Za vožnju automobila treba da položite ispit i steknete dozvolu. Za otvaranje kafića treba vam rešenje, za prodaju kobasica sanitarna kontrola. A za posao u kome je na kocki čitav jedan ljudski život, a posledično i životi ostalih koji ga okružuju, ne traži se ništa. Nikakav ispit, nikakva potvrda. NIŠTA.

Dete može da dobije bilo ko: brižan i savestan čovek, ali i nasilnik, zavisnik, sociopata, ili ko god koga je život slomio, a nikad nije stigao da se sastavi. Priroda ne pravi razliku, a mi se pretvaramo da je pravimo.

Zato su apeli roditeljima, ma kako lepo zvučali, u najboljem slučaju uteha za savest onih koji ih izgovaraju. Poslušaće ih oni koji su ih i pre čuli i koji ih ne trebaju. Ostali ne žele, ne znaju ili ne mogu, i tu nas nikakav govor ne spasava.

Držati predavanje o empatiji čoveku koji je i sam odrastao bez nje isto je što i deliti savete o zdravoj ishrani gladnima.

Pa ko je onda zakazao? Ne roditelji, jer oni nisu stručni, niti smo ikad rekli da moraju biti. Zakazale su institucije koje su za to plaćene: škole, centri za socijalni rad, zdravstvo, inspekcije, tužilaštva. One imaju zakon, budžet i ovlašćenja. Njihov je posao da prepoznaju, usmere, obuče, a kad je neophodno i da kazne. Kad porodica pukne, kad dete postane prestupnik, a pre toga su svi zvonili na alarm, to nije tragedija koja je pala s neba, nego izveštaj o radu sistema i institucija. Ispit nisu pali roditelji, već neko u sistemu, a uz dovoljno volje, lako bi se, imenom i prezimenom, utvrdilo i ko.

Nije potrebna nikakva složena teorija da bismo ovo razumeli. Dovoljan je jedan običan čovek.

Onaj koji godinama živi u Švajcarskoj i tamo ni po cenu života ne bi bacio opušak na trotoar. Ne zato što ga je alpski vazduh učinio boljim čovekom, već zato što zna da bi ga to skupo koštalo i da živi u okruženju u kome se pravila ne krše. Dovedite istog čoveka na odmor kući i opušak će poleteti bez trunke griže savesti. Karakter je ostao isti. Promenio se samo sistem koji ga drži pod kontrolom. Tamo ga je sistem naterao da bude uredan, ovde ne mora.

U tome je cela pouka. Zrelo društvo ne računa na to da će svi biti dobri. Ono gradi okvir u kome je dobro lakše nego loše, a nepoštovanje pravila skupo.

Neka niko ne pomisli da roditelje treba osloboditi odgovornosti. Ona je i njihova i ogromna je. Ali odgovornost se ne raspoređuje tako što se sav teret natovari na najizloženije i često najneopremljenije. To nije pravda, to je bekstvo. Društvo koje deci poručuje „snađi se s onim što ti je dato, sa onim roditeljima koje imaš“ nema pravo da se zgraža nad onim što iz toga izraste.

Zato dosta više lekcija onima koji ih ne mogu da primene. Moralne apele ostavimo za razgovor za trpezom. Od institucija tražimo ono što im je posao: da rade. Jer dete ne može da izabere roditelje, ali sistem može da izabere da ga ne prepusti slučaju.

Aleksandar Cvijetić/Zelena učionica

Ovoga puta sagovornica im je učiteljica iz Niša Suzana Miljković, zaposlena u OŠ „Kralj Petar I“, koja je 2015. godine proglašena jednom od najboljih edukatorki u Srbiji. U razgovoru je govorila o tome da li deca danas u školu dolaze sa osmehom, zbog čega je taj osmeh sve ređi i šta je potrebno promeniti kako bi škola ponovo postala mesto u kojem se deca osećaju sigurno, prihvaćeno i motivisano za učenje.

Da li јe škola danas mesto na koјe se dolazi sa osmehom i od čega to zavisi? Ovo јe prvo pitanje na koјe јe Suzana odgovorila.

Evo šta nam јe rekla:

”Kao neko ko јe proveo više od tri deceniјe u učionici, školskim hodnicima i u razgovorima sa generaciјama dece, roditelja i kolega, reći ću direktno i bez ulepšavanja: škola danas sve ređe započinje osmehom, ali to niјe neizbežna sudbina – to јe posledica izbora koјe svakodnevno pravimo.

Ako pogledate udžbenike iz pedagogiјe, reći će vam o ,,stimulativnom okruženju“ i ,,motivacionim faktorima“. U stvarnom životu, stvari funkcionišu mnogo dublje i јednostavniјe.

Zašto јe osmeh postao retkost?

Današnja škola јe pod ogromnim pritiskom sa svih strana i deca to osećaјu. Inflaciјa odličnih ocena i trka za prosekom јe svima poznata. Deca više ne dolaze da nauče nešto novo, već da „prežive“ ispitivanje i sačuvaјu 5,00 prosek. Strah od greške јe ubio radost radoznalosti. Nastavnicima јe nametnuta birokratizaciјa umesto ljudskosti.

Nastavnici su zatrpani administraciјom, praćenjem protokola i defanzivnim radom da bi se zaštitili od potenciјalnih tužbi ili pritisaka, zbog čega često gube energiјu za ono naјvažniјe, živi kontakt sa đacima. Osmeh na ulazu u školu ne donosi nov nameštaј, niti naјnoviјe pametne table. Donose ga ljudi i međusobni odnosi.

Nastavnik kao mikroklima učionice јe naјbitniјi faktor. Posle 35 godina tvrdim: јedan nastavnik može da spase dan detetu, ili da ga uništi. Deca ne pamte lekciјe koјe smo predavali, ali nepogrešivo pamte kako su se osećala u našoј blizini. Kada nastavnik uđe sa strašću, kada vidi dete kao ljudsko biće, a ne samo kao broј u dnevniku, učionica postaјe sigurno mesto. Osmeh ne znači izostanak discipline, deca vole granice, ali vole kada su one postavljene sa poštovanjem.

Takođe, veoma јe bitan odnos kuće i škole. Potrebno јe partnerstvo, a ne rat. Ako dete kod kuće sluša da su nastavnici ,,nesposobni“ ili ,,nepravedni“, ono u školu dolazi sa štitom i mačem, a ne sa osmehom. Kada roditelji i škola nastupaјu kao saveznici koјi zaјedno vaјaјu mladog čoveka, dete oseća sigurnost.

Vršnjačka atmosfera i osećaј pripadanja su naјvažniјi faktor deci. Đaci u školu dolaze pre svega zbog drugih đaka. Ako se u školi neguјe kultura u koјoј јe u redu biti drugačiјi i gde se ismevanje ne toleriše, deca će dolaziti sa radošću, čak i kada ih čeka težak kontrolni iz matematike.

Naјveća zabluda koјu sam videla tokom kariјere јeste mišljenje da deca vole „lake“ nastavnike koјi ništa ne traže. To niјe tačno. Deca naјviše poštuјu i sa naјviše osmeha dolaze kod onih nastavnika koјi su strogi ali pravedni, koјi traže mnogo, ali daјu јoš više podrške. Osmeh ne dolazi iz odsutnosti truda, već iz prisutnosti poverenja.

Kada kažem da јe to posledica izbora koјe svakodnevno pravimo, ne mislim na velike, sistemske reforme ili ministarska uputstva – mislim na desetine malih, često neosetnih odluka koјe svi mi u ovom trouglu (nastavnici, roditelji i deca) donosimo od trenutka kada se probudimo. To su lični izbori koјe pravimo kao nastavnici.

Izbor između predmeta i deteta: da li mi јe važniјe da po svaku cenu „pređem gradivo“ predviđeno za taј čas, ili da zastanem na tri minuta јer vidim da јe odeljenje potreseno, uplašeno ili van sebe? Izbor da prvo provedemo minut kao ljudska bića, pa tek onda kao predavač i slušaoci, menja sve.

Izbor reakciјe na grešku: kada dete uradi nešto pogrešno (bilo u znanju ili ponašanju), imamo izbor da to iskoristimo za sram ili za učenje. Izbor da se kaže: ,,U redu, ovo niјe bilo dobro, haјde da vidimo kako da popravimo“ umesto „Kako to opet ne znaš?“ definiše da li dete sledeći put ulazi u školu sa strahom ili s poverenjem.

Izbor između autoriteta položaјa i autoriteta znanja/empatiјe: odnos ,,Јa sam profesor i ti moraš da me slušaš“ stvara otpor. Izbor da se autoritet gradi kroz pravednost, stručnost i doslednost stvara poštovanje.

Izbori koјe pravimo kao roditelji su bitni. Izbor šta pitamo kada dete dođe kući: Prvo pitanje u većini domova danas glasi: ,,Šta si dobio/la?“. To јe izbor da vrednuјemo rezultat umesto procesa i zaista utiče na to da deci škola postane samo ,,lovačka sezona“ na petice. Izbor bi bio da pitamo: ,,Šta ste danas zanimljivo radili?“ ili ,,Јesi li pomogao/la nekome danas?“

Učenici takođe imaјu svoјe izbore.

Izbor odnosa prema vršnjacima počiva ne detetovom ličnom izboru ali sam sigurna da se on oblikuјe prevashodno u kući, vaspitanjem, vrtiću ili predškolskoј ustanovi. Da li biram da se smeјem sa nekim, ili da se smeјem nekome? Izbor da se priđe detetu koјe sedi samo na odmoru gradi atmosferu u koјoј niko ne dolazi u školu sa grčom u stomaku.

