– Važi, tetka, važi. Možda je to i bilo nekad u tvom old holivudskom svetu, ali danas, teško.

Tetka me je sada retko zvala, ali kad pozove, znala je da me rastavi na činioce. Ponekad je od mene pravila froncle, kao ona babina rezanca za supu, od mešenog testa, sušenog na papiru. Detaljno, temeljno, posvećeno, a sve s ciljem “da živim punim plućima”. Kad sam bila tinejdžerka, priznajem, zarazila me je tim “virusom života”. Bila sam jedina devojka u razredu koja nije “uradila nokte”, ali zato jeste videla Beč. Kada sam položila prijemni za fakultet odvela me je na tri dana u Rim: da započneš studije pobednički u prestonici najveće imperije.

Jednostavno je bila takva, poslovična tetka puna entuzijazma i neosnovanog optimizma.

Kako ti ne dosadi da budeš tako stalno srećna?

Realno, moja Dina nije imala mnogo razloga za taj optimizam. Udala se iz ljubavi, radila je iz ljubavi i sve joj je bilo iz ljubavi. Ali iz te iste ljubavi (ili iz ne znam kog budžaka), ostala je bez svega. Posle decenije borbe sa sterilitetom, usled jednog infarkta – tečinog – i bankrota, firminog – moja Dina je izgubila sve kompase. Ali dok smo se mi osvrnuli, ona je već radila u drugoj firmi, napredovala i nosila crne rolke i osmeh.

– Kako li može ovako? Ni kučeta, ni mačeta, a ona nasmejana! – ponekad bi zajedljivo znala da kaže moja majka. – Šta sad, opet će negde da te vodi? Umesto da se skrasite obe, ti da radiš, a ona… Ne znam više. – zaustavila bi se kad vidi moje zapanjeno lice. – Dobro, ‘de, nemoj da si nakraj srca!

Znala sam, mami je samo bilo žao što tata i ona nikad nisu mogli da priušte ni sebi, a ni meni “velika putovanja”. Zato se rugala, pomalo dečije ljubomorno, svaki put kad me tetka Dina pozove da nekud idemo zajedno. Jednom davno, još dok je teča bio živ, pitala ju je, više da je pecne nego što ju je zanimao odgovor: kako ti ne dosadi da budeš tako stalno srećna?

Moja se Dina zakikotala toliko glasno da je probudila dedu u drugoj sobi.

To je jednostavno – pristani na zajedničku sreću

– Opet filozofiraš, Kristina?

– Dobro je, tetka, ti si žena širokih shvatanja, ali ovo je 21. vek, možda i za tebe preširok.

– Ma šta mi reče?! Čuj! Volite se, zaprosio te, momak je po tvom ukusu, prsten je po tvom ukusu, zakažite venčanje i gotovo!

– Ma ne ide to tako, tetka!

– A kako ide? Prosvetli me!

Nisam mogla da joj objasnim zamršene porodične odnose. Njegovu majku koja je insisitrala da mi kupi venčanicu, ali ne ove, već sledeće godine. Moje roditelje koji “nisu spremni” za svadbu, a ne mogu da pristanu da se ćerka uda bez velike pompe. Svako je tu imao svoje kočnice, a Dina je samo govorila: “gas, gas!”

– Slušaj me. Postoje predivni prostori za proslavu venčanja koje već sad možete da zakažete. Luksuzni, moderni, retro, u kom god da ste fazonu, samo treba da izaberete. Ima lepih hotela, znaš, ili splavova, ako hoćete nešto drugačije. Ne mora to da bude fešta za mnogo ljudi. Poenta je da bude nešto što se vama dvoma dopada, pustite više roditelje! Živite, bre, deco!

U ušima mi je zujalo od njenih motivacionih govora, ali se nisam mogla odbraniti.

– To je jednostavno, pristani na zajedničku sreću! Ne gubi dragoceno vreme. Znaš da znam šta pričam.

Sećanja koja se ponavljaju

Naravno da sam znala. Bila sam u osnovnoj školi kad se tetka Dina udala. Plakala sam kao kiša, jer više neću deliti sobu s njom. Sećam se užurbane gomile, nervoze, pogrešnih taktova i nekih čudnjikavih osmeha. Ona i teča su bili kao izvan tog svadbarskog kiča, zagledani jedno u drugo, mladi, sa nekim sjajem na licu. Tek mi je kasnije, u gimnaziji postalo jasno da su bili toliko zaljubljeni i željni toga da žive zajedno, da ih se ništa oko njih nije ticalo.

