Danas je u školi zakazan sastanak svih institucija uključenih u ovaj problem nakon čega će se znati ishod i hoće li još neko odgovarati osim jedne nastavnice.

Roditelji napastvovanog dečaka nisu zadovoljni kako je sistem reagovao i kažu da im je sin raspust proveo šetajući od ljekara do ljekara, često i u Kraljevo. Ipak, nadaju da će uz podršku drugih roditelja spriječiti da se ovakve stvari ponove nekom drugom djetetu i zbog toga su odlučili da po prvi put nastupe javno.

“Mi nismo spavali 38 noći zbog njega. Druga su djeca bila na raspustu, on je bio u bolnici, kod psihijatra, kod psihologa, i tako je njegov raspust prošao. I vjerujemo da će pravda doći na vidjelo“, kazala je majka zlostavljanog dječaka Ana Marković.

Tako majka Ana Marković započinje priču o seksualnom zlostavljanju koje je preživeo njen sin od strane nekoliko učenika u Osnovnoj školi “Tatomir Anđelić” u Mrčajevcima, krajem prošle školske godine. Razočarani u sistem i uz podršku nekoliko roditelja, spriječili su da se cijeli slučaj zataška, a nadaju se da će učesnici ipak snositi odgovornost.

“Ulazim u kabinet za tehničko, oni svi sjede, ja prilazim do tog dječaka gdje sjedi, do njega, nageo sam se laktovima na klupu i pričam. I ne znam kad je prišao taj dječak i skinuo mi pantalone, i počeo. Kada je prestao, ja sam se obukao i izašao napolje, i taj dječak je počeo da me juri, uhvatio me za ruku i uvlači me u učionicu. I drugi dječak ovdje me uhvatio za ruku. I vuku me, i dovukli me, i posle me je taj uhvatio, nabio me između njegove noge i stegao me, i taj drugi put skida pantalone i počinje opet. Neka kažu kako je bilo. Nemoj sad da lažu. Oni znaju uvijek da izvuku sebe”, priča napastovani dječak.

Iako je preživio seksualno nasilje, učenik je pušten da se sam vrati kući, 10 kilometara od škole.

“Mene nisu obavestili uopšte, oni pišu tamo “Škola je reagovala”. Kad je reagovala? Reagovala tek u petak, kad sam ja izjutra zvao ponovo njegovu razrednicu. Uvečer sam zvao razrednicu kad mi je dijete reklo šta se desilo i pitao je lijepo: “Olivera, je l’ ovo istina što mi djeca pričaju?” Ona je rekla: “Istina je“. Jer ne lažu – ne lažu. Pa što mi niste javili? Šta je dijete moglo da uradi? On putuje, išao je u varošicu do autobuske stanice pa poslije sam kući. Je l’ to blizu? On napravi neku grešku u školi odmah sam obaviješten. I tad samo da mi nisu rekli, to bi se zataškalo i pojeo vuk magarca i doviđenja”, kaže otac Radoslav Marković.

Ako bi sve ostalo po starom, dečak koji je preživeo nasilje putovao bi sa svojim zlostavljačima istim autobusom i viđao ih u školi.

“Sad je pitanje kako će ovo dete i da bude sutra do kraja. Da li neko garantuje u školi njegovu bezbijednost? Da li neko garantuje bezbijednost ostale dece? Sutra bi možda bila žrtva ili vaše dete ili bilo čije. Da li njemu neko garantuje tu bezbijednost u školi? Gde su te institucije? Tužilaštvo objavljuje egzibicionizam 15. juna, krajem jula, izjavljuju polno uznemiravanje. Šta će da bude na kraju? Gdje su svi ti dokazi? Gde su dokazi brisa? Gde su ti lekarski nalazi, pregledi? Gdje je to? Samo bih molila sve roditelje da se založe za bezbijednost svoje djece, da se uključe, jer to sutra možda bude i žrtva i neko drugo dijete i bilo šta. Ali poslije svega, samo da on bude dobro i da se on vrati u školu normalno, da funkcioniše, i to je to”, kaže Ana Marković.

Porodica Marković bavi se stočarstvom i mukotrpno radi kako bi obezbijedili trojici sinova sve što treba za redovno školovanje, a prije svega da izrastu u dobre, vrijedne i poštene ljude. Samo traže da im u tome bar niko ne odmaže, a naročito državne institucije, piše Ozon Press.

Izvor: radiosarajevo.ba

Nakon što je Viši sud prethodnu optužnicu vratio na dopunu radi “boljeg razjašnjenja stanja stvari”, tužilaštvo je u zakonskom roku prikupilo dodatne podatke i ponovo predalo predmet sudu na potvrđivanje.

Za šta se terete osumnjičeni?

Optužnica tereti Dragijevića i Jankovića za teško ubistvo djeteta u saizvršilaštvu. Prema navodima tužilaštva:

Osumnjičeni su 26. marta 2024. godine službenim vozilom udarili djevojčicu.

Umjesto da pruže pomoć, dijete su unijeli u automobil, a potom usmrtili.

Tijelo su bacili na deponiju, a kasnije ga, prema sumnjama, premjestili na za sada nepoznatu lokaciju.

Pored njih dvojice, optužnicom je obuhvaćen i Radoslav Dragijević, otac jednog od osumnjičenih, koji se tereti za pomaganje učiniocu nakon izvršenog krivičnog djela i neprijavljivanje.

Dokazi uprkos nedostatku tijela

Iako tijelo Danke Ilić ni nakon višemjesečne opsežne potrage nije pronađeno, tužilaštvo zasniva optužnicu na:

GPS navigaciji: Podaci iz službenog vozila precizno pokazuju kretanje i zadržavanje na mjestu nestanka djeteta.

Iskazima svjedoka: Izjave koje potvrđuju prisustvo osumnjičenih u kritičnom periodu u Banjskom Polju.

DNK tragovima: Biološki tragovi pronađeni tokom istrage koji povezuju osumnjičene sa slučajem.

Šta slijedi?

