Prisetite se samo koliko ste puta drugaricu tiho zamolile da “pogleda iza”.

Koliko ste puta čuli eufemizam “oni dani”.

Zašto je to tako? Jednostavno: najgora uverenja o ženskom telu nastaju pod uticajem patrijarhata. Žena se i dalje smatra prljavom i grešnom tokom perioda menstruacije. To najbolje vidimo u raznim narodnim verovanjima koja se u nekim zemljama i dalje poštuju.

Recimo, postoji verovanje da testo koje je žena dotakla, a u tom trenutku je imala menstruaciju, neće narasti. Takođe, veruje se da tokom menstruacije žena ne sme prati kosu jer može da ostane neplodna, kao i da ne bi trebalo da ulazi u hram ili crkvu.

Suludo.

Menstruacija je biološka pojava koja pogađa svaku ženu i krajnje je zatucano da o njoj govorimo sramežljivo i šapatom.

Prvo moramo da bez ustezanja izgovorimo reč menstruacija.

Važno je da izađemo iz stega društvenih normi jer žena nije nečista tokom perioda, jedino nečisto je sposobnost patrijarhalnog društva da ubedi polovinu populacije da je biološka pojava koja održava ljudsku vrstu – prljava.

Nemamo vremena da udovoljavamo zadrtim verovanjima.

Nemamo vremena da gledamo plavu tečnost na reklamama.

Nemamo vremena da živimo u ludilu u kom devojčice ulaze u pubertet i ne znaju šta ih je snašlo.

I najmanje imamo vremena da slušamo uvijene fraze dok ignorišemo još jedan problem.

Taj nedostatak vremena koji ponavljam važan je zato što smo i dalje u društvu koje menstruaciju zove “oni dani”, vaginu “tamo dole”, neko je čak rekao da žena tada na slavi ne sme da jede žito, dečaci zadirkuju školske drugarice, žene je sramota da menstruaciju pominju pred braćom, ocem, drugarom, a iza svega toga stoji problem koji glasi: menstrualno siromaštvo. 

Prvi korak ka normalnizaciji menstrualnog siromaštva je razbijanje tabu tema koje prate jednu biološku pojavu. Koliko nam tek treba vremena da ovu temu prestanemo da ignorišemo kada nam je sve što nju prati i dalje u ćošku?

U Indiji 12% žena ima pristup higijenskim ulošcima, dok ostatak koristi alternativu kao što su krpe i peškiri.

U Srbiji je Filozofski fakultet u Novom Sadu prva i jedina obrazovna institucija u kojoj studentkinje imaju besplatne higijenske uloške. Jedina.

Menstrualno siromaštvo nije jedini problem koji imaju žene u Srbiji i u svetu, ali je posebno važan.

Koliko košta biti žena? Iako ne volim da pričam o ličnim finansijama, ignorisaću neka lična pravila jer smatram da se na ovaj način mogu poistovetiti sa mnogim ženama.

Radim od svoje devetnaeste godine, što znači da sam radila kako bih platila studije. Taj period je, verovatno, među najtežim u mom odraslom dobu. Kirija, računi, knjige i hrana u Beogradu nije iznos koji se lako obezbedi ako mrtvi umorni nakon posla morate da spremate ispite i nikako ne dozvolite da izgubite budžet. Živela sam sa drugaricom sa kojom sam delila hranu, ali i higijenske uloške.

Ne znam koliko puta sam pitala: imaš li da mi pozajmiš uložak i ne znam koliko puta sam dobila isto pitanje od cimerke. Koliko god mi je taj period bio težak, i hvala svemu na svetu iza mene je, ipak sam ih imala dovoljno svakog meseca. Nekada jedva. Iz ovog ugla danas, pitam se koliko devojaka nema cimerku od koje će da pozajmi uložak?

S obzirom na to da je u Srbiji u 2019. godini stopa rizika od siromaštva iznosila 23,2%, ne možemo da ne zaključimo da se veliki broj žena suočava sa menstrualnim siromaštvom. Čitajući tekst Jelene Riznić (Ženska solidarnost), saznala sam da je kod nas i dalje porez na higijenske uloške 20% i da se oporezuje kao luksuzna roba. Ovo je podatak koji tera da se dobro zamislimo.

Vreme da na menstruaciju ne gledamo kao na sramotu je upravo sada.

Vreme da se uloške ne klasifikuju kao luksuz je upravo sada.

Ovaj problem treba ponavljati svakog dana glasnije od prihvatljivog glasnog, dok svima ne uđe u glave. Previše smo godina na ovoj planeti da bismo zapostavljali značaj podignutih granica i ukudanja nelagodnosti koje prate menstrualnu tematiku.

Svakodnevno nas ćuškaju i spotiču ograničeni stavovi. Naš zadatak je da učimo žene da se ne treba stideti najnormalnijih stvari. 

Znate li kako ćemo to učiniti?

Bez ustezanja ćemo reći da imamo menstrualne bolove, a ne “ženski problem”.

Edukovaćemo dečake i devojčice i odrasle ljude koji se dure što ne želimo da živimo u kutiji.

Borićemo se zbog svake devojčice danas i svake koja ostaje iza nas.

Nećemo okretati  glavu.

I nećemo spuštati pogled.

