A među njima ima i rizičnih poduhvata, u kojima su u glavnoj ulozi deca.

Dušan Dekić se vraćao kući 7. juna popodne kada je primetio da sa vrha njegove 15-spratnice na Novom Beogradu padaju papirne rolne.

Pomislio je da deca sa prozora nekog od viših stanova prave uobičajne gluposti.

Nije prošlo mnogo kada ga je pozvao uznemireni komšija.

„Rekao mi je: ‘Vidim decu na krovu zgrade kako drže telefone i snimaju se”, govori Dekić.

Oboiica su požurili da ih spuste i pozvali su policiju.

„Dok smo čekali policiju, pokazali su nam snimke na društvenoj mreži TikTok na kojima se deca noću penju na našu zgradu, stoje na ivici i penju se na konstrukciju na kojoj je reklama”, kaže Dekić za BBC na srpskom.

BBC na srpskom na TikToku nije mogao da pronađe pomenuti sadržaj, ali jeste video na kojem se navodno stariji dečak penje na konstrukciju jednog od četiri viseća mosta u Beogradu u kasne sate.

BBC nije potvrdio autentičnost tog snimka.

Nije poznato gde je tačno nastao, a ni kada.

Iz policije do objavljivanja ovog teksta nisu odgovorili šta su utvrdili u slučaju na Novom Beogradu, niti koliko su do sada imali prijava da se deca penju na visoke objekte i izlažu riziku.

Na društvenim mrežama se sredinom maja pojavio snimak na kojem grupa dece hoda po krovu napuštene fabrike u Srbiji, a segment tog video zapisa prenela je i Radio-televizija Srbije (RTS).

“Više volim da sam svoja”

Deca danas ulaze u digitalni svet znatno ranije.

Istraživanja pokazuju da oko 86 odsto dece u Srbiji uzrasta od 12 do 14 godina ima profile na nekoj društvenoj platformi.

Ljubica Kljajić, ima 11 i po godina i ima profile na Jutjubu, TikToku i Snepčetu.

Kaže da je slična situacija i sa njenim vršnjacima, sa kojima na velikom odmoru komentariše šta su videli na digitalnim platformama.

Dešavalo se da je sa drugaricama pokušavala da oponaša plesne koreografije koje su prethodno videle na nekom snimku.

Ponekad su to i snimale.

„Ako nešto nije mnogo vulgarno onda mi je u redu, ali ne treba da bude preterano”, kaže ona za BBC na srpskom.

Bilo je i situacija kada je želela da nauči nešto što su njene drugarice već videle na mrežama i pokušavale da usvoje.

„Ali to je retko, više volim da sam svoja”, dodaje kratko.

Jedan od razloga zašto deca oponašaju ono što vide na društvenim profilima jeste da ih prihvate vršnjaci, ukazuje dečija psihološkinja Meri Stojković.

„Prate trendove da bi bili omiljeni i zanimljivi u društvu i da bi mogli da se hvale kako su odigrali video igru ili su uspeli da urade nešto zanimljivo.

Razgovor i poverenje

Poslednjih godina sve više država uvodi zabranu mobilnih telefona u školama.

Iako u Srbiji ima takvih incijativa, digitalne uređaje đaci i dalje zvanično mogu da imaju u učionicama.

Aplikacijama i sistemima koje pametni telefoni i tableti imaju, roditelji mogu da kontrolišu koliko vremena deca provode uz ekran i kakvom su sadržaju izloženi.

Psihološkinja Stojković, koja godinama radi sa decom, veruje da svaki roditelj treba da ima uvid u to šta mu dete prati na internetu.

„Možda manje kada imaju 17 ili 18 godina, ali i tada treba.

„U manjim uzrastima svakako”, govori ona.

Kada primete da im deca imitiraju problematične poteze važno je, kako kaže, da sa njima o tome razgovaraju.

Kako?

„Zavisi od uzrasta, ali mnogi krenu da kritikuju ili kažnjavaju, a to je greška.