Viši sud u Zaječaru sada ima zadatak da ispita novu optužnicu.

Sud može:

-Potvrditi optužnicu, nakon čega se zakazuje glavno suđenje.

-Ponovo je vratiti na dopunu (što je manje vjerovatno u ovoj fazi).

-Odbaciti optužnicu ukoliko smatra da nema dovoljno dokaza.

Ukoliko optužnica bude potvrđena i krivica se dokaže na sudu, osumnjičenima prijeti kazna doživotnog zatvora, prenosi Tanjug.

Izvor: Nezavisne

– Rekonstrukcija događaja rađena je 16. juna. Čekali smo nalaz iz Novog Sada. U njemu apsolutno nema ništa novo, sve se podudara sa već prikupljenim dokazima. Mi smo proslijedili advokatima osumnjičenih dokumentaciju. Ukoliko se oni ne budu žalili, onda se ponovo piše optužnica.

Prema nezvaničnim informacijama, nema potrebe za ponovnim saslušanjima svjedoka ni osumnjičenih koji negiraju izvršenje djela.

Nakon svih obrada, i nakon pisanja optužnice koja će biti proslijeđena Apelacionom sudu u Nišu, za sada nema nagovještaja šta će dalje biti.

Uglavnom, zadnju će reč imati Apelacioni sud Niš.

Više javno tužilaštvo u Zaječaru vodi istragu protiv Dejana Dragijevića i Srđana Jankovića, radnika borskog JKP “Vodovod”, zbog sumnje da su 26. marta prošle godine u Banjskom polju službenim autom “fijat panda” udarili Danku Ilić, koja je iz dvorišta majčine stare kuće izašla na glavni put.

Tužilaštvo smatra da su osumnjičeni potom unijeli dijete u auto, pa tijelo bacili na deponiju. Kako tijelo do danas nije pronađeno, tužilaštvo smatra da je ono dva dana nakon zločina premješteno na tajnu lokaciju.

Inače, optužnica protiv Srđana Jankovića i Dejana Dragijevića ponovo je bila ukinuta, a Apelacioni sud u Nišu je tada naložio da se istraga dopuni i to ponovnim saslušanjem Ivane Ilić, Dankine majke, i rekonstrukcijom događaja, što je i urađeno. Osumnjičeni se, inače, već 21 mesec nalaze u pritvoru.

Izvor: Buka

Milica Stojadinović Srpkinja (1828-1878) bila je prva srpska pesnikinja, koju je Vuk Stefanović Karadžić zvao „moja kći iz Fruške”, a Njegoš za nju rekao čuveno: „Ja pojeta, ona pojeta, da nijesam kaluđer, eto kneginje Crnoj Gori”. Pored čuvene lepote, krasio ju je i veliki patriotizam te se potpisivala kao Srpkinja. Smatra se i prvom srpskom ratnom dopisnicom. Kažu da je bila zaljubljena u Ljubomira Nenadovića i odbijala mnoge prosce zbog čega je ostala neudata. Na slici: tablotipija i fotografija koju je izradio Anastas Jovanović, a čuva se u Muzeju grada Beograda.

Servis za doručak za dvoje Mine Karadžić, udatoj Vukomanović. Mina Karadžić (1828-1894) autorka je najznačajnijeg Spomenara u srpskoj istoriji koji je ostao kao važno svedočanstvo kulturne elite 19. veka. Bila je izuzetno obrazovana i govorila nekoliko jezika. Ćerka Vuka Karadžića družila se sa Milicom Stojadinović, a bila je i inspiracija za pesmu Branka Radičevića „Pevam danju, pevam noću”.

Slikarka Poleksija Todorović (1848-1939) bila je prva žena koja je oslikala ikonostas i zajedno sa mužem radila portrete – o figuru, ona detalje. Bila je jedna od najobrazovanijih Beograđanki svog vremena, govorila italijanski i nemački, a u Zavodu za mlade devojke iz uglednih kuća učila je književnost, istoriju, crtanje, klavir i ručni rad. Fotografije Poleksije Todorović kao devojčice (u desnom uglu) i žene (gore levo), dole sa porodicom suprugom Stevom Todorovićem i ćerkom Ljubicom.

Draga Ljočić (1855-1926) bila je prva doktorka nauka u Srbiji i prva žena koja je upisala fakultet u vreme kad su oni bili rezervisani za muškarce. Zbog zahteva da ima istu platu kao muške kolege, zauvek je izgubila državnu službu. Kao lekarka učestvovala je u više ratova i imala čin poručnika. Deo izložbene postavke je i knjiga Gajenje male dece, koju je prevela sa ruskog. Na slici Reljef, rad Đorđa Zečevića u gipsu.

Beta Vukanović (1872-1972) bila je jedna od prvih srpskih karikaturistkinja. Sa suprugom Ristom pokrenula je prvu slikarsku školu, a u Srbiju donela duh evropskog slikarstva tokom karijere duge 75 godina. Rođena Nemica zaljubila se u srpskog slikara Ristu i posle venčanja stigla u Beograd. Njihova kuća u Kapetan Mišinoj ulici 13 bila je prva sa oslikanom fasadom. Na slici Betine karikature gore desno Valcer, dole – Veliki i mali i u sredini karikatura Uroša Predića.

Nadežda Petrović (1873-1915) bila je mnogo toga – srpska slikarka, dobrotvorka, žustra govornica, novinarka, fotoreporterka, bolničarka i heroina Prvog svetskog rata. Sa četkicom se družila i na frontu. Na slici Žena sa detetom, ulje na platnu,1905.

Na slici je pisaća mašina Isidore Sekulić (1877-1958) prve žene akademika u Srbiji. Ona je govorila šest jezika, a zbog kritike Milovana Đilasa spalila je započeto delo, koje i danas ostalo pod velom tajne. Kao diplomirana matematičarka i doktorka filozofije, srpsku istoriju zadužila je književnim radom. Bila je članica Međunarodne organizacije pisaca PEN i Antifašističkog fronta žena.

