Naime, Samuelu su za oko zapale patike Dior Air Jordan 1, koje koštaju 6.000 dolara.

“Dopadaju ti se samo zato što su skupe”, a 13-godišnjak mu je na to odgovorio kako su mu se one oduvijek sviđale. Glumac je klimnuo glavom u znak slaganja da su patike zaista lijepe.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Got Sole (@gotsole)

“To je mnogo travnjaka koje moraš pokositi”, kazao je svom sinu.

Mnogi korisnici društvenih mreža pohvalili su ga zato što svoju djecu odgaja na ispravan način.

“On je svjestan vrijednosti dolara. Nije odrastao s milionima na bankovnom računu”, “Volim ovo! Svoju djecu drži čvrsto na zemlji”, “Savršen odgovor”, “Normalan čovjek koji je glumi zvijezdu”, neki su od komentara.

Ben Affleck iz braka s Jennifer Garner ima i kćerke Violet i Seraphinu. S obzirom na to da sve više vremena provodi s bivšom suprugom, počele su se širiti glasine da su opet zajedno. Izvori su naveli da bi želio obnoviti vezu s njom, ali da ona ipak nije zainteresovana.

Izvor: klix.ba

“Osećala sam da je živ. Osećala sam da se i moje dete verovatno igra negde. Nije lako. Nosiš ga devet meseci, a posle ga nemaš, a dete živo”, rekla je Milica Milojević kojoj je prije 42 godine ukradena beba iz porodilišta u Kruševcu, a za koju su joj rekli da je preminula. Prije dvije godine saznala je da joj je dijete živo.

Roditelje počeo da traži na nagovor žene

Sa druge strane, Mlađan je znao da je usvojen, ali ne i da ima žive biološke roditelje, kao i da je jedna od ukradenih beba. Mlađan je saznao da je usvojen kad je išao u osnovnu školu. Međutim, biološke roditelje je počeo da traži tek kad se oženio i to na nagovor supruge. Ali tada počinje da nailazi na niz nelogičnosti i saznanja da je čak 90 odsto dokumentacije laž, kako kaže Mlađan.

“U papirima je pisalo ime žene koja ne postoji. Išle su dve verzije priče ko me je rodio. Prvo se pominjala maloletnica koja je išla u školu, zatim druga žena. Odmah na početku istrage su nađene dve prijave rođenja. Na prvoj je pisalo ime majke i oca koji ne postoje, a na drugoj je pisalo samo ime majke”, rekao je on u razgovoru za medije prije dvije godine.

Takođe, uvidom u matičnu knjigu saznalo se da je Mlađan upisan 10. dok je u prijavi rođenja upisan 11. marta. Šta se sve izdešavalo sa bebom koja joj je data na staranje, nije mogla ni da sanja ni Verica Radivojević, koja ga je usvojila i podigla kao svoje od trećeg mjeseca.

“Doneli su mi dete tu pred kuću”, rekla je Verica dodajući da su to uradili zaposleni u socijalnoj službi.

Tri mjeseca Mlađan je proveo u bolnici u Kruševcu, tvrdi Verica.

“Da sam znala da je ukraden, ne bih ga uzela. Ukraden, ne bih. Iz socijalnog su mi rekli: “Ako nije dobar mogu da ga promenim”. Ja sam jedva čekala da ga uzmem. Bio je mnogo sitan i prljav. Nije baš čuvan ni u bolnici, gde je bio ne znam. Oni su mi ga doneli. Ja nisam kriva ni za šta. Oni su sve znali. Moj dever je bio načelnik u SUP-u. Oni su sve znali, ali su krili, mislili su da ne možemo da nađemo. Ja ga nisam kupila”, rekla je Verica u razgovoru za emisiju “Exploziv” tv Prva.

Dolazi kod majke i oca dva puta nedjeljno

Pojavljivanje na televiziji dovelo je Mlađena do biološke majke, koja je gledajući emisiju, primijetila da liči na njenog supruga i starijeg sina. Zatim se javila kako bi se odradio DNK test, koji je utvrdio da je Mlađan njen sin otet u kruševačkom porodilištu odmah nakon rođenja.