„Treba da uspostave odnos poverenja i da se prilikom razgovora spuste na njihovoj nivo razmišljanja, da deluju savetodavno, a da im se naređuje”, ukazuje ona.

Valjalo bi i da im se ukaže i objasni da određene virtuelne stvari ne mogu i ne treba da budu deo realnosti, jer su opasne.

„Oni uglavnom nisu svesni kakve pogubne posledice to može da ima po njihov razvoj, pa na kraju i život”, kaže psihološkinja za BBC na srpskom.

Dete formiraju obrasci ponašanja koje usvoji u porodici, dodaje.

Ali problem je što zbog načina života u kojem su mnogi roditelji prinuđeni da rade i po nekoliko poslova, u toku dana ne ostane mnogo vremena za razgovor.

„Manje su kod kuće, a deke i bake čuvaju decu.

„Roditelji nemaju toliko vremena da nadziru i deca su prepuštena društvenim mrežama”, kaže ona.

Žena sedi preko puta devojčice okrenute leđima i blago je gledaAutor fotografije,Getty Images

Početkom maja dečak je propao kroz krov zgrade bivše fabrike IMT (Industrija mašina i traktora) na Novom Beogradu.

Na društvenim mrežama se pojavio snimak na kojem je grupa dece na krovu fabrike i trenutak kada jedno od njih pada kroz konstrukciju, prenela je Radio televizija Srbije (RTS), podelivši i deo snimka.

BBC nije potvrdio autentičnost tog snimka.

Dečak je posle propadanja pao na niži nivo objekta, a zbog nepristupačnog terena intervenisalo je šest vatrogasaca sa jednim vozilom, koji su ga izvukli i predali ekipi Hitne pomoći.

Ljudi iz obližnjih zgrada ispričali su tada da su primetili kako deca ulaze u prostor napuštene fabrike, objavio je RTS.

Na krov zgrade, u kojoj porodica Dekić živi, izlazi se kroz otvor koji bi trebalo da bude prekriven teškim staklenim poklopcem.

„Kad smo se popeli, videli smo da su oni taj stakleni poklopac, težak bar deset kila, ne samo pomerili, nego i skinuli sa šarki.

„Vratili smo ga i stavili katanac”, kaže Dekić.

Njegova supruga je podelila informaciju u komšijskim vajber grupama i na Fejsbuk profilu, pozvavši na stanare da zaključaju krovove.

Propisi nalažu da bi na krovove zgrada trebalo da se penju samo radnici obučeni za posao na visini, dok bi ključevi zajedničkih prostorije, među kojima je i krov, trebalo da su u samoj stambenoj zajednici, pisao je RTS.

Smrtonosni izazovi su postali popularni i smrt najmanje 20 dece je povezano sa njima u periodu od maja 2021. do novembara 2022, podaci su američkog nedeljnog časopisa Blumberg Biznisvik.

Kao roditelje troje dece, Dušana i njegovu suprugu Anu je veoma uplašilo ono što su videli.

„Mene kao roditelja najviše brine dečija povodljivost – da će moje dete neko da zadirkuje da uradi nešto opasno za toliku glupost, kao što je neki lajk na društvenim mrežama”, kaže Dekić.

„Jedino rešenje koje mi imamo je sport, jer deca koja se bave sportom dele golove, koševe, fotografije sa poznatim sportistima.

„Ne možemo protiv digitalnog doba, ali možda možemo da iskontrolišemo sadržaj i to samo ako im se ponudi nešto smislenije”, dodaje.

Roditelji mogu da ograniče pristup internetu dok su van škole, ali šta im je činiti kada im dete saopšti da je nešto sporno videlo u školi sa drugarima?

„Roditelji tada nemaju uvid i opet na scenu stupa razgovor.

„Ako uoče neke promene u ponašanju deteta, a vide da ne mogu da mu pristupe ili da pronađu kompris, uvek se treba obratiti stručnjaku”, zaključuje psihološkinja Stojiljković.

