“U prostoru Reanimacije Objedinjenog hitnog bolničkog prijema Kliničke bolnice Sveti Duh, u četvrtak 25.7.2024. nakon provedene reanimacije, preminulo je sedmogodišnje dijete”, izvijestili su iz bolnice.

Dijete je dovedeno jučer ujutro bez znakova života.

“Dijete je, sedam dana po učinjenoj tonzilektomiji na Klinici za otorinolaringologiju i kirurgiju glave i vrata KBSD i šest dana po otpustu iz bolnice, kolima Zavoda za hitnu medicinu Zagrebačke županije-ispostava Zaprešić, u ranim jutarnjim satima dovezeno bez vitalnih funkcija.

Povodom ovog neželjenog neočekivanog događaja bolnica je odmah obavijestila Ministarstvo zdravstva, obavijestila II. Policijsku postaju Zagreb – Črnomerec, pokrenula postupak unutrašnjeg nadzora kako bi se ispitale sve okolnosti slučaja, zaposlenicima bolnice, uključenima u proces liječenja, pružila hitnu psihološku pomoć”, rekli su.

Obdukcijom će se utvrditi uzrok smrti

Tijelo je prevezeno na Zavod za sudsku medicinsku obdukciju Medicinskog fakulteta u Zagrebu kako bi se utvrdio točan uzrok smrti.

Istraga je u toku.

Roditeljima djeteta osoblje bolnice je iskazalo iskrenu sućut, stoji u priopćenju.

U Fejsbuk grupi Novosađanke opisala je svoju veliku tugu, istakavši da je jedan SMS promenio tada najvažniju životnu odluku – da ga prekine. Sada želi da bude ta osoba koja će nekog drugog u nevolji pridržati za ruku.

Njen post prenosimo u celosti.

– Drage i divne žene… Ovo će biti malo neobičan post. Naime, znate li da li su posete u Dečijoj bolnici dozvoljene? Ukoliko jesu, da li znate, da li u Dečijoj bolnici trenutno leži neka mama sa svojom bebom? Konkretno, na četvrtom spratu intenzivne nege, smeštena u sobi za majke pratilje. Evo o čemu se radi.

Pre dve godine, u ovo vreme, naš sin Dušan je, baš u toj bolnici, na odeljenju intenzivne nege ležao, boreći se za svoj životić. Tada mi je bilo izuzetno teško, potpuno sam psihički pala ne znajući šta ću zateći na svaka tri sata, koliko sam mu dolazila. Nisam znala da li ću ga dočekati živog. Na kraju, u julu je izgubio svoju bitku.

Jedan dan, tokom tog boravka tamo, toliko sam psihički potonula, poneo me je užasan vir. Izašla sam na terasu, nakon završene posete svom sinu…

I poželela da završim sa svojim životom. Tada mi ništa nije imalo smisla jer on nije bio dobro. Jer mi niko nije davao nadu da će biti dobro.

Sem mog muža, mojih kolega, profesora, nekoliko poznanika… Jer mu nisam mogla pomoći. Ali baš kad sam poželela da skočim, osećala sam se toliko… Samo. Svi su utihnuli. A najviše… trebao mi je neko… da li kroz reč, poziv… poruku. Kroz bilo šta.

Telefon je ćutao, iako je deset minuta pre toga zvonio na svakih pet. Baš tad, kad se desio pad, sve je prestalo. Doduše, pad ne može da bira kada će nam se dogoditi. Tišina je nastupila. Svest mi se potpuno zamračila. Ništa sem tame nisam videla, iako mi je sunce išlo direktno u oči na toj terasi… Nije moglo da probije taj očaj koji sam osećala. Očaj i nemoć. Bezizlaznost. Na tom četvrtom spratu.

Zatvorila sam oči i razmišljala da je krajnje vreme da završim. Samo sam želela da prestane da boli. Da prestanu da mi oni doktori tamo ruše nadu koju sam sa toliko ljubavi i vere gradila. Bolelo je svako rušenje.

