Nepoznata joj je bila i dijagnoza.

Ova podmukla bolest oka može da prođe i bez simptoma, ali ukoliko se ne prepozna na vreme i ne leči, gotovo sigurno dovodi do gubitka vida.

Glaukom je jedan od najčešćih uzroka slepila u svetu.

Prema podacima Svetske asocijacije glaukoma, od njega boluje 78 miliona ljudi.

„Šansu da će dobiti glaukom do 2040. godine ima 111,8 miliona ljudi.

„Oko 50 odsto ljudi ne zna da ima glaukom, a u Srbiji od njega boluje 150.000 ljudi”, navodi Udruženje glaukomatologa Srbije.

Svetski dan glaukoma obeležava se 12.marta.

Šta je glaukom?

„To je oboljenje oka praćeno naprednim gubitkom vida zbog propadanja očnog živca, kao posledica povišenog očnog pritiska”, kaže Dragan Stanković, oftalmolog i načelnik Očne bolnice u Pančevu, za BBC na srpskom.

Može biti zasebno očno oboljenje, javlja se i kao posledica drugih bolesti oka ili je urođeno, dodaje.

Očni nerv prenosi vizuelne informacije iz oka do mozga i od vitalnog je značaja za dobar vid, navodi se na sajtu poznate američke klinike Majo.

Glaukom se može pojaviti čak i pri normalnom očnom pritisku, dodaju.

Strah je naterao da bude disciplinovana

„Mislila sam da je to nasledna bolest.

„Doktorka me tada upozorila da mogu da oslepim ako ne koristim terapiju i baš sam se uplašila.

„Tako već četiri decenije, vid mi je očuvan, a njoj sam večno zahvalna”, kaže Radmila Đorđević.

Redovno koristi terapiju koja se tokom godina menjala i sve drži pod kontrolom.

Redovno ide i na preglede.

Kada očni pritisak počne da raste, boli je glava i oči su joj suve.

To joj je alarm za pregled.

Kako nastaje glaukom?

„Uzrok primarnog glaukoma je nepoznat.

„Glaukom može biti otvorenog i zatvorenog ugla”, kaže doktor Stanković.

Češći su glaukomi otvorenog ugla, nastaju zbog promena u oku koje onemogućavaju oticanje očne vodice.

Ovaj oblik glaukoma se često razvija bez simptoma u ranim fazama, sporo i bezbolno, bez ranih znakova upozorenja.

Može postepeno da uništi periferni vid a da se to i ne primeti.

Prva indikacija da neko ima glaukom je da primeti da je neki deo vidnog polja izgubljen.

Podmukli su jer pritisak u početku nije previše visok.

„Centralni vid dugo opstaje, a zbog umerenog pritiska nema ni previše bolova.

„Bolest se otkriva u poodmakloj fazi kada su već nastupila značajna oštećenja u vidnom polju”, kaže oftalmolog.

Glaukom zatvorenog ugla može biti akutni ili hronični.

Akutni glaukom zatvorenog ugla je rezultat iznenadne blokade drenažnih kanala u oku, što dovodi do brzog povećanja pritiska.

„Akutni je praćen jakim bolovima i velikim gubitkom vida zbog visokog očnog pritiska.

„Rožnjača postaje zamućena i tada je dijagnostika olakšana jer pacijent dolazi kod lekara zbog bolova”, priča Stanković.

Glaukom koji ima hronični tok otporniji je na lečenje kapima.

Kako se otkriva glaukom?

Preventivni pregledi su ključni u otkrivanju glaukoma, kaže Stanković.

U njih spadaju redovno merenje očnog pritiska, pregled očnog živca i kompjuterski pregled vida.

Nasleđe ima određenu ulogu u nastanku bolesti, pa bi rođaci obolelih trebalo češće da se pregledaju.

„Stariji ljudi i nizak krvni pritisak predstavljaju rizik od povećanog oštećenja očnog živca”, priča oftalmolog.

Kako se leči?

Terapija je doživotna, a najčešće se koriste kapi za oči.

„Ponekad se u lečenju glaukoma koristi laser ili je potrebna operacija.

„Nekada kapi mogu da dovedu do suvoće oka, crvenila, pojačanog rasta trepavica, ali sve to ne sme biti prepreka za redovnu primenu, jer je to jedini način da sačuvamo vid”, kaže Stanković.

Istraživači iz Univerzitetskog koledža u Londonu (UCL) otkrili su markere u krvi koji mogu predvideti kod kojih pacijenata sa glaukomom će doći do daljeg slabljenja vida, uprkos lekovima koji snižavaju očni pritisak.