BBC na srpskom

S obzirom na to da se bliže ljetni praznici, mnogi roditelji uskoro kreću u kupovinu kupaćih kostima za djecu, a stručnjaci upozoravaju da pri odabiru treba misliti i na sigurnost, a ne samo na izgled.

Jedan od ključnih faktora je upravo boja kupaćeg kostima, jer može značajno utjecati na to koliko je dijete vidljivo u vodi.

Stručnjaci za sigurnost u vodi ističu da se neke boje lako stapaju s okolinom, posebno u bazenima, jezerima i moru, što može otežati brzo uočavanje djeteta.

Prema dostupnim tablicama vidljivosti, bijela, plava, siva i zelena često postaju slabo uočljive pod vodom, dok se jarke nijanse daleko bolje ističu.

Kao najsigurniji izbor najčešće se izdvajaju ružičasta i narančasta, koje su najvidljivije u različitim vrstama voda. Žuta se također dobro vidi u prirodnim vodama, dok ljubičasta može biti uočljivija u bazenima.

Stručnjaci posebno naglašavaju da boja ne može zamijeniti nadzor odraslih, ali može pomoći da se dijete lakše prati i brže uoči u slučaju opasnosti.

Oslobođenje

Uloga oca je ranije, prvenstveno, bila finansijska briga za dete. Ali danas već govorimo o modernom očinstvu, u kojem očevi naglašavaju želju da provode vreme sa svojom decom, kao i da aktivno učestvuju u brizi o deci i o odgajanju dece. Danas je otac uključen u sve sfere odgajanja deteta i igra izuzetno važnu ulogu i u emocionalnom aspektu.

Znamo da su mala deca poput sunđera, upijaju sve što odrasli kažu, a još više ono što rade. Iz odnosa između oca i majke, ćerka uči kako izgleda ljubav i koliko poštovanja žena treba da ima od muškarca. Ako otac neguje odnos pun ljubavi sa svojom ženom, majkom njihove dece, devojčica, a kasnije devojka, neće se zadovoljiti niskim standardima.

Suprotno tome, devojčica čiji otac omalovažava ili ponižava njenu majku, kada poraste, imaće potpuno drugačije mišljenje o ljubavi i podsvesno će tražiti nekoga ko je poput njenog oca. Zato budite oprezni i vodite računa o tome šta postupcima pokazujete svom detetu, jer ono uči kroz vaše odnose.

Superžena

Psiholog Mark Travers kaže da zamislite da sjedite preko puta svog partnera – osobe koja vas voli, trudi se i uvijek je tu. Ipak, uprkos ljubavi, ponekad se osjećate kao da ste sami. Nije da ljubavi nema, nego nedostaje nešto drugo.

Većina ljudi bi to nazvala “problemom komunikacije”, ali psihologija nudi precizniji odgovor: ono što vam najviše treba nije samo ljubav – nego da budete viđeni i istinski shvaćeni.

Razlika je u sljedećem: ljubav je osjećaj, ali to da vas neko “vidi i razumije” je praksa.

Možeš nekoga voljeti duboko, ali ga ipak ne razumjeti u potpunosti. Vremenom, ta razlika između ljubavi i stvarnog razumijevanja postaje izvor udaljenosti u vezi.

Istraživanje iz 2024. godine objavljeno u Journal of Experimental Social Psychology pokazalo je da su ljudi znatno zadovoljniji u vezama kada se osjećaju shvaćeno od partnera, nego kada samo misle da oni razumiju partnera. Drugim riječima: važnije je da se ti osjećaš viđeno, nego da ti “vidiš” drugu osobu.

Zašto se to gubi u vezama

Vremenom, partneri prestaju zaista posmatrati jedno drugo i počinju se oslanjati na pretpostavke. Misle da već znaju šta druga osoba misli ili kako će reagovati.

