“Ako ste odrastali 90-ih ili početkom 2000-ih, sigurno se sećate koliko je detinjstvo tada izgledalo drugačije. Bilo je manje kontrole, a puno više slobode i samostalnosti, zbog čega su deca imala prostora za maštu, igru i avanture.

Internet je postojao, ali nije upravljao svakodnevicom kao danas – koristili smo ga povremeno, a ne živeli na njemu. Iako bi se mnoge aktivnosti koje su tada bile sasvim normalne danas smatrale rizičnima, brojni milenijalci i dalje tvrde da su odrasli u najboljem mogućem periodu.

Razvoj tehnologije i stroži sigurnosni standardi u međuvremenu su potpuno promenili način na koji se deca igraju, druže i istražuju svet”, napisala je spisateljka i majka dvogodišnjeg dečaka Kara Nesvig za Parents.com, koja se prisetila se i nekih aktivnosti iz detinjstva 90-ih koje su tada bile sasvim normalne, a danas? Nije baš tako.

“Kad danas odvedem sina na dečje igralište, ne mogu da se načudim koliko su sprave sigurnije nego u moje vreme. Igrališta devedesetih uglavnom su bila napravljena od metala i drveta. Leti su metalni tobogani bili toliko užareni da ste na njima mogli da se opečete, a zimi su se pretvarali u ledene staze.

Drvene sprave bile su prepune ivera, a vrteške su izgledale kao sprave za testiranje izdržljivosti. Još se sećam kako su me starija deca vrtela dok mi doslovno ne bi pozlilo. A posebna je misterija zašto su mnoge sprave imale otvorene platforme s kojih smo bez razmišljanja skakali s nekoliko metara visine. Zabavno? Apsolutno. Sigurno? Pa baš i ne.”

Lutanje bez kontrole

“U vreme prije mobilnih, GPS-a i AirTagova bilo je puno lakše nestati s roditeljskog radara. Deca su satima vozila bicikle po kraju, istraživala okolinu i vraćala se kući tek kad bi se upalila ulična rasveta. Danas je roditeljima važno znati gde su im deca u svakom trenutku, ali mnogi smatraju da je upravo ta stalna kontrola oduzela deo čari odrastanja.”

Dolazak prijateljima bez najave

“Nekad je bilo sasvim normalno samo pokucati prijatelju na vrata i pitati: ‘Može li napolje?’ bez prethodnih poruka, dogovora i proveravanja rasporeda. Danas se i najobičnije druženje često organizuje danima unapred, pa spontane igre gotovo da su nestale.”

“Ako ste odrasli devedesetih, velika je šansa da ste barem jednom seli u korpu za veš ili kartonsku kutiju i sjurili se niz stepenice. Na pidžama-partijima taj ‘sport’ se često podizao na novi nivo, pa su se koristile i vreće za spavanje. Pravo je čudo da niko nije završio na hitnoj.”

Gledanje “zabranjenih” filmova na pidžama-partijima

“Onaj osećaj kad neko u tajnosti pusti film koji je ‘za starije od 18’ bio je deo odrastanja. Sve je delovalo pomalo zabranjeno i zato još uzbudljivije. Roditeljske kontrole kakve danas postoje tada praktično nisu postojale.

Najnezdravije grickalice ikad

“Devedesete su bile zlatno doba šarenih, preslatkih i potpuno nezdravih grickalica. Gazirani sokovi, fluorescentni kečapi, slatke pločice pune čokolade i veštačkih boja – sve je izgledalo zabavno, a o sastojcima niko nije previše razmišljao.”

Istraživanje svega i svačega

“Hodanje po železničkim prugama, igranje na napuštenim mestima, lutanje šumama ili istraživanje kraja usred noći – deca su tada stalno tražila neku novu avanturu. Posebno je uzbudljivo bilo kad je postojala barem mala doza rizika.”

Sumnjivi lunaparkovi

“Vožnje u lokalnim lunaparkovima često su izgledale kao da će se raspasti svakog trenutka, ali upravo je taj osećaj nesigurnosti bio deo uzbuđenja.”

Ceo dan pred televizorom ili igricama

“Pojam ‘vreme pred ekranom’ tada praktično nije postojao. Tokom letnjih praznika mnogi su sate provodili igrajući Nintendo 64, Simse ili gledajući MTV dok se roditelji ne vrate s posla. I nikome to nije bilo posebno čudno.”

Superžena

Doktorka Ilana Elea, spisateljica, edukatorka i seksološkinja, je za njihovu 10. godišnjicu braka predložila mužu nešto će iz temelja promeniti njihov odnos – da ne budu više monogamni i da imaju otvoreni brak.

Elea je Brazilka, diplomirala je seksualnu terapiju na Savremenom institutu za kliničku seksologiju, i u Švedskoj živi od 2011. godine.

Pre iznošenja predlga mužu, već neko vreme je proučavala otvorene veze dok je pisala njenu prvu erotsku priču „Ema i seks”.

Kroz naslovnu junakinju Emu, Elea se bavila idejama koje je dugo istraživala.

Njen suprug je prihvatio predlog i to su proslavili čašom šampanjca.

Pet godina kasnije, par kaže da imaju „raznovrstan” odnos i da je novi dogovor uglavnom uspešan.

Ipak, Elea ga ne idealizije.

„Trećina veza koje postanu otvorene završe raskidom”, kaže ona.

„Ali to je takođe prosek i za monogamne veze”.

„Drugim rečima, to zapravo i nije presudno”.

„Zato je najbolje izabrati model odnosa koji vam najviše odgovara”.

Elea se zalaže za koncept sporazumne nemonogamije – krovni termin koji se odnosi na ljude sa više emocionalnih ili seksualnih partnera.

Takav odnos karakteriše „potpuna otvorenost” svih strana koje u tome učestvuju.

Zbog toga ovaj koncept stručnjaci ponekad nazivaju i „etička” ili „odgovorna” nemonogamija, za razliku od neverstva.

