Ova jeziva scena odigrala se pred Sekinim očima, a pjevačica i danas o ovoj temi govori sa knedlom u grlu.

“Moje odrastanje bilo je u siromaštvu. Jako siromašno. Sećam se dve situacije, kada je otac nasrnuo na majku. Moj brat je skočio na njega, uhvatio ga za glavu i našao prvo što mu je bilo pri ruci da ga udari. Bio je dete, moj brat. Udarao ga je po glavi, da bi se on sklonio sa majke jer ju je krvnički tukao iz sve snage”, kazala je Seka u emisiji “Preživeli”, prenosi Kurir, pa nastavila:

“To su strašno stresne situacije i slike koje se nikad ne zaborave. Nikad se to ne briše iz glave. Mogao je da je unakazi”.

Pjevačica je istakla da je njen otac bio bolesno ljubomoran i da su se izlivi bijesa dešavali u trenucima kada popije.

“Proradila bi mu ljubomora i imao je zbog toga probleme sa mojom majkom, ona je najviše stradala, dobijala je batine. Bilo je više situacija kad smo ih brat i ja razdvajali, ona danas ima ožiljke po licu od tog perioda. Razvela se zbog toga i ja je razumem, to ne treba niko da preživljava”, priča Seka.

Izvor: nezavisne.com

– Uvrediste sve ljude koji se na ovaj način bore za potomstvo, sram Vas bilo. Ko ste Vi da odlučujete i donosite mišljenja? Bog je taj koji će da da potomstvo, bilo prirodnim putem, VTO ili donacijom jajnih ćelija i usreći hiljade porodica. Znate li koliko se parova bori na ovaj način? – napisala je Seka Aleksić na društvenoj mreži Tviter.

Boško Obradović probao je da odgovori pevačici.

– Ne mogu da verujem da ste naseli na ove medijske spinove. Mi smo pokret porodičnih ljudi i godinama se borimo za podršku rađanju, mladim bračnim parovima, porodicama sa decom, kao i onima koji nemaju dece da se ostvare kao roditelji, među kojima su i naši najbliži. To nam je glavno – napisao je on i dodao:

– Ali, imamo pravo da postavimo pitanje zašto nemamo domaću banku reproduktivnog materijala nego ga uvozimo iz inostranstva, kao i da li je to protivzakonita prečica za usvajanje dece od strane gej parova? Tražimo javnu raspravu i ništa više, nikome ništa ne branimo niti možemo – navao je on, na šta pevačica takođe nije ostala imuna, pa je poručila.

-Ovo je sramotno. Zamislite vapaj parova koji bi da imaju potomstvo i koji bi zadnju kap krvi dali za to. Zamislite njih kada pročitaju ovako nešto? Umesto da smo im podrška pa šta Bog da – napisala je naposletku Seka Aleksić.

Da podsetimo, politička partija “Dveri” izašla je sa saopštenjem u kom se navodi da vantelesna oplodnja sa doniranim materijalom može uticati na promenu genoma budućih naraštaja.

– Ako znamo da se prilikom svake oplodnje meša genetički materijal oca i majke, postavlja se pitanje genetičkog materijala uvezenog od nepoznatog donora, što može uticati na promenu genoma budućih naraštaja – navodi se u saopštenju Dveri.

Preuzeto sa: blic.rs

Pre neko jutro u dvorištu je farbala stari krevetić koji su dobili od komšije na poklon. Tridesetisedam mu je leta. Malo su popustili spojevi, ali ona vešto zavrće šrafove i meša belu farbu da mu da nov sjaj. Izabrala je i boju za zid, ako bude hteo da je onako star i inatan primi. Kolica su im poklonili kumovi od svojih klinaca. Šije zavese. Šije mašne za zavese. Garnišnu je kupila na Najlon pijaci, polovna ali ko nova. Crta leptire iznad kreveta. On od drveta delje zvečke.