Elem. U tom momentu kada sam zatvorila oči i rekla sebi da će se za par sekundi sve završiti… Zazvonio je telefon. To je bila moja profesorka sociologije. Napisala mi je: “Mila, kako ste?” Zvuk te poruke me je trgao. Otvorih oči. Povukla sam se unazad. Imala sam osećaj da su zapravo dve osobe bile tu.

Jedna Mila koja želi da skoči, a druga koja iz prikrajka to gleda i nema ni mrvicu snage da joj kaže jednu jedinu reč. Ma jedno slovo… Da se ova koja želi da skoči oseti živom i da odreaguje.

Noge počele da mi se tresu. Ruke… Valjda jer sam počinjala da uviđam kuda sam pošla i šta je pre dva minuta moglo da se dogodi. Telefon mi zamalo ispada iz ruke… A ja… Ja plačem. Suza suzu stiže i napišem: “Hvala vam puno, dobro sam. Na ivici nerava. Kako ste Vi?”

Samo jedna poruka u kojoj je pisalo: “kako ste?” me je povukla sa litice… Doslovno. 2021. rodih mog Vukana. Moje proleće u jesen, ljubav svih mojih ljubavi i dugu ovog mog malog svemira. Satkanu od njega i socijalnog rada kojeg studiram. To su moje večne radosti.

Ja danas imam svoje apsolventsko veče. Ne znam zašto, osećam izuzetno jaku potrebu da odem ispod ili ispred te zgrade (ako posete još nisu dozvoljene), ponesem parče papira A4 formata i prvoj mami koja izađe (ako ne nađem ovu prvu soluciju) ga dignem u vis. Na tom papiru će pisati, velikim krupnim slovima: “Nisi sama. Sve će biti u redu.”

Verovatno ta potreba proizilazi iz toga da se vratim na mesto gde sam najranjivija bila, da napravim paralelu gde sam sada. Da kažem sebi i Dušanu gore na nebu da sam uspela da se izdignem… samo zbog jedne poruke. Tako verujem da će taj papir koji bih podigla možda i nekoj mami značiti, kao meni ona poruka.

Ukoliko su posete dozvoljene, a znate neku mamu koja se bori sa svojim detetom… Pišite mi. Htela bih doći kod nje u posetu i razgovarati sa njom. Dati joj nadu da nije sama u toj borbi, kao što je moja profesorka tu istu lepu reč, utehu i brigu iskazala meni. Ne samo tada, nego tokom celokupne borbe.

Nakon toga bih otišla na svoje apsolventsko veče sa svojim sinom u naručju koji bi, za to vreme, bio kod mog supruga. Ukoliko ne znate nijednu koja leži baš u tom delu, može i neka sa dečije rehabilitacije (poznajem rejon)… Samo da dođem do nje na neki način. Jer… Ne želim da prekidam krug.

Da mogu na nebo provaliti, svaki put kada je ugledam u prolazu, na fakultetu, zamolila bih nebo nek joj samo radosti, ljubavi i sreće pruži… Neka ima kome da se vrati, svaki put kad joj se oluja nad životom nadvije. Kao i ja njenoj toploj reči… Onaj put. Kad je sve zaćutalo.

Kao i nadam se, što će se vratiti neka mama danas. I možda mi vi u tome možete pomoći. Da se vrati… Pre svega sebi, a onda i drugima koji je, sigurna sam, vole. I nadam se da će joj značiti.

Molim vas, nemoj da nam bude teško da budemo ljubazni… Uvek. Nikad ne znamo koliko je to nekome potrebno… I da li mu to možda znači… Život. Snaga. I vera.

Post bih završila citatom Jelene Milenković koji sam poslala mojoj profesorki, godinu dana kasnije (taj citat je zapravo bio uvod u jednu podužu rođendansku čestitku): Svako od nas ima nekog ko ne zna da nam je jednom spasao život.

Lepom rečju, pruženom rukom, vetrom u leđa, spoznajom da nismo sami. I kad mu kažemo, ne poveruje nam. Misli da to ljubav u nama preuveličava učinjeno – napisala je u objavi.

Mila je rođena sa samo 750 grama, a kao bebi joj je ustanovljena cerebralna paraliza, zbog koje je često još od detinjstva bila ismevana. To je nije sprečilo da se bori za svoje snove: nastavila je da se školuje, motiviše druge, zaljubila se i udala.