„Ovaj koncept podrazumeva svaku vrstu odnosa koji je zasnovan na saglasnosti svih koji učestvuju i koji na neki način, u manjoj ili većoj meri, čini fleksibilnijom pretpostavljenu ideju ekskluzivnosti – bilo emocionalne, erotske, romantične, ili seksualne”, objašnjava Elea.

Ona, međutim, pravi razliku između otvorenog odnosa i onoga što je poznato kao poliamorija.

„Otvorene veze obično podrazumevaju seksualnu slobodu bez romantike – slučajne ili povremene susrete, bez zaljubljivanja.

„Poliamorija podrazumeva ljubav i strast, pa i ono što se naziva energija nove veze – uzbuđenje ponovnog zaljubljivanja”.

Elea upražnjava ono što naziva „raznovrstan, senzualni, ljubavni, i empatični dogovor”.

„Jednom nogom sam u poliamoriji”, kaže ona.

„Ne u potpunosti, ali sa idejom da je moguće voleti i imati romantične odnose sa više od jedne osobe.

„Moj suprug više voli slučajne susrete. O tome otvoreno razgovaramo”.

Razmislite o vašem odnosu

Stručnjakinja kaže da je pre prelaska na otvoreni odnos potrebno o tome razgovarati

Prema njenom iskustvu, najčešća polazna tačka za parove koji žele da pređu na otvoreni odnos jeste takozvani pristup „ne pitaj i ne pričaj”.

„Nešto poput: ‘Mislim da eksluzivnost za nas možda nije moguća ili poželjna.

„Ali ne želim da znam”.

„Nemoj da mi pričaš, a ja neću da pitam'”, objašnjava Elea.

Ona upozorava da ovaj model često ne uspeva zbog nedostatka iskrenosti i razgovora.

„Ono što je trebalo ljude da zbliži, na kraju ih udaljava”, upozorava ona.

Elea preporučuje da pre nego što sa partnerom počnete razgovor o mogućnosti prelaska na otvoreni odnos, napravite „popis vaših osećanja i želja”.

„Razmislite o vašem odnosu”.

„Šta vam nedostaje? Koje su vaše želje i granice?

„Iskreno zapišite vaše fantazije”.

„Niko to neće videti – to ste samo vi”, savetuje ona.

Prelazak na otvorenu vezu takođe zahteva razgovor i empatiju, kaže ona.

„To je težak trenutak… naročito za one koji su odrasli uz društvene vrednosti koje podrazumevaju da je monogamija najplemenitiji oblik ljubavi i da simbolizuje poštovanje i odanost ljudi koji se vole”, kaže Elea.

„Dogovori se postižu razgovorom – dokle ste spremni da idete? Sa kim?

„I važno je da se granice ne ismevaju, već da se razumeju”, kaže ona.

Mreža podrške je takođe izuzetno važna, dodaje Elea.

„Čitajte o toj temi, slušajte podkaste.

„Potražite grupe koje se bave oblastima koje vas zanimaju”, kaže dr Elea.

„Stigma je stvarna”.

„Potražite savet stručnjaka koji razumeju da su ovo valjani načini da se doživi i živi ljubav”, savetuje ona.

Elea dodaje da prelazak na otvoreni odnos da bi se popravilo ono što je već puklo retko daje rezultate.

„Zaboravite na to”, kaže ona.

„To nije terapija niti poslednji adut da se veza spasi”.

“Prelazak na otvorenu vezu se obično dešava svesno i organski, kada je odnos dobar i kada oboje žele da ga zajedno poboljšaju”.

Mržnja i nada

Pole javnog iznošenja stavova, Elea je dobijala i uvredljive komentare i pisma podrške

Kada je Elea prvi put javno govorila o promeni u njenom braku, dobila je hiljade uvredljivih komentara.

„Neki su bili apsurdni: ‘Radiš to jer ne želiš da izgubiš tvog muškarca'”, priseća se ona.

Ali dobila je i podršku, kao i pisma parova koje je njena priča ohrabrila da i sami otvore takve razgovore.

„Niko se ne rađa monogaman”, tvrdi Elea.

„Niko vas ne pita da li to želite”.

„Zakoni, uverenja, bajke, porodična očekivanja – sve ukazuje na to da ljubav dvoje ljudi mora da bude eksluzivna”.

„Istorijski gledano, muškarci su imali slobodu, dok su žene bile kažnjavane”, objašnjava ona.

Taj sistem vezan je za nasleđe, religiju i poreklo, dodaje ona.

„Obavezna monogamija polazi od pretpostavke da je monogamija dobra, čista i moralna, a stigmatizuje svakoga ko od toga odstupa”.

Otvorene veze obično dozvoljavaju seksualnu slobodu

Da li je Elea sada srećnija?

„Bez ikakve sumnje”, kaže ona.

„Ali to ima veze i sa tim ko sam danas”.

„Pre 15 godina, posle traume i izdaje, nikada ne bih bila spremna na ovakav odnos”.

„Tada mi je ekskluzivnost u vezi davala osećaj sigurnosti”.

„Vremenom je ta želja nestala”.

„To je česta pojava, jer 40 odsto dugotrajnih veza postanu brakovi bez seksa”.

Prelazak na otvoreni odnos za nju znači iskrenost i slobodu.

„Zašto bi ljubav morala da se završi samo zato što ljudi veruju da postoji samo jedan ispravan način da se voli?”, pita ona.

Izvor: Oslobođenje/BBC

Kad sam prerasla lutke i počela da osluškujem to što pričaju žene uz kafu, ponavljajući – Eh, da mi je ova pamet… mislila sam – gospodebože, da li je moguće da su sve to dozvoljavale, da su se toliko toga odricale, da li je moguće da su bile toliko glupe.

Jer sam bila mlada i glupa. A mislila sam da sam najpametnija na svetu, kako mladost inače misli.