I mi to gledamo svaki dan, mi koji ih poznajemo. Sreću jednog para zbog prinove koja stiže, zanemarili smo probleme koji im iskaču, nevažni su sad. Srećni smo zbog njih, sa njima.

Onda jednog dana sednem u kafić da popijem kafu, uzmem štampu, na svim naslovnim stranama pročitam senzacionalističkim velikim slovima ispisano kako trudna folk pevačica sređuje sobu za bebu iz Grčke, da to košta 10.000 eura, da je angažovala arhitektu koji joj redovno šalje fotografije na odobrenje, dok ona uživa.

I popizdim, ne zbog toga što ona ima. Njen novac, njena stvar. Ne poludim ni zbog preseravanja sa arhitektom (iako mislim da nema boljeg arhitekte za dečiju sobu od majke). Ne poludim ja zbog Svetlane Seke. Meni svačija trudnoća mila. I najlepša vest. Ali popizdim na medije. Na feljtonsko obaveštavanje čitalaca, evo već nekoliko meseci, o toku njene trudnoće i kupovini stvari za bebu, navodeći besramno koliko hiljada evra troši na sobu, na enterijeristu, na igračke, na zvečke, na boje, na odmor sa mužem.

Pa majku mu božju, hoće li svanuti dan kada ćete feljtonski pisati zašto porodiljsko kasni do detetovog prvog rođendana, kako majke žive bez tih para, i zašto neke od njih, iako imaju zagarantovano porodiljsko, dobijaju poziv da se vrate na posao, uz ucenjivanje da će dobiti otkaz ili neko drugo lošije radno mesto, ako to ne urade.

Hajde pišite o nasumice odabranoj trudnici. Izađite na ulicu, nađite neku Jelenu ili Anu ili Mariju. Pitajte ih kako se spremaju za veliki dan,

plaše li se porođaja,

gde vode trudnoću,

čekaju li i koliko u redovima,

da li im je muka od toga,

koliko traje pregled,

jesu li ginekolozi ljubazni,

šta ih boli, šta im fali, treba li im pomoć, šta ih veseli, šta sanjaju,

kako zamišljaju bebu, kakvo ime će da joj daju,

kako su sredile sobu, da li povraćaju, o čemu razmišljaju,

čeka li ih posao posle 12 meseci, jesu li kupile prve benkice…

Hajde pišite kako da se sredi soba za bebu u kući od blata, sa vlagom. Dajte savete zabrinutim roditeljima preplašenim zbog mogućeg bronhitisa.

Pišite da je ljubav najvažnija i da skupe stvari i arhitekta ne garantuju ništa, osim zadovoljenja roditelja.

Pišite da umirite trudnice, a ne da ih hormonski disbalansirane još više „ljuljate“ ovakvim natpisima. Možda su nesigurne, svaka buduća majka je nesigurna, svaka za svoje dete želi najbolje, i zato ponekad zaboravi šta je istinski i jedino važno. Uplaši se da će njena beba u sobi sa njom i mužem, u starom prefarbanom krevetiću i kući od blata biti manje srećna od one u zasebnoj sobi u ganc novom krevetu ganc nove kuće. Napišite da je to glupost!!

Možda će Seka reći „Ja sam pošteno zaradila, radite i vi“. Jebi ga, Seko, ja pevati ne umem, a pošteno sa fakultetom radim za prosek. Jedino da se razapnem na milion strana pa da naguram tek dvadesetiosminu tvog mesečnog primanja. Volela bih ja da od jedne tezge zaradim pet ili deset hiljada evra, ovako od piskaranja mogu da sanjam samo.

Ali nisi ti Seko sporna, niti sam ja zajedljiva, daleko bilo, već pucam u medije koji godinama unazad stavljaju naslove tipa „Najlepši par Srbije rekao DA“, „Rodila se najlepša beba, poznati par presrećan!“, „Na proslavu potrošili 10000 evra!“, „Verio je na Bahamima!“ „Dali bebi efektno i prelepo ime!“, „Posle porođaja lepa mama zgodnija nego ikad!“.