Međutim, ljudi se stalno mijenjaju. Kada se partner osjeća kao da ga drugi vidi kroz “staru verziju njega”, počinje se osjećati usamljeno čak i unutar veze.

Bliskost i fizička prisutnost nisu isto što i emocionalna povezanost. Možete dijeliti dom, obroke i svakodnevicu, ali i dalje ne biti emocionalno prisutni jedno za drugo.

Izvor:  Klix

Kompanija za deljenje vožnje Uber pokrenula je funkciju koja omogućava ženama koje putuju ili voze širom Sjedinjenih Američkih Država da zakažu putovanja sa drugim ženama na aplikaciji za prevoz.

Uber već nudi opciju uparivanja putnica u više od 40 zemalja i vozačica u sedam zemalja, među kojima su Španija, Brazil i Saudijska Arabija.

Funkcija je testirana u SAD prošle godine, a za sada iskustvo pokazuje da se žene osećaju „udobnije na zadnjem sedištu“ i „samouverenije za volanom“, saopštio je Uber.

Aktiviranje dolazi uprkos tekućoj kolektivnoj tužbi u Kaliforniji, koju su podneli vozači Ubera tvrdeći da ovaj potez diskriminiše muškarce.

Uber je saopštio da su oko petine vozača u SAD žene, iako se odnos razlikuje od grada do grada.

Uberova aplikacija „Prednost ženama“ pokrenuta je u ponedeljak kao odgovor na zahtev putnica i vozačica koje su firmi rekle da žele „veću kontrolu nad načinom na koji voze i zarađuju“.

Žene mogu unapred rezervisati putovanje sa vozačicom ili namestiti podešavanja u aplikaciji kako bi povećale verovatnoću da dobiju ženu kao putnicu.

U gradovima gde su dostupni tinejdžerski nalozi, tinejdžeri i njihovi roditelji takođe mogu zatražiti vozačice.

Dva kalifornijska Uber vozača optužila su kompaniju da krši kalifornijski zakon, potencijalno dajući vozačicama pristup širem krugu putnika.

Novinska agencija Asošijejted pres (AP) izvestila je da je Uber podneo zahtev za obustavljanje sudskog spora i premeštanje slučaja na privatnu arbitražu, pozivajući se na sporazum koji su vozači potpisali.

U zahtevu, Uber je osporio da njegova nova funkcija krši Unruhov zakon – koji zabranjuje diskriminaciju po osnovu pola od strane preduzeća – i rekao je da „služi snažnom i priznatom interesu javne politike za poboljšanje bezbednosti“.

Aplikacija za deljenje vožnje Lift takođe se suočava sa tužbom za diskriminaciju zbog funkcije uvedene 2024. godine koja omogućava putnicima i vozačima da daju prednost ženama i nebinarnim ljudima.

Prošlog meseca, američki sud je naložio kompaniji Uber da plati 8,5 miliona dolara ženi koja je optužila jednog od vozača da ju je silovao, što je sudska presuda koja bi mogla uticati na ishod hiljada drugih slučajeva protiv kompanije.

Uber je tvrdio da ne bi trebalo da bude odgovoran za krivična dela vozača koji koriste njegovu platformu, jer tvrde da su nezavisni i da podležu proveri pre početka korišćenja aplikacije.

Kompanija sa sedištem u San Francisku saopštila je da namerava da se žali na presudu.

Izvor: Oslobođenje

Razlog tome je uznemiravanje žena tijekom prošlogodišnje noći u njemačkim gradovima. Naime, nekoliko stotina muškaraca napalo je žene u Kelnu te ih seksualno uznemiravalo i pokralo, a slično je bilo zabilježeno i u Hamburgu i Štutgartu.

Kako piše Associated Press, ovi uređaji dijelit će se na ulazima u bečku „Novogodišnju stazu“ (Sylvesterpfad), a takva mjera opreza je potrebna budući da ova manifestacija svake godine privlači stotine tisuća ljudi, rekao je glasnogovornik austrijskog ministarstva unutarnjih poslova Karl-Heinc Grundbek.