Osnovna škola kod Saborne crkve, danas škola „Kralj Petar Prvi”, projekat je prve diplomirane arhitektkinje u Beogradu Jelisavete Načić (1878-1955). Pored ove prve savremene školske zgrade, uređivala je Kalemegdan, projektovala crkvu Aleksandra Nevskog, kao i prvi kompleks radničkih stanova u Beogradu. Na obrazovanje potrošila je ceo miraz. Bila je zatočena u austrougarskom logoru Nežider gde upoznaje Luku Lukaja, albanskog intelektualca, sa kojim je dobila ćerku po izlasku na slobodu.

Marija Maga Magazinović Gezeman (1882-1968) u Beogradu je otvorila prvu školu plesa, koja je izrodila i Luja Daviča. Zvali su je srpska Isidora Dankan. Bila je profesorka, pedagoškinja i prevoditeljka. Prva je žena studentkinja Pravnog fakulteta koji se smatrao bastionom muškosti i prva novinarka u tek osnovanoj Politici, gde je uređivala Ženske strane i pisala o važnosti obrazovanja žena, kao i prva bibliotekarka. Na slici je njena plesna grupa i Maga Magazinović u sredini.

Vidosava Kovačević (1889-1913) za samo 24 godine života imala je osam godina slikarskog staža i prešla stvaralački put od realizma do impresionizma i ekspresionizma, ostavivši značajnu zaostavštinu uprkos tragičnoj sudbini. Tokom Balkanskih ratova izgubila je brata, a zatim umrla od tuberkulosze. Na slici dva njena portreta, ulje na platnu.

Filozofkinja Anica Savić Rebac (1982-1953) sa samo 12 godina prevela je Bajrona, a aktivno se dopisivala sa nekim od najvećih pisaca 20. veka, poput Tomasa Mana, čija dela je takođe prevodila. Uz Isidoru Sekulić i Kseniju Atanasijević bila je najučenija srpska žena. Jovan Dučić je s pravom ocenio da će njeno delo kritika prećutati, samo zato što, kako kaže, „ne znam ko bi umeo da o tome kaže pravu reč”. Usled nemanja posla, sa suprugom je neko vreme živela u učionici Filozofskog fakulteta, iz kog su rano ujutro izlazili. Na slici njen prevod Lukrecija „O prirodi stvari” i posveta Isidori Sekulić.

Slikarka Zora Petrović (1894-1962) studirala je umetnost, uprkos protivljenju roditelja. Uspela je ne samo da diplomira, već da ima 12 samostalnih izložbi, bila je deo umetničkog udruženja LADA. U vreme socijlaizma njene slike nisu otkupljivane i iznenada je penzionisana. Tek posle jednog članka u novinama 1951. koji je njeno delo povezao sa srednjevekovnim slikarstvom, vraća se na scenu. Od sledeće godine postala je profesorka na Akademiji likovnih umetnosti. Na slici u ateljeu tokom četrdesetih godina.

Jedna od najpoznatijih i najvećih srpskih pesnikinja Desanka Maksimović (1898-1993) negodovala je kada je čula da joj u Valjevu podižu spomenik, pa su morali da joj objasne kako je posvećen poeziji, a da samo ima njen lik. Na slici šešir iz Francuske, sat i perle poete, koja je za života dobila i mnogo nagrada za objavljenih oko 50 knjiga poezije i proze.

Leposava Bela Pavlović (1906-2004) bila je slikarka, profesorka, prevoditeljka. Njen stan i atelje u Jevremovoj ulici opljačkani su 1996. i tada su odenta mnoga značajna dela. U mladosti je bila dvorska dama i bliska prijateljica kraljice Marije Karađorđević, sa kojojm se sprijateljila dok je živela u Bukureštu i studirala Likovnu akademiju i rumunski jezik.

Slikarka, pesnikinja i modna dizajnerka Milena Pavlović Barili (1909-1945) jeedina je Srpkinja koja je uradila naslovnu stranu magazina Vog. Na slici Model plave večernje haljine, 1. april 1940. Tokom svega 36 godina živela je u Beogradu, Rimu, Londonu, Parizu i Njujorku. Njenu prvu inostranu izložbu, održanu u Londonu, najavio je čuveni magazin Tajms.

Dela prve srpske kompozitorke Ljubice Marić (1909-2003) izvodili su najveći svetski orkestri i bila je prva žena koja je dirigovala Simfonijskim orkestrom Češkog radija. Dobitnica je brojnih nagrada i priznanja, a dopisna članica SANU postala je 1963, a redovna 1981. Na slici njen portret Nikole Beševića iz 1927.

Ljubica Cuca Sokić (1914-2009) crtanje je učila od Zore Petrović, sa kojom se kasnije i sprijateljila i nasledila njen atelj u zgradi Kolarčeve zadužbine. Na akademiji ju je podučavala i Beta Vukanović. kasnije boravi u Parizu u vreme Braka, Pikasa i Matisa, ali se vraća u zavičak – na Dorćol. Na slici Kompozicija Konj za ljuljanje, tempera na papiru.

Soja Jovanović (1922-2002) prva je filmska, pozorišna i televizijska rediteljka u Srbiji. Režirala je prvi dugometražni film u boji „Pop Ćira i pop Spira” i prvu predstavu posle Drugog svetskog rata. Deda-stric ove Beograđanke bio je čuveni slkar Paja Jovanović. Na slici bista Soje Jovanović, rad Dušana Jovanovića.

Izvor: bbc.com

Uporedo sa višemesečnim antivladinim protestima i sve češćim incidentima i sukobima, poslednjih dana govori se i o osvetničkoj pornografiji – nasilju nad, najčešće ženama, u onlajn svetu.

Studenti koji već mesecima blokiraju fakultete objavili su da se na društvenim mrežama dele intimne fotografije studentkinje Nikoline Sinđelić, dva dana pošto je optužila jednog policijskog načelnika za nasilje.