Mila je, inače, svoju životnu ispovest ranije ispričala , navodeći da nikada nije odustala od svojih želja i da neće odustati od svog cilja – da menja svet nabolje.

Preuzeto sa: kurir.rs

Takav status u muzičkoj industriji daje joj slobodu da ne mora da “štancuje” albume kao na traci, ali daleko od toga da škotska pevačica sedi skrštenih ruku.

Naime, poslednjih petnaestak godina najviše energije i vremena posvećuje humanitarnom radu: pomaže afričkim ženama i deci zaraženim virusom HIV-a, a zbog brojnih akcija – u nekima od njih sarađivala je i sa pokojnim južnoafričkim predsednikom Nelsonom Mandelom – UNESCO ju je 2010.proglasio ambasadorkom dobre volje za borbu protiv side.

Godinu kasnije za humanitarni rad odlikovala ju je i britanska kraljica Elizabeta II.

Čini se da joj danas društveni i humanitarni angažman znači čak i više od profesionalnog uspeha. Tako je, bez dlake na jeziku, kritikovala bivšeg papu Benedikta XVI jer se protivio upotrebi kondoma, čime je, prema njenom mišljenju, doprinosio širenju side u Africi. Tokom govora na tu temu, koji je održala 2009. na političkom skupu u Edinburgu, nosila je majicu na kojoj je pisalo HIV pozitivna.

Iste godine bila je u prvim redovima londonskih demonstracija protiv napada na Gazu. Javno se deklariše kao “moderna feministkinja”, a u skladu s time pre oko dve godine obrušila se na američku koleginicu Bijonse. Lenoksovoj je zasmetalo što ona na nastupima koketira s feminizmom, a pritom maksimalno eksploatiše svoju seksualnost, što je, prema Eni, loš uzor za decu.

MELANHOLIČNA DEVOJČICA

Eni Lenoks očito smatra da ima puno toga važnog da kaže, a još više da uradi, pogotovo u Africi. Kako ni nju život često nije mazio, veoma je empatična prema siromašnima i obespravljenima.
<
Njen otac Tom Lenoks bio je radnik u brodogradilištu u Aberdinu u Škotskoj, a majka Doroti kuvarica u radničkoj kantini. Iako su bili neobrazovani i siromašni, trudili su se da svojoj jedinici, rođenoj 25. decembra 1954, pruže sve što mogu. A kako je odmalena pokazivala da je nadarena za muziku, već sa sedam godina plaćali su joj časove klavira i upisali je u dobru školu, iako su im se mnogi u komšiluku podsmevali zbog toga.

– Nerado se sećam svog detinjstva. Stanovali smo pedesetak metara od fabrike tekstila i dvestotinak od klanice, što me ispunjavalo užasom. Verovatno sam zbog toga danas vegetarijanka. A kad uporedim život u to vreme i detinjstvo svoje dece, kojoj je normalno da imaju mobilne i pristup internetu, imam osećaj da smo rođeni na različitim planetama – priznala je u jednom intervjuu Eni Lenoks, koja je beg iz sive svakodnevice tražila u muzici.

Slušala je “Bitlse” na radiju i po ceo dan pevala, a kad je kao jedanaestogodišnjakinja na televiziji videla nastup jedne flautistkinje, zaljubila se u taj instrument. Toliko je insistirala da nauči da svira flautu, da su roditelji na kraju popustili. Nije odustala ni posle prvog, za nju traumatičnog časa, na kojem je zbog pogrešne tehnike disanja hiperventilirala i povratila pred nastavnicom.

Roditelji su bili srećni što se njihova kćerka barem u nečemu pronašla, jer je bila vrlo povučena i retko se družila s vršnjacima. Iako je imala dobre ocene, škola joj je bila dosadna i naporna.

– U mladosti sam se borila s melanholijom i depresijom. Uvek sam se osećala samom, kao da nigde ne pripadam. Sad više nije tako, kad me obuzme tuga, legnem i nazovem prijatelje – priznala je godinama kasnije, otkrivši da je u najtežim trenucima u mladosti razmišljala i o samoubistvu.