E to je ono što iritira.

Prvo otkud vi, mediji, znate ko je najlepši par u Srbiji? Možda žive u Surdulici na nekom starom imanju, daleko od vas, peku papriku i ljube se svojim prelepim usnama na još lepšem licu. Otkud vi znate čija je beba najlepša? Svakom roditelju je njegovo dete najlepše, bilo po porođaju modro, oteklo, ćelavo ili čupavo. I šta vi znate koje je ime efektno? Svakom roditelju je ono koje je bebi dao najefektnije.

Što se tiče natpisa o tome kako je ova ili ona pevačica ili neka poznata ličnost verena od strane svog dečka „biznismena“ na Bahamima, kako je prsten koštao koliko prosečni radni vek Srbina i tome slično, gurate nesigurnim ženama prst u oko, posebno ako su u minus fazi. Vide svog „prdonju“ kako knjava na kauču, s novinama preko lica. Gledaju ga i pune se besom. Pitaju se šta su one od njega poslednji put dobile, kad je on njih negde odveo, jel to beše ono Igalo 1976., pa se još naljute na jadnička ni krivog ni dužnog, jer eto nije imao za Bahame. A on bio na poslu, pošteno odradio noćnu smenu, doneo svež vruć hleb iz pekare, uneo biciklo u kuću da ne kisne, otišao po prezle, dovezao decu iz vrtića, odvezao starije na trening, sklonio sudove za sobom…

Vi, mediji, i kada pišete o porodicama koje nemaju, to radite na senzacionalistički način, razvlačeći tuđu muku besramno, u epizodama. Ko lešinari.

Hajde probajte da menjate stvarnost, umesto što je šminkate i zamazujete. Menjate svest, umesto što doprinosite eroziji svega vrednog.

Hajde nađite još jednu Seku, tako vam Boga, i pitajte je kako ona uživa u trudnoći.

Bićemo vam zahvalni.

Kada sam pisala tekst o Svetlani Seki Aleksić, nisam razmišljala o tome da će biti onih koji će u tekstu tražiti gramatičke greške, koji će mi ukazivati na to da se stodeset piše odvojeno, kojima će biti bitnije da analiziraju mene zbog interpunkcijskog znaka viška, nego medije i teme koje oni plasiraju.

Nisam razmišljala da će biti onih koji će braniti Seku, jer ja Seku nisam ni napadala. Otvarali su mi oči, govoreći da je Svetlana veliki humanitarac, žena koja je potekla iz siromaštva i sama stvorila svoje bogatstvo pevajući po kafanama gde je, avaj, svaki pijanac kidisao na nju i da sam, ako sam već htela nekog da “opljujem”, mogla opljuvati lopovljive političare. Ovi sada verovatno prate Seku na instagramu i lajkuju njene fotke u utegnutom kombinezonu kojim pokazuje kako je moguće biti zgodan i sveže porođen. Onda te fotke prenesu mediji i napišu “Seka izgleda fenomenalno samo mesec dana nakon porođaja”.

Javili su se i vernici da kažu kud ću napisati “pa majku mu Božju”.

I javio se jedan Nikola da kaže: “Jovana, udaj se za mene”.

Bogu hvala, najbrojni su oni koji su shvatili suštinu teksta i moj pucanj u medije i njihovu nasušnu potrebu da trljaju noseve narodu senzacionalističkim pričama o bajkovitom životu poznatih estradnih “umetnika” dok na svakih metar čuči ozbiljan problem, ozbiljna glad, ozbiljno bušan krov, ozbiljno pretučena žena, ozbiljna lekarska greška, ozbiljno podmićivanje, ozbiljno povređeno dete, ozbiljno raspadnute bolničke sobe, ozbiljno hladne kuće, ozbiljno pametni klinci, ozbiljno hrabre majke, ozbiljno hrabre samohrane majke i očevi.