Razlog tome je uznemiravanje žena tijekom prošlogodišnje noći u njemačkim gradovima. Naime, nekoliko stotina muškaraca napalo je žene u Kelnu te ih seksualno uznemiravalo i pokralo, a slično je bilo zabilježeno i u Hamburgu i Štutgartu.

Osjećaj sigurnosti kod ljudi je pojačan, pa tako The Local piše kako se u Beču i pokrajini Steiermark i do četiri puta više izdaju dozvole za nošenje oružja nego što je to bilo ranije. Također, raste broj i prodanih suzavaca, šokera ili lažnih pištolja.

Kako piše Associated Press, ovi uređaji dijelit će se na ulazima u bečku „Novogodišnju stazu“ (Sylvesterpfad), a takva mjera opreza je potrebna budući da ova manifestacija svake godine privlači stotine tisuća ljudi, rekao je glasnogovornik austrijskog ministarstva unutarnjih poslova Karl-Heinc Grundbek.

No, čini se kako je ipak najbolja opcija nošenje džepnog alarma kojeg je preporučila i Angelika Breser iz bečke 24-satne linije pomoći ženama (Frauennotruf). Cijena džepnog alarma je oko 10 dolara, a kad se upali, emitira 130 decibela glasan alarm koji će zasigurno privući pažnju prolaznika, a samim time i otjerati napadača.

(Naslovna fotografija YouTube Screenshot)

Tekst prenosimo sa womeninadria.com.

Glupo je da gomilam sitnice koje su mi lijepe i nefunkcionalne samo da ih gledam. Moj životni prostor nije muzej, i da, treba mi biti lijep, ali figurica Djeda Mraza koju mi je bivši šef poklonio nije dostojna niti da mi skuplja prašinu. A u stanu kiselina jer me podsjeća na bivšu firmu koje sam se jedva čekala riješiti.

Nema smisla i dalje čuvati knjige koje nisam nikad pročitala, dok negdje ima nekoga tko bi u njima uživao. Kad i ako ih uopće budem čitala nek’ ih, za kaznu, posuđujem u knjižnici, kupujem, nabavljam… Što ima veze. Imala sam svoje vrijeme za njih i nisam ga iskoristila.

Zašto bih i dalje čuvala kontakte ljudi koji mi se javljaju samo kad im je hitno, a na cesti se prave da me ne vide? Takvi ljudi idu u isti koš s figuricom Djeda Mraza. Lijepo zapakirani u kartonsku kutiju pored kontejnera, pa neka uzme kome treba.

Prije par mjeseci suočili su me, u sklopu jednog boravka u Italiji, s pitanjem: “ŠTO TREBAŠ?”

Prvo sam odgovorila ljubav. Zatim obitelj. Pa opet ljubav. I onda sigurnost. S druge strane konstantno je iskakalo pitanje: “ŠTO TREBAŠ?” I nije prestajalo. Gledala sam u njegove oči svaki put kad bih ispalila da mi nešto treba i razočarenje na njegovom licu koje se gomilalo kao i lakovi za nokte u mojoj kupaonici. “ŠTO TREBAŠ? ŠTO TREBAŠ?”

“ŠTO TREBAŠ?!” – zaurlao je.

Gotovo, odustajem. I odgovorih: “NIŠTA.”

Opet pitanje, malo drugačije i puno smirenije: “ŠTO SADA TREBAŠ?”

Ja: “NIŠTA.”

Sjelo je. Bilo je naporno i iscrpljujuće, trajalo je dvadesetak minuta, ali sjelo je. Ne trebam ništa. Sve što trebam imam, a ono što mislim da trebam nisu potrebe nego želje. Toliko je jednostavno. Pogubila sam se između dva osnovna pojma, želje i potrebe.

I sve “potrebe” koje sam mu sasula u lice ne samo da nisu potrebe nego dolaze izvana. I ljubav i obitelj i sigurnost, sve to dolazi iznutra. Sve te osjećaje mogu osjećati sama.