Prvi samostalni javni nastup imala je kao šesnaestogodišnjakinja na takmičenju u jednom malom mestu na obali, gde je pred nekoliko stotina gledalaca otpevala škotsku narodnu pesmu “Mairi’s Wedding” i osvojila prvo mesto.

Sledeće godine upisala je studije flaute i klavira na Kraljevskoj muzičkoj akademiji u Londonu, ali se vrlo brzo našla u nedoumici da li je dobro izabrala.

Užasavala ju je ideja da bi jednog dana mogla završiti kao profesorka u školi, za šta nije imala nimalo afiniteta. Zbog mračnih misli o budućnosti, često je izostajala s akademije, koju je svejedno morala redovno da plaća, a kako roditelji nisu imali novca za taj elitni fakultet, sve vreme je i radila – kao prodavačica, konobarica, pomoćnica u frizerskom salonu… Ali, kad je završila studije, nije krenula da traži angažman kao flautistkinja nego nešto sasvim drugačije.

– Jedno jutro probudila sam se i odlučila da ću biti pevačica. Osećala sam se kao da sam skinula veo s očiju i progledala. Nazvala sam roditelje i objasnila im da se neću vratiti u Aberdin, što ih je užasnulo. Kakvo je to zanimanje i zašto si onda studirala flautu, čudili su se.

SUDBONOSNI SUSRET

Eni nije želela da odustane od ideje da postane pevačica. Zbog novca se, doduše, pridružila bendu “Dragon’s Playground” u kom je svirala flautu, a i dalje je radila i kao konobarica – sve dok joj u kafiću nije prišao muškarac kojeg je privukla i predstavio joj se kao muzički producent.

U nadi da će joj se svideti predložio je da mu nešto otpeva, a kad je čuo njen glas, odmah joj je ponudio ugovor. Ali, Lenoksova je bila nepoverljiva i zatražila je nekoliko dana za razmišljanje. Razgovarala je s prijateljicom, a ova ju je upoznala sa svojim poznanikom, dve godine starijim gitaristom Dejvidom Alanom Stjuartom. Čuvši je kako peva, Dejvid joj je rekao da će se on brinuti o njenoj karijeri i da ne potpisuje ponuđeni ugovor.

Udružili su se s danas pokojnim Pitom Kumbesom i 1979. osnovali pank grupu “The Catch”, koja je posle samo jednog neuspešnog singla preimenovana u “The Tourists”. Uprkos svemu, Eni i Dejv bili su srećni – i zaljubljeni.

Pevačica je posle priznala da joj je to bilo jedno od najlepših razdoblja u životu, iako se i sastav “The Tourists” raspao. Tek kad je 1980. zaljubljeni par počeo da nastupa kao duo “Eurythmics”, koji je ime dobio po plesnoj tehnici koju je Eni kao devojčica učila u školi, mnogo toga se promenilo – ali ne odmah. Njihov prvi album “In the Garden”, objavljen 1981, nije ostvario zapažen uspeh na top-listama, a iscrpljujuće turneje, na kojima su sami nosili opremu i sastavljali je na bini, ostavile su traga na krhkoj psihi pevačice.

Doživela je nervni slom, a tokom lečenja dijagnostikovana joj je i agorafobija, strah od otvorenih prostora.

Kad se malo oporavila, prionula je sa Stjuartom na snimanje drugog albuma, koji je objavljen 1983. “Sweet Dreams (Are Made of This)” sa istoimenom pesmom postao je hit u celom svetu. Usledili su jednako uspešni naslovi “Touch” i “1984 (For the Love of Big Brother)”, ali popularnost im nije donela i sreću u ljubavi.

– Dejv i ja smo se izvrsno slagali, ali prestali smo da budemo ljubavnici već nakon prvih uspeha “Eurythmicsa”. Kad bolje razmislim, to što se dogodilo bilo je logično: čim bismo ostali sami u sobi, nismo se ponašali kao par, nego smo razgovarali samo o muzici.

