misliš da svaki put uradi istu stvar, istu jačinu pokreta, ali ne… Tu u momentu, kada se čekić koji je hiljadu puta prošao savršenu putanju zaustavi na tren, ti uvidiš da svaki put mijenja jačinu, dubinu i snagu udarca. Isti pokret, ali ne uvijek isti učinak. Jer svaki put kovač, naizgled istom tehnikom, stvara novo remek-djelo, jedinstveno i unikatno među ovim zvijezdama.

Volim za sebe misliti da sam kovač jednog, meni najbitnijeg, remek-djela.

Sebe same.

Stvaram sebe za remek-djelo svaki put kada, iznova i iznova, mijenjam dubine, širine, brzine putovanja kroz sopstvenu dušu i emotivno tkanje. Isti ritual za različita putovanja. Milina.

Sjedam u lotos i započinjem svoju Sadhanu. Počnem pjevati mantru sa kojom se uključim na zlatni lanac svih naših učitelja, onih koji su od praiskona tu i koji će biti i kada mene ne bude. Tu su da me čuvaju. Volim taj osjećaj, ko god da je gore, dole, pored, okolo i svuda, bez obzira kako da izgleda, ima boju kože i ime. Volim naprosto. SveMir.

Nije teška mantra i osmjehujem se svaki put kada je pjevam, jer je dokaz da čovjek nikada nije star, da je nepresušan izvor novih sposobnosti i da ih uvijek i zauvijek ima u sebi. Može otključati sve što želi, širiti se, mijenjati, prilagođavati, rasti. Nikada nismo stari da učimo, zapamtite.

Nikada nismo stari za rast i razvoj, to je samo koncept, program da ne možemo.

Da mi je neko rekao kako ću pjevati i tečno izgovarati mantre na nama smiješnom jeziku, a da francuski nisam uspjela naučiti za četiri godine u Gimnaziji, smijala bih mu se u lice. Eto, imam dokaz da i stare koke mogu naučiti nešto novo

Nakon mantre odradim svoj set kriya. Kriye su srećni paketići kako ih ja zovem i sastoje se od određenih pokreta (vježbi), specifičnog disanja i mantri koje se kombinuju skupa. Jako moćne stvarčice za samospoznaju i istraživanje duhovnosti. Kundalini se ne bavi religijom, ona se bavi isključivo duhovnošću. Tvojom.

Dok radim, osjećam kako podešavam sebe na najfiniju vibraciju i još jedan poklonjen mi dan, dar od Kosmosa, može započeti. Konektovana sa sobom, a opet svjesna da sam dio svega što postoji, što je postojalo i što će postojati, sve što osjećam u tom trenutku u sebi je – Ljubav.

Čista i oplemenjujuća LJUBAV.

I tako umirena, srećna sam što je danas dan za solo kafu. Mislim, meni je uvijek taj dan, ali subota rano ujutro je nešto posebno, moj sastanak sa sudbinom. Nakon rituala, spremim se i obučem kao da idem na dejt sa najšarmantnijim muškarcem na svijetu. Začešljam kosu kao da se za spremam za izbor Mis svijeta. Poprskam parfem, namažem trepavice. Utisnem crveni karmin. Ponesem knjigu i odjezdim u crvenom Cliu u omiljeni mi kafić, eklektične vibracije i šarenih stolica.

Dok se vozim, puštam muziku i vjetar mi dodiruje dlačice na kičmi. Osmjehujem se pješacima i drugim vozačima oko sebe. Zezam se i smijem, zašto ne bi? Vrati se. Energija ti se UVIJEK vraća, ono što ispustiš iz sebe u Univerzum, vratiće ti se na ovaj ili onaj način, sada ili nekada. A i ne mora, jer je osjećaj neopisiv i hrani. Hrani dušu, tijelo, srce.

Išla sam jako dugo prije nego su me prvi put pitali: “Šta čitaš?”

Prošla je godina od momenta kada sam saznala imena konobara.

Mislim, idem piti SOLO kafu ne da se opet utopim u društvo. To su i osjetili. Znate, mi ljudi jako dobro možemo osjetiti druge ljude i njihove energije. Oni su lako osjetili moj prostor i da u njega, za sada, ne treba ući niko. Od kada znam za sebe, ja sam znala pronaći lokal koji mi odgovara i tu sprovesti ritual zvani “subotnja solo kafa” ili savršeni ZEN trenutak.

Voditi samu sebe na kofi i na čitanje. Sada, kada pogledam unazad, nikada mi nije bio problem ući sama u bilo koji prostor, ići sama u kino, putovati sama. Samoća je predivna, kada je spoznaš. To što si sam, ne znači da si usamljen. Ako možete uživati u sopstvenom društvu, nikada nećete biti sami na svijetu. Ne tražim upoznavanja i razgovore, tražim trenutak i nove doživljaje isključivo za sebe.

I nekako mislim da je tu ključ samospoznaje.

U tim situacijama, kada ste sami, nebitno na koliko dugo, znajte da se otkrivate. Radite najvažniji posao na svijetu. Mislim nije ta moja kafa samo ispijanje kafe. To je ritual, dosljednost, lagano skidanje okova od moranja, trebanja i formi. Forme da nemate pet minuta za sebe, da je sve stres i da vaše potrebe ne postoje. Svlačenje okova od toga da ste prestari za nešto ili da nešto nije primjereno bila je moja uporna borba svih ovih godina u istrajanju da tu kafu zadržim za sebe. Padale ćuskije, ja sam je pila. Ta moja samostalna putovanja nisu bila bijeg i nisu neimanje društva, to je izlazak iz meni poznatog svijeta i svega onoga što su sačinjavali moji bulevari i sokaci. Ko sam ja kada niko ne gleda? Ko sam ja kada nikog nema tu? Ko sam ja u nepoznatom?

