Zvali su je novom Eleneonorom Duze, a našoj kinematografiji je ostavila u amanet preko pedeset ostvarenja, međutim, šta je sa onim što nam je ostavila kao ljudima, kao društvu? Da li smo naučili nešto iz njene smrti ili smrti pokojne Ejmi Vajnhaus, Vitni Hjuston? Pamtimo li samo njene demone i poroke izazvane dubokom tugom ili i život koji je bio obojen neponovljivim umećem i porukama koje je pokušavala da umetne u ovaj svet prepun nerazumevanja?

Sonja je bila usamljenik, apsolutno predana svom pozivu, nažalost – manje predana životu, makar onakvom kakav joj je bio nametnut. Volela je jednog čoveka, a nakon njegove smrti 1990. godine, sebe je smatrala udovicom. Nije marila za materijalno, htela je da stvara ono što će publici značiti. Publika je bila jedina skupina ljudi do čijeg mišljenja joj je bilo stalo.

Bila je protiv tadašnjeg sistema, njena vatra gorela je dok je snimala kadrove i borila se za ljudska prava, a onaj koji najjače gori – prvi izgori. Nije umela da funkcioniše u svetu koji je po merama većine, krojila je sopstvene. Živela je i umrla u svom vremenu, svom univerzumu, daleko ispred realnog, nama ostalima poznatog.

Marina Cvetajeva nas je odavno upozorila da ne sahranjujemo žive, a društvo je upravo to uradilo Sonji u periodu dok su je šibali vetrovi sudbine. Nije doživela da vidi ekspanziju društvenih mreža, glorifikaciju materijalnog i površnog, nije tu da nam kaže da usporimo, da smo promašena nacija, promašena planeta.

Da li smo nešto naučili od ove vanvremenske žene ili i dalje koračamo u mraku?

1. “Ne želim da živim po nekim pravilima, da budem snob, salonac, koji svaki dan ima nešto isprogramirano. Mislim da je onaj koji unapred zna kako će reagovati – promašen čovek.”
2. “Ovo društvo prosto ne prašta činjenicu da neko može da bude dobar čovek, bez skrivenih namera i lične koristi.”
3. “Bila sam srećna kada sam pronašla ljude koji su podjednako nesrećni kao ja.”
4. “Za većinu ljudi, život je kao ružno vreme. Stanu i čekaju da prođe.”
5. “Ne stidim se suza. To je prelazni period kada se polako pretvaraš u stenu.”
6. “Biser nastaje u ranjenim školjkama. Bol koja ih razdire, pretvara se u dragulj.”
7. “Uspela sam da izbrišem granicu između života i poziva.”
8. “Samoća je cena moje slobode.”
9. “Ako je negde bilo otpora, onda je to bilo u Srbiji.”
10. “Što sam starija, sve manje razumem.”

Rođena je 1961. godine u Čačku – majka Mikaina je bila sudija, a otac Milovan inženjer, bila je izvanredno dobra učenica tokom osnovne i srednje škole, a kasnije je izabrala glumu. Gluma je bila sve što je imala, više od posla, karijere i poziva, gluma je bila njena misija i način života.

Diplomirala je u klasi profesora Minje Dedića, 1982. godine, na Fakultetu dramskih umjetnosti u Beogradu, ali je na filmu debitovala već krajem sedamdesetih godina u filmu “Leptirov oblak”.

Od prvog skoka u glumačke vode važila je kao “čudna”, a tu čudnost su objašnjavali argumentom da je drugačija i neuklopiva. Sonja je bila posljednja generacija umjetnika koji su živjeli i umirali za ideale – nije mogla da shvati šta se dešava sa tadašnjim Beogradom i onim što viđa, nije se pronalazila u prečestom mijenjanju stavova.