Rastali su se prijateljski, a ona se ubrzo posle prekida zaljubila u Nemca Radu Ramana, sledbenika pokreta Hare Krišna. Venčali su se u martu 1984, nakon samo četiri meseca poznanstva, te otišli u Švajcarsku, gde su neko vreme živeli u kolibi. Da joj to možda i nije bila najpametnija odluka u životu, pevačica je shvatila vrlo brzo pa se razvela već u januaru 1986.

Nedugo posle toga usledio je još jedan udarac – otac joj je umro od raka, a ona je opet potonula u depresiju. Iz nje ju je izvukla nova ljubav – prema izraelskom filmskom producentu i reditelju Uriju Fruhtmanu, kojeg je upoznala na snimanju dokumentarca o “Eurythmicsima”.

Venčali su se u julu 1988, kad je već bila trudna. Pevačica se radovala detetu, za koje je znala da je dečak, pa su mu ona i suprug izabrali i ime – Danijel.

Međutim, ono što je trebalo da bude najveća sreća, pretvorilo se u najstrašniju traumu u njenom životu: rodila je mrtvu bebu. Eni Lenoks nikada nije govorila o detaljima, ali priznala je da nakon toga više nikada nije bila ista.

Na poslednjem albumu pre razlaza “Eurythmicsa”, “We Too Are One”, objavljenom 1989, otpevala je predivnu baladu “Angel”, koju je posvetila pokojnom sinu i ocu.

Sreća joj se ponovo osmehnula u decembru 1990, kad je rodila kćerku Lolu. Tad se povukla iz javnosti i najavila dužu muzičku pauzu kako bi mogla u potpunosti da se posveti detetu. To vreme je iskoristila i za razmišljanje o poslovnim promenama. Brojne obaveze vezane za “Eurythmics” postale su joj previše naporne, a želela je i da isproba nešto novo.

Na scenu se vratila 1992, nastupivši s Dejvidom Bouvijem i članovima grupe “Queen” na koncertu u spomen na njihovog pevača Fredija Merkjurija koji je preminuo od side.

RAĐANJE DIVE

Nekoliko meseci kasnije objavila je prvi samostalni album, “Diva”, koji je postigao ogroman uspeh. Nedeljama je bio na prvom mestu svetskih top-lista, a najbolje su prošla dva singla za koje je snimila raskošne video-spotove – “Why” i “Walking on Broken Glass”, u kojem su se pojavili i poznati glumci Džon Malkovič i Hju Lori.

Muzički uspeh ovaj put je pratila i sreća u privatnom životu – početkom 1993. rodila je drugu kćerku Tali. I zbog nje se neko vreme povukla sa scene, ali 1995. se vratila uspešnim albumom “Medusa” s obradama njenih omiljenih pesama, a pesma “No More I Love You’s” donela joj je Gremi za najbolji ženski pop vokal.

Dve godine posle toga ponovo se susrela s Dejvidom Stjuartom, ali povod nije bio lep – preminuo je njihov nekadašnji saradnik Pit Kumbes. Dvojac je shvatio da među njima još ima kreativnih iskri pa su 1999. objavili album “Peace”, koji su promovisali koncertom na brodu “Rainbow Warrior”, a deo novca od njegove prodaje donirali su tom ekološkom udruženju i organizaciji “Amnesty International”.

Eni je sve više vremena posvećivala raznim dobrotvornim organizacijama, pogotovo onima za borbu protiv side.

– Iako mrzim reč “celebrity“, moram priznati da i ja imam taj status pa ne želim da ga trošim uludo. Zato svake večeri odlazim na spavanje s pitanjem “Šta sam danas uradila da neko ne pati?” i planiram šta ću učiniti sutra, nadajući se da će moj doprinos pomoći nekom ko bi mogao umreti jer nema novca za lekove.

Ali muzička karijera i humanitarni angažman udaljili su je od supruga, od kojeg se rastala 2000. godine.

– Muškarci su najveće razočaranje u mom životu. Stalno sam bila u vezama, ali sad mi se čini da brak kao institucija nema smisla. Ne nameravam više da se udajem – rekla je posle razvoda.