Ja pripadam onoj generaciji koju su još uvek pokušavali da drže u stegama – smerna supruga i dobra majka, što je podrazumevalo milion žrtvi i odricanja, ali sam jedna od onih srećnica koju je majka sve vreme, vaspitavajući, oslobađala tih lanaca jer je dobro znala kako je živeti sa tilm lancima u koje je nju njena majka okivala. I svi okolo. U koje ju je majka okivala uglavnom zbog svih okolo. Da ne pukne bruka, da nema repove, da je ne ogovaraju jer znate već, nekada žene nisu imale pravo na život kakav su želele, morale su da žive onako kako su drugi mislili da treba.

Moja majka je imala devetnaest godina kad je pobegla za mog oca, znate ono – izašla i više se nije vratila kući. Nikada mi nije rekla da je želela da se oslobodi, ali, srećom, jeste se oslobodila. Ona je mom ocu u startu razbilaja moranja, takotrebanja, ja sam muško, gledaj ovamo, gledaj tamo, nemoj ja ovo, nemoj ja ono, kad ja kažem, uopšte nije dozvoljavala da to uhvati maha. Jer, kao što znate, to kad uhvati, ne pušta. Umesto da moj otac vaspita nju, vaspitala je ona njega. Nije da se nije povremeno bunio, ne kad je ona u pitanju, ja sam bila problem – ne daj joj, ne dozvoljavaj joj, ne puštaj je… ali bi ga brzo prošlo.

I da se vratim na – Eh da mi je ova pamet, a one godine…

Nekada…

• momak nije smeo da je isprati do kuće da je ne ogovara komšiluk
• morala je da uđe nevina u brak, da joj muž bude prvi, jedini i poslednji
• nije smela da „šeta ulicu“ nego lepo da sedi u kući, u kući uvek ima šta da se radi
• uvek je moralo da bude sve pod konac, skuvano, zategnuto, čisto, uštirkano
• muž, pazite – prvo muž i deca su ogledalo žene, oni moraju da budu čisti, ispeglani, zalizani, ona – ako ostane snage, vremena i novca
• njegovu mamu je morala da naziva mamom, a tatu tatom
• kod svoje mame, ako je imala sreće da je ima, mogla je kad on dozvoli, tako kod brata, tako kod rodbine
• kad je izvede, jednom u sto godina, nije smela da gleda levo, desno i okolo već samo „u pikslu“
• nije smela da ima za prijatelja muškarca
• on je određivao sa kojom od žena sme da se druži, koja je kurva, a koja nije
• za sve neuspehe dece je ona bila kriva – „imaš samo jedan posao, da vaspitaš decu, ni to nisi uspela…“
• za sve njegove neuspehe, ona je bila kriva
• nije smela da bude pametna, ima ko je pametan
• da „ne laje“, odnosno – da nema mišljenje, ima ko će da misli
• ako je udari, da ćuti i trpi
• ako je neprekidno udara, da ćuti i trpi, da kaže da je pala dok je prala prozore, da trpi sve zbog dece, da trpi sve da ne pukne bruka
• morala je da zna da nigde nije bolje…

Morala je da zna da joj je ovo gore sudbina. Zamislite da vam neko odredi pravila i kaže – to ti je sudbina samo zbog toga što si se rodila bez penisa.

Morala je da nikada ne sazna šta je život.

Da čeka da umre pa da je se niko ne postidi.

Da ponekad moli boga da umre, a bog je neće.

I na kraju, morala je, a često se dešavalo, da se suoči sa prezirom svoje dece zbog kojih je sve trpela, šta će kad su joj rekli da tako mora, morala je da trpi taj prezir što ga nije napustila i sve ih spasla…

Zamislite to vrzino kolo…

I kako vam rekoh, ja sam često slušala o ovim tamnicama od života i mislila – gospode, kako su bile glupe.

Jer sam bila mlada i glupa.

Jer nisam shvatala kako se to tamničenje prenosi s generacije na generaciju, ko narodne pesme, da nisu imale šanse. Ne bi ih možda spaljivali kao veštice, ali bi im lomili kosti, zube i napravili još veći pakao od života.

Bila sam mlada i glupa jer da nisam, shvatila bih koliko je važno to što su posle decenija i decenija ipak uspele da izgovore to – Eh, da mi je ova pamet, a one godine.

I bila bih zahvalna.

Jer tek kad žena shvati u kakvom je zatvoru bila, tek kad shvati koliko je „bila glupa“, ona postaje bolja majka svojoj ćerki, kida lance koje je trebalo da nasledi ćerka, oslobađa je.

Oslobađa sve druge žene kojima kaže – Nemoj da budeš glupa kao ja, eh, da su mi ove godine, a ona pamet…

Šteta, kakva šteta što neke stvari čujemo pre nego što smo sposobni da ih razumemo.

Ja nisam ništa od svega morala. Ali sam se zbog onoga kako živim svoj život naslušala kritika onih koji nisu smeli da me savetuju, saveta od onih od kojih ih nisam tražila, osuda, prekih pogleda. I mnogima sam to prećutala jer nisam znala šta da kažem. Koštalo me suza i živaca, jedino što sam umela je da odem i da ne dozvolim da me takvi više dodirnu ni rečima ni bilo kako.

Jer sam bila mlada i glupa.

A da mi je ova pamet, a one godine, sad kad sam ja ta starija žena, sad kad znam da ne moram da budem ljubazna, da ne moram da se sklanjam pred tom neartikulisanom masom zvanom narod, svima bih im rekla –

Ma jedite, bre, govna!

I pušite đoku!

Kasno sam to počela da izgovaram.

Jer sam bila mlada i glupa.

Izvor: mahlat.rs

„Rođen sam kao homoseksualac. Nisam to izabrao. Proveo sam veći deo života žaleći što nisam rođen strejt”, kaže Velečasni Stenli Anderhil.

„I nije se uopšte potresao”, dodao je Anderhil. „Žao mi je što ranije nisam rekao njemu i mojoj porodici, ali nisam znao kako će to podneti.”

