Ako ih izbezumljeno pogleda, nastaviće da arlauču da je mala bezboraznica koja nema stida i sramote, a usudi li se da pita – Što, bre? – objasniće joj da fine i pristojne devojčice to ne pitaju i da ne treba da zna ništa sem da je to dole, što ima izmedju nogu, sramota.

Devojčice tako nastavljaju da rastu sa osećajem da su se rodile kao čudovišta sa nečim što uopšte nije trebalo da imaju.

Dečak istog usrasta krene rukom prema svom polnom organu i svi, ama baš svi, od majke do dede, ushićeno vrisnu i kažu – Pokaži, sine, šta imaš u gaćama! Ovaj odma’ svlači gaće, pokazuje šta ima, pokušava instiktivno da ga razvuče još koji santimetar i nastavlja da raste sa osećajem da samo on ima nešto u gaćama.

Dok ne ode u vojsku ili počne nešto da trenira, uglavnom dok ne stigne do kolektivnog muškog tuširanja kad ukapira da su ga svi zajebavali i da ima i većih od njegovog.

Penis kroz odrastanje u muškoj glavi, uz pomoć rodbine, dobija odlike mitskog bića s dve glave, neuništivog i nepobedivog. Dobija nadimke koji treba da dočaraju da se radi o neuninštivom, nepobedivom, nikad viđenom stvorenju od kad je sveta i veka.

Vagina kroz odrastanje postaje stidnica što valjda do kraja života treba da me opominje da treba da se stidim što je imam. Ja iskreno, pojma nisam imala da imam stidnicu sve dok ne počeh da čitam koje sve bolesti mogu da mi je spopadnu ako o njoj ne budem vodila računa, svaki ginekolog koga su pozvali da nešto prozbori o vagini je pričao o stidnici.

Dakle, ja imam stidnicu i što se mene tiče, ako moram zbog nje da se stidim, mogla sam baš bez nje i da se rodim. Koji će mi đavo ako moram da crvenim kad god pomislim da je imam.

Dakle, ja nemam vaginu nego imam stidnicu. Vaginu mogu da imam samo kod ginekologa i to ako je malo prosvećen.

Ovo je deo iz mog blog posta koji sam pisala davne 2009. godine.

Malopre pročitam da je profesorka Zlata Đurđević (živa bila) s Katedre za kazneno procesno pravo Sveučilišta u Zagrebu uputila pre nekoliko meseci otvoreno pismo pravobraniteljkama za ravnopravnost polova i decu kao i pravobraniteljki za ljudska prava zbog polne diskriminacije djevojčica u udžbenicima za osnovnu školu kojim traži da se reč stidnica izbaci iz udžbenika i zameni rečju vulva, stidna kost izrazom preponska kost, stidne usne zamene vulvinim usnama, sve u svemu da izbace stid iz naših gaća.

Zabavno je i to što su vaši identiteti lako dokučivi, pa se niko ko bi vam imponovao od sada više neće spuštati na nivo komunikacije sa vama. Kad vam bude trebala ruka, dobićete srednji prst, jer tako obično biva sa bezmozgašima.

Krajnje je smešno i to što vam niko nije rekao da srednja škola nije obavezna, da postoji i policija, Tužilaštvo, prosvetna inspekcija, pa da vam šut u dupe može (i treba) da bude jedini put na gradilišta, da mešate beton i nečemu bar poslužite.

O, pa da, sigurno misliš da imaš opasnog ćaleta ili kevu? Štite te, imaju neku kvazimoć, čim si se ti tako osilio?

Vidi, sinak, takvi koji imaju moć da od rođenog deteta naprave debila u najavi ateriraju u blato brže nego trula šljiva, a onda si ti, ne samo glup, već i sam u svetu gde si već pokazao da si nula.

Znaš šta je najsmešnije?

Jednom će te biti sramota. Možda ne baš tebe, al nekog od ovih iz “publike” sigurno. Džaba, derišta, da ste čitali Njegoša umesto rodoslov Miljane Kulić, znali bi da “Svak se rodi da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka!”

Da ste moji, znala bih šta bih s vama, bilo bi vam više nego “zabavno”. Al niste. Moji ne završavaju kao “heroji” interneta nad kojima se zgražava vas ceo region. Vi ste bruka, i za vas nema opravdanja, iako će se razni psiholozi truditi da iznađu razloge za takvo ponašanje.