Nije bila glumica koju je nosio vjetar, oštro mu se suprotstavljala, vidjela je više i dalje od ostalih. U njenoj biografiji, majka Mikaina je spomenula kako joj je često, dok je bila djevojčica, govorila da previše čita i zna i da će je društvo upravo zbog toga odbaciti – ne iz zlobe što zna više već zbog straha što oni znaju manje. A mnogi su govorili da je s njom nemoguće razgovarati, jer već poslije treće rečenice počinje da citira mislioce, pisce, da iznosi stavove bazirane na bezbroj pročitanih knjiga. Njen intelekt nikad nije mirovao.

Nažalost, vizionarski duh i život za ideale je pokleknuo pred porocima – to su svi znali i svi posmatrali krajičkom oka kako se izvanredni glumački talenat guši u vlastitim nemirima. Ali je, od svega toga najtužnije, da su je ljudi, uprkos njenoj genijalnosti, počeli percipirati kroz porok, ne kroz ono što je radila, ne kroz njen talenat, ne kroz jedinstvenost koju je posjedovala.

“Ovde sam sve vreme pokušavala da održim urbanu kulturu, ali to niko ne primećuje. Znam i da se reforma kostima, šminke i mizanscena na filmu tokom osamdesetih može pripisati Sonji Savić, pa opet nikom ništa. Suknja od skaja i sako na golo telo nisu se pre mene nosili, bojila sam tušem nokte u crno zato što takvog laka nije bilo. I još nešto – do 45. godine nisam dobila ozbiljan honorar za svoj rad. Mada, u alternativi i ne može da se očekuje novac – rekla je u intervjuu koji je 2006. dala nedjeljniku Vreme.

Voljela je duge šetnje Beogradom iako je prijateljima često spominjala da Beograd počinje da je plaši. Voljela je glumu, ona je bila njen život, a odsustvo ponuda za angažmane i uloga je polako ubijalo… Voljela je i Vlajka Lalića, džez muzičara, srodnu dušu koju joj je život prerano oduzeo. Sa samo dvadeset i devet godina, ostala je bez partnera koji je tragično stradao prilikom jedrenja. Sonja je sa Vlajkom željela porodicu, ali nažalost, život je imao neke druge planove i ostala je sama. Tokom svoje karijere, snimila je pedesetak filmova i dobila nekoliko međunarodnih priznanja i nagrada.

A da li ste znali da je u muzičkom spotu Miroslava Ilića, za pjesmu „Voleo sam devojku iz grada“
snimljenom 1987. godine, igrala baš famoznu Devojku iz grada?

Režiseri i producenti su je izbjegavali zbog poroka kojima se odala. Ili su bar to navodili kao razlog.  Kompleksna i, nikad do kraja shvaćena, umjetnička duša koja je imala dozu arogancije i nerazumijevanja za ono što je došlo preko noći i ona jednostavno nije mogla da se uklopi. Za života je govorila da sve što treba ima u svojoj glavi. Nažalost, u četrdeset i sedmoj godini života, jedanaest dana nakon rođendana, Sonja je preminula u stanu svojih roditelja u Beogradu. Smrt je nastupila kao posljedica uzimanja prevelike doze opijata.

Na sahrani održanoj 2008. godine, niko od kolega glumaca nije došao da je isprati. Zauvijek je napustila ovaj svijet uz pratnju onih koji su je tu i doveli, roditelja Milovana i Mikaine.

Nama ostaje da živimo u svemu onome što je iza sebe ostavila, a bila je vizionar. Nama se često u kancelariji zavrti “Mesec je plovio” pa bi bilo u redu i tekst završiti s tom numerom.  I što bi rekla Sonja: “(…)Izbaciti sve te grčeve iz tela znači osvestiti sve to što te je bolelo. Ne stidim se suza. One često naviru zato što je to taj, verovatno, prelazni period, kada se polako pretvaraš u tu stenu (…). Znaš onog klinca što je došao u manastir I vikao – Oče, ja volim ljude! Ja volim ljude! A ja sam zaista toliko volela ljude. Bože, koliko sam ih volela…”