„Skrnavljenje Boga”

„Odrastao sam u neprijateljski raspoloženom, šovinističkom i neobrazovanom svetu prepunom predrasuda, siromaštva i klasnih razlika”, zapisao je s naznakom žaljenja u autobiografiji.

Čitav život se trudio da se predstavi kao strejt muškarac.

Godine 1918. – samo devet godina pre njegovog rođenja – žene su stekle pravo glasa u Engleskoj, ali biti gej bilo je protivzakonito i mnogi su to smatrali „skrnavljenjem Boga”.

Anderhil je, kao i mnogi drugi gej ljudi, zbog toga krio vlastitu seksualnost.

„Svesno sam potiskivao i negirao svoju homoseksualnost – pred sobom, pred drugima i pred Bogom.”

Borba sa seksualnošću

Kao dete, Anderhil je bio stidljiva osoba, a njegovi roditelji veoma smerni, ostavivši vrlo malo prostora za razgovor o njegovoj seksualnoj orijentaciji.

„Nisam znao ko sam. Imao sam ta osećanja, ali nisam umeo da ih objasnim a niko drugi nije mogao da mi pomogne u tome. Kao što znate, reč homoseksualac nije bila deo našeg redovnog vokabulara.”

Njegov otac radio je u fabrici koja je pravila elektronske uređaje, ali mu je plata bila toliko mala da porodica nije mogla da priušti ništa više od osnovnih potrepština.

Anderhil kaže da se njegova interakcija s ocem uglavnom svodila na niz uputstava i prekora.

„Mislim da me je prezirao. Nije mogao da definiše zašto.”

Njegov odnos sa majkom takođe je bio daleko od normalnog. Majka je imala običaj da mu kaže: „Odakle ti takve ideje?”

Da sve bude gore, maltretirali su ga i u školi.

Privlačnost muškaraca

Kad je učio da pliva, shvatio je da ga privlači muško telo. U svojoj autobiografiji Izlazak iz Crne zemlje napisao je: „Prizor tela (instruktora plivanja), kad je skakao u vodu, u meni je izazivao ushićenje.”

Prijavio se u mornaricu kao medicinski tehničar kad je napunio 18 godina, da bi odslužio obavezni vojni rok.

Posle Drugog svetskog rata, prekomandovan je na HMS Kvin – malog nosača koji je prevozio vojničke neveste – dame koje su se udale za američke vojnike.

Jedna od putnica nezgodno je pala tokom putovanja i ozbiljno slomila nogu. Anderhil je poslat da joj pomogne, ali se onesvestio kad je video tu količinu krvi.

Čovek po imenu Aleks dobio je zadatak da se stara o njemu.

Zaljubljivanje

„Kad sam otvorio oči, video sam da me Aleks gleda. Pričao mi je nešto. Nisam čuo šta mi govori. Ali pogledi su nam se susreli i ja sam se zaljubio u njega.”

Nakon što je odslužio rok u mornarici, 1948. godine je prihvatio ponudu Aleksovog oca da radi kao neplaćeni pomoćnik računovođe.

„Odnos sa Aleksom bio je predivan. Nikad mi nije palo na pamet da kršim zakon ili da je to nekakav neprirodan proces.”

„Naš odnos je zao”

Ali kad je Anderhil poželeo da živi zajedno sa Aleksom, shvatio je da bi se to smatralo neprihvatljivim.

Aleksov otac mu je naložio da napusti posao i snađe se sam, a i sam Aleks je počeo da pokazuje znakove promene.

„Obojica smo počeli da čitamo Sveto pismo. On je prvi došao do zaključka da je njegov odnos sa mnom zao.”

Aleks je počeo da se zabavlja sa jednom ženom dok je još imao intimne odnose sa Anderhilom. Konačno, 1952. godine, Aleks je odlučio da se oženi svojom devojkom i zamolio Anderhila da mu bude kum.

Depresija

„Bilo je to strašno. Više od odbijanja. Upao sam u haos.”

Aleks je potom predložio terapiju preobraćenja.

„Jednog novembarskog jutra, okupio je nekoliko prijatelja i ubedio me da postavim ruke na njega i pomolim se. Prilično se uzbudio”, kaže Anderhil.

„Obratio se Isusu da istera demona iz mene i liši me mojih homoseksualnih osećanja.”

Rezultat je bio katastrofalan. „Samo sam se osećao još gore nego ikad pre. Otišao sam kod lekara i rekao: ‘Nisam ja za ovaj svet – uklonite me iz njega’.”

Patio je od periodične depresije i osećao sklonost ka samoubistvu. Čak se podvrgao i terapiji elektrošokovima.

Kad ostaneš sam

Anderhil je uložio veliki napor da se odupre prirodnim nagonima. Jedan kratak vremenski period skretao je pogled od mladih muškaraca koje bi susretao na ulici.

Očajnički je želeo da promeni svoju seksualnost, ali nije mogao. Molio se bogu, ali ništa nije pomagalo.

„Na kraju nijedan moj prijatelj – sem jednog – nije više želeo da ima nikakve veze sa mnom. Proširila se glasina da sam homoseksualac.”

Prodao je kuću i vratio se da jedno kratko vreme živi sa majkom.

Dekriminalizacija

Najveći deo Anderhilovog života, homofobija je bila institucionalizovana u Velikoj Britaniji i Britanskom carstvu.

Homoseksualnost je dekriminalizovana u Engleskoj i Velsu tek 1967. godine. Čak i sada, 68 zemalja u nekoj meri kriminalizuje istopolne odnose. Polovina su bivše britanske kolonije.

Jedna od žrtava ove predrasude bio je i slavni matematičar Alan Tjuring, koji je promenio ishod Drugog svetskog rata razbivši supertajnu šifru po imenu Enigma koju je koristila nacistička Nemačka.

On je 1952. godine optužen za grubu nepristojnost zbog odnosa sa drugim muškarcem. Da bi izbegao zatvor, odlučio se za horomonsku terapiju, a skončao je dve godine kasnije. Sumnja se da je oduzeo sebi život.