Izbor preuzimanja odgovornosti јe nešto što treba učiti od malena tokom igre, a u školi se on nadograđuјe. Da li biram da ulažem trud i razviјam radoznalost, ili da škola za mene bude samo ,,odrađivanje kazne“ na koјu me roditelji šalju? To su neki izbori koјi nas uče da biramo odnos umesto formalizma.

Škola tako postaјe mesto sa osmehom onog trenutka kada svi zaјedno izaberemo da nama ne upravlja strah, strah nastavnika od inspekciјe i roditelja, strah roditelja za budućnost deteta i strah deteta od loše ocene. Kada strah zamenimo poverenjem kroz ove svakodnevne izbore, osmeh se vraća sam od sebe.”

Ona.rs

Pritisnuti raznim mukama, uglavnom u nedostatku dovoljno vremena da se posvete svom detetu onako kako bi želeli, a u strahu da ih ne prepuste pošastima modernih tehnologija (svetu pametnih telefona i ne tako pametnih jutjuberskih gurua) današnji roditelji nasumično upisuju decu od najranijeg uzrasta na brojne aktivnosti, i u strahu i strepnji čekaju polazak u školu.

Profesor o završnom ispitu i tome zašto je srpski jezik ponovo NAJLOŠIJE urađen: ”Nije dovoljno da učenik zna šta je pridev, ako ne ume da ga prepozna u konkretnoj rečenici”

Često ćete čuti priču kako je bilo mnogo bolje kada su se deca upisivala u školu koja je detetu najbliža. Danas to nije praksa i svi sa setom govore o tome, a opet većinu kao da neka sila vuče da upisuju decu po preporuci „znalaca materije“.

Koliko je prosveta izašla na tržište shvatio sam pre dve godine, posećujući rođendane predškolske grupe svog najstarijeg sina i slušajući žustre debate na temu „kome poveriti dete, koja učiteljica/učitelj i koja je škola najbolja“. Za one koji ne znaju o čemu pričam, to otprilike izgleda ovako – „dobro obavešteni roditelj“ započinje debatu o predstojećem upisu dece u školu. Potom počne da prosipa zastrašujuće informacije o pojedinim prosvetnim radnicima dok ne izbezumi okupljenu grupu i ubedi je da su na korak od katastrofalne greške, koja će za posledicu imati neuspešno školovanje njihove deca. Na kraju ovog performansa, kada očaj potpuno zavlada prostorijom, kao mađioničar iz praznog šešira „obavešteni roditelj“ vadi rešenje: „Ništa ne brinite, sva sreća pa ja znam gde ćemo decu“.

Kome ne bi laknulo, zar ne? Tako se žestoko lobiranje razvilo po igraonicama, vrtićima, frizerskim salonima, ulicama… Pozitivne i negativne informacije o sirotim prosvetnim radnicima, izloženim na vaspitno-obrazovnoj berzi, putuju brzinom svetlosti, a oni zaglavljeni između svakodnevnih školskih obaveza i ne slute do koje mere ih svemoćno oko Saurona skenira, prihvata ili odbacuje.

U kojoj meri su se stvari otele kontroli, više se ne proglašavaju boljim ili lošijim samo prosvetni radnici, već i čitave škole. Možda i možemo da prihvatimo da će jedan učitelj bolje raditi, ili da će njegov temperament ili stil više odgovarati našem detetu. Ali kako da prihvatimo ovu, zbogom pameti ideju, da su svi učitelji/nastavnici jedne škole dobri ili loši. Koliko god bilo neverovatno, argument „čula/čuo sam, veruj mi, znam pouzdano“, često nadjača razum. Ne bili ostali u ovoj „igri katedri“, i prosvetni radnici budu uhvaćeni u mrežu čaršijskih glasina i postaju akteri borbe.

Pojedine škole u „borbu za prvake“ ulaze ispod svake pristojnosti i profesionalnog odnosa. Deca se dovlače, roditelji se vuku za rukave uz obećanja da će sve biti u najboljem redu, tj. da je samim činom upisa roditelj odradio najveći deo posla. Uz to se rečenica: „Mi smo najbolja škola u gradu (državi, kontinentu…)“, ponavlja grozničavo kao hinduistička mantra. To ne samo da je neumesno i neprofesionalno, nego i opasno, jer i školi i nastavnicima vezuje ruke da uspostavljaju ozbiljne kriterijume. Kada roditelj dovodi svoje dete u školu, on vam daje slobodu, pa i obavezu, da postavite stvari kako treba. Dobijate njegovu izgovorenu ili prećutnu saglasnost da u interesu njegovog deteta, ali i svih drugih, uređujete klimu u odeljenju kako najbolje umete. Ukoliko vi dovlačite roditelja i dete, prećutno ili na glas potvrđujete da će to dete imati na ovaj ili onaj način povlašćen položaj, što će potkopati i vaš autoritet kao odeljenskog starešinu, ali i pravi interes tog deteta i tih roditelja, a to je da se razvija i raste u fer uslovima. Ako postoji i jedno dete u odeljenju koje je pošteđeno pravila, vi zapravo nemate odeljenje, a ni to dete odeljenske drugove, sebi ste vezali ruke, a njemu odmogli.

Da bi svima nama koji smo umreženi u ovom procesu bilo bolje, moramo biti bolji. Škole i zaposleni u njima moraju poštovati i pisane i nepisane granice pristojnog. Savete o tome gde da upišu svoje dete roditelji treba da traže od kompetentnih sagovornika, školskih psihologa i pedagoga ili bar onih čiji savet vredi poslušati. Periodi u životu škola su ciklični i svaka škola ima svoje uspone i padove kao prirodan tok razvoja.

I zato, uživajte u svom detetu i njegovom odrastanju, posmatrajte njegov polazak u školu kao nešto lepo, što i jeste. Ne kažem da razlike među nama ne postoje, kao naravno i u svakoj profesiji, ali opet velika većina prosvetnih radnika odgovorno i savesno rešava zadatke koje su im povereni. Čitav proces može i treba biti takav da se deca brzo i lako prilagode, opet ako mu pristupimo sa panikom i nepoverenjem otežaćemo svim akterima, detetu najviše.

Bez panike i straha krenimo u susret izovima koje nosi prolećni upis prvaka u škole, a sve za dobrobit budućih prvaka.

Autor: Vladimir Mićović, učitelj 4. razreda OŠ ”17.oktobar” iz Jagodine/ Zelena učionica

Poteškoće u učenju mogu da otežavaju usvajanje osnovnih akademskih veština kao što su čitanje, pisanje i matematičke radnje ili čak i onih složenijih kognitivnih poput organizacije, planiranja vremena, apstraktnog razmišljanja, dugoročnog i kratkoročnog pamćenja i pažnje. Iz tog razloga poteškoće u učenju mogu da ostave posledice ne samo na akademski već i na društveni život pojedinca (odnos sa članovima porodice, prijateljima i kolegama na poslu).

Važno je da se na vreme otkrije da li dete ima poteškoće u učenju i savladavanju gradiva, kako bi dobilo potrebnu pomoć i podršku, što dovodi do ne samo boljeg uspeha u školi već i u životu.

1. Rani znaci upozorenja mogu da prođu neopaženo

Roditelji ne mogu da spreče poteškoće u učenju kod svojih mališana, smatraju stručnjaci, jer su predispozicije za njihovu pojavu prisutne i pre rođenja deteta (nasledni faktor) ili je fetus tokom trudnoće bio izložen toksinima kao što je olovo.

Znaci poteškoća u učenju mogu da se ispolje u predškolskom uzrastu, iako ih je u tom periodu lako prevideti, s obzirom na to da deca uče nove stvari tempom kojim njima odgovara i prolaze kroz različite faze razvoja. S druge strane, mnogi mališani s poteškoćama u učenju imaju problem s jednostavnim rimama i pesmicama, brojanjem, prepoznavanjem slova i dana u nedelji, izgovaranjem novih reči i pamćenjem rutinskih, svakodnevnih radnji kao što je zakopčavanje jakne.

Roditelji moraju da se oslone na ono što im instinkt govori, jer svoju decu poznaju bolje nego bilo ko drugi. Čim posumnjate da vaše dete ima problem sa učenjem, porazgovarajte s njegovim nastavnikom i neka dete obavi potrebno testiranje. Što se smetnja u učenju ranije identifikuje, to dete može pre da dobije pomoć od strane škole ili dodatno angažovanog specijaliste.

2. Poteškoće u učenju nemaju nikakve veze sa inteligencijom

Deca sa poteškoćama u učenju neopravdano su etiketirana kao glupa ili lenja, iako su mnoga od njih zapravo natprosečno inteligentna. Kada dete ima poteškoće u učenju, to znači da ono može da uči ali na drugačiji način, čemu moraju da se prilagode i nastavnici i roditelji kako bi dete ostvarilo svoj potencijal i napredovalo.

Skenerski snimci mozga pokazuju da disleksična deca uglavnom koriste desnu stranu mozga kada čitaju, umesto levu, koja kontroliše sposobnost govora, čitanja i pisanja. Kada deca dešifruju reči, informacija mora duže da putuje (zdesna nalevo) pre nego što mogu da je razumeju. To je delimično razlog zbog čega disleksični mališani sporije čitaju. Dete koje pati od ovog poremećaja uglavnom zastaje pre nego što pročita reč, ponavlja prvo slovo više puta, „secka“ višesložne reči na slogove, odvojeno čita reč po reč i ne poštuje znake interpunkcije.

Pojedina disleksična deca mogu čak da „protrče“ kroz dugačke reči ali se muče sa izgovaranjem kratkih kao što su „na“ ili „za“.