Optužbe za nasilje je Ministarstvo unutrašnjih poslova ubrzo demantovalo.

Uz Nikolininu saglasnost, objavljeno je da je ona u trenutku nastanka tih fotografija bila „maloletna.”

„Ovo je klasičan i strašan primer osvetničke pornografije – zloupotrebe intime žene da bi se pokazala moć i kontrola, pet godina posle već pretrpljene traume”, napisali su studenti na Instagram profilu.

U poslednja dva-tri meseca, znatno je povećan broj žena koji se obratio Autonomnom ženskom centru (AŽC) u Srbiji zbog neovlašćenog deljenja njihovih intimnih fotografija, video zapisa ili pretnji da će biti objavljene.

„Prethodnih godina, imali smo prijave jednom nedeljno, a sada u proseku dva do tri puta”, kaže Vanja Macanović, pravnica ove organizacije koja pruža pravnu, psihološku i druge vrste pomoći ženama žrtvama nasilja, za BBC na srpskom.

Takozvana osvetnička pornografija bi mogla od jeseni 2025. da se nađe u Krivičnom zakoniku Srbije kao posebno krivično delo, prema najavama Ministarstva pravde.

Iz tužilaštva nisu odgovorili na pitanja BBC novinarke koliko je poslednjih godina formirano predmeta koji se odnose na neovlašćeno deljenje digitalnog sadržaja.

Slučaj studentkinje Nikoline Sinđelić

Nikolina Sinđelić, studentkinja beogradskog Fakulteta političkih nauka, privedena je sa još jednim kolegom 14. avgusta tokom protesta u Beogradu u garažu Vlade Srbije u Nemanjinoj ulici.

Gostujući na televiziji N1 optužila je Marka Krička, komandanta Jedinice za obezbeđivanje određenih ličnosti i objekata (JZO), da joj je pretio silovanjem, kao i za fizičko i verbalno nasilje tokom privođenja.

Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) demantovalo je njene tvrdnje, tvrdeći da je policija „postupila u skladu sa zakonom”, a da su „u zgradu vlade su uvedeni isključivo radi zaštite njihove bezbednosti”.

Narednih dana su se na internetu pojavile njene intimne fotografije kao pokušaj zastrašivanja, naveli su studenti na Instagramu, uz poruku „svi smo mi Nikolina”.

„Nikolina nema čega da se stidi. Sramota je na onima koji su odlučili da privatne slike koriste kao oružje”, piše u objavi.

Višemesečne demonstracije započele su novosadskom tragedijom 1. novembra 2024. kada je u padu nadstrešnice rekonstruisane železničke stanice poginulo 16 ljudi, a jedna devojka se još oporavlja od teških povreda.

Poslednjih dana, antivladine proteste u Srbiji prate nasilje, neredi i ozbiljni sukobi demonstranata sa pristalicama vladajuće Srpske napredne stranke (SNS) i policijom.

U znak podrške Nikolini, najavljen je i skup u utorak u Beogradu.

Šta je osvetnička pornografija?

Termin osvetnička pornografija podrazumeva neovlašćeno objavljivanje ili pretnje da će privatne fotografije i eksplicitni video snimci biti deljeni na internetu bez pristanka

Radi se o sve prisutnijem obliku digitalnog nasilja, a žrtve su uglavnom žene, rekla je ranije Mirjana Mitić iz AŽC-a za BBC.

Najčešće se javlja posle prekida partnerske veze, ali i u drugim situacijama – prenosilac takvog sadržaja može biti i neko koga žrtva ni ne poznaje, upozorila je Mitić.

Svaka deseta srednjoškolka je doživela da neko objavi njene fotografije ili video snimke koje su poslale privatno i bez saglasnosti da se dele dalje, rekli su ranije iz AŽC.

Devojke su bile izloženije ucenama da će njihove privatne informacije ili snimci biti objavljeni ukoliko ne pristanu da urade nešto seksualne prirode zauzvrat.

Ne samo objavljivanje, već i pretnje objavljivanjem privatnih fotografija i eksplicitnih video snimaka smatraće se krivičnim delom, najavilo je Ministarstvo pravde Srbije početkom avgusta 2025.

Ako nema pristanka osobe na snimku ili fotografiji da se sadržaj objavi, a neko to ipak uradi, suočava se sa kaznom, rekao je Nenad Vujić, ministar pravde.

To pitanje se do sada regulisalo drugim članovima zakona, „ali smo u međuvremenu uočili posebnu društvenu opasnost”, ukazao je.

„Ključno je da nema saglasnosti osobe koja je na snimku, a da se taj zapis prikazuje drugima i umnožava”, objasnio je ministar za Radio-televiziju Srbije (RTS).

Najteži oblik ovog krivičnog dela je ako je žrtva maloletna, ukazao je Vujić.

Zakonske odredbe u regionu i Evropi

U Crnoj Gori se od kraja 2023. kao krivično delo smatra zlopotreba tuđih intimnih snimaka, fotografija, portreta, audio-zapisa ili spisa sa seksualno eksplicitnim sadržajem.

Krivični zakoni Republike Srpske i Federacije Bosne i Hercegovine, dva entiteta Bosne i Hercegovine, ne prave razliku između neovlašćenog snimanja i neovlašćene distribucije fotografija i video zapisa.

To u praksi znači da žrtva može da podnese tužbu samo ako je snimak napravljen bez njenog pristanka i deljen bez saglasnosti.

U Hrvatskoj, članici Evropske unije, zloupotreba intimnih slika i snimaka je krivično delo od 2022.

Ovakvo postupanje se tretira kao krivično delo u još 11 EU država.

U Belgiji je, na primer, predviđena petogodišnja kazna zatvora, a ukoliko su žrtve deca, za počinioca je propisana kazna od deset do 15 godina zatvora.

Telegram grupe i zvezda rijaliti programa

Početkom marta 2021. obelodanjeno je da na aplikaciji Telegram postoji desetak grupa u kojima hiljade, pretežno muškaraca, sa Balkana, razmenjuje različite pornografske sadržaje, uglavnom video snimci i fotografije žena i devojaka.