Kada sam pisala tekst, nisam želela da Svetlana Seka Aleksić izleti u prvi plan, a izletela je. Pisala sam ja i pre. Pisala sam o mladom pekaru, ocu troje dece koga je žena kurvanjski ostavila i koji se bori radeći u tri pekare, koji je suv ko prekjučešnja kifla, ali je i pored toga nasmejan, jer tako treba da bude kad imaš klince koji u tebe gledaju ko u Boga. Da li je ovaj tekst objavio Blic? Nije.

Pisala sam o sinu svojih komšija u jakni dva broja većoj, poderanoj, pa zakrpljenoj somotnim srcem. O dečkiću koji zbog toga dobija uvrede i packe i svakodnevno podsmevanje u punom autobusu. Da li je ovaj tekst objavio i preneo Blic? Nije.

I znate onu priču o ocu tri sina Jakova, Luke i Save, kopaču raka na seoskom groblju, koji žive u trošnoj kući bez struje, bez televizora, bez telefona, sa žuljevima po dlanovima i zemljom pod noktima i vetrom koji hladi kuću kroz napukle prozore? Da li ste ovaj tekst mogli naći u Blicu? Niste.

Ali ste mogli pročitati tekst o mom prijatelju i njegovoj ženi koji žive u nabijači, koji čekaju bebu, koji delju zvečke od drveta, koji sami šiju zavese, prefarbavaju krevetić, bore se sa vlagom, sa raspuklim zidovima i svojim problemima. Zbog čega? Zbog toga što im se među redovima pridružila Svetlana Seka Aleksić. Njeno ime je to koje je privuklo pažnju.. Možda bi se gore pomenuti tekstovi i našli u Blicu da se ocu koji kopa rake i mladom pekaru pridružila Seka. Razumete o čemu pričam.

Kada sam pisala tekst samo sam želela da srećne dane svojih prijatelja, uprkos problemima sa kojima se bore, opišem. Da poručim da ima još lepih budućih roditelja, lepih trudnih stomaka, lepih beba, toplih domova iako ih nije utezao arhitekta, velikih boraca, velikih ljudi o kojima se tako malo piše. O kojima mediji ćute, dajući prostor celulitu Dare Bubare, devojkama Marije Šerifović, dojkama Jelene Karleuše …

To je bila namera. Kad već mogu, da napišem neku drugačiju priču.

A onda, gle čuda, nakon dva dana javila se jedna gospođa, enterijerista, da pomogne. Dala bi boje za zidove, dala bi krevetić, dala bi igračke, pomogla bi koliko god je u njenoj moći. Oduševim se, iako tekst nije bio poziv za pomoć. Oduševim se i glasno viknem: “Ovaj svet je ipak dobro mesto, ej, pa ima još dobrih ljudi!”.

Javim joj se.

Kaže:“Potrebne su mi dimenzije sobe i fotografije”.

Pošaljemo joj fotografije, na njima sve uredno, ali vapi za svežinom koju smo očekivali da će gospođa enterijerista dati. Premerimo sobe, premerimo zidove, javimo dimenzije. Jedan visoki plakar bi bio potreban, da pregradi prostorije, da skloni karton koji glumi zid. Prozori su loši, ali skromni su, ne preteruju, ne traže. Urolaće peškir ili ćebe, zaustaviće oni zimu koja bi unutra kroz nabreklu stolariju. Plakar visoki i možda krevetić koji ne škripi i ne ljulja se, biće dovoljno.

Čekamo. Čekamo. Čekamo. Sedam, četrnaest, dvadesetijedan dan. Javim se, da podsetim. Čekam. Čekamo. Čekamo. Još četrnaest dana. Javim se ponovo. Gospođa se izvinjava, kaže problem, kaže daj mi broj telefona, javim ti se sutra. Doda: “ne brini se”.

Prošlo je novih četrnaest dana tišine. Napišem joj: “Hvala Vam za ništa”.

Tišina. I ogromno ništa.

Pokrenula je nadu, raspirila je, to je uradila. Mladim roditeljima kao da je rekla:„Biće lepo za bebu, biće lepše nego što ste ikada mogli zamisliti“. I onda je nestala.