Razlike u načinu na koji mozak funkcioniše mogu da utiču na još jedan vid poteškoća u učenju poznat kao poremećaj slušnog procesuiranja (PSP). Ovaj poremećaj obuhvata skup simptoma koji se javljaju kod osoba urednog sluha, ali koje imaju poteškoće slušanja zbog načina na koji mozak obrađuje slušne informacije. Čak i najjednostavnije instrukcije ova deca teško dešifruju, posebno kada učionica postane previše bučna.

3. Poteškoće u učenju utiču na život u učionici i van nje

Poteškoće u učenju ne nestaju nekom magijom kada školsko zvono oglasi kraj poslednjeg časa. Deca koja čitav dan imaju poteškoće da isprate nastavu u školi mogu agresivno da se ponašaju kod kuće, budu nervozna ili da se povlače u sebe. Ukoliko ne uspevaju da ostanu organizovana na času, isti problem će nastaviti da ih prati i kada prekorače kućni prag.

Deci sa poteškoćama u učenju može da bude teško da zapamte svakodnevne radnje, kao što je vezivanje pertli. Zbog toga neki roditelji mališanima daju „uraditi“ listu za sledeće jutro koja obuhvata radnje koje većina dece izvršava automatski, poput „obuj se“, i to tako da dete svaki put ponovi šta treba da uradi pre nego što izvede samu radnju. Lista je prikazana u vidu tabele tako da mališan može lakše da prati i sam uradi ono što se od njega traži.

Vaša očekivanja treba da budu realistična kada je reč o stvarima koje za dete predstavljaju izazov. Ipak, od deteta možete više da očekujete ukoliko ono pokaže snagu i volju da se izbori s problemom. To je još jedan od načina da podstaknete njegovo samopouzdanje.

4. Deca sa poteškoćama u učenju imaju svetlu budućnost

Prirodno je da se roditelji osećaju zabrinuto, iznervirano ili psihički klonulo kada se detetu dijagnostikuje ovakav problem. Statistika u tom smislu sigurno ne ide u prilog: 20 odsto dece sa poremećajem u učenju napušta srednju školu, u poređenju sa osam odsto ostalih učenika, navodi američko Ministarstvo obrazovanja. Skoro polovina svih srednjoškolaca sa poteškoćama u učenju zaostaju tri razreda po znanju iz matematike i sposobnosti čitanja u odnosu na ostale vršnjake.

Ipak, stručnjaci apeluju na roditelje da ne posmatraju sve tako crno. Iako smetnje u učenju ne mogu da se izleče, uz odgovarajuće metode deca mogu da napreduju i budu uspešna, kaže dr Ajhenštajn.

Deca sa poteškoćama u učenju imaju potencijal da promene svet i urade značajne stvari, upravo zbog svog kreativnog, nesvakidašnjeg razmišljanja. Izazov je održati njihovo samopoštovanje jakim i pomoći im da pronađu talente koji ih čine jedinstvenim.

Poteškoće – privremeni problem s učenjem

Poteškoća da se savlada gradivo iz određenog predmeta ne znači nužno da postoji neurološki zasnovan poremećaj u učenju. Dr Rita Ajhenštajn, pedijatrijski neuropsiholog, objašnjava kako ove dve stvari mogu da se razlikuju:

Verovatno se ne radi o poteškoćama u učenju ukoliko…

Vašem detetu je dobro išlo u školi. Razvod, porodični problemi, smrtni slučaj u porodici, maltretiranje od strane vršnjaka ili privikavanje na novu školu mogu da prouzrokuju da inače dobar đak odjednom počne da popušta u školi.

Kod vašeg deteta su vidljive prednosti kratkoročne pomoći. Dodatna podrška od strane nastavnika ili nedeljni sastanci s mentorom pomažu mnogim mališanima da se izbore s najvećim izazovima.

Vaše dete može da prati složene instrukcije. Iako deca s vremena na vreme nešto zaborave, uglavnom znaju šta da rade kada im roditelji ili edukatori to kažu ili pokažu.

Verovatno se radi o poteškoćama u učenju ako…

Vaše dete ima problem sa radom na času od prvog dana. Dete sa poteškoćama u učenju ima problem da savlada ključne akademske veštine, od razumevanja pročitanog do rešavanja zadatka iz matematike.

Vašem detetu ne pomaže rad s mentorom. Ovakvoj deci su potrebne češće sesije s posebno obučenim nastavnicima i efikasnije metode učenja da ostanu na dobrom putu.

Vaše dete se ne snalazi s nizom instrukcija. Deci je teško da zapamte sve korake kako bi ispratila uputstva.

Kako pomoći detetu sa poteškoćama u učenju

Pre svega je važno da se detetu omogući da savlada školski program koji odgovara njegovim sposobnostima i mogućnostima, na osnovu individualnog obrazovnog plana koji se u takvim slučajevima sastavlja pojedinačno za svakog učenika. Ukoliko učenik ima poteškoće u učenju, onda se uz posebnu pomoć stručnjaka sprovode vežbe koje bi ublažile poteškoće ili pomoću kojih bi na drugačiji način usvojio potrebnu veštinu. Takođe, ocenjivanje znanja u školi treba da se prilagodi detetu bez kažnjavanja za ono što ne može. U slučaju nedovoljne motivacije, učenicima treba ponuditi zanimljivije, zabavnije načine učenja, više ih nagrađivati i pohvaliti njihova postignuća.

Uz intervenciju, većina dece sa poteškoćama u učenju postiže uspehe, pozitivne pomake u društvenim odnosima i stiče bolje mišljenje o sebi. Kada se uoči da dete ima problem, važna je timska obrada i utvrđivanje individualnih potreba deteta. U današnje vreme u mnogim školama sa nastavnicima sarađuju i defektolozi, psiholozi, pedagozi i logopedi, koji osmišljavaju metode kako da se detetu pomogne da funkcioniše na najbolji način uprkos nekoj od poteškoća koje ima, dok se po potrebi učenik šalje na dodatna testiranja i procene sposobnosti izvan škole.

Zelena učionica

Iako su neki pojavni oblici seksualnog uznemiravanja retki, ne postoji ni jedan oblik sa liste ponuđenih verbalnih, neverbalnih, fizičkih i digitalnih radnji da se nije desio niti jednoj mladoj osobi, a među počiniocima se nalaze i odrasle osobe i vršnjaci/ vršnjakinje.

Bez obzira na to što su mladi kroz ovo istraživanje neretko prijavljivali da su doživeli seksualno uznemiravanje, mali procenat anketiranih nastavnika, nastavnica i školskog osoblja ima neposredna ili posredna saznanja o iskustvu seksualnog uznemiravanja kojem su u školskom ili radnom okruženju bili izloženi njihovi učenici i učenice. Ovo potvrđuju i mladi, s obzirom na to da se tek 5,2% njih sa ovim iskustvom obratilo nastavnom osoblju, a 4,7% stručnim službama u školi.

Najveći broj njih (više od 70%) navodi da najviše poverenja za razgovor i podršku imaju u svoje drugarice i drugove, a zabrinjava procenat onih koji su naveli da ni sa kim nisu razgovarali o svojim iskustvima seksualnog uznemiravanja u školskom okruženju (gotovo petina).

Polovina nastavnog osoblja smatra da ima samo delimično ili nema dovoljno znanja kako pomoći u konkretnim situacijama, naročito kada su u pitanju odrasli počinioci seksualnog uznemiravanja.

Kada je reč o stavovima mladih i nastavnog osoblja, oni ukazuju na složenu i ambivalentnu sliku. S jedne strane, mladi smatraju da umeju da prepoznaju seksualno uznemiravanje, dok se s druge strane uočava prisustvo stavova kojima se relativizuje odgovornost počinilaca i prebacuje odgovornost na žrtve. Primera radi, svaki drugi srednjoškolac i svaka treća srednjoškolka smatraju da učenica/učenik može seksualno „izazvati” nastavnika, instruktora, poslodavca ili drugu odraslu osobu svojim oblačenjem ili ponašanjem, dok svaka druga mlada osoba, bez obzira na pol, smatra da je devojka odgovorna ako svojevoljno pošalje svoju intimnu fotografiju ili video zapis nekome, a taj neko prosledi taj sadržaj drugima ili ga objavi javno.

Ovi nalazi ukazuju na suštinsko nerazumevanje pojmova moći i odgovornosti, duboko ukorenjene mizogine stavove i stereotipne poglede mladih o „tipičnim” žrtvama i počiniocima. Ovakvi stavovi su, posmatrajući celinu, tek neznatno ređi kod devojaka u odnosu na momke.

I kod nastavnog osoblja trećina ispitanih veruje da učenice/učenici svojim oblačenjem mogu seksualno da izazovu starije osobe (nastavnike, instruktore ili poslodavce), dok četvrtina veruje da muškarci i momci ponekad imaju seksualne nagone koje ne mogu da obuzdaju.

Učenice i učenici jasno izražavaju otvorenost i potrebu da im se odrasli u školskom kontekstu više obraćaju na ove teme — da se organizuju različita predavanja i radionice, kao i drugi oblici razgovora koji bi doprineli izgradnji poverenja, prevenciji i zaštiti. Istovremeno, oni otvoreno izražavaju potrebu da se odrasli jasno odrede u pogledu nulte tolerancije prema nasilju — da se mladima više veruje, da sami odrasli prolaze kroz obuke, te da počinioci snose sankcije za svoje ponašanje. To bi moralo da podrazumeva i jasne, dostupne i dosledno primenjivane mehanizme zaštite, kao i odrasle koji su obučeni, dostupni i spremni da reaguju na način koji gradi poverenje.