Objavljivani su i privatni snimci seksualnih odnosa ili zapisi preuzeti sa porno sajtova, ali i fotografije i video klipovi iz privatnih poruka na Instagramu.

Pokrenuta istraga po nalogu Posebnog tužilaštva za visoko tehnološki kriminalolicija je uhapsila tada 25-godišnjaka iz Niša zbog sumnje da je kao administrator grupa na Telegramu objavljivao fotografije i snimke pornografske sadržine „nastale iskorišćavanjem maloletnog lica”.

Telegram grupe su ugašene posle obraćanja kompaniji koja upravlja ovom aplikacijom za razmenu poruka.

U istom mesecu 2021, BBC razgovarao sa Zarom Mekdermot, britanskom zvezdom rijalitija, takođe jednom od žrtava osvetničke pornografije, čije su intimne fotografije su dva puta podeljene bez njenog pristanka.

Kako i gde prijaviti osvetničku pornografiju?

Prijava osvetničke pornografije i zloupotreba privatnih slika i snimaka podnosi se Posebnom tužilaštvu za visokotehnološki kriminal na mejl vtk@beograd.vtk.jt.rs, ili poštom, na adresu Savska 17a u Beogradu.

Uz prijavu je neophodno da se dostave i dokaze koji potkrepljuju navode, kažu iz Tužilaštva.

Ova vrsta nasilja može da se prijavi i policiji.

Žrtve mogu da se obrate za pravnu pomoć i podršku nevladinim organizacijama.

Važno je da žene pokušaju da sačuvaju dokaze, da naprave skrinšot ili snimak takvih objava i da ih čuvaju na nekom sigurnom mestu, upozoravaju stručnjaci.

Iz Posebnog tužilaštva za visoko tehnološki kriminal apelovali su na korisnike društvenih mreža da posebno povedu računa o zaštiti ličnih podataka.

Savetuje se i da se „izbegava objavljivanje, razmena ili drugi oblik stavljanja na raspolaganje svojih podataka drugim licima, kao i audio, foto i video materijala koji može biti zloupotrebljen”.

Izvor: bbc.com

„Moraš sve sam, nemaš koga da pozoveš kada ti je potrebna pomoć, ali se tešiš da ima strašnijih stvari i da nije sve tako loše”, priča Aleksandra za BBC na srpskom.

Deset meseci pošto joj je umro otac, Aleksandri je preminula i majka. Imala je 20 godina, i tek je započela studije.

Iako je dugo bolovao, Stefanov otac je preminuo iznenada. Šest meseci kasnije, umrla je i majka, a tada 23-godišnji Stefan je tri dana kasnije polagao prijemni za fakultet. I položio.

„Možeš, a moraš i neverovatno je šta sve možeš da naučiš kada nema ko da te nauči”, kaže danas.

Nikola je ostao bez majke u godini kada je završava prvi razred gimnazije.

Posle petnaest meseci, otac je preminuo od infarkta.

„Godine su u mom slučaju mnogo toga potisnule iz sećanja, verujem da nesvesno proživljavam mnoge posledice, ne znam tačno koje, ali prisutan je strah od gubitka i razdvajanja”, priča danas, tri decenije kasnije.

Istraživanje o mentalnom zdravlju u Srbiji Mreže psihosocijalnih inovacija (PIN) iz 2022. pokazuje da je gubitak bliske osobe kod trećine ljudi kojima se to desi uzročnik traume i stresa.

Traumatična iskustva, pokazuje ista studija, jesu jedan od učestalijih okidača mnogobrojnih psiholoških tegoba.

„Logično je da deca i mladi koji su izgubili oba roditelja to doživljavaju kao traumatično iskustvo i da će biti pod stresom.

„Pitaju se od čega će i gde da žive, s kim, osećaju se ugroženo, nebezbedno, izgubili su deo identiteta”, objašnjava Aleksandra Bobić, psihološkinja iz organizacije PIN, za BBC na srpskom.

Pored tuge i boli, uglavnom se javljaju anksioznost i strah od vezivanja.

Mnogi se osećaju napušteno i depresivno, izbegavaju da govore potiskujući emocije, što može da utiče ne samo na mentalno, već i na fizičko zdravlje, ukazuju psiholozi.

Neki se okreću obrazovanju ili poslu kako bi pokazali da su dovoljno snažni i sposobni, često nesvesni da im je pomoć potrebna, a ni okolina ne primećuje, jer im deluje da su uspeli da nastave dalje, kaže psihološkinja Tamara Džamonja-Ignjatović za BBC na srpskom.

Sklonost da se ne pokazuju emocije kada se izgubi neko blizak posebno je izražen kod mladih, jer ne žele da se osećaju povređeno, ukazuje ona.

„Tada se razvijaju kao ličnosti, važan im je socijali status u društvu, bitno im je mišljenje vršnjaka, ne žele ni na koji način da se razlikuju od njih, pa se ponašaju kao da se ništa nije desilo.”

Stefanova priča: „Neverovatno je šta sve možeš da naučiš kada nema ko da te nauči”

Već kao desetogodišnjak Stefan Ivanović je dobro znao raspored odeljenja niške bolnice.

Njegovom ocu su amputirane obe noge zbog bolesti.

„Voditi nekog u bolnicu, na terapije i preglede – to je za mene bilo nešto najnormalnije”, govori Ivanović.

Zbog čira na želucu, 2013. godine, otac je ponovo bio u bolnici.

Nekoliko dana kasnije, Stefanu je na putu do posla poštar uručio pismo.

Iz bolnice su poslali dopis da mu je otac preminuo.

„Bio sam u šoku, nismo bili pripremljeni, jer je tata uvek bio bolestan i nama je bilo normalno da jednom u nekoliko meseci on boravi u bolnici, vrati se kući i bude sve u redu”, priča Stefan danas.

Seća se da se jako brzo vratio na posao.