Danas Mlađan kod svojih bioloških roditelja odlazi redovno.

“Dva puta nedeljno idem kod njih”, priča on.

Njegova biološka majka govori kako na prozor gleda kad ga očekuje da dođe.

“Sedim na stolici pored prozora i gledam kad će da naiđe. Svoje dete… Hvala Bogu da smo se našli. Teško je mnogo”, rekla je ona u razgovoru za “Exploziv”, prenosi Blic.

Izvor: nezavisne.com

Djetinjstvo mu je bilo puno ljubavi i nježnosti jer je otac uvijek pokušavao da učini njegov život takvim da se ne osjeća drugačijim od svojih vršnjaka.

Uprkos svim preprekama, Saderov otac Jad Isa pokušao je da odgaja sina na najbolji mogući način. Iako se može pretpostaviti da je odnos između njega i njegovih roditelja drugačiji od ostalih, Sader kaže da nije tako.

Inače, Jad već 25 godina radi u mlinu u blizini svoje kuće. Sin mu često pomaže i prati ga do radnog mesta. Vodi normalan život i ljudi ga poštuju i postupaju prema njemu kao prema bilo kome drugom, jer sve što zna je kako da im pruži čistu ljubav.

“Ponosan sam na svog oca. Kroz moj život bio mi je najveća podrška kada mi je to bilo potrebno,” kaže Sader.

Najljepše od svega je kad ga otac ponosno upoznaje sa drugim ljudima i pokazuje im da je, uprkos svom stanju, postigao svoj cilj: vaspita dobrog čovjeka koji nastoji da dobije ono što želi. Trenutno je Sader student treće godine stomatologije, pa, kad upozna nove ljude, ovaj divni otac s ponosom im kaže „moj sin je doktor.“

“Njegove oči su pune radosti i zadovoljstva, kao da se u njima očitava izraz kojim on pokušava reći: “Da, imam Daunov sindrom, ali sam podigao ovog čovjeka i učinio sve što je u mojoj moći da ga učinim doktorom i pomognem drugima,” kaže Sader.

Mladić se osvrnuo i na one koji možda ne bi željeli da imaju dijete sa Daunovim sindromom.

“Da je moja baka bila uvjerena da ne treba da rodi mog oca, ne bih mogao da budem ovdje da vam ispričam ovu nevjerovatnu priču. Kada bih mogao da biram, opet bi izabrao njega za oca,” rekao je Sader.

Kuvala nam je svakog dana doručak ručak večeru, u brdu iznad Igala gde smo bili smešteni, u kući deda Sredoja. Moja mama nije imala izbora. Ja imam.

Ne znam, ali kuvanje na moru gledam kao mama koja svakog jutra sprema doručak pre vrtića, a uveče uglavnom i večeru i ručak za sutra, i koja dobar deo vremena sa detetom provede tako što je on uz mene dok ljuštim, seckam, mutim, mesim, dinstam, pečem, pa glumimo da mi je on pomoćnik i da se ne raspadne sve u meni kad mi poslednja jaja iz frižidera prospe na pod. Dakle, kao mučenje.

I zato zaista ne želim da kuvam i na moru i neće mi smetati da tih 10 dana dete živi na voću i ribi, sendvičima i sladoledu. I naravno krofnama sa plaže. I uz dužno poštovanje svim mamama kojima to nije problem, zaista se neću osećati kao manje dobra majka.

Ovih dana na društvenim mrežama oštro se polemiše na ovu temu. Jedna korisnica mreže X napisala je sledeće: “Ma otkad to pada kruna s glave ako kad si na moru napraviš u apartmanu klopu za sitnu decu umesto da ih vodiš u restoran? Zašto je to toliko teško, jesmo li takva gospoda postali? Šta je to odmor, od čega se odmaramo, od svoje dece? Pa onda i ne treba da ih vodimo a ni imamo.”

Ma otkad to pada kruna s glave ako kad si na moru napravis u apartmanu klopu za sitnu decu umesto da ih vodis u restoran?
Zasto je to toliko tesko, jesmo li takva gospoda postali ?
Sta je to odmor, od čega se odmaramo, od svoje dece? Pa onda i ne treba da ih vodimo a ni imamo.