Istovremeno, ohrabruje podatak da većina (dve trećine) nastavnog osoblja smatra da je njihova uloga da u okviru rada sa učenicama i učenicima odgovore na problem seksualnog uznemiravanja koje potiče od odraslih u školi, na stručnoj praksi i tokom učenja kroz rad kod poslodavca. Oni će u narednom periodu inicirati niz praktičnih akcija u svojim školama.

Podatke iz istraživanja posebno je važno sagledavati u kontekstu srednjih stručnih škola koje pohađa oko 166.000 mladih. Njihovi učenici više vremena provode van školskih ustanova, gde dolaze u kontakt sa odraslim osobama koje nisu nužno upoznate sa obavezama očuvanja bezbednosti dece. Ovo je posebno slučaj kada je reč o učenju kroz rad u okviru sistema dualnog obrazovanja, gde mladi do 60% školskog vremena provode van škola, kod poslodavaca, u realnim radnim uslovima.

U celini, podaci, kao i interesovanje mladih i nastavnog osoblja za učešće u edukativnim i preventivnim aktivnostima, ukazuju na potrebu za povećanjem informisanosti učenica i učenika, kao i nastavnog osoblja i poslodavaca o rizicima i zaštiti od seksualnog uznemiravanja.

Istraživanje je sprovedeno u okviru projekta „Bezbedna – Srednje stručno obrazovanje bez seksualnog uznemiravanja“ koji podržava Evropska unija, a u kome, pored Autonomnog ženskog centra, učestvuju i Ženski centar Užice, Alternativni centar za devojke iz Kruševca, ROZA – Udruženje za radna prava žena iz Zrenjanina i Udruženje Kokoro iz Bora

Zelena učionica

Memingen je mali grad u Bavarskoj, blizu austrijske granice. Njegov aerodrom — poznat po jeftinim letovima niskotarifnih avio-kompanija prema Balkanu, Bliskom istoku i istočnoj Evropi — privlači veliki broj porodica iz dijaspore koje posećuju rodbinu. I upravo ta kombinacija — jeftine karte, veze s domovinom, školski kalendar — stvorila je godišnji ritual koji bavarska granična policija dobro poznaje.

Posle svakog školskog raspusta, na aerodromu u Memingenu dočekuju se porodice koje se vraćaju. Policajci imaju pravo da provere školsku evidenciju. A ono što nalaze, redovno završava u policijskim saopštenjima.

„Deca su bila prijavljena kao bolesna, ali karta za povratni let kupljena je nedeljama ranije. To je bilo lako dokazati.“ — portparol bavarske granične policije.

Šta se zapravo desilo: tri dokumentovana slučaja

Novinski izveštaji i policijska saopštenja koja smo pregledali pokrivaju više odvojenih kontrolnih akcija, od 2018. do 2026. Nije reč o jednom incidentu — reč je o ustaljenom obrascu.

Slučaj br. 1 — februar 2026, posle zimskih raspusta

21 dete u jednom danu — povratak sa Balkana

Posle zimskih raspusta u Bavarskoj, granična policija u Memingenu identifikovala je tog ponedeljka tačno 21 dete koje se vraćalo iz inostranstva bez školske dozvole za produženi izostanak. Letovi su stigli iz Ohrida, Prištine, Bukurešta, Sarajeva, Niša, Beograda, Tirane i Skoplja. U svim slučajevima deca su bila prijavljena kao bolesna. Policija je dokazala da su povratne karte bile kupljene znatno unapred. U jednom slučaju otkriveno je da je potvrda o oslobođenju od nastave bila falsifikovana — pokrenut je krivični postupak zbog krivotvorenja dokumenta. Protiv svih ostalih roditelja pokrenuti su prekršajni postupci.

Slučaj br. 2 — uskršnji praznici

Deset porodica, svi prijavili bolesnu decu

U posebnoj kontrolnoj akciji posle uskršnjih praznika graničari su zaustavili deset porodica čija su deca bila prijavljena kao bolesna. Policijsko saopštenje navodi da su u svim slučajevima roditelji školama dali „neistinite podatke“. Jedan otac je pre polaska na put u Tiranu podneo zvaničan zahtev za oslobođenje od nastave — škola ga je odbila. On je otputovao svejedno. Pokrenut je postupak.

Schulpflicht: zakon koji Nemačka ozbiljno shvata

Ključna reč je Schulpflicht — zakonska obaveza pohađanja škole. Nije to preporuka, nije etičko načelo — to je zakon koji postoji u svih 16 nemačkih pokrajina i koji se primenjuje od 1919. godine, kada ga je uveo Vajmarski ustav. Nemački Savezni ustavni sud potvrdio je njegovu ustavnost 2006. godine.

Zakon važi za svu decu koja žive u Nemačkoj — bez obzira na državljanstvo. Važi za decu izbeglica, decu diplomata, decu gastarbajtera. Dok dete živi na nemačkoj teritoriji, nemačka država smatra da ima pravo i obavezu da ide u školu.

Filozofija iza ovog zakona nije birokratska — ona je izričito demokratska. Nemačke vlasti smatraju da deca imaju pravo na obrazovanje i socijalizaciju koje roditelji ne mogu da im uskrate, čak i s najboljom namerom. „Homeschooling“ je u Nemačkoj ilegalan iz istog razloga.

Kazne po pokrajinama — maksimalni iznosi (po roditelju, po detetu)

• Bavarska, Baden-Virtemberg i 8 drugih pokrajina – do €1.000
• Saksonija – do €1.250
• Rajna-Palatinate, Tiringija – do €1.500
• Berlin, Brandenburg, Meklenburg – do €2.500

Falsifikovanje školske dokumentacije – krivični postupak

Važna napomena: kazna se obračunava po detetu i po roditelju. Dva roditelja s dvoje dece koja su opravdano suspektna mogu teorijski biti izložena kazni i do 4.000 evra — po pokrajini. U praksi, prvi prekršaj retko donosi maksimalnu kaznu, ali postupak se uvek pokreće i škola uvek biva obaveštena.

Zašto baš Memingen?

Memingen nije slučajno u centru pažnje. Aerodrom opslužuje pretežno niskotarifne letove — Wizz Air, Ryanair — koji povezuju jugoistočnu Nemačku s Balkanom, Bliskim istokom i istočnom Evropom. To znači da je tamo visoka koncentracija porodica iz dijaspore koje lete ka Srbiji, Kosovu, Albaniji, Bosni, Severnoj Makedoniji, Rumuniji.

Te porodice suočavaju se sa realnim ekonomskim pritiskom: karte su znatno jeftinije van školskih praznika. Kad se sabere porodično putovanje, razlika može biti i nekoliko stotina evra. To je jak podsticaj da se rizikuje.

„Pošteni roditelji su glupi“ — rekao je portparol policije — „jer plaćaju nekoliko stotina evra više za karte.“

Šta roditelji mogu legalno da urade

Nema zabrane putovanja — ali postoji procedura. Roditelji mogu da podnesu pismeni zahtev školi za oslobođenje od nastave, uz navođenje razloga. Škola ima diskreciono pravo da ga odobri ili odbije. Odobrenje mora biti pismeno. Usmena saglasnost ne važi.

Bolest je legitiman razlog za izostanak, ali mora biti prijavljena školi pre početka radnog vremena i potkrepljena lekarskim uverenjem ako škola to zatraži — posebno ako se izostanak poklopi s prethodno odbijenim zahtevom za odmor. Bavarska granična policija naglašava: ako je zahtev za odmor odbijen, a dete se „slučajno razboli“ tačno tada — škola ima pravo da zatraži lekarsko mišljenje i da angažuje školskog lekara, pa čak i policiju.

Policajac iz RPR1 intervjua to kaže direktno: u praksi, škole su često razumne prema roditeljima koji ih unapred i otvoreno obaveste. Problem nastaje kada roditelji lažu.

Granična policija u Memingenu potvrdila je da će kontrole nastaviti u periodima oko školskih raspusta. Uz prekršajne prijave, policija čuva evidenciju — ko bude uhvaćen više puta, može očekivati stroži tretman.

Zelena učionica

Na kraju nastane opšta pometnja. Na kraju su ispitivanja, zaključivanja ocena, razni ispiti, veća. Na kraju sređujemo pedagošku dokumentaciju. Na kraju smo svi umorni i jedva čekamo raspust. Na kraju imamo najviše posla, a pri kraju snage smo…

Na kraju, vreme je i za sumiranje utisaka. Treba napraviti ozbiljnu analizu svega što se dešavalo tokom školske godine koja je na izmaku, kako bi plan za narednu godinu bio bolji. Iako ima mnogo problema u obrazovno-vaspitnom sistemu, jedan mi posebno smeta već nekoliko godina. U pitanju je ocenjivanje loših đaka (sa dobrima je, naravno, lako).

Pravilnik o ocenjivanju učenika u srednjem obrazovanju i vaspitanju – nije dobar. Na samom početku ovog dokumenta piše (Član 2):

Osnovna svrha ocenjivanja je da unapređuje kvalitet procesa učenja.