I Anderhil je morao da prima testosteronske hormonske injekcije posle Aleksovog neuspelog egzorcizma.

Ali on kaže da je ta terapija samo pojačala njegovu seksualnu frustraciju.

Poniženje

Kasnije se Anderhil preselio u London i, iako je otkrio mnoge druge gej ljude, imao je problema da ostvari bliske veze.

„Iskusio sam ljubav i doživeo neke intimne muške odnose, ali oni nisu mogli da cvetaju u tako hladnoj klimi”, kaže on.

Uspeo je da postane partner u računovodstvenoj firmi, ali je njegova seksualnost ponovo postala problem.

„Ponižavali su me na raznorazne načine zato što sam gej. I tako sam odlučio da napustim to mesto i ispunim dugogodišnju želju da postanem sveštenik.”

Rukopoloženi sveštenik

Imajući u vidu činjenicu da je crkva odigrala veoma važnu ulogu u usmeravanju javnog mnjenja protiv prihvatanja homoseksualnosti, ovaj izbor može da deluje pomalo neobično.

Anderhil koren problema vidi u pogrešnom tumačenju Svetog pisma. Kao dečak, išao je na veronauku i doživljavao Isusa kao uzora.

„Očarao me je prikaz Isusa u jevanđeljima kao čoveka koji se opirao plemenskim instinktima i branio slabije”, piše on u autobiografiji.

Radio drama zasnovana na Isusovom životu, Čovek rođen da bude kralj, inspirisala je usamljenog, mladog Anderhila.

„U tajnosti sam se molio da mi bude prijatelj i vodič u životu.”

I kako se približio pedesetoj, Anderhil je želeo da ostvari bliskiji odnos sa svojim vodičem, pa se tako pridružio društvu Svetog Franje – anglikanskom redu – zato što je otkrio da njime ne vlada homofobija.

Licemerje crkve

Pohađao je trogodišnje studije koje je držala Kanterberijska škola za svešteničku službu da bi bio rukopoložen kao sveštenik. Potom je služio u raznim parohijama, ne otkrivajući nikome da je gej.

„Imajući u vidu neprekinuto licemerje crkvenih vlasti, nisam bio spreman da izađem iz ormana”, piše on u svojoj knjizi.

Uvek je ostao ugrožen. U jednom trenutku je civilni čitač koji mu je dodeljen da bi mu pomagao u svešteničkim dužnostima zapretio da će ga razotkriti. Anderhil se nije dao pokolebati , budući da je smatrao da „čovek nema nikakve dokaze – samo sumnje.”

Nije bio razotkriven – na sreću, jer je smatrao da bi bilo prerano, imajući u vidu „licemerje crkvenih vlasti” – ali na osnovu tog incidenta shvatio je lošu stranu njegove homoseksualnosti: mogla bi da se iskoristi kao oružje za ucenu.

Sloboda

Anderhilova knjiga ne krije nespremnost crkve da se pomiri sa homoseksualnošću.

„Crkva je propustila veliku priliku da iskaže isusovsko saosećanje i razumevanje gejeva”, napisao je on.

Sada živi u penzionerskom domu u Londonu i zadovoljan je menjanjem stavova društva prema homoseksualcima.

„Konačno je nastupila sloboda”, kaže on.

Ali duboke rane još se nisu do kraja zacelile.

„Veoma žalim zato što mi je bio uskraćen normalan seksualni život, što je kod mene izazvalo ogromno nezadovoljstvo.”

I slobodan govor.

Zaslužujemo da budemo i seksualne i ozbiljne – ili šta god poželimo.

Zaslužujemo da oslobodimo grudi,noge i leđa, ako to želimo. Da jedan dan imamo komadić odjeće, a naredni budemo potpuno prekrivene, u zaivisnosti od toga kako se osjećamo, a zar to uopšte treba da je pitanje?

Zar čak i treba opravdanje za to kako se osjećamo? Žene se više ne bi smjele skrivati. Nećemo ostati skrivene figure iza sjenke labilnih muškaraca koji nas ponižavaju, a bez nas ne znaju ni koji im je identitet.

Nećemo ostati skrivene, nedorečene i tihe. Imamo imena. Žena vam je na svijet donijela dr. Martina Luthera Kinga. Žene su vam dale superheroje, predsjednike, a prema Bibliji, žena vam je dala Isusa. Žena je dala i vas same.

Kad bismo napokon prestali djevojkama i djevojčicama govoriti da se pokriju i umjesto toga počeli (pre)odgajati muškarce, ali i čitavo društvo, te ih učiti kako da poštuju temeljne slobode i privatni prostor drugih, tada bi možda i više žena bilo spremo pričati, plesati i odbacivati grudnjak.

Umjesto subjekta, žene se konstantno smatraju objektima kojim upravljaju muškarci. Ako je pokrivanje žena garant moralnosti, onda bi društva u kojima je zakonom nametnut dres kod pokrivanja trebala biti najnormalnija društva.

Međutim, stvarnost pokazuje da iza forme nametnutih moralnih normi cvjeta korupcija, nepotizam, socijalna nepravda i naselje, od kojih nasilje nad ženama dominira. Umjesto rada na mentalitetu i izlascima iz okvira patrijarhata i primitivizma, najlakše je za sve probleme društva okriviti žene i njihova tijela koja navodno ometaju muške glave da budu moralno uspravne i etične.

Zaslužujemo plesati, plivati bez odjeće, pustiti kosu, pokazati rame i ključnu kost, našminkati se, otkriti tetovaže, piti, smijati se, flertovati, koketirati, trenirati, studirati, biti zdrave, srećne. Zaslužujemo živjeti.

Piše: Anastasija Gavrilović

Uvijek sam bila brutalno iskrena.

Tempo su mi diktirali osjećaji. Osjećaji!