— Vila bez krila (@vilajemojeime) March 13, 2024

Očekivano, usledio je niz reakcija, mahom mama ali i žena bez dece koje se nikako ne slažu s ovim stavom i imaju puno razumevanje za majke kojima je dosta šporeta i kuhinje i u tih 10 dana godišnje žele da se odmore od svega.

“Lep i tačan zaključak, ko preskoči da skuva detetu samo jedan od 365 dana u godini treba da mu se oduzme dete, gade mi se ti roditelji koji misle da imaju pravo na svoj život i svoja osećanja i potrebe nauštrb dečije potrebe da je luk roditeljskom rukom izdinstan.”

“Ne pada kruna s glave, al vala muka mi je više od spremanja hrane i za sebe i za druge i ako mogu da priuštim da tih 10 dana ne mislim o kuvanju, naravno da ću to i da uradim.”

“Čekaj, zaključak je ako ne želiš da kuvaš 10 dana, a kuvaš ostalih 355-6, ne treba da imaš decu i nemajka si? Nemam decu, ali mislim da se te žene ne odmaraju od dece, nego od kuvanja.”

“Ne znam, gospoja, al ja u restoran idem jer je lepo. Cela porodica uživa u ambijentu i gastronomskom ugođaju. Dete ponajviše jer isproba jela koja inače ne spremamo. Izvinite ako je to isuviše nobles koncept. Trudićemo se da nam bude manje lepo, pa da zaslužimo da imamo decu.”

A ipak, ima i onih kojima je kuvanje samo još jedno dodatno uživanje na letovanju.

 

“Ništa lepše nego da spremiš nešto za klopu. Obožavam lokalne markete, pijace… da cunjam, isprobavam. Ok, restoran par puta ali šta fali da se spremi? Nmg ceo dan da ležim: na plaži pa u sobi. A i gade mi se all inclusive kada stoka krene da trpa u tanjire sa švedskog stola.”

“Ja ne vidim problem u kuhanju na godišnjem, dapače dok su djeca bila mala lakše mi je to nego ih spremati za restoran. I danas idem u svoju kuću i kuhamo, dođem sa plaže i nema šanse da se vučem po restoranima svaki dan.”

“Odmor na moru, nakon dugi niz godina iskristalisao se tako da je najbolje imati zakupljenu kuću (apartman) sa plažom i dvorištem. Kuhinja se podrazumeva. Praviš sebi klopu kakvu hoćeš, kad hoćeš i koliko hoćeš. Roštilj u dvorištu, kupanje po želji, bez obaveza suncobrana i sl.”

Zaključak je, kao i u većini roditeljskih rasprava – nek svako radi kako mu odgovara, a osuđivanje, molim vas, da ostavimo po strani. Znam da nije lako, ali bar pokušajte.

Muškarac je u 1 sat nakon ponoći pijan i u nakani zadovoljenja polnog nagona ležao u krevetu s majkom te zavukao ruku ispod njenih gaćica i dirao je po intimnim dijelovima tijela. Nakon što se majka probudila i pitala ga što radi, nastavio ju je dodirivati na isti način.

Okrivljeni je potvrdio sve navode iz optužbe. Kaže da od tog događaja nije kontaktirao s majkom i da mu je sada iskreno žao.

Majka ne želi da joj sin ide u zatvor, ali želi da se popravi

Majka je odluku o kaznenom progonu prepustila sudu. Ne želi da joj sin ide u zatvor, ali želi da se popravi. Na raspravi je prihvatila izvi njenje svog sina, piše Dalmatinski portal.

Zaključak psihijatra jest da su okrivljenikove sposobnosti shvatanja postupaka i upravljanja voljom bile smanjene u vrijeme počinjena djela, ali u srednjem stepenu. Prema psihijatru, muškarac je bio smanjeno ubrojiv, ali ne bitno.

Priznanje, žaljenje, kajanje, neosuđivanost te smanjena ubrojivost su mu bile olakotne okolnosti. Takođe, olakotna okolnost je bila smanjena ubrojivost i to što 40-godišnjak trenutno nije zaposlen. Nije bilo otegotnih okolnosti.