Vidi, sinak, nema. Samo mi jedno nije jasno: : kad se već ne plašiš ni roditelja, ni školske uprave, ni policije,, kako ti nije palo na pamet da od male budale uvek postoji veća? Možda je ta stolica koja se tako lako izmiče, da slabiji od tebe polomi kičmu, tebi sledećem namenjena? Ko zna, možda.

Vidi, sinak, nisi ti dete. Ti si samo nasilnik u najavi, koji je pritom i glup. Hvala ti što si to pokazao dok još može da ti se stane na put.

Preuzeto sa: m.facebook.com

Kada smo u školi, u mojoj petnaestoj godini života, pisali sastav na temu očeva,  napisala sam:

„Moj tata je visok  i mršav. On nikada ne zna koji sam ja razred i nikada mi ne ide na roditeljske sastanke, ali ga ne krivim za to. Jednostavno, očevi to ne rade. Ne  govori mnogo, ne kreće se mnogo, ne svađa se nikada i ne kasni. Ne krši  pravila i radi u istoj firmi čitav život. Ljudi ga vole jer je umjeren.

Ja ga volim jer je dobar prema meni i bratu. Nikada nam ne kupuje čokolade, jer to stric radi. Tata je jednom kupio gomilu keksa. Jednom je kupio gajbu jabuka. Jednom je kupio kilogram džema. Prvi i poslednji bicikl mi je kupio kada sam imala dvanaest, dovoljno velik da i on može da ga vozi.

Poslije je danima pričao o svojim poduhvatima. Čini mi se da on uživa u tome da nešto kupuje, ali je ipak izabrao da samo donosi novac u kuću i spušta ga na sto, te ne učestvuje u njegovoj potrošnji. On nema mnogo zahtjeva, oblači ono što mu se kupi, jede ono što mu se posluži.“

Starija Ja bih dodala:

„Već dvadeset godina radi u istoj firmi.

Bicikl sam vozila do svoje 25. godine. Kada su mi ga ukrali, uzeli su i jedno parče moje duše. Nikad im to nisam oprostila. Osvetoljubiva sam, ali otac nije. Logično. Na njega imam samo te bore oko očiju, a i njih se trudim riješiti.  On tvrdi da je bicikl bio jako star, opasan za voziti se njime i da, oni što su ga ukrali, nisu sebi učinili ništa dobro.“

Njegovi prekori uglavnom izgledaju poput:

-„Ne bi trebala tako brzo da voziš.“

-„Nikada mi neće biti jasno zašto uvijek krećeš u poslednjoj minuti.“

-„Ne bi trebala biti bez ušteđenog novca.“

-„Ako autobus kreće u 7, ti moraš biti na stanici u pola 7.“

To čak i nisu prekori, to su više savjeti, ali savjeti koji ne rade posao kod mene. Kada sam, zbog svoje nepromišljene i brze vožnje, slupala kola dao mi je ušteđeni novac za popravak.

Ja nikada nemam ušteđevinu. Ustajem dva sata prije polaska na posao, ali svako jutro trčim do autobuske stanice. Jer kasnim.  Dok lomim stopala kako bih stigla, pomislim na njega, koji je, za dvadeset godina radnog staža, zakasnio četiri puta. Sram me se objesi o cipele, pa tako trčimo zajedno.

Kako objasniti njegov odnos prema funkciji oca? Nisu to bila vremena moderne pedagogije i psihologije. Još ako uzmemo u obzir činjenicu da se moje djetinjstvo odigrava na Balkanu, u radničkoj porodici koja je preživjela rat i izbjeglištvo, sve dobija univerzalnu sliku. Moji roditelji su se, dvije godine  poslije rata, gurali po redovima za hranu. Kontekst je bitan.

Iako je bio u ratu, moj otac je za mene uvijek bio jedna krhka, dobroćudna figura. To je išlo do te mjere da, kada bih ujutru čula strašnu grmljavinu i kišu, ja bih se sklupčala ispod deke, sklopila svoje šačice, pa molim Boga da mi tatu ne odnese vjetar.