Ljudi moji, zar je rano za pivo iako je 11h prije podne? Zar je kasno ići kući iz kafane u tri ujutro iako imaš samo 2h za spavanje? Zar je bitno je li kiša pada, a ti nosiš šarene platnene patike?

Uvijek sam bila svoja.

Osjekla bih kosu, napravila drastičnu promjenu, jer, eto, ne volim se češljati. Išla bih u solarij iako je januar, nosila čizme i u maju jer mi bolje stoje uz baš taj jeans, koji mi se baš, eto, tad nosio, spavala u ljetnoj bašti kafića jer sam baš tad bila pospana?

Uvijek sam živjela po svojim načelima.

Sama pala, sama se ubila. Družila sam se. Dopuštala raznim ljudima da mi uđu u život. Hajd’ što se valjaš po mom žitu, al što mi, bolan, žito povalja? Naprave žurku. Od koje me boljela obično glava, ili pak nije?

Uvijek sam bila znatiželjna.

Zar je bitno koje si godište, da li imaš djevojku, suprugu, nemaš stan, auto, posao? Šta hoćeš od mene? Da ubacimo ljudima mušicu u uho, stvorimo nove teme za razgovor uz kafu i izazovemo lavinu novih zahtjeva za prijateljstvo? Gospodu sve ionako zanima, zar je bitno šta je istina? Volim takve ljude. Fali im ljubav, i pažnja. Imam ja dovoljno da im podijelim. Imaju svoj svijet. Gdje su oni neopipljiva materija.

Uvijek sam ispunjavala sebi želje.

Samo sebi. A šta želja zna, šta je zabranjeno? Da možda pitam pola grada smijem li dečka kojeg poznajem jedva 24h provodati za rukicu kroz grad? Da možda pitam koliko piva smijem popiti da bih i dalje bila ženstvena? Ko će od njih sve to da plati? Je li baš ta haljina preuska da se ispod ne mogu obući nikakve gaćice? Ko mi ju je kupio?

Uvijek sam išla glavom kroz zid.

Boli to. Uvijek. Pustim ja. Na momenat. Uđeš mi u život, prođeš, učiniš šta ti volja, zatvoriš mi puteve, zamagliš vid, nestaneš onda kad ti želiš. Sebičnost je vrlina. Ne moja. Nažalost. Treba umjet’.

Uvijek sam davala ljudima previše prilika, ispipavala teren, održavala odnose.

Razne. Prijateljske i ljubavne. Sexualne. One koji me ispunjavaju. Na momenat. One koje mi naježe kožu na obrazima. One koji mi hrane ovo pola moje proste duše. Onu drugu polovicu sam dala njima. Ili Njemu. Na momenat, naravno. Nije ni bitno.

Uvijek sam opraštala.

Oprost mi daje osjećaj božanstva. Nadljudskog. Uzvišenja od onog što ljudi u sebi nose neljudsko. Zar da mi kaže neko da ti se nešto desilo, a ja ne razgovaram s tobom ? Zar ja da dopustim da spavaš samo jednom sa mnom? Zar da se,  ne d'o Bog, sutra kajem jer te nisam zagrlila kad si krenuo jer si samo običan muškarac koji ne zna šta hoće? Ili zna. Na momenat. Dobio je svoje. I neka je. Meni od mene šta ostane.

Nemam ponos. Nemam pardona. Nemam šta da krijem. Dišem. Punim plućima. Patim. Punim plućima. Želim. Sve i odmah. Nemam strpljenja. Nemam neprijatelje. Nemam zvučno prezime. Nemam veliku platu. To što imam je dovoljno za pivo. Dovoljno da odem frizeru jednom sedmično, vozim se taxijem i na pitanje “Imaš li?” odgovorim osmjehom. I da nemam, bit će.

Nemam planove. Velike. Ti “veliki” su samo za sljedećih pet minuta. A možda bi trebalo da imam. Žena sam. A kako ću takva, bahata i čupava po cijeli dan, nekom ozbiljnom da se svidim? Moram ja sutra da budem supruga, majka, zvijezda vodilja?! Nekad. Nekom. Ili, pak, to neće da se desi. I ne mora.

Nemam predrasude. Sve je dozvoljeno. Uvijek. Da nemam uši, oko glave bih se smijala. Samo glasno. Nemam kredit. Mirno spavam. Kratko. Dan nema dovoljno sati da bih u njega strpala sve što želim. Sve što treba da stignem. Sve poruke na koje treba da odgovorim.

Nemam momka. Nemam rodbinu. Nemam praznični ručak. Nemam rođendansku žurku. Nemam grižnju savjest. Nikad. Neko je to odredio da se tako desi. Vjerovatno je tako trebalo. Tako je dobro. Ili nije. Nemam godišnjice, bitne datume. U srcu nemam dovoljno komora da bih u njega strpala sve.

Nemam mnogo prijatelja. Nemam snage za teške teme, prave gnjavatore. Nemam tajming za kafu, za izlazak, za ručak, za sex. Nemam menstrualni kalendar. Zar da me to sprečava da uživam u kojekakvim aktivnostima?

Nemam tip idealnog muškarca. Nemam u svom vokabularu riječi “neću” i “ne mogu”. Nemam dlaku na jeziku, grč u stomaku ni ožiljke. Lažem, imam jedan. Drag. Mnogo.

Nemam ručni sat. Nemam ni zidni sat. Nemam kalendar. Zar da vidim koliko mi vrijeme brzo prolazi?

Ja imam momenat. Bože, momenat.

Hvala mu, zbog njega mi narastu krila.

Zar da mi neko kida perje, rasipa se s njim? Ne, hvala.

“U 35. godini života ja sam tačna, stalno u pokretu i dostupna-ono što nijedna žena ne bira kao prvu opciju za samu sebe. Ja sam sestra koja dolazi na vrijeme i sve završava u roku. Dragocjena sam i pouzdana, ali i prolazna. Ja sam bliska osoba koja je nakratko prisutna i koja nestane kada se sve porodice vrate svojim kućama”, priča Kia i dodaje: “To što ja nemam djece bi bilo potresno čak i tragično da to nije bio moj izbor. Jedino sam ja odlučila da neću imati djecu i ta moja odluka zbunjuje sve u mojoj porodici.”