Sin joj kaže: „Mama, pusti me da odlučim sam, to je moja stvar!“
Mama ne čuje.

Ne dopušta da postoji neka njegova stvar koja nije i njena.
(Pomalo je zastrašujuće, sigurna sam, kada se deca odlepljuju od obale, a vi ne znate u kakvo more plove niti da li su dovoljno vešta. I vidite samo oluje).

On joj, sateran uz neki unutrašnji zid, kaže: „NEMAŠ PRAVO DA SE MEŠAŠ!“
A ona na to iznese svoj krunski argument: „Imam pravo! Znaš li šta mi daje pravo? To što sam te celu noć rađala!“

Kakav argument, majko!
Bravo, majko!
Svaka ti zlatna!

I jesi ga rađala celu noć, u bolovima i mukama. A onda drhtala, nisi spavala, bolovala si s njim svako razbijeno koleno i ponos.
I danas drhtiš, majko. Jer on je tvoje blago.
Ali, majko!
Nije on to od tebe tražio!

I nije ti dužan da sada tvoje rađanje plaća tako što se odriče svoje volje!
Što se odriče granica!

A granice služe da ga čuvaju u tom svetu, u koji ti je teško da ga pustiš.
Seti se sebe, majko, kada su to tebi radili. Ovi regioni poznati su po tome da se rađanje uvek nekom duguje.
Duguje se mami, tati, tetki i stričevima.
Nađe se uvek neko da ti, po nekom lošem automatizmu, kaže:
– Ja sam te rodila!
– Ja sam te hranio!
– Ja sam te školovao!

Terajući te tako na bezuslovnu poslušnost.
Na gašenje samostalnosti.

Bojeći ti odlazak od kuće u veliki život krivicom.
Nisi ti jedina i najgora, majko!

Mnogi pre nas su se setili da je emocionalna ucena iz raja izašla, a mi smo to nasledili.
I svi smo u tom lancu nasleđivanja i ucenjeni i ucenjivači.

Ali ti, majko, možeš da promeniš tok istorije.
Jer dok osećaš dug, ne možeš u sebi da rodiš zahvalnost.

Ni tvoj sin, majko, ne može da ti bude zahvalan ukoliko ga dužiš nekim dugom neisplativim.
Najzeznutije u roditeljstvu, a to ti niko ne kaže, jeste to što si dobro odradila taj težak posao ukoliko pristaneš da te jednim važnim delom, onim kojim mora sam, dete ISKLJUČI, PREVAZIĐE.

A mora samo.
Da oseti.
Padne.
Odluči.
Pogreši.
Jer tako se uči život.
Stiče imunitet.
Tako se stiče vlastiti oslonac.
U sebi.
U tvom detetu je celi jedan svet koji čeka da se rodi.
Cela jedna autentičnost.
A za to rađanje su mu potrebne granice.
Zato.
Poslušaj ga, majko!

Udari zato glavom o njegovu granicu, majko, jer tako će je tvoje dete naučiti.
Naučiće da je u redu da je postavi, da kaže „Ovo je moja stvar!“ i svima drugima, koji nisu tako dobronamerni kao ti.

Ljiljana Milić

Kada je pravi trenutak da nasljednik postane glava kuće i preuzme ovu dužnost na sebe, daje odgovor diplomirani teolog i psiholog Darko Nikolić i ističe da je to često pitanje i dilema.

“Odgovor je dao Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve koji je doneo 15. maja 1985. godine ovu odluku: “Budući da je krsna slava praznik “Male crkve”, to jest porodice, to i najmanja porodica treba da je slavi. Kad se sin odvoji u posebno domaćinstvo, pogotovo kad se oženi, dužan je da proslavlja krsno ime, bez obzira na to što ga otac slavi u starom domu.

U znak poštovanja roditelja, tako važnu stvar, kao što je osnivanje porodice i samostalnost slavljenja krsnog imena, sinovi su dužni da o tome obaveste oca i zamole ga da im to blagoslovi. Ako bi otac odbio ili ne bi hteo “predati” slavu, sinovi treba da se obrate svešteniku u mestu gdje žive, za savet i blagoslov”.