„Čim sedneš nešto te podseti, kreneš da razmišljaš o tim stvarima – da li si mogao nešto da uradiš, da preduprediš – te misli nigde ne vode”, kaže Ivanović.

Zato se usredsredio na posao i prijatelje.

Slušao je muziku, odlazio je na žurke i nije nosio crninu, jer nije želeo da ga ljudi zapitkuju.

„Kada se izgubi neko drag, prvo što se javi je stanje šoka, negira se odsustvo te osobe, emocije se ne pokazuju, a potom sledi čežnja kada postajemo svesni da te osobe više nema, ali i dalje ne prihvatamo njeno odsustvo.

„Sledi faza očaja, kada smo zbunjeni, praćena jakim emocijama i mnoštvom pitanja što se manifestuje i u ponašanju, što može da potraje.

„Potom počinje postepeni oporavak kada se svesno prihvata da te druge osobe zaista nema, smanjuje se intenzitet emocija i tada se vraćamo u neki sopstveni kolosek i rutinu”, objašnjava Aleksandra Bobić.

Nedugo posle očeve smrti, Stefanova majka je obolela od raka štitaste žlezde,

„Osetio sam da treba da se trudim više, radio sam tri posla u isto vreme.

„Sa jedne strane bio je to beg od situacije, a sa druge, majka nije radila, trebalo je da se upotpuni budžet, a i bilo je potrebno za njeno lečenje”. priča.

Tugu i bol zbog gubitka oca je potisnuo, briga o majci postala je prioritet.

Šest meseci posle oca, majka je umrla.

„Sve je bilo tako brzo, da nemaš vremena da razmišljaš o osećanjima.”

Stefan je tri dana kasnije polagao prijemni ispit za upis na fakultet. I upisao ga je.

Bilo je dana kada se osećao slabo i slomljeno.

Kada bi ostao potpuno sam u stanu, čuo bi glasove oca i majke.

„Ne curi česma, nije veš mašina – na trenutak te strah da izađeš iz sobe”, priseća se.

Trudio se da što manje bude sam.

Deceniju kasnije smatra da nikada nismo dovoljno spremni za gubitak roditelja i da se svako sa tom tragedijom nosi najbolje što ume.

„Trudim se da budem bolji, uspešniji, jer uvek imaš osećaj da će oni ‘videti’ ukoliko skreneš sa ‘pravog puta’, a to nisam želeo i ne želim.

„Možeš, i moraš, a neverovatno je šta sve možeš da naučiš kada nema ko da te nauči.”

Nije potražio pomoć psihologa, i danas razmišlja da li je pogrešio.

„Možda bih više pričao, možda bi mi bilo lakše, možda je trebalo reći nekim ljudima te bi oni možda bolje reagovali”, dodaje.

Posle gubitka, ljudi se boje da otvoreno iskažu emocije ali tako stavljaju pod ključ i druga osećanja, jer se ona ne mogu selektivno gušiti, objašnjava Džamonja-Ignjatović.

Na Balkanu se „još od ranog detinjstva slušaju rečenice da treba biti jak i da ne treba da se pokazuju osećanja, što je pogrešno i može da ima trajnije posledice, koje se ispoljavaju u kasnijem životnom dobu”, kaže ona.

Bobić ukazuje i na postojanje stigme prema onima koji se suočavaju sa nekom vrstom problema u vezi sa mentalnim zdravljem.

„Zato oni izbegavaju da zatraže stručnu pomoć, stid ih je, problem im deluje nepoželjno, sramotno, vide da ne nailaze na podršku i razumevanje okoline, pa odlučuju da o tome ne govore i da problem u potpunosti potisnu”, ukazuje Bobić.

Aleksandrina priča: „Nisam volela samoću, htela sam da budem sa ljudima”

Aleksandra Vidanović je u oktobru 2011. prvi put sela u studentsku klupu.

Tih dana je njen otac bio u bolnici, ali ništa nije ukazivalo da je životno ugrožen.

A onda su joj iz bolnice javili da je preminuo.

Ubrzo se mami vratio rak koji je od 1995. bio u fazi mirovanja.

Uvećavale bi joj se žlezde na vratu, što je vešto krila, govorila da je trenutno i da će proći.

„Verovala sam u to, brat i ja smo se ponašali kao da se ništa ne dešava, bio je to naš odbrambeni mehanizam, iako smo se svakodnevno suočavali sa njenom bolešću”, opisuje danas.

Samo deset meseci pošto joj je umro otac, Aleksandri je preminula i majka.

U danima koji su usledili trudila se da se ponaša kao da se ništa nije desilo i da što manje bude u stanu, gde ju je sve podsećalo na roditelje.

Odlazila je na groblje, da se ‘ispriča’ sa njima, zbog čega se osećala bolje.

Crnu odeću nije nosila kako bi izbegla pitanja na koja u tom trenutku nije želela da odgovori.

Iako bi nekad plakala i vrištala u tišini, nije dozvolila da je bol i tuga preplave.

„Nisam volela samoću, htela sam da budem sa ljudima, trudila sam se da sam stalno u pokretu, bliski prijatelji su bili uz mene – i danas su mi velika podrška”, govori ona deceniju kasnije.

Ponekad ju je pogađalo kada bi slušala prijatelje koji se žale na roditelje zato što ih pritiskaju da završe fakultet ili im stalno pišu poruke.

„Jednom sam im samo rekla: ‘Pa, vi bar imate roditelje, vas neko zove'”, priseća se.

Gubitak donosi neprestanu borbu, smatra Aleksandra, ali dođe i vreme kada se „pomiriš sa činjenicom da njih više nema i da treba da se ide dalje.”

Aleksandra se porodila pre nekoliko meseci i žali što roditelji nisu tu da upoznaju unuka.

„Verovatno je moralo da se desi ovako, da postanemo bolji ljudi, možda smo i bili nesvesno spremni da se nosimo sa tim”, smeška se dok grli sina.

Nikolina priča: „Verujem da nesvesno proživljavam mnoge posledice”

U godini kada je Nikola* završavao prvi razred gimnazije, umrla mu je majka.