Sjećam se, imala sam pet godina, kada je otac ušao u kuću, skrivajući nešto iza leđa. Kada je napokon otvorio šaku, ugledala sam jedan mančmelou keks, ne jednu kutiju, nego jedan jedini keks. Nikada poslije, do dana današnjeg, nisam bila u stanju siromaštva, ali mislim da rijetko šta može da parira sreći tog trenutka, kada sam dobila jedan mančmelou od tate u momentu kada smo u kući imali kilogram brašna i kesicu pasulja.

Ovo je ona priča za koju bi moj Sandro rekao:

-„Sere mi se od tvoje patetike i tužnih priča.“

Ali, neke priče ne mogu da se ispričaju na drugi način. Neki pritisci, na dva bara, postaju tuge. Znaš.

Kada se brat rodio, preselili smo se, roditelji  su počeli da rade i stvari su zauzele svoje pozicije. Mene su, već sa osam godina, osposobili za čuvanje jednogodišnjeg brata, ali i za kućne poslove. Otac nikada nije kuhao, prao, niti čistio i to je bilo nešto što se podrazumijeva poput činjenice da će sutra svanuti jutro.

Malo manje vjerovatna činjenica je bila to da je moj otac pravio najtanje i najukusnije palačinke na svijetu i da je zaista uživao u tome. Ali, to je bila istina.

Kada se desi nešto što se, nikada prije, a ni poslije, nije desilo, velika je vjerovatnoća da upamtimo sve detalje vezane za taj dan. Ja se sjećam da bila 2005. godina, jun i  nepodnošljiva vrućina. Pamtim boju odjeće na sebi, pukotinu na prvoj stepenici, improvizovani koš na drvetu u dvorištu, glasno dahtanje našeg psa i sebe, mršavu i ružnjikavu u dresu Dejvida Bekama, moja, loptom izudarana, koljena, neobično dugačku ruku, kojom mašem i dozivam brata, ponavljajući dva puta da je tata ispekao palačinke.

Zatim, osjetim ruku koji me snažno uvlači nazad u kuću, unosi mi se u lice i viče:

-„ Ne smiješ da govoriš pred drugom djecom da ti tata peče palačinke! Ne-smi-ješ! Nikada! Muškarci to ne radi!“

Otac galami na mene. Prvi put. Ja ne znam zašto. Nije me galamio kada sam sjela u tortu, tik pred polazak na svadbu. Ni onda kada sam kući dovela tri psa, tri lutalice, koje su mu kasnije poderale cipelu.

U hodniku stojimo: uplašena i zbunjena Ja i očevo:

„Sramota je da komšije čuju. Razumiješ?“

Ne razumijem, tata. Nisam razumijela ni tada, sa svojih dvanaest, a ni danas, na pragu tridesete godine. Šta to muškarci rade? Ili ne rade? A šta žene? Ko je postavio te granice?  I zašto živimo uopšte u takvom svijetu?

I zašto je sramota da pečeš palačinke? Sramota pred komšijom? Jednom sam slušala kako komšijina žena pokazuje modricu ispod oka i kaže:

-„Ja krenula da je pomuzem, a ona se ritnu i vidi šta mi je napravila.“

Imala sam deset godina i od tada sam izbjegavala krave. Moja baba je slušala izmišljenu priču i klimala glavom, dozivala Svetog Jovana i pravila se da joj vjeruje. Kada je ova otišla, baba je došapnula mojoj majci:

-„Onaj opet dovatio Milku.“

Majka kaže:

-„Daboga mu otpale ruke.“

I tu se završava razgovor. Sramota je. Ne treba gurati nos u tuđe dvorište. Sramota je dobiti batine. Sramota je pričati o tome kako je neko dobio batine. Sramota je peći palačinke. Samo komšiju nije bila sramota. Ni njemu slične. Nikada.

Prisetite se samo koliko ste puta drugaricu tiho zamolile da “pogleda iza”.

Koliko ste puta čuli eufemizam “oni dani”.

Zašto je to tako? Jednostavno: najgora uverenja o ženskom telu nastaju pod uticajem patrijarhata. Žena se i dalje smatra prljavom i grešnom tokom perioda menstruacije. To najbolje vidimo u raznim narodnim verovanjima koja se u nekim zemljama i dalje poštuju.