Dakle, prema ovim riječima sin, čim se odvoji od kuće, trebalo bi da slavi slavu bez obzira na to da li je osnovao svoju porodicu ili ne, ali ukoliko je sin u mogućnosti da dolazi u roditeljski dom, onda i nije obavezno da on sam obilježava slavu.

“Dešava se da se zbog zaposlenja ili pak nekog drugog razloga odselimo iz zemlje u kojoj nam borave roditelji i nismo u mogućnosti da dolazimo na dan slave i zajedno sa njima proslavljamo našeg zaštitnika, te je iz tog razloga potrebno da sin započne, uz blagoslov oca, da proslavlja svetitelja i zaštitnika njegove porodice. Jednom kada se odlučite da počnete da slavite, onda je potrebno to da ima kontinuitet i da se ne prekida.

Ukoliko je sin u mogućnosti da dolazi u dom roditelja, onda mogu proslavljati zajedno sve do momenta kada sin formira svoju porodicu i zasebno domaćinstvo, te samim tim treba da počne da slavi zajedno sa suprugom i njihovim naslijednicima, jer je krsna slava zaštitnik ognjišta i Božji blagoslov za ukućane. Po dobijanju blagoslova sina od strane oca, to ne znači da otac prestaje da slavi slavu u svom domu.

Naprotiv, on nastavlja da slavi zaštitnika doma dok god je u mogućnosti, a sin počinje da slavi slavu u okviru svoje porodice radi blagostanja i svakog napretka članova svoje porodice”.

Crkva predodređuje običaj da otac predaje komad kolača svom nasljedniku, pa mnoge zanima kako izgleda to predavanje – gdje ono treba da se obavi.

“Prve godine, kada sin zasnuje samostalno domaćinstvo, on dolazi kod roditelja na slavu. Kad se slavski kolač iseče, otac iz svoje desne ruke predaje sinu deo slavskog kolača, jedan drugom čestitaju slavu, a otac uz najlijepše želje i blagoslove poželi sinu da sa svojom ženom i decom, dugo u zdravlju i dobrom raspoloženju slavi slavu.

Blagosiljanje slavskog kolača i njegovo rezanje je najbolje da se obavi u crkvi od strane sveštenika, ili pak ako je sveštenik u mogućnosti da dođe u dom slavara, ali deo slavskog kolača sin svakako dobija na blagoslov od oca, a ne od sveštenika. Sin dobija jednu četvrtinu slavskog kolača i taj deo nosi kući, podeli ga sa svojom porodicom, i već naredne godine počinje da sprema kolač u svom domu i da slavi slavu koju je nasledio”.

Ovo je lijep običaj koji jedna porodica može da ima i da obavi, koji objedinjuje jednu familiju. A šta ako ne ide sve po planu? Šta se dešava ako sin, iz nekog razloga, ne želi da naslijedi slavu i da produži ovaj običaj?

“Slavljenje krsne slave je ostala jedina neprekinuta tradicija kod Srba od vrijemena pokrštavanja pa do današnjeg dana. Mnogo se toga promenilo u narodnom životu i običajima, ali se slava sačuvala kao najveća svetinja našeg naroda. Srbin je slavio slavu u najslavnijim danima svoje istorije, ali isto tako i u toku robovanja, u ratu i izgnanstvu, u žalosti i radosti, u bedi i siromaštvu isto kao i u vrijemenima blagostanja.

Međutim, može da se desi da sin iz ličnih ubeđenja, ili nekih drugih razloga ne želi da nastavi tradiciju slavljenja slave. Nešto najlijepše što nam je Bog dao jeste sloboda, mogućnost da biramo da li želimo da živimo sa Njim ili bez Njega. U odnosu na to, svako ko ima želju da nastavi da slavi slavu predaka to treba da čini zajedno sa porodicom, onako kako je to činio i sa roditeljima, braćom, sestrama”.

Sve je sagovornik lijepo objasnio kada je situacija “jednostavna”, ali šta se dešava kada porodica ima dvojicu ili više sinova? Kako onda otac treba da postupi?