I otkrih, jer sam željela, jer sam ustrajala i jer još uvijek nisam odustala.

Šta sam vam u stvari htjela reći?

Dvije stvari zapravo.

Zaljubite se u svaki tren vašeg života.

Osvijestite svaki dašak povjetarca na koži, svaku trepušku kada ujutro otvorite oči, hranu koju spremate, osjetite svoju najomiljeniju pjesmu kako klizi niz kičmu i u vama budi vibraciju zadovoljstva. Zaljubite se u svoje nesavršenosti, jer one to u stvari nisu, zaljubite se u drveće, zaljubite se u davanje osmijeha ljudima koji osmijeha najmanje dobijaju. Damama na šalterima, ljudima koji teško rade na zagrijanom vrelom asfaltu dok vi jezdite u klimatizovanom autu. Budite svjesni da energija koju dajete na kraju će biti energija koju primate.

Zaljubite se u život.

I pazite.

Pazite na svaku svoju misao, svako svoje osjećanje, jer imate ODGOVORNOST. Ne samo šta mislite i kako mislite o sebi, već šta mislite i želite duboko u sebi za sve one oko vas – majku, oca, prijatelje, partnera. Pazite na svoje ponašanje i zaostavštinu koju sijete svaki dan dok koračate stopalima na kugli zemaljskoj zarad svih onih koji su bili i onih koji će biti. Volite, prosto.

Ja vjerujem u bolji svijet, šta da vam kažem.

Možda je ovo sve istisnuto iz mog bića samo utopija, ali je… Lijepa i ne šteti nikome. Ja ovakva, zaljubljena u svaki djelić Kosmosa, možda više doprinosim boljem sutra od onih koji ne primjećuju srca svuda oko sebe.

Let the #SMess be with you.

#Sandologija

Mess – engl. nered.

Nered je početak svakog Reda. Ljubi svoj nered. Iz njega će poteći tvoj red.

Naša majka nas je uvijek učila da kontrolišemo svoj glas i svoje tijelo, ali i naš posao. Najbolje smo to shvatile kroz njen primjer. Ako je imala ideju, nije bilo prepreke na putu ostvarenja iste, jer je fokusirano i posvećeno išla do cilja. Jednostavno nije postojao opravdan razlog za neuspjeh, a bilo ih je stotine za uspjeh. Nikada se nije oslanjala na druge, već je smatrala da može mnogo toga postići sama. Pogotovo što su to bili različiti aspekti posla, radi čega je često dobijala i etikete kontrol frika, opsesivne žene, koja nije u stanju da vjeruje svom timu, ali je to bilo posve pogrešno.

Da je Solange veoma slična njihovoj majki, bilo je jasno u drugom odgovoru na pitanje o albumu. Naime, ona često naglašava kako je autorka svih tekstova na albumu. A ne vidi potrebu da se opravda kako nije arogantna osoba, jer je često smatraju takvom. Međutim, ona samo želi naglasiti svoju individualnost i uspjeh, jer se čini da će se zasluge pripisati drugima, ako ne naglasi da je sve radila sama.

Naša majka nas je uvijek učila da kontrolišemo svoj glas i svoje tijelo, ali i naš posao. Najbolje smo to shvatile kroz njen primjer. Ako je imala ideju, nije bilo prepreke na putu ostvarenja iste, jer je fokusirano i posvećeno išla do cilja.

“Ako je neki muškarac pisao tekst i muziku, on automatski dobija veće zasluge od mene na mom albumu. Kasnije svi pričaju o tome kako je on zaslužan za uspjeh, a da sam ja “samo” otpjevala. Upravo zato volim sve da radim sama”.

Pisala je o svojim prijateljima, bliskim osobama i poglavljima svog života koja su upotpunili njeni roditelji. Svaki dan pronalazi nove oblike inspiracije, a suočava se kako navodi sa raznim oblicima “mikro-agresivnog ponašanja” jer postoje još uvijek različite vrste uvreda ženama širom svijeta, o kojima želi govoriti glasnije i više. Inspiraciju za album dobila je upravo kolekcionarenjem svih glasova koji su joj važni u jednu albumsku cijelinu.

Ako je neki muškarac pisao tekst i muziku, on automatski dobija veće zasluge od mene na mom albumu. Kasnije svi pričaju o tome kako je on zaslužan za uspjeh, a da sam ja “samo” otpjevala. Upravo zato volim sve da radim sama.

Naučila sam da trebate očekivati ravnopravnost, a ne misliiti da za nju trebate tražiti dozvolu. Reći glasno sve što vam smeta, jer ako vi to ne uradite, neće niko drugi. Solange je veoma ponosna na svoju mamu i sestru, koje su joj velika podrška tokom života. Zahvalna im je na spremnosti da progovore javno o svojim dostignućima, ali i da slave stvari koje su zasluženo dobile, bez osjećaja krivice ili arogantnosti zbog toga.

Naučila sam da trebate očekivati ravnopravnost, a ne misliiti da za nju trebate tražiti dozvolu.