Ali, nikad ne reci nikad – 2009. upoznala je južnoafričkog ginekologa Miča Besera kad se pridružila humanitarnoj organizaciji “Mothers2Mothers” koju je on osnovao kako bi pomogao deci i samohranim majkama zaraženima HIV-om, a dok su radili zajedno – zaljubili su se.

KONAČNO SREĆNA

Beser je tada bio u braku s aktivistkinjom Debrom Džekson, s kojom ima dva sina, ali tvrdio je da im je odnos već dugo u krizi. Bilo kako bilo, paparaci su u junu 2011. snimili pevačicu i doktora kako se na ulici drže za ruke, a njegova supruga je dan pošto je fotografija objavljena podnela zahtev za razvod. 

Nedugo pošto je proces bio okončan, u septembru 2012, Eni Lenoks i Mič Beser venčali su se na brodu koji je plovio Temzom. Deveruše su bile njene kćerke Lola i Tali, a slavlju su prisustvovali i Enini dobri prijatelji, glumac Kolin Firt i komičarka Rubi Vaks.

Bila je to, čini se, kulminacija jedne od najsrećnijih godina u životu Eni Lenoks. Te 2012. je, naime, bila gost na proslavi dijamantskog jubileja kraljice Elizabete II i nastupila je na zatvaranju Olimpijskih igara u Londonu i tako još jednom potvrdila svoj zvezdani status.

Profesionalni uspeh i emocionalna sreća doneli su joj toliko željeni mir i stabilnost. Posle godina traženja pomirila se sa demonima prošlosti, a svoju današnju životnu filozofiju sažima u nekoliko rečenica:

– Ne bojim se ničega, pa ni smrti. Samo se jedne stvari užasavam: tapkanja u mestu. Za mene je to polagano umiranje, a na to ne pristajem. Budućnost se još nije dogodila, prošlost ne možemo promeniti ni vratiti. Prema tome, ostaje nam sadašnjost. Moj stav je jednostavan: treba učiniti sve kako bi nam sadašnjost bila takva da u njoj možemo uživati. Život je ionako prekratak da bismo gubili vreme na nevažne stvari.

Preuzeto sa: stil.kurir.rs

“Problijedio sam od straha. Pokušavao sam nastaviti dalje bez svog djeteta i sada mi je neko rekao da se moram boriti još i za to da me ne napusti žena koju volim”, otvoreno priča Ben i dodaje da su on i Sarah tugovali na različite načine.

Bena je usred noći znalo probuditi vrištanje njegove žene iz neke druge prostorije u kući, a nekad bi se tresla i tiho plakala u snu. Ležao je budan znajući da ne može učiniti ništa da joj pomogne.

Ben se lakše otvarao i ponekad bi pričao o gubitku svog voljenog sina. Sa druge strane, Sarah je dugo vremena jedva uspijevala da se održi na nogama i ponekad bi se mučila mislima da su mogli nešto drugačije da urade prije Silasove smrti.

“Ja se ne želim upuštati u ta mračna razmišljanja. Znam da smo tih zadnjih teških dana njegovog života sve radili iz ljubavi, pa čak i ako je to bilo pogrešno. Nema smisla da se zbog toga grizemo, to je prošlost i nema nikakvog udjela u budućnosti”, priča Ben.

Nedugo nakon Silasove smrti Sarah je poželjela da dobiju još jednu bebu. Hvatala se za slamku spasa mislivši da će je ljubav prema novom djetetu podići, dati joj smisao i da onda neće imati mnogo vremena za tugovanje.

Međutim, Ben joj je rekao da ih njihova tri sina sada trebaju više. Mnogo su se svađali oko toga, Sarah je bila jako povrijeđena Benovom odlukom. No, danas, tri godina nakon Silasove smrti priznaje da je njen muž bio potpuno u pravu.

Dodatne tenzije su se stvorile kada je Ben postao popustljiviji prema sinovima i nije ih opominjao zbog nekih sitnih nestašluka.

“Mislio sam da nema nikakvog smisla u tome da nakon smrti jednog sina satima galamim na drugu djecu. Život je isuviše kratak. Znam da je zbog toga Sarah osjećala da ona mora postati malo više stroga prema njima i zato je bila isfrustrirana i ljuta. Govorila je da su to moji propusti, no sada smo uspjeli da sve to nekako uravnotežimo”, priznaje Ben.