Obitelj nema veze s brojem jedinki ili njihovim spolom, krvnim srodstvom i vrstom. Obitelj je osjećaj ljubavi, sigurnosti i poštovanja.

Da bih se osjećala sigurno i voljeno ne trebam nikog drugog osim sebe i tako u krug. Osim shvaćanja razlike između želje i potrebe shvatila sam i da ne moram stalno misliti na druge. Da ne moram stalno uskakati drugima u pomoć. Da se ne stavljam na zadnje mjesto. Ili na drugo. Samo na prvo. Ona zdrava doza sebičnosti nam svima treba. Jer jedino tako možemo davati, tek kada namirimo svoje osnovne potrebe. Kada sami sebi budemo dovoljni.

Ne trebam nove cipele da bih bila sretna, ne trebam novi stan da bih se osjećala sigurnom, ne trebam ljude da bih se osjećala voljeno. Ja ih samo želim, ali ih ne trebam. Mogu biti gola i bosa, sama i bez svoje nekretnine i biti najsretnija na svijetu. Konačno sam toga postala svjesna. Zato i dijelim stvari koje mi ne trebaju, zaboravljam odnose koji me guše umjesto hrane, ne dajem se iscrpljivati da bih imala još malo materijalnog kad već imam previše.

Dobro je. Živa sam. Dišem i ništa me ne boli. I ništa mi ne treba. Ne treba ni tebi.

Do idućeg puta, zagrljaj,

A.

Gosti Oslobođene su Dr. Ingrid Macdonald, Rezidentna koordinatorica UN-a u BiH, Goran Čerkez, pomoćnik federalnog ministra zdravstva i Kristina Jozić, predsjednica Udruženja „Mreža policijskih službenica“

Sutra u Oslobođenoj govorimo o važnim stvarima: kako su žene, mir i sigurnost povezani u Bosni i Hercegovini. Danas pobliže razmatramo provedbu Rezolucije 1325 Vijeća sigurnosti Ujedinjenih nacija, poznate kao Agenda „Žene, mir i sigurnost“, u BiH.

Kako se približavamo 30. godišnjici Dejtonskog mirovnog sporazuma i 25. godišnjici Agende „Žene, mir i sigurnost“, istražit ćemo kontinuirane napore Ujedinjenih nacija, posebno Fonda za izgradnju mira, na održavanju mira, sigurnosti i održivog razvoja u BiH.

Koje su inicijative Ujedinjene nacije poduzele kako bi olakšale izgradnju mira u Bosni i Hercegovini nakon rata i s kojim izazovima su se suočile u svojim naporima, da li je i kakav napredak napravljen u kontekstu zastupljenosti žena u policijskim strukturama, zašto je važno da žene učestvuju u mirovnim snagama, u vojsci, policiji, te koja je uloga zdravstva u odgovoru na rodno zasnovano nasilje i koliko su naše bolnice i medicinski radnici spremni da odgovore na potrebe – kako tokom kriza, nepogoda, sukoba – tako i u redovnom stanju, saznat ćemo u novoj epizodi podcasta Oslobođene.

Gosti Oslobođene su Dr. Ingrid Macdonald, Rezidentna koordinatorica UN-a u BiH, Goran Čerkez, pomoćnik federalnog ministra zdravstva i Kristina Jozić, predsjednica Udruženja „Mreža policijskih službenica“.

Podcast Oslobođena slušajte i gledajte ovog četvrtka u 20 sati na www.podcastoslobodjenje.ba te na platformama YouTube, Google Podcast, Apple Podcasts, Deezer, Spotify, Podcast Index, Amazon Music, TuneIn + Alexa, Podcast Addict, Podchaser, Pocket Casts, Listen Notes i Player FM, a u 23.15 sati na O kanalu.

BEBA.