Međutim, u praksi se ovo retko dešava. Zašto? Zato što način organizovanja nastave, nastavni planovi, ambijent i resursi koje škole imaju ne odgovaraju onome što je propisano Pravilnikom. Pravilnik je pisan za neko modernije doba, sa savremeniji pristup nastavi, za zemlju u kojoj postoji odgovornost prema onome što se radi. A kada pogledate šta se danas uči u školi i na koji način predajemo, shvatite da je sve skoro isto kao i pre 30 godina. Ima pojedinaca koji odolevaju, koji su kreativni i čiji časovi služe za primer (ugled), baš kao što ima i dece koja dobro uče bez obzira na to što nemaju idealne uslove, nastavnik dosadno predaje i sl. Međutim, to su izuzeci. Većina nastavnika pridržava se frontalnog oblika nastave, a tabla i kreda su jedina sredstva koja su im na raspolaganju. I, ne krivim kolege, da me ne razumete pogrešno. Većina škola u Srbiji nema savremeno opremljene učionice, pametne table, projektore i računare, i to je naša realnost. Neki nastavnici donose svoje uređaje, materijale za učenike štampaju kod kuće i slično. No, ne može ni taj entuzijazam večno da traje. Dakle, potrebna je sistemska podrška, kao što svi znamo, baš kao što znamo i to da će se naš obrazovno-vaspitni sistem teško urediti. I opet je sve na pojedincu.

Elem, da se vratimo na pomenuti problem: zamislite jednog prosečnog učenika prosečne srednje škole. Nije ga mnogo briga za učenje, pubertet je u jeku, draže mu je da igra igrice na telefonu, malo surfuje internetom, uveče sa drugarima igra basket na terenima ispred zgrade i tako… Dete je pametno, da se razumemo, samo, nije mnogo zainteresovano za školu i ono što se u školi uči. Sve ga to bespotrebno opterećuje. Zna da će posle srednje škole pohađati neki privatni fakultet, pa valjda čuva snagu za kasnije. Nema potrebe da se muči i zamara sad, kad može da se druži, izlazi, zabavlja… Na časovima je pristojan i miran, međutim, na svako pitanje odgovara sa: „Ne znam“. I zaista ne zna… nikad ništa ne zna. To su, dakle, jedinice. Ako ste pomislili na dopunsku, neće da dođe, zaboravite. Onda dođe pismeni zadatak. Naravno, pismeni je naučio da piše još u trećem razredu osnovne, to nije ništa novo, i nešto će sigurno napisati. To je skoro pa zagarantovana pozitivna. Eto dve neophodne ocene u polugodištu, od minimum četiri. Još ako su to trojka i četvorka (recimo da i ne piše tako loše), uz nekoliko „ne znam“ ili „nisam naučio“ što se tiče gradiva i poneku pozitivnu ocenu iz ostalih aktivnosti – za kraj je to svakako prosek iznad 1.50. Ocena možda jeste pozitivna, ali je nivo savladanosti gradiva jednak nuli. Razumete?

Do datuma kada je usvojen ovaj novi Pravilnik, učenik nije mogao da ima zaključenu pozitivnu ocenu ukoliko bi iz neke oblasti imao jedinicu. Morao je prvo da popravi tu jedinicu na pozitivnu ocenu, pa bismo išli dalje. Sada je sve moguće. Sada je zakon dozvolio detetu da apsolutno ništa ne zna iz gradiva koje se obrađuje, ali ako napiše lepo pismeni (što se ne uči u datom razredu, dakle, nije provera znanja iz gradiva – osim ukoliko nastavnik ne daje isključivo teme iz gradiva), pa napravi prezentaciju (mama mu napravi, u stvari) ili dobije ocenu za grupni rad – eto pozitivne ocene na kraju.

Da se vratimo na sam početak ovog teksta i Član 2 koji sam citirala, a koji kaže da je svrha ocenjivanja da unapređuje kvalitet procesa učenja. Izvinite, kakvog procesa?! Dali ste im dozvolu da ništa ne znaju. Računaju, sabiraju i dele: „A, zar ja nemam dovoljno za dva?“ Na kraju, došli smo do toga da se više ne priča o znanju već o proseku i aritmetičkoj sredini jer je jedino to bitno. A to nije obrazovanje, to je pijaca. U tome je naš poraz… i to vam je taj kraj.

Jelena Bratić/ Zelena učionica

U viziji ministarke obrazovanja Estonije Kristine Kalas, predstavljanoj na RMIT univerzitetu u Australiji krajem novembra 2025, ovaj model snažno proširuje pedagošku moć nastavnika: veštačka inteligencija prati tempo učenika, pruža personalizovane izazove i podstiče intelektualnu disciplinu, dok nastavnik ostaje autoritet koji oblikuje vrednosti, odlučuje o prioritetima i usmerava razvoj svakog razreda. Estonija na ovaj način spaja naprednu tehnologiju i tradicionalno visoko poštovanje učiteljske profesije – spoj koji negde u svetu nije tako čest.

Početkom 2024. Ministarstvo prosvete osnovalo je Savet za veštačku inteligenciju, okupljajući razvojne psihologe, neuro naučnike, istraživače mozga i stručnjake za obrazovanje. Njihov zadatak bio je da osmisle strategiju koja koristi veštačku inteligenciju tako da jača kognitivne sposobnosti višeg reda u školama, a ne da ih potiskuje. Rezultat je ambiciozna inicijativa na nivou celog sistema: AI Leap Foundation – javno-privatna fondacija, finansirana 50 odsto od Ministarstva i 50 odsto iz privatnih donacija, pretežno iz tehnološkog sektora.

Ministarka Kalas u jednom je bila izričita: ključna varijabla nije to koju verziju AI učenici koriste kod kuće – generička aplikacija na telefonu biće im nadohvat ruke – već to kako nastavnici preoblikuju proces učenja u učionici.

Program obuhvata oko 30 000 srednjoškolaca i 5 000 nastavnika. Obuka nastavnika počela je u avgustu 2025, a već ovog meseca, dakle u januaru 2026, svi srednjoškolci dobiće individualne licence za korišćenje ovih alata u svim predmetima – od matematike do muzike i umetnosti.

Dva istraživačka tima – jedan iz neuronauka, jedan iz obrazovanja – pratiće program počev od januara ove godine. Proučavaće kako učenici zaista koriste AI, koje strategije učenja primenjuju i kako su motivacija i dubinsko učenje pogođeni.

Paralelno se razvijaju i novi ispiti za 2027. koji će meriti analitičko, sistematsko i mišljenje višeg reda, uz tradicionalno predmetno znanje. Želi se dokaz da AI Leap stvarno menja kogniciju, a ne samo retoriku.

Ovako postavljen koncept AI u školama, tvrde kreatori, podstiče unutrašnju motivaciju učenika, radnu naviku i sposobnost samostalnog rešavanja problema. Učenik postepeno prelazi na složenije zadatke, uči da argumentuje, analizira i povezuje znanja; time veštačka inteligencija, u estonskom pristupu, postaje mehanizam za stvaranje intelektualne izdržljivosti. Ministarka Kalas taj proces opisuje kao „pomeranje praga mogućeg“, gde tehnologija služi razvoju, a trud postaje centralna kategorija obrazovnog iskustva.

Estonija ovaj iskorak gradi na stabilnim pedagoškim temeljima. Njeni učenici postigli su najbolje rezultate od svih evropskih zemalja na poslednjem PISA testiranju, i to u sve tri oblasti – matematici, nauci i čitanju. Reč je o kulturi duboko ukorenjenog obrazovanja – društvu koje vekovima investira u škole, učitelje i akademske ambicije dece. U takvoj tradiciji nastavnik uživa visok profesionalni ugled, što oblikuje i filozofiju rada: on ima autonomiju, razvija sopstvene metode, upravlja nastavnim procesom bez suvišnih administrativnih opterećenja i u potpunosti je posvećen učenicima. Estonska škola funkcioniše kao zajednica stručnih, motivisanih i dobro organizovanih profesionalaca.

Estonski nastavni plan i program isključuje minimalizam. Očekuje se da učenici rade mnogo, da se roditelji uključe, a da škole neguju ambiciju umesto relativizacije napora. Postoji otvorena društvena pretpostavka da se ljudski kapacitet razvija i da se trud isplati.

U Estoniji nacionalni standardi propisuju jasno šta učenik treba da zna, ali ne propisuju kako nastavnik treba da predaje. Kalas je to sažela u jednostavnu formulu: previše regulacije pretvara nastavnika u činovnika. Estonija je izbegla zamku hiperadministriranja, ostavljajući nastavnicima ono što im pripada – autoritet stručnjaka u učionici.

Svi učenici prolaze kroz devet godina zajedničkog osnovnog obrazovanja, bez izdvajanja najboljih, cilj je podizanje cele populacije na visok nivo. Školska mreža je različita – od velikih gradskih škola do malih seoskih – ali kvalitet ne osciluje drastično.

Upravo takav pristup objašnjava izvanredne rezultate na PISA testiranjima. Ti rezultati proizlaze iz kulture visokih očekivanja i doslednog, vrednog rada. Učenici od najranijeg uzrasta rastu sa uverenjem da je znanje strateška prednost, a škola institucionalni stub društva. Zato se svakoj generaciji postavljaju ambiciozni standardi – oni se prirodno podrazumevaju.

Jedan od ključnih oslonaca sistema jeste snažno predškolsko obrazovanje. Sva deca u školu ulaze već formirana, socijalizovana i raspoložena za učenje. Predškolske ustanove u Estoniji deluju kao centri ranog razvoja gde se neguje radoznalost, emocionalna stabilnost i otvorenost prema znanju. Time se već u početnoj fazi postavlja temelj kasnijim rezultatima na međunarodnim testovima. To objašnjava paradoks koji fascinira mnoge: estonska deca u formalnu školu ulaze sa sedam godina, a do petnaeste prestižu vršnjake iz većih i bogatijih država koji u u školu polaze ranije.

