I šta sad?

Vikati, oduzeti uređaj, zabraniti internet, praviti se da niste videli — nijedna opcija ne zvuči dobro.

Prvo: udahnite

Ovo nije signal da ste loši roditelji. Nije to ni znak da je vaše dete „pokvareno“. To je signal da živimo u vremenu u kome je eksplicitni sadržaj dostupan uz svega nekoliko klikova — i da će, statistički gledano, većina dece naići na njega pre nego što napuni petnaest godina, a mnoga i mnogo ranije.

Istraživanja pokazuju da prosečna starost prvog susreta s pornografijom u digitalnom dobu iznosi između jedanaest i trinaest godina. U velikom broju slučajeva, nije se radilo o aktivnoj potrazi — dete je naletelo slučajno, kroz reklamu, link koji je neko poslao u grupi, ili algoritam koji je odveo dalje od bezazlenog sadržaja.

Dakle, pre nego što izaberete kako ćete reagovati, setite se: vaša reakcija u narednih nekoliko minuta može da odluči da li će vam dete ikad doći s pitanjem o seksu — ili će taj razgovor uvek zaobilaziti vas i umesto toga tražiti odgovore tamo gde ih niko neće filtrirati.

Zašto zabrana nije rešenje

Instinkt roditelja je razumljiv: zabraniti, zaštititi, staviti bezbednosne brave na sve uređaje, ograničiti pristup internetu. I dok su roditeljske kontrole korisne kao jedan od slojeva zaštite, sama zabrana bez razgovora ne rešava problem — ona ga samo gura pod tepih.

Dete koje je jednom videlo pornografiju tu sliku ne može da „razvidi“. Ono što može jeste da dobije kontekst koji će mu pomoći da razume šta je videlo — ili da ostane bez tog konteksta i da zaključke donosi samo.

Osim toga, zabrana bez objašnjenja često pojačava znatiželju. Zabranjeno voće je slađe — to nije kliše, to je neurobiologija adolescentskog mozga koji je evolucijski podešen da traži upravo ono što mu se kaže da ne traži.

Zašto „puštanje“ nije rešenje

S druge strane, postoji i suprotna greška: roditelji koji slegnu ramenima uz komentar „pa i ja sam to gledao u tim godinama, ništa mi nije bilo“, ili koji jednostavno ne reaguju jer ne znaju kako.

Problem nije u tome da li je pornografija „tabu“ ili „normalna pojava“. Problem je u tome šta ona komunicira deci koja još nisu imala seksualno iskustvo i koja su upravo u procesu formiranja predstave o tome kako seks izgleda, šta je prihvatljivo i kakva bi trebalo da budu međusobna očekivanja partnera.

Pornografija nije seksualno obrazovanje. Ona je žanr zabavnog sadržaja koji funkcioniše po pravilima dramske prezentacije — performans, ne realnost. Tela koja se vide u njoj nisu prosečna tela. Reakcije koje se vide nisu prosečne reakcije. Dinamika odnosa koja se prikazuje najčešće ne sadrži ni pristanak, ni komunikaciju, ni emocionalnu dimenziju.

Dete koje uči o seksu isključivo iz pornografije naučiće da je seks nešto što se radi nekome, a ne s nekim. Da tela treba da izgledaju na određeni način. Da su određena ponašanja koja vidi normativna, pa i obavezna.

To nisu sitne zablude. To su temelji koji utiču na buduće odnose, na sliku o sopstvenom telu, na razumevanje šta je pristanak.

Šta zapravo uraditi?

1. Sačekajte trenutak kada ste mirni

Ne reagujte dok ste u šoku ili besu. Ako morate da prekinete situaciju u tom trenutku, recite kratko: „Videla/video sam šta si gledao/gledala. Poričaćemo o tome malo kasnije, kada budemo oboje mirni.“ I zaista pričajte — ne zaboravite i ne pravite se da se ništa nije desilo.

2. Otvorite razgovor bez optužbi

Razlika između „Kako si smeo/smela to da gledaš?!“ i „Primetio/primetila sam da si gledao/gledala neke video-snimke za odrasle. Zanima me šta si mislio/mislila o tome“ — ogromna je. Prva rečenica zatvara razgovor. Druga ga otvara.

Cilj nije ispitivanje. Cilj je da dete oseti da može da razgovara s vama bez straha od kazne.

3. Postavite pitanja pre nego što dajete odgovore

Šta je dete videlo? Kako je naišlo na to? Kako se osećalo? Je li zbunjeno, uzbuđeno, uplašeno, zgađeno? Sve su to validne reakcije i sve zaslužuju prostor.

Slušajte. Zaista slušajte, nemojte samo čekati red da govorite.

4. Dajte kontekst, a ne moral

Ne trebate govoriti detetu da je pornografija „greh“ ili „prljava stvar“ — to su poruke koje se vezuju za sram, a sram je loš savetnik. Umesto toga, objasnite šta pornografija zapravo jeste.