Kada sam pisala tekst nisam razmišljala o tome da će se neko javiti za pomoć, jer moji su prijatelji zadovoljni iako im prostor u kom treba da dočekaju bebu ne ide na ruku. Nisam razmišljala da će biti na stotine šerovanja, na više od 10.000 lajkova i samo jedno „ja bih da pomognem“, koje je, doduše, brzo palo u vodu. Onda sam pomislila kada bi svako ko je podržao tekst pomogao, čitava bi se kuća mogla sagraditi, a ne samo jedan plakar. I to ne samo ovoj porodici, nego stotinama drugih porodica. Ako se svi toliko podržavamo i volimo u ovom virtuelnom svetu (ljubac, volim, pusa, kuco maco, carice, kraljice, bravo), gde su ti lajkovi kada treba da se izađe iz njega, kada je potrebno pomoć i podršku pokazati na delu, na ulici, rukama, na vetru o kom sam pisala na početku. Verujem da ne bi bilo gladnih ni žednih ni tužnih ni poderanih kada bi svako od nas pružio onoliko koliko ima. Bio to komad hleba, ili majica koja nam se ne dopada više, ili osmeh. Mi smo ti koji možemo da menjamo stvari, ali toga ili nismo svesni ili smo lenji. Ili smo jebeni licemeri.

Ako je Svetlana Seka Aleksić toliki humanista, ako Blic ima razumevanja za ovakve tekstove, ako ste svi vi koji ste kliknuli lajk razumeli ono o čemu pričam, javite se sad.

Neka se javi neki stolar, neka napravi od restlova šperploče visoki plakar.

Neka se javi neko ko ima krevetić, ko bi da ga pokloni.

Neka se jave privrednici, neko od njih je sigurno čitao tekst, neka daruju nove prozore.

Ajde, pokažite na delu da ste razumeli o čemu sam pisala i da niste lupili lajk samo zbog toga što sam „oplela“ o medijima i njihovom feljtonskom izveštavanju o porođenoj Svetlani Seki.

Ajde, da vas vidim.

Ajde, pokažite da niste licemeri.

Uverite mene, i što je još važnije uverite sebe da je ovaj svet ipak dobro mesto za život.

Odrastao sam kasnije u provincijskom gradu iz čijih se ćoškova svakodnevno orio zvuk turbo kao i tranzicijska svakodnevica. Na razvalinama jedne zemlje uz turbo-folk prikupljali su se ostaci života i montirale su se prve uspomene.

Sa prijateljima se danas rado prisjećam turbo-folk hitova koji su obilježili tadašnja porodična druženja, slave, rođendane, mature. Dok smo putovali na more ili smo se vozili u autu s najbližima nismo slušali Baha, već Zlatu Petrović. Na ljetovanjima, posjećivanjima, ispraćajima nije bilo džeza, nego Džeja. Turbo-folk je tako neizostavna ćelija mog kulturološkog DNK. Virus nježno utiskivan u misli, tijelo i dušu od malih nogu, kojeg se kao odrasla osoba danas ne stidim, niti zgražavam, već svjestan svih njegovih mana i slabih mjesta konzumiram, a evo i zašto.

Na razvalinama jedne zemlje uz turbo-folk prikupljali su se ostaci života i montirale su se prve uspomene.

Zato što turbo-folkom, njegovom vulgarnošću, i često, priznajem, odvratnošću obožavam iritirati sve kvazintelektualce i kultur-fašiste koji misle da je turbo-folk kriv za sve i koji u svojoj intelektualnoj nevinosti ne vide da je turbo-folk tek posljedica stvari koje živimo, a nikako uzrok.