Petnaest meseci kasnije, u maju 1992, otac mu je preminuo od infarkta.

„Moja porodica se raspala, a raspadala se i moja država”, priča Nikola tri decenije kasnije.

Odlučuje da se preko leta pridruži starijoj sestri u Grčkoj.

Radio je u kafiću, dosta se opijao posle posla, a često bi i zaplakao.

Kod gubitaka bliskih osoba često se dešava da se okrećemo kratkoročnim rešenjima poput alkohola, pojedinih opijata i učestalih izlazaka kako bi nas to umirilo i pomoglo da se na trenutak potisne odsustvo dragih ljudi, ukazuje Bobić.

„Mladi uglavnom žele da izlaze i zabavljaju se, što je normalno i ta faza im je potrebna.

„Treba ih pustiti i dopustiti im da iskažu te emocije na način kako u tom trenutku umeju, u suprotnom, stvaraju sliku sveta koji ih ne razume u kome su ih svi napustili”, dodaje.

Krajem leta se vratio u Niš, završio gimnaziju i potom upisao Elektronski fakultet.

Živeo je sa bakom po majci, „skromnom i obrazovanom ženom koja se stalno molila Bogu”.

Kada se godinu dana kasnije baka vratila u njen dom, Nikola je prvi put ušao u prazan stan.

„Shvatio sam da se niko neće vratiti i tada sam se osetio tako usamljeno”, seća se danas.

Na predlog rođake, potražio je pomoć psihologa.

„Pričao sam sa psihologom o svemu i svačemu, ali nisam video da su mi ti razgovori pomagali.

„Možda se poklopilo sa periodom kada sam imao devojku, život mi je bio znatno ispunjeniji i nisam razmišljao da nemam roditelje”, priseća se.

Bilo je i dana kada nije mogao da se usredsredi na učenje i tada bi se pitao šta bi mu roditelji rekli i da li bi bili ljuti.

„Prevazišao sam taj period nekako sam, želeo sam da završim fakultet, zaposlim se, brinem o sebi, ispunim očekivanja koja su roditelji imali, mada su to bila i moja očekivanja”, priča Nikola, danas inženjer.

Odlazak u vojsku, diplomiranje i venčanje su trenuci kad su mu roditelji najviše nedostajali.

Nije, dodaje, želeo da tuguje, jer je bio okružen, kako kaže, divnim ljudima.

„Prijatelji su postali moja nova porodica”, dodaje posle kratke pauze.

Kaže da su „godine mnogo toga potisnule iz sećanja.”

„Verujem da nesvesno proživljavam mnoge posledice, ne znam tačno koje, ali je prisutan strah od gubitka i razdvajanja.”

Postao je, kaže, težak na suze, „kao da su presušile”, a supruga mu često ukazuje da je zatvoren, što je, veruje, posledica nesvesne traume.

Ali kada je pre tri godine postao otac, neprestano je plakao – od sreće.

„Kao da je izašlo na videlo sve ono što se taložilo u prošlosti, suze su išle od sreće.

„Pomislio sam koliko bi mi bilo drago da roditelji vide dete”, izgovara setno.

Otac mu je često pričao o sopstvenim iskustvima i Nikola želi da izgradi takav odnos sa ćerkom.

„Želim da sve to prenesem ćerki, da budem uz nju, ali da joj dopustim da odraste i osamostali se.

„Moji roditelji nisu znali da će rano izgubiti život, a nekako su me nesvesno učili da budem samostalan čovek”, kaže Nikola.

Često se pitao da li bi bio drugačiji da su mu roditelji ostali živi.

„Možda bih bio lenj i nesnalažljiv – a ovako prerano odrasteš i s godinama naučiš da vodiš računa o sebi i naučiš da si sam.”

*Nikola nije pravo ime sagovornika, njegovo pravo ime poznato je redakciji.

Izvor: bbc.com

U trenutku spontanog pobačaja, u 18. nedelji trudnoće, bila je dugačka 19 centimetara, a teška 190 grama, navodi se u izveštaju o obdukciji Instituta za patologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu od 28. septembra 2021, u koji su BBC novinari imali uvid.

„Kada se moja trudnoća iznenada prekinula u septembru 2021, Zojini ostaci su poslati na obdukciju, a meni je trebalo skoro pola godine da saznam šta se dalje dogodilo”, kaže Zojina mama Olivera Jovanović, tridesetčetvorogodišnjakinja iz Beograda, za BBC na srpskom.

„Verovatno niko ne može da pripremi ženu za ono što se meni dogodilo – dugo sam živela u uverenju da ću moći da je sahranim.

„Posle pobačaja, u zdravstvenoj ustanovi niko sa mnom nije razgovarao o daljim koracima, što mi je produžilo agoniju i nateralo me da sama tražim odgovore.”

Svetska zdravstvena organizacija definiše mrtvorođenče kao bebu koja se „rodila mrtva u 28. nedelji trudnoće ili kasnije, dok britanska Nacionalna zdravstvena služba (NHS) mrtvorođenčetom smatra bebu rođenu od 24. nedelje.

Ukoliko se trudnoća prekine pre toga, fetus se smatra medicinskim otpadom, ali pojedine evropske zemlje, poput Velike Britanije, i tada daju priliku ženama da same odluče kako žele da se oproste.

Žene u Velikoj Britaniji koje prežive spontani pobačaj do 12 nedelje trudnoće, mogu da se opredele za sahranjivanje i kremaciju.

Desetine organizacija u Ujedinjenom Kraljevstvu nude podršku porodicama koje su se suočile sa gubitkom, verske službe za pomen ili upisivanje u knjigu sećanja.

Međutim, u Srbiji nije dostupno ništa od toga.

„U pravnom smislu, u srpskom zakonodavstvu nema precizne definicije šta je fetus, a šta mrtvorođenče”, kaže Marina Mijatović, advokatkinja specijalizovana za medicinsko pravo, za BBC na srpskom.