Možete reći nešto poput: „Ono što si video/videla je neka vrsta performansa — kao što glumci u filmovima ne ubijaju jedni druge zaista, tako ni ono što se vidi u takvim snimcima ne izgleda ni osećaj ni liči na pravi seks između pravih ljudi koji se poštuju.“

5. Govorite o telima, pristanku i realnosti

Ovo je idealan trenutak — čak i ako je neugodan — da razgovarate o tome kako tela zapravo izgledaju i funkcionišu, šta je zdravo seksualno ponašanje, šta je pristanak i zašto je ključan, i da postoje ogromne razlike između onoga što se vidi na ekranu i stvarnih međuljudskih odnosa.

Ako vam je teško da nađete reči, postoje knjige i resursi za različite uzraste koji mogu da pomognu — i roditeljima i deci. Ne morate sve sami.

6. Razgovor nije jednokratna stvar

Jedan razgovor neće biti dovoljan. I to je sasvim u redu. Važno je da dete zna da može uvek ponovo da dođe s pitanjem — i da ga nećete osuditi. Seksualno obrazovanje nije predavanje, to je niz razgovora koji se vode tokom godina.

Šta ako dete poriče ili se zatvori?

Adolescenti se stide. To je normalno. Ako dete ne želi da razgovara u tom trenutku, ne gurajte — ali ostavite vrata otvorena. Možete reći: „Razumem da ti je neprijatno. Ja sam tu kada budeš spreman/spremna.“

Ponekad će biti potrebno nekoliko pokušaja, možda da razgovor poverite partneru, pedagogu u školi, ili pediajatru sa kojim dete ima poverenje.

Na kraju: ono što detetu zapravo treba

Deca ne treba da budu zaštićena od same činjenice da seks postoji. Treba da budu opremljena da razumeju svet u kome žive — sa svim njegovim kompleksnostima, uključujući i pornografiju.

Najjača zaštita od štetnih uticaja nije zabrana, nego odnos poverenja s roditeljima koji ne osuđuju, koji razgovaraju, koji znaju da reći „ne znam, hajde da zajedno potražimo odgovor“ i koji shvataju da je seksualno obrazovanje deo vaspitanja, a ne nešto što se dešava samo na časovima biologije.

”Uhvatili” ste dete u neprijatnoj situaciji. To je šansa — iskoristite je.

Zelena učionica

Njegov pravi oblik i funkcija otkriveni su tek nedavno te sada znamo da je klitoris (inače jedini ljudski organ koji postoji isključivo radi zadovoljstva) površinski dosta veći i nervno umreženiji nego što se mislilo. Mnogi autori se pitaju koliko su ova zakasnela otkrića povezana sa problematičnim rodnim politikama u domenu medicinskih istraživanja.

U okviru psihologije, kao i obično, priča počinje s Frojdom. Na pitanje ženske seksualnosti Frojd se nije mogao pohvaliti suvislim hipotezama. Opšte je prihvaćeno da su njegove teorije o ženskoj seksualnosti bile pod velikim uticajem kulturne i filozofske mizoginije tog vremena, a neki dodaju i “Frojdovog nerazrešenog konfliktnog odnosa s majkom”.

Njegov koncept “ženske zavisti za penisom” je među najviše kritikovanim pojmovima u psihoanalitičkoj teoriji. Frojd je prepostavljao da, kada devojke prvi put shvate da nemaju penis i “moć” koja prati ovaj organ, razvijaju zavist od penisa i provode ostatak svog života u nadmetanju za pažnju muškaraca kako bi nadoknadile ovaj urođeni deficit. Revidirajući svoje teorijske postavke mnogo puta tokom života, Frojd je istakao da “njegov pogled na ovu temu svakako nije kompletan i ne zvuči uvek prijateljski”, upućujući nas da “o njoj učimo od pesnika, iz sopstvenog životnog iskustva, ili da sačekamo da nam nauka pruži neke koherentnije podatke.”

Čekanje je donekle urodilo plodom, te psihoanaliza danas žensku seksualnost ne percipira više kao inferiornu i zasnovanu na konfliktnom odnosu prema muškoj, pa su istraživanja ove oblasti danas fokusirana na to šta podrazumeva “biti žensko” umesto “ne biti muško”.

Premda su seksualne slobode u prošlom veku donele veću slobodu u upražnjavanju seksa za žene, sam proces seksualnog uzbuđenja žena, ono što mu prethodi i faze kroz koje se odvija dugo je ostao nepoznat nauci. Danas se u istraživačkoj praksi ženske seksualnosti sve više vraća glas ženama i ovoj temi se pristupa interdisciplinarno.

Osnaživanje žena da istražuju svoje seksualne fantazije i komuniciraju svoje preference ostaje, pak, aktuelna društvena potreba 21. veka. Autorka Pegi Ornstajn i psihološkinja Sara MekKliland sa Univerziteta u Mičiganu smatraju da su mlade žene današnjice društveno uslovljene da veruju da njihova seksualnost zapravo ne pripada njima, ističući da je ovo posebno značajna tema za heteroseksualne žene. MekKliland u svom istraživačkom radu nalazi da su mlade žene sklone da svoje seksualno zadovoljstvo definišu isključivo preko stepena partnerovog zadovoljstva, a neretko se za kriterijum zadovoljstva navodi i “bilo je bezbolno”.