Turbo-folk je presjek stanja, rekonstrukcija atmosfere i uzorna slika današnjeg društva. On imitira etnonacionalističke i šire kapitalističke vrijednosti, ali nije njihov utemeljitelj. Jeste izrastao iz njih i s njima se razvijao, ali kako i Uglješa Vuković dobro primjećuje u tekstu “Zašto volim turbo-folk” -“produžene ruke fašizma, ruke što su milovale i bodrile vođe jugoslovenske propasti, ruke što su najposlije popločale put propadanja, krile su se, ne u kafani, već upravo u salonu svilene inteligencije što je bježala od naroda i svega narodnog stideći se svojih veza sa osiromašenim predgrađima, varošima i selima. Oni koji su zaista pjevali stihove šovinističkog rodoljublja podgrijavajući masu na zločine nisu bili samo i isključivo dio turbo folka, kako bi da olako i nepravedno istakne misao liberala. Oni su se nalazili svuda i svagdje. Najopasniji su oni što su bili i ostali u čitankama i lektirama, što su infantilno i nedovoljno napadani, te su ostali udobno ušuškani u svojim vilama i obrazovnim programima, daleko od kafana priprostog polusvijeta koji baulja nesvjesno, za razliku od njihove prepredene svijesti što je hodala pažljivim korakom zločinca”.

Turbo-folk je presjek stanja, rekonstrukcija atmosfere i uzorna slika današnjeg društva. On imitira etnonacionalističke i šire kapitalističke vrijednosti, ali nije njihov utemeljitelj.

Stanje koje danas živimo kreirala je politika nacionalizma i “stvarna opasnost leži u tome da je ovaj nekad javni prostor, bio on fizički ili virtuelni, kolonizovan i komercijaliziran, kao i sve drugo postao roba. Čini se da su građani i građanke, uslijed sve veće neimaštine i zaokupiranosti preživljavanjem, tržištu prepustili javni prostor i sve ono što je nekad bila besplatna kultura. U Banjaluci je to posebno vidljivo: postoji jedan omladinski klub, Dom omladine, u Mostaru je to Abrašević; i osim toga malo se šta nudi omladini osim da sjedi u kafićima do ponoći a poslije ide u diskoteke na porciju turbo-folka”. (Majstorović, 2013).

Institucije kulture, obrazovanja i moći danas su u tolikoj mjeri estradizirane da njihove benigne pipke u našim svakodnevnim životima vidim kao nešto trulo, a ne turbo-folk, kojeg, nije zgoreg spomenuti, slušaju i obrazovani, inteligentni ljudi svjesni da on sam ne vodi nužno nikakvoj simplifikaciji identiteta. Ovo nije tekst u kojem opravdavam svoj ili ukus miliona ljudi ovih krajeva, već želim samo istaknuti da turbo-folk nije ono najgore što nam se dešava.

Kada bismo riješili ozbiljnije društvene probleme, promijenio bi se i dominantni model popularne kulture. Siromaštvo, ekonomski kolaps, prodaja i pljačka javnih dobara, emigriranje obrazovne radno sposobne omladine su stvari ka kojima bi trebalo usmjeriti energiju i konkretnu akciju. Hoćete reći da je turbo-folk kriv i za to?

Turbo-folk, također, obožavam zato što je beskrajan izvor humora, internih šala i dobra zajebancija. U svijetu odraslih, okoštalih, tvrdih, rigidnih turbo-folk je kao i svaka druga popularna kultura odlična zabava. Njegova jedina ideologija je zarada. No, ako ga konzumirate svjesni svih njegovih mana, slabih mjesta i vulgarnosti, možete se, i te kako, dobro zabaviti. Iz povjerenja znam da seminari, radionice i manifestacije u sitne sate završavaju ovakvim melodijama, jer beskrajno je olakšavajuće  ponekad život suziti na šljokice Sneki, nove zubne navlake Viki ili krzno Goce Božinovske.

Institucije kulture, obrazovanja i moći danas su u tolikoj mjeri estradizirane da njihove benigne pipke u našim svakodnevnim životima vidim kao nešto trulo, a ne turbo-folk, kojeg, nije zgoreg spomenuti, slušaju i obrazovani, inteligentni ljudi svjesni da on sam ne vodi nužno nikakvoj simplifikaciji identiteta.