Činjenica je da se njih dvoje sada mnogo više svađaju, ali isto tako njihova ljubav se nikad nije izgubila. Ni prema djeci, niti između njih dvoje. Kada je to potrebno jedno drugome daju prostora. Kad im je potreban zagrljaj i utjeha, tu su jedno za drugo. Naučili su da se sami nose sa sopstvenom tugom i da je ne iskaljuju jedno na drugom. I, najvažnije od svega-naučili su da vole ljude u koje su se pretvorili.

“Nikad više nisam posumnjao u to da se Sarah i ja nekako nećemo uspjeti izboriti sa Silasovom smrću. Postoji govor koji se često čuje na vjenčanjima u kojem se ljubav uspoređuje sa dva drveta koja rastu jedno uz drugo, ali nikad ne zaklanjaju ono drugo u sjenu. Meni to važi i za tugu jer, na kraju krajeva, i ta emocija nastaje iz velike ljubavi. Sarah i ja smo posađeni u istom tlu očajanja i bola i obasjava nas isto sunce nade od naših prijatelja i članova porodice. Sve što mi trebamo je da otkrijemo kako ćemo sami izrasti prema tom svijetlu, ali tako da uvijek ostanemo jedno uz drugo”, zaključuje Ben.

Sarah je objavila knjigu “A Mighty Boy” u kojoj je pisala o svemu kroz šta su ona i njen muž prolazili. Sav prihod od prodaje njene knjige se donira za istraživanje tumora mozga.

Izvor: Telegraph

Išao bi u vrtić, radovao se igranju sa drugom djecom, bio radostan i voljen.

Volio bi nas, kao što bismo i mi voljeli njega.

Bol ne prestaje sa godinama, jer znam da je moglo drugačije. Ali pronalazim snagu i vjeru da nekome naša priča može pomoći i zato je odlučujem dijeliti upravo danas.

Jarrod i ja smo oduvijek htjeli samo najbolje za našeg sina. Kao što svaki roditelj želi za svoje dijete. Pohađali smo časove pripreme, čitali razne knjige. Bili smo spremni! Ili smo barem mislili tako. Sve što se trebalo naučiti o dojenju učili smo. Pitali druge majke o iskustvu, o važnosti i zdravlju. Landon je rođen u “Baby-Friendly” bolnici, što je značilo da je u potpunosti orijentisana na dojenje, koje je onemogućeno samo ako majka ima rak dojke ili druge ozbiljne medicinske probleme. U suprotnom, sve što je majka mogla i trebala, ali u konačnici možda i morala jeste dojiti svoju bebu.

Rođen je putem carskog reza i kada se rodio imao je 3 kilograma. Zbog problema prilikom porođaja donijeli su mi ga nakon nekoliko sati, a onda sam ge neumorno dojila na svakih sat vremena po pola sata. Landon je bio na mojim grudima sve vrijeme. A onda su doktori došli da mi objasne kako postoji mogućnost da ne proizvodim mlijeko, zbog toga što mi je dijagnostifikovan sindrom policističnih jajnika, što je direktno značilo da će biti otežano uskladiti hormone kako bi se mlijeko proizvodilo. Preporučeni su mi lijekovi koje bih mogla koristiti po izlasku iz bolnice, ali dojenje nije zaustavljeno.

Naš Landon nije mogao napuniti toliko pelena kada mu je onemogućeno dojenje, a pri tome nismo mu davali flašicu, jer ja sam bila majka koja bilo kako bila treba naći način da nahrani svoje dijete. Niko nije rekao da dehidracija može ozbiljno uticati na dječiji mozak i njegovo funkcionisanje. Ako dijete konstantno plače i ne može se smiriti, jasno je da postoji problem. Međutim, nismo mogli znati koliko ozbiljan može biti. Dijete je plakalo jer nije dobijalo ono najosnovnije što mu treba. Tečnost neophodnu za preživljavanje.