Apelujući na važnost “intimne pravde”, autorka nas poziva da se zapitamo: “Kako određujemo ko ima pravo da uživa u intimnoj razmeni i čiji je užitak važniji? Kako svako od partnera definiše “zadovoljavajuće” iskustvo?” Razgovaramo li o tome? U ovom tekstu iz dva dela ćemo istaći neke važne teme i predložiti prakse vezane za bolju brigu o seksualnosti žena.

Preispitajte poruke koje ste dobile od okoline o sopstvenoj seksualnosti

Istorijski gledano, mnoge kulture su nastojale, a i danas nastoje da uvedu mere kontrole i restrikcije na temu ženske seksualnosti. Osim toga, svako od nas je tokom odrastanja dobio određene poruke o našoj, tuđoj i seksualnosti uopšte. Često te poruke nisu eksplicitno izrečene, ali su sadržane u ponašanju okoline. Tako, uz čest izostanak adekvatnog obrazovanja i podrške, opstaje niz problematičnih poruka koje žene prime od okoline tokom odrastanja i koje značajno utiču na stavove, osećanja i odnos prema seksu.

U okviru višegodišnjeg istraživanja koje je rezultiralo knjigom “Devojke i seks”, Pegi Ornjstajn je razgovarala sa mladim ženama uzrasta između 15 i 20 godina na temu njihovih stavova i iskustava u domenu fizičke intime. U TED talk-u u kom prezentuje deo svojih nalaza, Ornstajnova upozorava da mlade žene često dobiju poruku da je njihova seksualnost primarno vezana za nekog drugog, a ne njih same.

Ona dalje konstatuje da mediji, pop kultura i pornografski materijal seksualizuju mlade žene i time vrše društveni pritisak na devojke da izgledaju i ponašaju se “seksi”. “Biti seksi” postaje važno očekivanje koja devojke imaju od sebe, kao i ono koje dečaci projektuju na njih. Autorka dalje ističe da je seksualna aktivnost za mlade žene mač sa dve oštrice, jer okolina od ranih dana pokušava da ih pozicionira na dimenziji “drolja vs. preterano čedna”, gde nijedna od alternativa nije poželjna.

U kontekstu seksualnog obrazovanja devojaka morala bi se, stoga, naći i pitanja poput: “A šta za mene znači da osećam seksi? Koliko li se za mene to poklapa sa medijskim slikama toga, a koliko ne?”, “Kako da slobodno istražujem sopstvenu seksualnost i odredim sebe u nekim poželjnijim alternativama? Koje bi to alternative bile?”. Ornstajnova ističe da je bila inspirisana alternativnim načinima na koje neke gej devojke konstruišu “gubljenje nevinosti” budući da ono odstupa od kulturološkog standarda: “Zamislite da ceo svet merom gubitka nevinosti žene smatra njen prvi orgazam.”

U još jednom zanimljivom TED talk-u na temu ponovnog uspostavljanja moći žena nad sopstvenom seksualnošću, Pam Kosta poziva žene u publici da se prisete poruka koje su dobile od okoline o seksu i njima kao seksualnim bićima. Neka od pitanja koja mogu pomoći u samostalnom ili istraživanju ove teme u odnosima gde se osećate bezbedno su:

– Da li je seks bio više centralna ili periferna tema u porodici? Koje ste otvorene ili skrivene poruke koje se tiču seksualnost primili u svojoj porodici i široj okolini?
– Koliko njih je bilo osnažujuće i podržavajuće po vaš seksualni razvoj? Na koji način se seksualnost u vašoj porodici ohrabrivala?
– Na koji način se seksualnost u vašoj porodici obeshrabrivala? Da li je postojala neka vrsta kontrole odraslih vezana za ovu temu? Da li je bilo nekih koje su o seksu govorile kao nečem čega se treba bojati ili što treba izbegavati? Da li se vaša seksualnost povezivala sa temom stida, krivice, poniženja ili gađenja?
– Na koji način se vaša porodica odnosila prema seksualnim temama prisutnim u medijima? Na koji način se vi danas odnosite prema ovim temama?
– Kakve poruke o seksu biste voleli da prenesete svojoj deci i po čemu bi se one razlikovale od onih poruka koje ste vi primili?
– Da li smatrate da Vas neke od poruka koje ste dobili ometaju danas u funkcionisanju i da bi mogle da budu važna tema za vaš psihoterapijski proces?

Ovaj spisak pitanja vas može podstaći na pričanje priča o nasleđu koje je oblikovalo način na koji doživljavate sebe kao seksualno biće. Ujedno, odgovori na ova pitanja vas mogu inspirisati na kreiranje novih priča koje možda više odgovaraju vašim sadašnjim potrebama.

Piše: Ana Perović, Psihobrlog