Pored moje večito natmurene i nezadovoljne majke i rezigniranog oca, što nikad nije znao ni cvet da joj pokloni, Dina i teča su izgledali kao da su sišli s bioskopskog platna.

– Važno je da se zaljubiš, Kris. Duboko, istinski, stvarnički. Ne pristaj na manje od toga!

– Hm, samo joj puni glavu tim pričama, pa se nikad neće udati! Dina, molim te, ona je moje dete.

Mene je zapeklo to insistiranje “ona je moje dete”, nije imalo potrebe da gađa tetku baš tu, u svima poznatu ranu da ne može da ima dece, pa sam je branila.

– Dobro, mama, a gde piše da ja moram da se udam, ha?

Tako je i počela ta haotična papazjanija oko udaje. Majka nije odustajala od ideje da se moram udati, a tetka da je od toga mnogo važnije da se zaljubim. Godinama su lomile koplja preko mojih leđa. Dok se nisam zaljubila. Onda je počelo novo poglavlje porodične tiranije oko zakupa sale, traženja muzike i sveopštog ludila ko će sve to da plati. Sasvim očekivano, moja Dina je zatvorila tu knjigu.

– Sećaš se kad sam ti pričala kako me je tvoj teča zaprosio?

– Sećam se.

– Ali da obnovimo gradivo. – nasmešila se. – Sedeli smo na terasi, ćutali, ali to nije bila ona neprijatna tišina. Naprotiv. I onda je rekao: samo se udaj za mene. Zamisli! Ništa, popravi se, budi bolja, lepše kuvaj, smršaj malo. Samo: udaj se za mene, volim te. I ja se udam za njega. A ti si se smejala, sećaš se? Ljutila si se dok si studirala kad ti pričam tu priču.

– Pa dobro, malo sam bila skeptična, priznajem. Koje su bile šanse da se takva ljubav meni desi?

– A zašto tako? Velike su bile šanse. Uvek su velike šanse tamo gde je srce otvoreno. Zato ti tetka kaže, pustite više roditelje, familiju, tuđe želje i prohteve. Šta vas dvoje želite? Jedno drugo i to je dovoljno. Hoćete malo venčanje? Napravite ga. Nema vremena, moja Kris. Nikad nema dovoljno vremena kad se duše pronađu. Zašto ga onda traćiti dodatno na gluposti? Daj mesto životu i voli.

– Tetka, posle kažeš ja filozofiram?!

Smejala se na sav glas, kao ono nekad. Sutradan – jedno venčanje je zakazano.

Koliko nesrećno mora biti nečije detinjstvo kako bi se sa sigurnošću moglo predvideti da će neko živeti loše u odrasloj dobi ili čak umreti u mladosti?

Postoje istraživanja na ovu temu. Slično pitanje je, zapravo, postavljano mnogo puta do sad, a jedan od najopsežnijih pokušaja da se na njega odgovori je Studija negativnih iskustava u detinjstvu (Adverse Childhood Experiences Study, ACES). Autori ove studije osmislili su način da definištu faktore iz detinjstva koji mogu da predvide loš kvalitet nečijeg života u odraslom dobu.

Oni su imenovali deset faktora rizika, kao što su razvedeni, alkoholičari ili roditelji zavisni od droga, seksualno zlostavljanje, fizičko nasilje u porodici, kao i mentalna bolest člana porodice. Potom su istraživači pratili stotine dece kako bi ispitali uticaj ovakvih faktora na njihove živote.

Pronašli su da, ukoliko neko ispunjava četiri ili više ovih faktora rizika, šanse da će imati srećan život su slabe, odnosno verovatnoća da će živeti loše je prilično velika.

To su, naravno, samo brojevi, statistike, verovatnoće i šanse, ali ono što oni pokazuju je da ako imate ispunjavate četiri i više rizik faktora, šanse nisu na vašoj strani.

Naravno, verovatnoća je samo to – verovatnoća. A ova studija nije se bavila procenom pozitivnih ljudi i događaja koji mogu spasiti decu izloženu faktorima rizika. Ukoliko imate sreće, možete dobiti na lutriji, nadmudriti igru, sreća može biti na vašoj strani. Ali ne želite da se kockate sa njom.

Ali, ja se jesam kockao, i to u svoj život.