Naposljetku, turbo-folk obožavam zato što je život težak, kompliciran i složen, a turbo-folk prost, jednostavan, banalan. Zato što je u kompleksnosti egzistencije često potrebno u tolikoj se mjeri razložiti na proste faktore i ne tražiti ni u čemu nikakav dublji smisao, složeniju logiku i intelektualni napor, nego biti nikad lakši, prizemniji i običniji.

Zato što u svijetu u kojem se toliko govori, a ništa ne kaže, turbo-folk uvijek ima, pa makar i svedenu poruku okrunjenu bazičnim emocijama. Zato što je turbo-folk siguran, uvijek iste formule i konzumiran kad se želi osjetiti toplina rulje-kolektiva, kad nam ne treba više nikakvo odstupanje, nikakva alternativa, nego se prepoznajemo na istom fonu bola, razočarenja i tuge. Zato što svi, priznali ili ne, imamo takve dane, kada sve što želimo jeste podići ruke i samo postojati u pitkoj jednostavnosti.

Turbo-folk, također, obožavam zato što je beskrajan izvor humora, internih šala i dobra zajebancija. U svijetu odraslih, okoštalih, tvrdih, rigidnih turbo-folk je kao i svaka druga popularna kultura odlična zabava. Njegova jedina ideologija je zarada.

Nekome su to sapunice, serije, rijaliti programi ili neki drugi treš sadržaj popularne kulture. Meni je turbo-folk, sviđalo se to nekome ili ne, odličan izduvni ventil. Pored estetike obožavam i etiku turbo-folka koje se ogleda u nelicemjerstvu. Turbo-folk se ne pretvara i ne tvrdi nikada da je nešto što nije. Nepotrebno je od njega tražiti dublji smisao, kompleksnost i složenost. To nisu njegovi maniri, niti kapaciteti. S njim uvijek znate tačno na čemu ste, te koliko i šta možete dobiti. Gledati i očekivati išta više bilo bi kao od djeteta koje je tek naučilo hodati tražiti da trči.

Za kraj dužan sam nekoliko kratkih napomena svjestan licemjerja okruženja u kojem živim. Ovaj tekst sam mogao napisati pod naslovom “Zašto ljudi slušaju turbo-folk”, iznijeti iste argumente, te u bezličnosti se sačuvati eventualnih kritika upućenih meni lično.

Ali, kako bih onda nervirao ove kojima je turbo-folk najveći problem u životu?! Također, ogroman broj ljudi neće pozitivno komentirati ovaj tekst, iako će klimati sa oduševljenjem na svaku rečenicu ovog teksta, jer ne žele biti percipirani kao malograđani, kao oni koji podržavaju ili ne daj bože još i obožavaju smeće poput turbo-folka.

Turbo-folk se ne pretvara i ne tvrdi nikada da je nešto što nije. Nepotrebno je od njega tražiti dublji smisao, kompleksnost i složenost.

Ako će me neko zbog toga što volim turbo-folk smatrati manje pametnim, onda mi je sve rekao ili rekla o sebi. U naslovu sam namjerno stavio glagol koji se veže za nešto uzvišeno, spajajući tako obožavanje kao akciju ili misao vezanu za nešto visoko sa nečim što se u našem kontekstu smatra tako niskim.

Nadasve, turbo-folk ne obožavam, ali ga konzumiram svjestan svih njegovih slabih tačaka, nedostataka i propusta iz razloga koje sam detaljnije opisao gore u tekstu. Namjerno sam ovako naslovio tekst, jer želim da svima koji će pročitati samo naslov i lupiti neki komentar poručiti da prvo nešto treba barem pročitati do kraja, biti duboko iskren prema sebi (ako ti je Rihanna omiljena pjevačica, to je isto Seka Aleksić samo sa više para), pa tek onda iznijeti mišljenje, po mogućnosti s nekim argumentom.