I dok u Bijeljini roditelji i prijatelji protestuju, mi se pravimo da se sve to dešava – tamo negdje.

Podsjećamo, Milenko Tomić (62) se tereti da je kao trener zloupotrijebio povjerenje djevojčice i njenih roditelja, pa je djevojčicu seksualno zlostavljao, vodio je na takmičenja gdje joj je davao alkohol, te joj slao lascivne poruke tražeći da ima s njom intimne odnose.

Kada se djevojčica povjerila roditeljima, on ih je ucjenjivao i prijetio im, tražeći da oni slučaj ne prijave policiji i tužilaštvu.

Nova Oslobođena otkriva koliko pedofila biva uhapšeno sedmično samo na nivou Federacije BiH, kako ih prepoznati, šta traže u radnim okruženjima i kako zaštiti svoju djecu.

Ne želimo da postavljamo pitanja: “A šta bi bilo da je to vaša ćerka?”

Želimo sigurnost za svu našu djecu. Želimo sistem koji štiti svako dijete. Želimo sigurnost.

„Uvek može bolje“ je rečenica koju sam bezbroj puta čula, a koju ljudi govore nakon nekog sopstvenog uspeha ili dovršenog posla.

Iako je neretko izgovorena kao šala, kroz smeh, deluje mi kao nešto što može da krije čitav spektar uverenja o sopstvenom doživljaju sebe, posebno u kontekstu posla koji obavljamo, ali i ostalih brojnih zadataka koje sebi zadajemo u okviru svojih različitih životnih uloga.

Povremena sumnja u sopstvene sposobnosti i znanje jeste prilično normalna pojava, posebno u periodima promene radnog mesta ili napredovanja na poslu, gde dolazimo na novu i zahtevniju poziciju. Pritisak da uspemo u kombinaciji sa manjom količinom iskustva u odnosu na kolege može da bude okidač za osećaj neadekvatnosti.

Nove uloge donose određenu meru uzbuđenja, ali i anksioznosti, što je sasvim očekivana reakcija.

Nalazimo se u nepoznatoj situaciji, ne znamo šta nas tačno čeka, kakve će biti nove kolege i šef, da li će nas prihvatiti te u glavi verovatno već uveliko razvijamo razne scenarije šta sve možda nećemo znati da uradimo.

„Otkud ja na ovoj poziciji – mora da je slučajnost… verovatno se niko drugi nije prijavio osim mene… ili sam baš imala sreće… šta ako shvate da zapravo znam manje od nekih drugih kolega ovde… možda su me precenili.“

Imamo osećaj da smo tek zagrebali po površini neke oblasti, a dospeli smo već na neku važnu poziciju. Drugi nas vide i tretiraju kao nekoga ko je stručan na svom polju, a nas preplavljuje osećaj da zapravo toliko toga ne znamo.

Ovo može biti deo nesigurnosti koja je prolazna, dok se ne adaptiramo na novu situaciju. Ukoliko ovaj osećaj nastavi da nas prati, ili nas je možda pratio i pre neke promene, onda je ovo je tipičan tok misli koji stoji iza onoga što nazivamo imposter sindrom ili sindrom uljeza, prevaranta.

Imposter sindrom nije psihološki poremećaj, već se odnosi na set osećanja i misli koje uglavnom imaju veze sa našim odnosom prema svom uspehu i postignućima. Prati nas osećaj da smo nešto postigli na prevaru, da smo se nekako provukli, iako imamo jasne pokazatelje da to nije tako.

„Ako sada ovo uradim najbolje i još brže nego prošli put, možda ostali neće primetiti da nešto ne znam baš dobro”. Kod postavljanja prezahtevnih ciljeva i visokih standarda, na scenu stupa perfekcionizam, koji se često nalazi tik iza imposter sindroma i praktično služi kao njegovo gorivo i održava ga u životu.

Često čujem da ljudi sa ponosom istaknu da su perfekcionisti, a ja se uvek upitam zašto jer mi se čini da perfekcionizam, ako je prisutan u većoj meri, može samo da nam oteža i zakomplikuje život.