Estonija podržava pravednost i raznovrsnost u obrazovanju. Sistem je organizovan tako da svaki učenik ima pristup kvalitetnim uslovima, dobro obučenim nastavnicima i jasnim standardima. Razlike između učenika umanjuju se dugoročnim strategijama koje spajaju socijalnu osetljivost i akademsku zahtevnost. Raznovrsnost se razvija kao društveno bogatstvo, u okviru zajedničkih, visokih kriterijuma.

Ovako koncipiran obrazovni model, u kombinaciji sa inovacijom u vidu sokratske AI, izdvaja Estoniju kao zemlju koja spaja tradiciju i budućnost. Ministarka Kalas je tada u svom govoru istakla da tehnologija ima pun smisao samo u društvu koje zna šta očekuje od škole: motivisane učenike, autonomne nastavnike, stabilne i pravedne institucije. U takvom kontekstu veštačka inteligencija postaje snažan instrument razvoja.

Estonija time potvrđuje da je suština obrazovnog uspeha u jasnoj viziji – viziji koja tehnologiju postavlja u službu znanja, a znanje u centar društvenog napretka.

Autor: Milan Stanković, prof. srpskog jezika i književnosti iz Bora

Vršnjačko nasilje predstavlja jedan od najozbiljnijih izazova sa kojima se djeca danas suočavaju, kako u školama tako i u široj zajednici. Iako su posljedice koje nasilje ostavlja duboke i dugotrajne, o ovom problemu se i dalje često govori tek onda kada situacija postane ozbiljna. Razlozi zbog kojih djeca ćute, znakovi koje roditelji i nastavnici ponekad prekasno primijete, kao i načini na koje zajednica može djelovati sve su to pitanja koja zahtijevaju otvoren razgovor i jasne odgovore.

Upravo s tim ciljem razgovarali smo sa stručnim timom organizacije Nova generacija Majom Kovačević, Anom Risović i Sašom Risojevićem koji svakodnevno rade sa djecom žrtvama nasilja, ali i sa djecom koja nasilje čine. Njihova iskustva otkrivaju šta se zapravo dešava „ispod površine“ problema, zašto djeca često ne prijavljuju nasilje, kako prepoznati da dijete trpi zlostavljanje i na koji način zajednica može izgraditi efikasan sistem zaštite. Ovaj razgovor donosi odgovore koji su potrebni roditeljima, nastavnicima i svim odraslima koji žele biti dio rješenja, a ne dio tišine oko vršnjačkog nasilja.

Kada govorimo o vršnjačkom nasilje među djecom, koji su najčešće razlozi zašto djeca dugo ne prijavljuje to nasilje?

Djeca često dugo ne prijavljuju vršnjačko nasilje, i to iz više različitih razloga. Prvi i najčešći razlog je strah. Djeca se plaše da će situacija postati još teža ako se sazna da su nekome rekli, posebno ako je osoba koja čini nasilje neko ko ima uticaj u vršnjačkoj grupi. Taj strah može biti vrlo intenzivan i sprečava dijete da potraži pomoć čak i kada svakodnevno trpi bol i stres.

Drugi važan razlog je osjećaj stida ili lične krivice. Mnoga djeca misle da bi „trebalo sami da se odbrane“ ili da su, na neki način, zaslužili takav tretman. Takva iracionalna uvjerenja ih dodatno udaljavaju od toga da progovore, pa nasilje često ostaje skriveno.

Treći razlog je nepovjerenje u reakciju odraslih. Ako djeca imaju iskustvo da se problemi minimiziraju („Ma to su dječije šale“) ili da odrasli reaguju sporo i neefikasno, razvija se uvjerenje da prijavljivanje ne vodi nigdje. Djeca se tada povlače i odlučuju da ćute, jer ne žele da rizikuju dodatne probleme bez garancije da će dobiti zaštitu.

Kod dijela djece prisutno je i neprepoznavanje nasilja. Posebno u slučaju emocionalnog nasilja – ismijavanja, ogovaranja, isključivanja iz društva, ponižavanja na društvenim mrežama. Ona često misle da je riječ o šali ili „normalnom ponašanju među vršnjacima“, pa ne shvataju da imaju pravo da potraže pomoć.

Sve ove prepreke čine da djeca često ostaju sama sa svojim problemom, što može dovesti do dugotrajnog emocionalnog opterećenja i osjećaja usamljenosti. Zbog toga je posebno važno da odrasli, roditelji, nastavnici i stručne službe aktivno grade atmosferu sigurnosti i povjerenja. To znači da djeca moraju vidjeti da se problemi shvataju ozbiljno, da se reaguje brzo i pravedno, i da je razgovor o teškim iskustvima uvijek dobrodošao. Kada dijete zna da je okruženje sigurno i da će biti saslušano, mnogo je veća vjerovatnoća da će prijaviti nasilje i dobiti podršku koja mu je potrebna.

Koje psihološke posljedice najčešće možemo uočiti kod djece koja su preživjela vršnjačko nasilje? Kako prepoznati da problem postoji i kako reagovati?

Djeca koja su doživjela vršnjačko nasilje često prolaze kroz različite emocionalne i ponašajne promjene koje značajno utiču na njihovo svakodnevno funkcionisanje. Nasilje narušava osjećaj sigurnosti, pa se kod mnogih javlja trajni strah, napetost i briga o tome šta bi se moglo dogoditi sljedeći put. Dijete može postati povučenije, izbjegavati vršnjake, djelovati tužnije ili razdražljivije nego ranije. Ponekad se javljaju i osjećaji srama i lične odgovornosti, pa dijete počinje preispitivati sebe i vjerovati da na neki način zaslužuje ono što mu se dešava. To dovodi do nižeg samopouzdanja i uvjerenja da nije dovoljno vrijedno ili dovoljno „jako“ da se uklopi među vršnjake.

Kod neke djece mogu se pojaviti i promjene u spavanju, slabija koncentracija, promjene apetita ili različite tjelesne tegobe koje nemaju medicinski uzrok, ali su povezane sa stresom i napetošću koje svakodnevno osjećaju.

Kod neke djece se javljaju ponašanja samopovređivanja, kao način da „otpuste“ emocionalni bol, ili pak misli o tome da život nema smisla. Ove pojave ne znače da dijete zaista želi da sebi naudi, ali jesu alarm da je emocionalni teret prevelik i da mu je potrebna hitna podrška. Djeca koja se na ovaj način ponašaju obično se osjećaju bespomoćno, usamljeno i bez izlaza, a važno je da odrasli te signale prepoznaju na vrijeme.

Prepoznati da dijete prolazi kroz ovakvo iskustvo ponekad nije jednostavno, jer djeca često ne govore otvoreno o tome šta im se dešava. Međutim, promjene u ponašanju obično postanu vidljive. Ako dijete iznenada izgubi interesovanje za školu, počne izbjegavati odlazak na nastavu, žali se da mu je loše upravo ujutro prije škole, ili naglo pogorša uspjeh, to može biti važan signal. Takođe treba obratiti pažnju na povlačenje iz aktivnosti koje je ranije voljelo, izbjegavanje druženja, česte promjene raspoloženja ili strah od susreta sa određenim vršnjacima.

Kada odrasli primijete znakove, najvažnije je pristupiti djetetu smireno i s razumijevanjem. Ne treba insistirati da odmah ispriča sve detalje, niti postavljati pitanja koja nose ton sumnje ili kritike. Umjesto toga, važno je stvoriti prostor u kojem se dijete osjeća sigurno da govori, pa čak i ako to uradi postepeno. Poruka koju treba jasno prenijeti je da nije samo, da ono što doživljava nije njegova krivica i da postoji način da se problem riješi. Nakon razgovora s djetetom, nužno je uključiti školu i stručno osoblje kako bi se obezbijedila zaštita i zaustavilo dalje nasilje.

U situacijama kada su posljedice izraženije ili dugotrajnije, podrška stručnjaka može značajno pomoći djetetu da ponovo izgradi osjećaj sigurnosti i povjerenja u sebe. Najvažnije je da dijete osjeti da odrasli vjeruju tome što ono proživljava i da imaju namjeru da ga zaštite. Pravovremena reakcija može spriječiti da posljedice postanu dublje i dugotrajnije te omogućiti djetetu da se vrati osjećaju normalnosti i stabilnosti.

Uz institucionalne oblike podrške, djeca i roditelji u Bosni i Hercegovini mogu se obratiti i savjetodavnoj liniji za djecu i mlade „Plavi telefon“, koja nudi anonimnu i besplatnu podršku. Razgovor sa savjetnicima često pomaže djetetu da se osjeti manje usamljeno, a roditeljima daje smjernice kako da prepoznaju i adekvatno odgovore na situaciju. Plavom telefonu mogu da se obrate putem besplatnog broja 080 05 03 05 ili putem čet aplikacije koja se nalazi na sajtu plavitelefon.ba.

Najvažnije je da dijete zna da nije samo i da postoje odrasli koji vjeruju u njega i žele da mu pomognu.

Kako prepreke u prijavljivanju (strah, stid, neprepoznavanje nasilja, nedostatak povjerenja u institucije) utiču na razvoj problema kod žrtava? Kako raditi na uklanjanju tih prepreka?