Recimo, postoji verovanje da testo koje je žena dotakla, a u tom trenutku je imala menstruaciju, neće narasti. Takođe, veruje se da tokom menstruacije žena ne sme prati kosu jer može da ostane neplodna, kao i da ne bi trebalo da ulazi u hram ili crkvu.

Suludo.

Menstruacija je biološka pojava koja pogađa svaku ženu i krajnje je zatucano da o njoj govorimo sramežljivo i šapatom.

Prvo moramo da bez ustezanja izgovorimo reč menstruacija.

Važno je da izađemo iz stega društvenih normi jer žena nije nečista tokom perioda, jedino nečisto je sposobnost patrijarhalnog društva da ubedi polovinu populacije da je biološka pojava koja održava ljudsku vrstu – prljava.

Nemamo vremena da udovoljavamo zadrtim verovanjima.

Nemamo vremena da gledamo plavu tečnost na reklamama.

Nemamo vremena da živimo u ludilu u kom devojčice ulaze u pubertet i ne znaju šta ih je snašlo.

I najmanje imamo vremena da slušamo uvijene fraze dok ignorišemo još jedan problem.

Taj nedostatak vremena koji ponavljam važan je zato što smo i dalje u društvu koje menstruaciju zove “oni dani”, vaginu “tamo dole”, neko je čak rekao da žena tada na slavi ne sme da jede žito, dečaci zadirkuju školske drugarice, žene je sramota da menstruaciju pominju pred braćom, ocem, drugarom, a iza svega toga stoji problem koji glasi: menstrualno siromaštvo. 

Prvi korak ka normalnizaciji menstrualnog siromaštva je razbijanje tabu tema koje prate jednu biološku pojavu. Koliko nam tek treba vremena da ovu temu prestanemo da ignorišemo kada nam je sve što nju prati i dalje u ćošku?

U Indiji 12% žena ima pristup higijenskim ulošcima, dok ostatak koristi alternativu kao što su krpe i peškiri.

U Srbiji je Filozofski fakultet u Novom Sadu prva i jedina obrazovna institucija u kojoj studentkinje imaju besplatne higijenske uloške. Jedina.

Menstrualno siromaštvo nije jedini problem koji imaju žene u Srbiji i u svetu, ali je posebno važan.

Koliko košta biti žena? Iako ne volim da pričam o ličnim finansijama, ignorisaću neka lična pravila jer smatram da se na ovaj način mogu poistovetiti sa mnogim ženama.

Radim od svoje devetnaeste godine, što znači da sam radila kako bih platila studije. Taj period je, verovatno, među najtežim u mom odraslom dobu. Kirija, računi, knjige i hrana u Beogradu nije iznos koji se lako obezbedi ako mrtvi umorni nakon posla morate da spremate ispite i nikako ne dozvolite da izgubite budžet. Živela sam sa drugaricom sa kojom sam delila hranu, ali i higijenske uloške.

Ne znam koliko puta sam pitala: imaš li da mi pozajmiš uložak i ne znam koliko puta sam dobila isto pitanje od cimerke. Koliko god mi je taj period bio težak, i hvala svemu na svetu iza mene je, ipak sam ih imala dovoljno svakog meseca. Nekada jedva. Iz ovog ugla danas, pitam se koliko devojaka nema cimerku od koje će da pozajmi uložak?

S obzirom na to da je u Srbiji u 2019. godini stopa rizika od siromaštva iznosila 23,2%, ne možemo da ne zaključimo da se veliki broj žena suočava sa menstrualnim siromaštvom. Čitajući tekst Jelene Riznić (Ženska solidarnost), saznala sam da je kod nas i dalje porez na higijenske uloške 20% i da se oporezuje kao luksuzna roba. Ovo je podatak koji tera da se dobro zamislimo.

Vreme da na menstruaciju ne gledamo kao na sramotu je upravo sada.

Vreme da se uloške ne klasifikuju kao luksuz je upravo sada.

Ovaj problem treba ponavljati svakog dana glasnije od prihvatljivog glasnog, dok svima ne uđe u glave. Previše smo godina na ovoj planeti da bismo zapostavljali značaj podignutih granica i ukudanja nelagodnosti koje prate menstrualnu tematiku.