Težnja savršenstvu može da nam bude neka vrsta motivacije, ali uglavnom po cenu stalno prisutne anksioznosti, jer je pitanje da li je moguće biti izvanredan u svakom aspektu života?

Perfekcionizam nas vodi postavljanju izuzetno visokih ciljeva koje je uglavnom nemoguće dostići jer ćemo sebi uvek naći zamerku. Standardi se stalno povećavaju u želji da konačno dođemo do unutrašnjeg osećaja uspeha.

Kada taj osećaj izostane ili ako ne postignemo postavljeni cilj, potvrđujemo sebi da smo stvarno nedovoljno dobri i da će konačno svi oko nas to saznati, što opet vodi mislima i osećanjima karakterističnim za imposter sindrom i tako se vrtimo u začaranom krugu.

U osnovi imposter sindroma i perfekcionizma nalaze se neprijatna osećanja, uglavnom strah i/ili stid. Na primer, kada se nađemo pred određenim zadatkom koji bi neko kasnije trebalo da procenjuje ili da nam da „fidbek“, dolazi do dve moguće reakcije.

Prva je – ekstremno detaljna priprema uz mnogo truda, a druga – samosabotaža kroz prokrastinaciju, odnosno odlaganje započinjanja zadatka do poslednjeg momenta ili probijanje rokova, nekada i odustajanje. Obe strategije ovde imaju zaštitnu funkciju. Na ovaj način hoćemo da se zaštitimo od potencijalne kritike, potencijalnog neuspeha i uopšte od mogućnosti da napravimo neku grešku. Oba procesa nose sa sobom mnogo stresa i iscrpljujući su.

Iz ovoga vidimo da nas težnja savršenstvu, zapravo, na neadekvatan način štiti od uverenja da nismo dovoljno dobri, koje je formirano verovatno još u ranom detinjstvu. Zbog toga je veoma važno da za početak preispitamo koja su to naša uverenja o nama samima koje nosimo od ranije?

Zapitajte se: Od čega se štitim postavljanjem ovako visokih standarda? Kako vrednujem sebe ako ih ne postignem? Šta će se desiti ako smanjim očekivanja od sebe?

Uz perfekcionizam ide vrlo oštar unutrašnji kritikujući glas sa kojim se mi uglavnom toliko saživimo da ga uopšte i ne preispitujemo i ne registrujemo kao nešto što verovatno uopšte nije naša misao, nego nešto što smo davno čuli ili zaključili o sebi.

Često pitam klijente da mi kažu na koji način kritikuju sebe, pa mi kažu: „Uopšte se ne kritikujem, samo kažem sebi da nemam pojma.“ Prvi korak je da to osvestimo i da polako razvijamo dijalog sa sobom uz podsećanje da je nesavršenost deo ljudskog iskustva.

Zapitajte se: „Šta je za mene uspeh i šta je za mene neuspeh?“ Potpuno je u redu biti ambiciozan i imati visoke standarde, ali nam nikako ne koristi kada postavimo sebi nedostižan cilj i onda to povežemo sa svojom kompetentnošću. Nije reč o našem nedostatku sposobnosti i znanja, nego o cilju koji je previsoko postavljen.

Ako planiramo da nešto uradimo savršeno i samo nam je to opcija, onda imamo vrlo široko polje za neuspeh. Optimalno postavljen cilj oko kojeg moramo da se potrudimo, a možemo da ga postignemo doprineće našem osećaju kompetentnosti i samopouzdanja.

Ono što je možda najvažnije jeste svesno davanje dozvole sebi da pogrešimo, da kažemo ne znam i nemam pojma. Te stvari zaista mogu da budu oslobađajuće. Možemo za početak da ih isprobamo u situacijama sa ljudima sa kojima se osećamo sigurno i pratimo reakcije. Vrlo verovatno se ništa strašno neće desiti.