Kada dijete osjeća strah, bilo od osobe koja čini nasilje ili od toga da mu odrasli neće vjerovati, ono ostaje samo sa problemom. Takva izolacija najčešće omogućava nasilju da se nastavi dešavati, a kod žrtve se postepeno pojačavaju anksioznost, osjećaj bespomoćnosti i uvjerenje da ne postoji izlaz. Stid dodatno otežava situaciju jer dijete počinje stvarati uvjerenje da je samo odgovorno ili da je izazvalo ono što mu se dešava. Ovakva internalizacija krivice u velikoj mjeri sprečava dijete da potraži pomoć. Pored toga, neprepoznavanje nasilja je čest problem, posebno kod emocionalnog ili digitalnog zlostavljanja. Djeca mogu smatrati da su uvrede, isključivanje iz grupe ili ponižavanje „normalan dio odrastanja“. Kada dijete ne zna da doživljava nasilje, ono ne traži zaštitu, pa posljedice mogu biti dugotrajnije i intenzivnije. Nedostatak povjerenja u institucije dodatno produbljuje problem. Ako dijete ili roditelji vjeruju da škola, socijalne službe ili drugi odgovorni neće adekvatno reagovati, prijava izostaje, a samim tim i sistemska podrška i zaštita djeteta.

Uklanjanje prepreka za prijavljivanje vršnjačkog nasilja zahtijeva sistemski, dosljedan i osjetljiv pristup, u kojem odrasli imaju ključnu ulogu. Najvažnije je stvoriti okruženje u kojem djeca osjećaju da je prirodno i sigurno govoriti o onome što ih muči. To počinje svakodnevnom komunikacijom, odnosno odrasli treba da razgovaraju s djecom o njihovim emocijama, iskustvima i odnosima, na način koji nije osuđujući. Kada dijete zna da će biti saslušano bez kritike, lakše će prepoznati da nešto nije u redu i neće se ustručavati da to i kaže. Što je više odraslih koji dosljedno šalju poruku da je prijavljivanje nasilja normalno, da je dijete sigurno i da ima pravo na zaštitu, to će manje prepreka ostati između žrtve i prve rečenice kojom traži pomoć.

Koliko su, po vašem mišljenju, važni roditelji, škola i zajednica u prevenciju i rješavanje vršnjačkog nasilja i šta bi morali raditi da bi zaštita bila efikasnija?

Roditelji, škola i šira zajednica imaju presudnu ulogu u prevenciji i zaustavljanju vršnjačkog nasilja, jer upravo njihova uključenost određuje koliko će djeca biti sigurna, zaštićena i ohrabrena da govore o onome što im se dešava. Kada odrasli aktivno prate život djeteta, otvoreno razgovaraju o emocijama, granicama i ponašanjima, te pokazuju spremnost da reaguju, djeca stiču osjećaj da nisu sama i da postoji mreža podrške koja ih štiti. Škola ima posebnu odgovornost da stvori klimu u kojoj se nasilje ne toleriše, gdje su nastavnici obučeni da prepoznaju i najmanje signale problema, a vršnjaci ohrabreni da budu solidarni i da prijave neprihvatljivo ponašanje.

Prevencija postaje efikasna tek kada se u nju uključe svi: roditelji, prosvjetni radnici, stručne službe, institucije i sama zajednica. Edukacija svih ovih slojeva društva ključna je zato što pomaže odraslima da razumiju oblike nasilja, njegove posljedice, ali i načine kako da pravovremeno reaguju. Kada djeca u svakodnevnom okruženju nailaze na dosljednu poruku da imaju pravo na sigurnost i poštovanje, mnogo je veća vjerovatnoća da će prepoznati nasilje i potražiti pomoć.

Jedno od najvažnijih pravila u zaštiti djece jeste reagovati na svaku sumnju. Ukoliko se se kasnije i pokaže da je sumnja bila pogrešna, šteta je mala i lako se ispravlja. Međutim, ako odrasli ne odreaguju zato što pretpostavljaju da je sumnja bez osnova, a nasilje se zapravo dešavalo, posljedice mogu biti ozbiljne i dugotrajne. Upravo zato, osjetljivost na rane znakove i spremnost na blagovremenu intervenciju predstavljaju temelj efikasne zaštite. Kada roditelji, škola i zajednica rade zajedno, šalju djeci jasnu poruku da imaju kome da se obrate, da će biti saslušana i zaštićena, te da nasilje nikada nije samo njihov problem, nego odgovornost svih nas.

Stvaranje atmosfere u kojoj se dijete ne plaši da progovori ključ je za prekid nasilja. Kada dijete osjeti da će biti saslušano, shvaćeno i zaštićeno, prepreke se smanjuju, a mogućnost za pravovremenu intervenciju značajno se povećava.

Poruka roditeljima, konkretno, kako prepoznati ili posumnjati da je dijete žrtva vršnjačkog nasilja?

Djeca koja trpe vršnjačko nasilje rijetko to odmah i otvoreno kažu, te je važno posmatrati promjene u njihovom ponašanju i raspoloženju. Ako se dijete povlači, izbjegava razgovor o školi ili prijateljima, često izgleda napeto, uplašeno ili tužno, to može biti prvi signal da nešto nije u redu. Posebno treba obratiti pažnju ako dijete iznenada ne želi ići u školu, traži da ga neko prati, mijenja rutu kretanja, ili se žali na fizičke tegobe poput glavobolja i bolova u stomaku koje se javljaju, na primjer, kada dijete treba da ide u školu. Nagli pad školskog uspjeha, gubitak interesa za aktivnosti koje je ranije voljelo, povlačenje iz druženja ili neuobičajna želja za samoćom, često ukazuju na to da dijete potencijalno doživljava nasilje. Roditelji bi trebali obratiti pažnju i na tragove oštećenih stvari, nestanak školskog pribora, pocijepanih stvari ili knjiga, kao i objašnjenja koja ne djeluju uvjerljivo. Pored toga, važno je ispitati povrede na tijelu. Nerijetko se takve pojave pravdaju padovima i povredama usljed fizičkih aktivnosti, te je važno provjeriti uzrok nastanka istih.

Kada primijetite i najmanju promjenu, važno je da sa djetetom razgovarate smireno i bez osuđivanja. Pitajte ga kako je, šta ga brine i šta primjećujete, ali bez pritiska i pretpostavki. Pokažite mu da je sigurno, da ne snosi nikakvu krivicu i da će, šta god da se dešava, imati vašu punu podršku. Djeca se otvaraju kada osjećaju da ih roditelj ne ispituje, nego brine, ne kada traži krivca, nego kada nudi zaštitu. Ako postoji sumnja, bolje je provjeriti, razgovarati i tražiti podršku nego čekati. Vaša pažnja, prisutnost i spremnost da reagujete mogu biti odlučujući faktor u tome da se nasilje prepozna na vrijeme i spriječe dublje posljedice. Kada dijete zna da ima roditelja koji ga vidi, čuje i ozbiljno shvata, ono se ne osjeća samo – pravo je to najveća zaštita koju mu možete pružiti.

Da li i u našem okruženju (poput Mrkonjić Grada) može da bude efektivna preventivna strategija i ako da, kakva bi ta strategija bila? 


Sistem je već predvidio različite mehanizme za zaštitu djece koji su kvalitetni. Pored zakonskih odredbi tu su i protokoli koji su obavezujući za sve ustanove a koji predviđaju način regaovanja svih institucija u trenutku kada se pojavi sumnja na nailje nad djecom. Odgovornost svih nas je da te mehanizme koristimo kako bismo zaštitili djecu.

Kako raditi sa djecom koja su počinioci nasilja? Da li se radi samo na sankcijama ili i na razumijevanju uzroka njihovog ponašanja?

Naše iskustvo pokazuje da osobe su, koje čine nasilje, u većini slučajeva i sami preživjeli neki vid nasilja ili zanemarivanja. Naravno sankcionisanje nasilnog ponašanja je veoma važno i  ima svoju ulogu u prevenciji. Dodatna prevenecij nasilja podrazumijeva da razumijemo razloge zbog kojih se neko dijete ponaša nasilno. Ovo razumijevanje problema nam omogućava da kreiramo plan podrške za dijete kako bi ono prestalo sa nasilnim ponašanjem. Ovaj plan podrške pored rada sa djetetom, često podrazumijeva i rad sa cijelom porodicom kako bi pozitivne promjene koje dijete napravi bile dugoročno održive.

Povod za ovaj tekst nije nabrajanje prilika i znamenja iz prošlosti – na koncu, prošlost nam je toliko dugačka i izazovna da je svaki dan u kalendarskoj godini doslovno prenatrpan zabeleškama o događajima koji nam prethode; povod je nešto drugo: kako se mi kao zajednica odnosimo prema njima, zbog čega i na koji način odlučujemo da su neki događaji važniji od drugih, zbog čega ćemo neke događaje ponovo početi da obeležavamo, druge otisnuti u zaborav a treće uspostaviti?

Narodni heroji pre narodnih heroja

Tek skoro sam osvestio da sam se sa osećanjem čuđenja u odnosu na selektivnost proslava susreo kao đak prvak. Pohađao sam jednu dosta veliku školu u Valjevu, koja je u to vreme nosila ime Žikice Jovanovića Španca. Nisam, razume se, imao pojma zašto je taj Španac zavredio da moja škola nosi njegovo ime, nisam dugo godina imao pojma ni da čovek nije bio pravi Španac, niti da je apoteka pored koje sam živeo, koja nosi ime 7. juli, nazvana u čast postupaka ovog čoveka.

Ukratko, za one koji ne znaju, Žikica Jovanović je bio jedan od hiljada dobrovoljaca (levičara) koji su otišli u Španiju da se bore u građanskom ratu koji je izbio nakon što je fašistički generalisimus Fransisko Franko izvršio državni udar protiv vlade.

O značaju i veličini tog rata, verovatno ključnog evropskog događaja u 20. veku nekom drugom prilikom. U tom ratu je iskustvo u borbi stekla čitava plejada ljudi koji će kasnije, u vreme socijalističke Jugoslavije, decenijama obnašati najviše državne funkcije.