“To je zaista veliki blagoslov. Moram da se osvrnem na tu činjenicu i iskrenu radost kada čujem da je neka porodica sa više članova, posebno dece i naslednika roditelja. U odnosu na to ko nastavlja tradiciju i da li je to najstariji sin, mogu da kažem da slavu slavi svaki sin koji po osnivanju zasebnog domaćinstva oseti želju i potrebu da proslavlja zaštitnika u svom domu te zatraži blagoslov od oca. Shodno tome, ne podrazumeva se niti je pravilo da najstariji sin nastavlja tradiciju proslavljanja slave, već svaki ponaosob, a po formiranju porodice i odvojenog domaćinstva”.

Sada se postavlja pitanje koje zanima ženske pripadnike. Šta ako u porodici nema muških potomaka, već jedna ili više kćerki? Žena udajom počinje da slavi muževljevu slavu, ali da li bi trebalo i da nastavi svoju djevojačku?

“Poznato nam je, kako ranije tako i danas, da, kako se prenosilo prezime sa oca na sina, tako se nasleđivala i slava. Ali isto tako moramo da znamo koliku važnu ulogu ima žena u Crkvi. Presveta Bogorodica je bila izabrana od Boga Oca da rodi Sina Božijeg radi spasenja svakog od nas. Ima li veće i važnije uloge od ove? To ne smemo nikada zaboraviti i moramo imati uvek na umu.

Međutim, ako nema muških potomaka, nema razloga da žena ne može da nastavi da slavi slavu roditelja, sve do momenta kada se uda za supruga kada zajedno počinju da slave krsnu slavu koju je suprug nasledio od svog oca. Ali i tada, s obzirom na to da nema muških naslednika, kćerka neće pogrešiti ako ima želju da obeleži slavu koju su slavili njeni dedovi i otac.

Uz slavsku sveću, slavski kolač i žito, u krugu porodice ili i prijatelja i gostiju, uvek može da prinese blagodarne molitve zaštitniku doma u kojem je odrasla sa svojim roditeljima”, daje odgovor Darko Nikolić, a prenosi Ona.rs.

“Postoje neki bolesni ljudi na ovom svijetu. Moj anđeo je savršeno zdrav. I da, naravno da je bio kod ljekara, on samo ima velik mozak”, napisala je na TikToku.

Paris i suprug Carter Reum sina su dobili uz pomoć surogat-majke. Paris je ovo prvo dijete, dok njen suprug Carter Reum već ima kćerku (10) s reality zvijezdom Laurom Bellizzi. Dječak ima devet mjeseci i nedavno je s mamom prvi put posjetio New York.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Paris Hilton (@parishilton)

“Iako svjestan da time ugrožava djetetovo zdravlje, odgoj i razvoj, zbog neposlušnosti ga je kaznio udarivši ga više puta šakama po glavi i tijelu, nanijevši mu time lake tjelesne povrede u vidu ogrebotina kože lijeve strane vrata i ogrebotina kože desne nadlaktice.

Dakle, kao roditelj zlostavio je dijete, pa je time počinio kazneno djelo protiv braka, porodice i djece, povredom djetetovih prava”, navodi se u optužnici koju je protiv njega ovih dana podiglo državno odvjetništvo za mladež, prenosi Danica.

Vještačenje ozljeda

Ispitan u svojstvu osumnjičenika, otac je priznao počinjenje kaznenog djela pravdajući se provokacijama sina. Nakon incidenta dječak je odmah nazvao policiju.

“Obavljeno je i liječničko vještačenje ozljeda koje je zadobilo dijete, a iz kojeg proizlazi da se radi o lakim tjelesnim ozljedama”, utvrđeno je tokom istrage tog mučnog slučaja.

U optužnici je predloženo da se oca osudi na godinu dana zatvora u koji neće ići ako u roku od godinu dana ne počini slično nedjelo.

Uzimajući u obzir način i okolnosti počinjenja djela te životnu dob djeteta, tužitelji drže kako je predložena sankcija razmjerna stepenu krivnje i svim okolnostima.