Rođaci, komšije i poznanici radije misle da Kia još uvijek nije srela pravog muškarca ili da je njena finansijska situacija loša. Kada im ona kaže da je u sedmogodišnjoj vezi sa muškarcem kojeg jako voli i da oni svoj novac troše na putovanja, to svima zvuči kao šuplja priča. Jedan poznanik ju je čak upitao da li možda toliko putuje kako bi “popunila prazninu” u svom životu? To njegovo pitanje je Kiji impliciralo da je bez djece nepotpuna osoba, da ne putuje zato što želi vidjeti svijet već da bi popunila prazninu u svom životu, da ne zna šta hoće i da je nepoštena i glupa kad kaže da ne želi imati djecu.

“Zaista se trudim da ne zauzimam odbrambeni stav kada dođe do situacije u kojoj smo ‘mi protiv njih’ i u kojoj su snažne, nesebične i hrabre majke potaknute protiv svojih hladnih, sebičnih i nezavisnih vršnjakinja koje nemaju djece. Naročito me nerviraju ‘porodice koje naporno rade’ jer isključuju žene poput mene”, otvoreno priča Kia i priznaje da je njen život drugačiji. Kako sama kaže, čak i dani kada je zauzeta od jutra do mraka su potpuno prazni nasuprot radosti, smijehu, stresu i maniji koji definišu živote njene braće i sestara. Sasvim je logično da je ljudi pitaju da li se ponekad u njoj probudi želja za kućicom, dvorištem i djecom koja tuda trčkaraju.

“Ja sam pragmatična osoba i samoj sebi sam često postavljala to pitanje. Gledala sam emotivne scene između majki i kćerki i čekala da čujem hoće li se moje srce probuditi po tom pitanju. Tražila sam priče o ženama bez djece da saznam koliko njih se predomislilo. Zapitkivala sam svoje prijatelje o tome i njihova iskrenost mi je mnogo olakšala. Mnogi od njih su savršeno dobro razumjeli zašto ne želim imati djecu. Jedna prijateljica mi je bez imalo grižnje savjesti i premišljanja priznala da bi ona bila potpuno srećna i bez svoje djece. Rekla mi je da apsolutno obožava svoju djecu i da bi joj bilo jako teško kada bi ih izgubila, ali i da bi bila potpuno srećna u slučaju da ih nikada nije imala”, otvoreno priča Kia.

Prema njenim riječima, istina je da je njena ogromna porodica negirala potrebu da ima svoju djecu. Da nije bilo njih, Kia kaže da joj možda muškarac kojeg voli, putovanja svijetom i posao pisca koji obožava možda ne bi bili dovoljni. Smatra da bi možda njeno srce drugačije reagovalo na pomisao o djeci da nema sedmero braće i sestara i 21 nećaka i nećakinju. Možda bi se zapitala da li dvoje ljudi čini porodicu i došla do zaključka da to nije dovoljno.

“No, moja porodica mi je dala prečicu kojom mogu izaći iz ove debate kako sama sa sobom, tako i sa drugima. Ja mogu da prisvojim 21 dijete iako to nisu moja djeca. Mogu otići u kuću svojih roditelja i pričati o politici sa svojim nećakom Nadeemom, šaliti se sa svojom nećakinjom Rabikom ili se maziti sa Sarom koja je tek nedavno stigla na ovaj svijet. U mojoj porodici ima mnogo različitih ličnosti i raspoloženja. Naše debate su uvijek na dva jezika. kada smo ljubazni pričamo engleski, a kada galamimo to je uvijek na bengalskom”, objašnjava Kia i dodaje da umjesto da joj otežava situaciju, plodnost njene porodice joj je donijela slobodu.

Izvor: The New York Times

Ti čuvaš dobrotu u obrazima,
Vedrinu u zenicama,
Silu u grudima.
Tebi su hleb i voda
Dostojanstvo i sloboda.
Ti ne staješ,
Ti ne prezaš,
Ti se ne odričeš.

I zato te molim –
Budi dobra
Zbog mene,
I prisloni se
Na mene.

T.Đ.

Preuzeto sa: insp.rs

Bogat sadržaj koji uključuje promociju knjige prof. Miodraga Živanovića, izložbu fotografija Slobodana Rašića Bobare i izložbu karikatura Marka Somborca, za posjetioce će upotpuniti prilika da učestvuju na panel diskusiji „Da li se raspala Jugoslavija – može li se kultura ograničiti granicama?“.

Panelisti su Marko Šelić – Marčelo, umjetnik iz Beograda, Davor Sučić (Sejo Sekson), muzičar iz Sarajeva i Miljenko Jergović, pisac iz Zagreba.

„Gdje ima slobode – ima i razvoja kulture. Gdje kultura može da se obraća slobodno, kroz sve svoje sadržaje – ima i slobode. A šta je narod ako nije slobodan? Upravo iz tog razloga radujem se festivalskom danu koji će tako glasno i jasno poslati poruke o važnosti slobode govora.

Misliti, govoriti, izražavati se i stvarati u slobodi – to je ono čemu bi trebalo svi da težimo“, poručila je Brankica Raković, moderatorica ove panel diskusije.

Tokom Festivalskog dana govorimo o granicama, ali i načinima kako se prevazilaze, ovom prilikom, Marko Šelić – Marčelo, kao jedan od učesnika panel diskusije je poručio „Kao dvadesetogodišnjak, u jednoj pesmi imao sam stih: “Granice nisu ništa drugo do linija u atlasu.”