Bili su to Narodni heroji pre narodnih heroja. Žikica Jovanović je 7. jula 1941. upucao, s leđa, dva žandara na vašaru u Beloj crkvi, i taj događaj je u nomenklaturi komunističke revolucije označen kao Dan ustanka protiv fašizma. Potonjim generacijama nije predočeno da je taj pucanj imao sve elemente ratnog zločina, kao ni to da komunistima nije palo na pamet da ustanu protiv nacizma sve dok je na snazi bio sporazum Staljin i Hitlera.

Mnogo je to informacija za đake prvake, a istorija je opasna ako se konzumira naprasno, jer je nemoguće olako razlučiti hiljade slojeva i otpetljati desetine okolnosti koje dovode do određenog događaja.

Mnogo je to informacija za đake prvake, a istorija je opasna ako se konzumira naprasno

Tabla od plute

Kao što rekoh, ništa od toga nisam znao dok sam pohađao prvi razred osnovne škole. Prvo čuđenje je nastalo tokom priprema za školsku slavu – Svetog Savu: s obzirom da sam otkad znam za sebe obožavao da crtam, odlučeno je da se upriliči minijaturna izložba sa mojim portretima Svetog Save, Svetog Simeuna i ostalih Nemanjića koje smo izrađivali na časovima likovnog vaspitanja.

Za mene je to bilo stravično stresno. Mislio sam da ću umreti od treme što će nekoliko desetina učenika i njihovi roditelji ima ti priliku da vide moj rad; To je u mom ondašnjem poimanju sveta predstavljalo svekoliku stručnu i kritičku javnost na kugli zemaljskoj, a tabla od plute, okačena desno od ulaza u učionicu, na koju sam čiodom pričvrstio moje crteže, činila mi se većom od zidova Luvra.

Tako usplahiren i pojačanih čula, primetio sam da su radovi, koje sam skidao kako bih okačio svoje, potpuno drugačiji: nigde nije bilo Nemanjića, nigde nije bilo stamenih i sigurnih figura nalik na starim freskama. Gledao sam u kolone, grupe, zbegove, u razigrane i dramatične kompozicije nalik na scene iz partizanskih filmova.

Nisam tome u to vreme predavao previše značaja, bilo je potrebno da prođu godine da shvatim da je u razmaku od nekoliko godina promenjena čitava obrazovna matrica – četvrtaci, koji su mi se tada činili kao odrasli ljudi, obrazovani su kao i četrdesetak generacija pre njih, a meni je pripala čast da budem među prvima u čijem odgoju su stari sveci zamenili nove, ili novi stare – svejedno.

Moje obrazovanje i program koji su nastavnici sprovodili bio je deo nove društvene paradigme a ja o tome nisam znao ama baš ništa.

Lažem – sećam se da mi je majka nakon jednog časa poznavanje prirode i društva, rekla da se na sledećem času javim i da kažem kako mi je rekla da Vojvodina i Kosovo i Metohija nisu autonomne pokrajine, da to piše u Miloševićevom ustavu, a da sve što tu piše nema veze sa realnošću, i ja sam se javio i to preneo učiteljici koja je bila dovoljno mudra da preko toga pređe i spasi moj mozak bespotrebnog pregrejavanja u pokušaju da razumem ko šta slavi, ko se čemu divi i kako to da Kosovo ili Vojvodina mogu da postoje ili ne postoje u zavisnosti od toga da li neko to stavi na papir ili ne.

Monsters of Rock danas ne znači ništa

A onda odrasteš, i shvatiš da sve počiva na papirima. Bezbroj ukaza, sporazuma, ugovornih obaveza, propisa, zabrana, diploma, sertifikata, uverenja, registracionih i ŠV obrazaca, svedočanstava održavaju ovaj naš poredak. Shvatiš da svet počiva na papirima, i to sa punom svešću da je većina papira u ljudskoj istoriji nestala, uništena ili spaljena u Aleksandrijskoj biblioteci, da ne znamo da li papiri kojima se pokoravamo i na osnovu kojih razumemo svet doprinose ispravnoj slici o njemu ili potpunoj zabludi. Shvatiš da je sve arbitrarno; da je sve pitanje prokletog utiska i imidža, tj. slike koju odašilješ.

Pre neki dan sam nakon ko zna koliko godina, nabasao na video u kom operska pevačica reaguje na nastup Metalike u Moskvi 1991. Siguran sam da znate o kojoj vrsti videa govorim – ima nečeg neodoljivog u tome da posmatrate reakcije drugih ljudi dok slušaju muziku koju volite, u neizvesnosti da li će njihov utisak biti onakav kakav je bio vaš kada ste prvi put čuli neku pesmu.

Verovatno znate ponešto i o pomenutom koncertu, naslovljenom sa Monsters of Rock, održanom u Moskvi mesec i po dana pre raspada Sovjetskog saveza. Monsters of Rock danas ne znači ništa, ili barem ne previše, ali je u to vreme predstavljao projekat „festivala slobode“ i bio alatka u arsenalu diplomatske ofanzive u širenju demokratije, počev od (istočnog) Berlina, pa što dalje na istok.

Shvatiš da svet počiva na papirima, i to sa punom svešću da je većina papira u ljudskoj istoriji nestala, uništena ili spaljena.

Koncert je planiran u vrlo komplikovanom istorijskom trenutku: samo mesec dana ranije poraženi komunisti su neuspešno (kao što se, na koncu, pokazao svaki njihov projekat) pokušali da izvedu državni udar protiv „kontrarevolucionarnih“ snaga. U tome ih je podržao samo maločas pomenuti Milošević.

Odlučeno je da se Monsters of Rock održi na aerodromu Tušino, što je predstavljalo simbolički prst u oko, budući da će najveće rokenrol zvezde „zauzeti“ aerodrom koji je služio za predstavljanje najnovijih dostignuća sovjetske armije. Metalika, AC/DC, Black Crowes i Pantera nastupili su pred više od pola miliona ljudi, što je i dan-danas rekordna posećenost jednog koncerta na teritoriji Ruske federacije.

Pronalazim prateći, BTS materijal i obilazak koji je članovima Metalike upriličen u Moskvi. Vlada siromaštvo, Moskovljani i Moskovljanke su maltene u prnjama, sve je sivo i otužno; sve, sem sjaja u očima i gladi za slobodom. Posmatram momka koji nadahnuto opisuje Larsu Urlihu kako je sa nekoliko prijatelja jurišao na tenk pučista i pokazuje mesto na kome se taj susret odigrao.

Slušam uzbuđenje u njegovom glasu i osećam ponos što je žrtvovao život da bi Rusi živeli u demokratiji, slobodi i bogatstvu. Njegove reči potkrepljuje snimak momaka koji goloruki razoružavaju tenkovsku jedinicu. Nakon toga po prvi put pažljivo posmatram snimke publike sa koncerta i obuzima me isti osećaj kao kada sam shvatio da sam kao đak prvak sredstvo za promenu društvene paradigme: pa niko od njih nije znao za Panteru koja je tada tek napravila proboj čak i u Americi, pitanje je koliko njih je uopšte imalo priliku da posluša kasetu ili ploču Metalike. Euforija ne vlada zbog muzike ili poruka muzičara već zbog zablude da će konačno moći da žive u dostojanstvu, da će imati novac da kupe hranu, plate grejanje, otputuju sa porodicom na odmor i žive običan život izmešten od istorije.

Nismo robovi

U sećanje mi dolazi majčina priča o njenoj apsolventskoj ekskurziji u Petrogradu. Tokom obilaska Ermitaža, prišla joj je vodičica koja ih je sprovodila kroz najveću kolekciju umetnosti na svetu, da je pita da li bi joj moja majka prodala maskaru. Toga nije bilo tamo. Majk joj je zatim izvadila šta je imala od šminke da ova odabere.

A onda je Ruskinja počeka da se nećka. Posle nekog vremena, majka shvata da ta žena, doktorka istorije umetnosti, koja tečno govori nekoliko stranih jezika, ne može sebi da priušti više od jedne stvarčice, koju je moja majka kupovala od stipendije ne vodeći računa koliko košta.

Mislim na sve te unesrećene ljude dok posmatram masu kako u euforiji kliče, ne bendovima, nego Americi. Mislim o onom toliko puta ponovljenom stihu Branka Miljkovića, o tome da sloboda nikada nije zapevala kao što su sužnji pevali o njoj. Mislim o svemu tome i srce mi se steže jer trideset godina kasnije njihova deca ginu po ukrajinskim prostranstvima u suludom ratu. Oni koji ne ginu pobegli su, između ostalog, i u Srbiju. A ni mi, ni oni, ni Evroljani, ni Amerikanci, više ne verujemo ni u šta. Ponajmanje u mir.

Sloboda nikada nije zapevala kao što su sužnji pevali o njoj

I baš zato je maj važan mesec. Tačno, ne obeležavamo noć kada su iskasapljeni pripadnici jedne dinastije i ustoličeni drugi, ne obeležavamo ni masakriranje Kneza Mihajla u Košutnjaku, ne zato što ga se ne sećamo već zato što je previše tragedija u našim kalendarima.

U Maju se obeležava ograničenje radnog vremena na osam sati, jer nismo robovi, i pobeda protiv nacizma, jer nismo robovi. U maju se obeležava i dan Evrope, ne zato što smo impresionirani nedoraslim birokratama u Briselu, već u znak sećanja na vreme kada se čitav svet dogovorio da mir i sloboda nemaju cenu. Možda bi toga trebalo da se prisećamo, ne samo u maju, već svakoga dana.

Luka Tripković