Idem poslovno u Švajcarsku, rekao je. Pomislila je konačno malo tišine među zidovima. A onda je otišao i ona nije disala kao inače. Bilo je dobro, pa je počelo da je guši. Požuri kući, napisala mu je prvo veče.

Bilo mi je važno, ako šapućemo o ljubavi, da taj neko bude oklop, čelični štit. Kada ispaljuju u mene metke, da ih zadržava. Da se postavi ispred mog tela i krvari ako treba. Jer ako ću da imam bolne rane, ako ću da čupam iz sebe strele, mi ne šapućemo o ljubavi.

Stoji pred njim i dlanovima zadržava krv koja lipti iz trbuha. Kaplje po laminatu. On je briše žustro starom majicom, ipak je reč o laminatu, ne bi da propadne. Parket je druga priča.

Gde si bio da ih sprečiš kada su me rečima rezali ko oštrim mesarskim nožem?, kriknula je.

I ne trebaju novci, ako šapućemo o ljubavi. Jebeš njih, ako on nije kraj mene. Jebeš skup kaput ogrnut preko ramena, ako ruke koje me ogrću dodiruju još nekoga. Jebeš skup ručak, jebeš skup nameštaj, nek idu dovraga skupi odmori, ako je tu, a nije tu.

Na njegovoj levoj šaci je prst sa sitnim crvenim mladežom. Loži vatru neoprezno. Ima privremene ožiljke. Koža mu je suva, maže je gusto kremom. Po neki trn od cepanica. Podigao je tim rukama njihovom dom.. I nju nekoliko puta. Ti dlanovi ne poznaju tuđu kožu do njene, oseti to kada se slučajno dodirnu dok kupaju dete.

Mora da bude predaja, ako šapućemo o ljubavi. Da se nekome apsolutno dam, da mi se neko apsolutno da, bez rezerve, bez bilo kakve kalkulacije, bez ostatka, bez straha od posledica. Ceo. Da sagorimo, ako treba, da umremo, pa vaskrsnemo. Da zatvorimo krug.

Bilo mi je važno da živim ljubav koja se ne podrazumeva, jer ljubav se nikad, ni pod kojim uslovima ne podrazumeva. Ne podrazumeva se ni saksijska biljka, kamoli ljubav. Ne zalij biljku dva dana, ne izgovori joj lepu reč, ne osveži joj listove i videćeš kako te ostavlja, sušeći se. Prvo otpadne jedan pa drugi list, pa se prelomi i uvene.

Da je biljka, volela bi da je drvo. Da je drvo, volela bi da je neki razgranati četinar jakog korenja. Na njegovoj kantici, koja je nekad bila nova i lepa, vidi rupu kroz koju otiče voda. Žedna sam, kaže mu.

Ljubav se ne podrazumeva ni kada ste večnost zajedno. Njome se bavi, njoj se tepa, ona se štiti. Štiti se od drugih i najviše od sebe. To što poznaješ kako neko diše, nije dovoljno. Moraš da mu daješ svež vazduh. Iznova i iznova. Da bi živeo. Da bi ljubav živela.

Otvori prozore, vazduh postaje ustajao i težak, rekla mu je.

Ljubav se ne krije. Nikada i nigde.

Ljubav nije da se sramiš, ako već o njoj šapućemo. Ljubi je, ljubi ga kad god poželiš, bez obzira dal ste u krcatom fensi restoranu. Možda druge prilike neće biti. Zagrli je, zagrli ga neka ceo svet vidi. Ljudi su umorni od sumornih scena, hoću da ih zarazim svojom ljubavlju. Popni se na sto, reci pred svima “na ovu ženu otkidam!, reći ću pred svima „ovo je moj čovek”.

Osetiš da nestajem, rekla je. Jel to razlog zbog čega konačno stavljaš ruku oko mog struka, pred svima, na ulici­?

I ta podrška. I ta ruka da me pridrži kad treba. Kad padnem, neću da pada i on. Tek tada treba da leti da bi i mene podigao. Da kaže kad je sranje: “jeste, sranje je, ali ćemo se iskobeljati iz njega i čisti probati dalje”.

Nekoliko puta sam, ako šapućemo o ljubavi, hodala dva metra iznad zemlje, nekoliko puta bila dva metra pod njom. Izrasla su mi mala bela krila zbog nje, pa se lomila. Ponekad bi i oslepila, često progledala. I čula muziku u ušima. I smejala se sama na ulici. I želela da zamrznem trenutak. I srce mi je pravilo aritmije. I umiralo često. I nečega sam se odrekla. I mnogo toga trpela. I menjala sam sebe. I osetila jata u stomaku. I osetila šupljinu. I kao da sam bila u nekom snu, a šetala sam javom. Bilo je košmara.

Vraća je s njenim jastukom u ruci nazad, kod majke. Ćute u kolima. Poželela je da je s nekim drugim, sa nekim ko je neće tako povređivati. Želeo je da je sa nekom drugom, sa nekom koja će ga takvog hladnog i ćudljivog prihvatiti. Izgubili su se u sopstvenoj priči. Plaču.

Jedino što mi je o koncu zaista važno, ako šapućemo o ljubavi, jeste da prepoznam momenat kada ona to prestane da bude.

Zatvorili su vrata i ušli u odvojene sobe.