Svakodnevno nas ćuškaju i spotiču ograničeni stavovi. Naš zadatak je da učimo žene da se ne treba stideti najnormalnijih stvari. 

Znate li kako ćemo to učiniti?

Bez ustezanja ćemo reći da imamo menstrualne bolove, a ne “ženski problem”.

Edukovaćemo dečake i devojčice i odrasle ljude koji se dure što ne želimo da živimo u kutiji.

Borićemo se zbog svake devojčice danas i svake koja ostaje iza nas.

Nećemo okretati  glavu.

I nećemo spuštati pogled.

U par navrata mi se učinilo da sam ga pipnula nožnim prstima i misleći da ga možda guram i smetam, skupljala se još više u svoj fetus položaj. Opet sam zadremala, ali za svega nekoliko trenutaka iz sna me budi njegova ruka na mojim kolenima.

Njegova ruka na MOJIM kolenima!!

Eeeej, neko se drznuo da bez odobrenja i pristanka, stavi svoju ruku na moje koleno!!! Bila sam užasnuta i šokirana. Ne postoje reči kojima bih opisala koliko sam se ranjivo i izloženo osetila u tom trenutku. Tresući se, skupljala sam svoje stvari, odbrusila mu nešto kroz zube i otišla u prednji deo autobusa.

Nastavila sam da se tresem i narednih pola sata, dok je moj šok i nelagodu, preplavljivao osećaj besa. Kada sam se sasvim pribrala, otišla sam do vozača i prijavila uznemiravanje. Na moje oduševljenje vozač je ubrzo zaustavio vozilo i bezobraznog skota izbacio napolje, koji je u tada bio manji od makovog zrna.

Putovanje smo nastavili bez njega..a ja sam danima posle toga premotavala situaciju u glavi i razmišljala koliko sam sreće imala, sreće što je pun bus, što je vozač odmah odreagovao… I naravno o tome koliko devojaka nije imalo sreće..koliko njih je bilo na sličan način uznemiravano, silovano, ubijeno…?

Iako bez posledica, to što se desilo je strašno, užasno i na mene je ostavilo izuzetan utisak… Nikako ne smemo dozvoliti da bilo koji akt učinjen protiv volje i pristanka određenog lica, prođe bez osude društva i nekažnjeno.

Bilo da ste žrtva ili svedok uznemiravanja, molim vas nemojte ćutati na ovakve stvari, uradite bilo šta, samo ne ćutite. To što se neki kreten osmelio da vam dobaci, da vas pipne, štipne ili šta god drugo, a da vas uznemirava i čini da se ne osećate bezbedno i prijatno, nije vaša sramota i ne niste krivi sve i da ste u minjaku, štiklama, sve i da ste goli prošli ulicom, vaše telo je vaša stvar i samo vi odlučujete šta ćete sa njime da radite.

Prijavite slučaj nekome, prolazniku, vozaču autobusa, radnici na kasi, konobaru u kafiću, policiji.. tražite pomoć i zaštitu, ali nemojte ćutati. Ćutanjem ih štitimo. Ćutanjem povećavamo šansu da, ako ne mi danas, neka druga devojka/žena sutra strada. Zaustavimo krug nasilja, tako što ćemo reagovati, reagovati i na “najsitnije” povrede dostojanstva i integriteta jedne ličnosti.

U Krivičnom zakoniku piše : “Polno uznemiravanje jeste svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje, koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje.”

Takođe piše da ko polno uznemirava drugo lice, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom od šest meseci. Da ne govorim o ozbiljnijim stvarima kao što su obljuba, silovanje i slično… Dakle sankcije postoje, mogu odgovarati pred zakonom.

Zato vas molim da razgovarate sa svojim drugaricama, sestrama, devojkama, majkama… odgovor na nasilje nije okretanje glave, hajde da se potrudimo da sebi stvorimo iole normalnije i bezbednije okruženje za život.

“Iskreno, volela bih da se društvo izmeni taman toliko da se muškarci više plaše društvene osude za to što uvrede ili udare ženu, nego što žene slomi sramota i tuga što ih je neko uvredio ili udario.”

Preuzeto uz Janinu dozvolu.