Izvor: bbc.com

Na sebi sve više hvatam njene crte lica, samo u drugim bojama. Na prvi pogled, svi kažu da sam ista Ćale. Jer je on crn. Kada vide njenu crno belu sliku, kažu da smo iste. Gusta kosa, nikad obuzdana, deblja donja usna, specifičan nos… Čak sam velike nozdrve maznula njenoj mami. Šake su nam iste. Male grudi su nam iste. Nikad izduvane. Prirodni miris nam je isti… Kroz moju krv teče i njena… Zato osećam toliki dug… Tetka Gina kaže da imam njen glas i pamet. Isto se i gojim. Ne postanem žena sa stomakom i salom, već se pretvorim u krupan primerak Ličanke.

Kada smo jedan na jedan, u snovima, kao da se gledamo u ogledalu. Istovremeno govorimo iste misli…

„Nemoj da je sve ovo bilo džaba“ rekla mi je poslednjeg dana. Bez zuba… Bez kose… Bez milimetra tkiva između kostiju i kože. Ličila je na svoj otisak u posteljini… Ličila je na sebe kada je neće ni biti…

Balavac u meni je tada te reči shvatao totalno drugačije.

A onda sam završila u urgentnom.

U njenim godinama.

Sa njenim simptomima.

Čekala sam da Žak kaže tu dijagnozu, koja već dvadeset godina zvoni u mojim ušima.

Ali on je rekao nešto još strašnije:

„Za mene, ovde nema posla. Svi organi su čisti ko suza. Jeste, jako si smršala, ali to trenutno nije ono što me brine. Tvoj avion se ruši, Dragana! A ti uporno masku daješ onom pored sebe. Ako nastaviš da se isto ponašaš dok padaš, vidimo se sledeće godine, ali ćeš onda imati šta da lečiš. Kod tebe je sve psihosomatski. Do tebe je da li će ovo izaći i na kliničku sliku.“

„Ja ne znam šta da radim. Kaži mi šta da radim, jer sam očigledno glupa da samoj sebi pomognem.“

„Za početak, baci sve! Zapali cigaru, popij pivo, rakiju.. O’ladi glavu i odjebi sve!“

„Ali ne smem… Moj gastritis…“

„Tvoj gastritis nije izazvan hranom! To je samo posledica! Uzrok, To je ono čega treba da se maneš! Pusti me te priče hrana ono, alkohol ovo… Samo ti jedi, leči se hranom a otrove izbaci na drugi način!“

…

U vožnji kroz miran Novi Sad, nazad prema Mladenovu, razmišljala sam koliko je urgentni lepo sređen… Sve je čisto, uigrano, fino… A ljudi koji ulaze… Na čelu im sat otkucava unazad…

Negde sam joj videla besnu facu i shvatila da sam je slagala…

„Nemoj da je sve ovo bilo džaba!“ kao da vrišti…

…

Dok sam, u krevetu spavaće sobe, na silu pokušavala da jedem mlaku supu, kroz otvorena vrata, deset metara dalje, kroz sve šumove kamuflaže, po prvi put sam čula Gorana kako plače.

Pere suđe i plače…

Nije jecao…

Nije ni šmrcao…

Ali tuga koja mu je stvarala grč iznad pupka, vrištala je kao dete pred vakcinaciju…

Moj Čovek je plakao!

I ja sam bila kriva za to….

Život mi je zastao na sekundu, u blicu sam videla njega kako spava sam u ovolikom krevetu, iz činije eksirala bljutavu supu, koju je poslednjih dana Goran učio da kuva, digla se iz kreveta i na lelujanje u glavi i Povratak mučnine viknula Marš na mesto! Sišla sam do kuhinje, poljubila ga u leđa i bez reči uzela krpu da sušim suđe koje pere.

Njegove predivne plave oči su bile krvave od suza…

„Molim te… Vrati mi moju ženu…“

„Obećavam… Vraćam ti je…“

To veče smo zaspali čvrsto zagrljeni, ničiji grč nije bio dovoljno jak da pustimo zagrljaj. Ujutru smo shvatili da smo u snu, oboje vodili ljubav i da se ono suštinsko u nama, onaj mali siromašni crvić od pre petnaest godina, probudio, potegao svoje sitne članke, razmrdao dupence i odlučio da se ponovo vrati u oblik Leptira… Samo će ovaj put leptir živeti koliko hoće, a ne koliko je predviđeno…

Izvor: detinjarije.com