To je zato što, bez da sam na to ikako uticao, imam rezultat od osam na ACES skali faktora rizika. Sa rezultatom od osam, šanse su mi toliko male, da se niko zdravog razuma ne bi kladio da ću postići išta u životu, možda čak ni preživeti.

Prema statistikama, trebalo je da postanem alkoholičar, da bolujem od depresije, budem nesposoban da se oženim i stvorim porodicu ili čak zarađujem za život, ili je trebalo da umrem mlad, samoubistvom ili od posledica stanja kao što su alkoholizam, depresija, narkomanija.

Šta je to slabilo moje šanse? Imao sam psihotičnog oca, zatim nasilnog alkoholičara za očuha, majka mi je postala alkoholičar i dva puta se razvela, svedočio sam njenom zlostavljanju, vodio sam računa o sebi kad bi se odrasli izgubili u pijenju, muški savetnici u kampu su me spopadali, imam dva poremećaja učenja – ADHD i disleksiju, a sa deset godina poslali su me u internat.

Ali, sada imam 68 godina, oženjen sam istom predivnom ženom od 1988, imamo troje odrasle dece koja su sjajna, ja sam lekar, dečiji i psihijatar za odrasle sa specijalizacijom u, razume se, poremećajima učenja, autor sam 20 knjiga koje su se prodale u dva miliona primeraka, uključujući najprodavanije knjige o poremećaju pažnje, govorio sam širom zemlje (SAD; prim. prev) i sveta, viđam klijente svakog dana u svojim ordinacijama u blizini Bostona i u Njujorku, u procesu sam proširivanja svoje prakse kako bih dopro do što većeg broja ljudi. Drugim rečima, snažan sam i bez želje da usporim.

Dok sam pisao svoje memoare, „Zato što dolazim iz lude porodice: Stvaranje jednog psihijatra”, koji izlaze u junu 2018, retko bi mi padalo na pamet kako je moj život bio neobičan. Najzad, ja to nisam posmatrao ili izučavao, već živeo. Teško je ispitivati talas koji te potapa dok stojiš na obali.

Gotovo nikad nisam mislio o verovatnoćama protiv kojih igram svakog dana. Ali, kad se osvrnem na svoje detinjstvo i pišem o njemu, i kad pogledam na istraživanja dece kao što sam ja, moram da obznanim prisustvo slona u prostoriji. Kako je moguće da sam tu gde jesam? Šta se desilo? Kako sam, za ime sveta, uspeo da pobedim verovatnoću?

Ono što me je spasilo može da se svede na jednu reč. Ta reč je ljubav.

Ljubav ima toliko pojavnih oblika i mesta: slučajna ljubav, namerna ljubav, usputna ljubav, kratka ljubav, trajna ljubav, ljubav koju vas je sramota da imenujete, polomljena pa popravljena ljubav; drugim rečima, svaka vrsta ljubavi koju možete zamisliti.

Prilično je verovatno – tačnije, to je dokazana činjenica – da ljubav pravi najveću razliku u životima nama koji smo u detinjstvu patili. Hvala bogu da je ljubav besplatna i u neograničenim količinama. Tužno je to što je ponekad teško pronaći je i kako ljudi mogu da je se boje.

Pozivam vas da pronađete ono što pomaže vama, pravila i alate koji su vam najviše bili od koristi, a onda proverite da li je ono što je pomoglo meni možda i vama potrebno. Pitanje kako neko prevaziđe lošu sreću, nepravdu, zlostavljanje, lišavanje i susrete sa zlim ljudima u većoj meri nego drugi ljudi me zapanjuje i navodi da se njime bavim gotovo svakog dana, kao psihijatar i kroz, naravno, osvrt na sopstveni život.

Osim ljubavi, imam konkretnijih odgovora, a većina njih su očigledni, kao što su negujte svoja prijateljstva, učite da praštate, usvojte psa (ili mačku), posećujte groblja, šetajte napolju u cik zore, gledajte gore, navijajte za svoje omiljene timove i posmatrajte Pobedu i Poraz jednako (hvala, Radjarde).

Takođe osećam beskrajnu zadivljenost i poniznost spram toga kako misteriozni i neobjašnjivi ishodi mogu biti čudesni i srećni, kako nepredvidivi, kao grom iz vedra neba.

Pozivam vas da mi se pridružite u divljenju tom nebu. Što nas je više koji ga posmatramo, to će ono postajati veće.

Autor: Edvard (Ned) Halovel, M.D, Ed.D., Psychology Today