Djeca koja imaju poteškoće prilikom dojenja trebaju više kalorija, jer brže sagorijevaju dobijene, što direktno utiče na gubitak tjelesne težine. Tada se naročito vrši pritisak na majku koja treba da nastavi dojiti, uprkos tome što ni sama više nema snage. Ali jeste li znali da novorođenčad nisu predodređena da plaču svo vrijeme? Oni trebaju da jedu, spavaju i prljaju svoje pelene, ali s obzirom na to da nam niko nije rekao kakve opasnosti vrebaju nismo ni znali da nam se dijete doslovno izgladnjuje.

S obzirom na to da je bio na mojim grudima nisam mogla znati koliko i kada mu je dovoljno. Nismo mu dali flašicu, jer se forsiralo dojenje. Nakon nekoliko dana pušteni smo kući, sa gubitkom Landonove tjelesne težine od 9.7% uslijed toga što je moje mlijeko bilo nedovoljno i gotovo da ga nisam ni imala. Nismo znali ni koliko je dozvoljeno izgubiti tjelesne težine, jer nas nisu zadržali na intenzivnoj njezi. Pustili su nas kući. Nakon 12 sati dehidrirao je.

Prilikom povratka u bolnicu rekli su nam da je jedini način da budemo sigurni da je dijete sito hraniti ga dodatno i flašicom. Informacija zlata vrijedna, ali prekasno. Njegovo stanje se pogoršavalo i otkucaji srca su postajali usporeniji. Zaspao je, ali smo uplašeni za njegov život otišli ponovo u bolnicu. Tamo su nam nam rekli nakon njegovog hospitalizovanja da se radi o hipernatremičnoj dehidraciji i srčanom zastoju uslijed hipovolemičnog šoka. Drugim riječima njegovo srce nije moglo više pokretati gladno i izmoreno tijelo.

 

Kad je avion sletio djevojka koja je sjedila pored Tricije joj je pomogla sa prtljagom. Na izlasku iz aviona stjuard je prišao Triciji, još jednom joj rekao koliko mu je žao zbog njenog gubitka i stavio joj papirnati ubrus na dlan rekavši da ovo nije puno, ali želi da joj nekako pomogne. Tricia mu je zahvalila, ali je poruku pročitala tek kad je izašla s aerodroma.

“Moja porodica i ja smo 2004. godine izgubili mog brata. Koliko god je to još uvijek traumatično za mene, ne mogu ni da zamislim koliki bol tek vi osjećate kao majka. No, gledao sam kako je moja majka tugovala i to je proces koji nikad ne prestaje. Biti majka prije svega znači donijeti na svijet novi život i dati obećanje budućnosti. Vaša misija ne završava ovdje, život vašeg sina je veći od njegove smrti i uvijek će biti. Moja mama se očajnički borila za neki drugi cilj kako bi barem malo ublažila bol. No, sada je shvatila da se ta bol teško smanjuje. Nemojte trošiti svoju energiju na to već pokušajte sve moguće kako biste osjetili radost. Posjećujte porodicu, približite se ljudima sa kojima ste izgubili kontakt, putujte. Ovo je vaša priča i vi dugujete i samoj sebi i sinu da se pobrinete da ovo preživite. Nemojte se opterećivati. Svijet je prepun ljudi kojima je zaista stalo do vas čak i ako vama tako ne izgleda.

Ja neću tako uskoro prestati da mislim na vas, niti ću se prestati pitati kako ste i šta radite. Iz svega ovoga ćete izaći kao snažnija osoba, a ja ću cijelo to vrijeme navijati za vas.”

Tricia je briznula u plač nakon što je pročitala ovu poruku i imala je osjećaj da je taj mladi čovjek jedan od Božjih anđela.

“Mnogo sam mu zahvalna na tome što je našao vremena da mi napiše tako divnu poruku iako me ni ne poznaje”, izjavila je Tricia.

Porodica Belstra nikad nije uspjela da sazna ime i prezime tog stjuarda, ali se nadaju da će njihova zahvalnost nekako doći do njega. Ponekad zaista pomaže kada se na ovom svijetu upoznate s ljudima koji razumiju vaš bol.

Izvor: Scary Mommy