Izgleda da me demantuje čitava ljudska istorija, posebno ova naša lokalna. Srećom, izgleda da me ne demantuje i kultura.“

Ostali gosti prvog banjalučkog Festivalskog dana su  Đorđe Vuković, profesor iz Banja Luke; Asim Mujkić, profesor iz Sarajeva; Ramiz Salkić, potpredsjednik Republike Srpske; Josip Jerković, potpredsjednik Republike Srpske; Dejan Jović, profesor iz Zagreba, Martin Mikulić iz Mostara i mnogi drugi.

Centar za edukaciju Pro Educa, u saradnji sa Ambasadom Kraljevine Nizozemske u BiH, organizuje prvi Festivalski dan #SlobodaNarodu u Banjoj Luci posvećen ljudima koji se usuđuju da misle drugačije i imaju hrabrosti da o tome u javnosti govore ili da pronalaze drugačije forme izražavanja.

Detaljan program možete pogledati na: https://slobodanarodu.ba/program-banjaluka-29-03-2022/

O projektu i festivalu ”Sloboda narodu”

Festival #SlobodaNarodu simbolizuje slobodni javni prostor, u kom čuvari vatre i slobodne misli imaju priliku da govore i da ih se čuje. Festival afirmiše ljude koji misle drugačije i koji su često Don Kihoti svog vremena. Sadržaj Festivala čine panel diskusije, predavanja, radionice, koncerti, predstave, izložbe i promocije pisane riječi.

Cilj je da doprinese jačanju demokratije i ljudskih prava u Bosni i Hercegovini kroz promociju slobode govora i izražavanja. Festival se organizuje u gradovima širom Bosne i Hercegovine.

Odrastajući nisam shvatala kakav poklon mi je dala. Koliko je značajna sloboda koju imaš i podrška da budeš što god želiš. Oduvijek su vjerovali u mene i govorili mi da mogu sve. Gurali su me naprijed. Meni bi ponekad dosadilo, pa bih zastala.

Kada sam razmišljala o tome čime u životu želim da se bavim, pomislila sam na ono što me čini srećnom, jer život je jako dug, bilo bi šteta da ga provedeš radeći nešto što ne voliš. Nisam mislila koliko će mi neki posao novca donijeti. Da li ću imati ugled, zavidnu karijeru. Nikada nisam željela bogatog muža, niti da se udam. Željela sam samo osjećaj spokoja i onaj trenutak kada ti je u grudima toplo i mirno.

Svoj komadić sreće nisam pronašla na zadnjem sjedištu nečijeg BMW-a niti u separeu nekog prestižnog kluba. Nisam ga našla ni u kesama sa skupim poklonima. Ni u nečijoj tuđoj karijeri i novčaniku.

Našla sam ga u svojoj prvoj plati koju sam potrošila da kupim poklone onima koje volim.

Našla sam ga pored njega koji mi je dao ljubav jer ništa drugo nisam ni tražila.

Sjetila sam se svih onih trenutaka kada su muškarci pokušavali da me impresioniraju nekim materijalnim stvarima i sjetila se nelagode jer sam se pitala zašto žele da me kupuju, kada se ne prodajem.

Žene ne shvataju koliko je važno da budu samostalne. Ne shvataju koliko je važno da vjeruju i da znaju da mogu sve same. Kada spoznaš da možeš da se boriš i egzistiraš sama onda si i nepobjediva. Onda nema nesigurnosti zbog kojih ćeš skrenuti  sa svog puta u nečiju tuđu sigurnost. Žene vrlo često ne shvataju koliko je važno da budeš neustrašiva u ovom svijetu koji vrlo lako može da te sputa. Bitno je da vjeruješ da možeš sve sama, ali da znaš da je ljepše u dvoje.

Životne okolnosti su bile takve da su mi pokazale šta sve žene mogu same na primjeru moje majke i bake. Tada sam znala da ću život provesti sa nekim muškarcem samo ako ga budem voljela. Finansijer mi nije trebao, zaštitnik takođe. Razonodu u muškarcu sam mogla da pronađem i bez potpisivanja papira.

Mnogo je žena koje se udaju samo zato što im je dosadilo da ih pitaju: „kada će?“. Mene beskrajno zabavlja tuđa znatiželja i potreba da me pitaju nešto što je isključivo i jedino dio moje i njegove intime.

Nije lako biti žena. Koliko god da smo se odmaknuli od nekih patrijarhalnih okvira ne prođe dan, a da te ne pitaju: “kad ćeš?”.

Udati se, roditi, završiti, skuvati, odraditi, ponovo roditi, pa opet sve u krug.

I ne osuđuju te samo muškarci, tetke i babe. Osuđuju te i one druge koje su to već stigle. Ti ne možeš da ih razumiješ i o mnogo čemu ne bi trebala da govoriš, jer nisi iskusila. Izopštavaju te jer nisi kao one dovoljno majka, dovoljno žena, dovoljno drugarica. Dovoljno mršava, ili nedovoljno debela. Emancipovana si im ili zatucana. Karijeristkinja. Uvijek će naći nešto što nisi, a ti uvijek nađi mnogo više stvari kojih jesi.

Ako imamo pravo i obavezu da radimo, da glasamo. Ako umijemo da radimo sve ono što znaju i muškarci onda bismo trebale imati i slobodu da ti kažemo da: „odjebeš“. Zašto ne bih imala pravo i da opsujem kada ti već imaš pravo da mi rovariš po životu? Zašto žena nije „dama“ ako psuje, a muškarcu to nekako i priliči?

Nemoj biti žrtva ove učmale sredine u kojoj živimo.

Nemoj se plašiti tuđeg mišljenja.

Ja sam bila i kurva i vještica, i bezobrazna i opičena.

Govorili su mi i glasno i šaptali kad se okrenem. Bila sam egocentrik, na svoju ruku, razmažena i „nafurana“.

Glupa i dosadna.

Samo jedno na tom putu nisam zaboravila da tražim i da mu se iznova vraćam.

Onom osjećaju topline u grudima kada se ujutru probudiš srećan u svom biću. Kada si baš svoja i dovoljno njegova.

naslovna fotografija: Atlas ljepote