„Iako postoje medicinske definicije, nema precizne regulative o tome kako treba da se postupa sa ostacima u zavisnosti od perioda trudnoće u kojem je došlo do nesrećnog ishoda”, dodaje.

Mijatović kaže da se ostaci kremiraju ili sahranjuju na parcelama posebne namene na državnim grobljima, u skladu sa Zakonom o sahranjivanju i grobljima i Pravilnikom o upravljanju medicinskim otpadom.

Gubitak

Olivera i njen partner su dugo planirali bebu.

„Bila sam presrećna kada sam drugi put zatrudnela, pošto se prva trudnoća rano završila spontanim pobačajem”, priča.

Nestrpljivo je čekala da sazna pol.

Kada joj je ginekološkinja na jednom pregledu rekla da čeka devojčicu, suprug i ona su brzo smislili ime – Zoja.

Pošto su već jednom pre toga izgubili trudnoću, odabrali su simbolično ime, koje na starogrčkom znači „život”.

„Gledala sam na ultrazvuku kako se okreće u stomaku.

„Maštala sam kako ću je ljuljati i držati u rukama”, kaže Olivera.

U obdukcionom nalazu koji počinje redom ime i prezime, piše da se radi o „plodu neodređenog pola (majka Olivera Jovanović)”.

U patološko-histološkoj dijagnozi, priloženoj uz izveštaj, navodi da su „polni organi ženskog tipa”.

„Medicinski termin plod omogućava neku vrstu distance”, kaže psihoterapeutkinja Slađana Đorđević posle više godina rada sa sa ženama koje su doživele slična iskustva.

„Kad kažemo beba u stomaku, to pokazuje da su roditelji počeli emotivno da se vezuju.

„Mnoga psihološka istraživanja pokazuju da vezivanje često počne od trenutka kada žena sazna da je trudna”, kaže Đorđević.

‘Traumatski gubitak’ trudnoće

„Gubitak trudnoće je traumatski gubitak, jer se javlja žaljenje za nečim što je moglo da bude, a nije se desilo”, kaže psihoterapeutkinja.

Za razliku od smrti člana porodice sa kojim smo proveli deo života, gubitak bebe je „na neki način, gubitak fantazije”.

„Roditelji imaju priliku da zamišljaju kakvo će dete biti, kakva interesovanja će da ima, a to su normalni psihološki procesi vezani za trudnoću.”

Krajem septembra 2021. godine, Olivera je zbog grčeva i krvarenja primljena u Ginekološko-akušersku kliniku „Narodni front” u centru Beograda gde je nekoliko dana kasnije imala spontani pobačaj.

„Pitali su me da li želim da vidim bebu, odbila sam – nisam mogla da se suočim sa tim, naročito jer mi je prethodno preminuo otac”, priča Olivera.

Dobila je da potpiše „neki papir da neće da je vidi”, ali kopiju ne, kaže.

„Donosu ti papire u krevet, a ti samo što si pobacila, ležiš krvava, buše ti vodenjak.

„Ceo život ti se raspada u tom trenutku.

„Niko u klinici ‘Narodni front’ me nije obavestio šta će uslediti”, kaže Olivera.

Na otpusnoj listi u koju su BBC novinari imali uvid piše da su „plod i posteljica poslati na obdukciju”.

Oliveri se savetuje da se „kroz 20 dana javi na kliniku radi preuzimanja obdukcionog nalaza”.

Tada je počeo „pakao traganja” koji je trajao gotovo pola godine, priča ona.

„Mesecima sam živela u nadi da ću moći da sahranim Zoju kada obdukcija bude završena”, kaže.

Na upit BBC novinara nisu odgovorili iz GAK „Narodni front”, Ministarstva zdravlja i JKP „Pogrebne usluge” .

Birokratski lavirint: Mukotrpna potraga za odgovorima

Oliveri je odgovor stigao mnogo kasnije od obećanog roka, a u međuvremenu je od nadležnih dobijala oprečne informacije, sledi iz mejl prepiski u koje su BBC novinari imali uvid.

Iz „Narodnog fronta” su je uputili da informacije potraži od Medinskog fakulteta, gde se rade obdukcije.

U jednom od mejlova iz decembra 2021, koje je dobila od ove ustanove, piše da „obdukcioni nalaz još nije gotov”.

Tada su joj saopštili da se na njega čeka „od tri do šest meseci”, iako joj je u otpusnoj listi savetovano da se „Narodnom frontu” obrati kroz „20 dana”, kako bi nalaz preuzela.

Posle skoro pola godine, u martu 2022. konačno je dobila obdukcioni nalaz, kao i informaciju da su ostaci sahranjeni.

„Bila sam šokirana – ispostavilo se da su ostaci sahranjeni kao medicinski otpad pet dana nakon što sam se porodila, a da me niko o tome nije obavestio.”

Kada se po preporuci obratila Javno-komunalnom preduzeću „Pogrebne usluge”, prvo su joj neformalno saopštili da se mrtvorođena deca sahranjuju na parcelama posebne namene, priča danas.

Prošle su još dve godine pre nego što je od istog preduzeća dobila informaciju na kojoj parceli može da položi cvet.

Marta 2022, Jovanović je uputila molbu Generalnom sekretarijatu predsednika Srbije, koji je prosledio Ministarstvu zdravlja.

Ministarstvo je zahtev prosledilo Gradskom sekretarijatu Beograda, a oni „Pogrebnim uslugama”.

„Vaša preminula beba je sahranjena na parceli 11A, grobno mesto br. 96”, naveli su u pisanom odgovoru u mejlu 10. decembra 2024.

Šta kažu propisi?

Jedan od najvećih izazova je odsustvo pravne definicije koja bi opisala šta se smatra fetusom, a šta mrtvorođenčetom, naglašava Mijatović.

„Razlika je važna, jer propisi različito gledaju na mrtvorođenčad i na medicinski otpad, pa se u skladu sa tim definiše šta su prava roditelja”, objašnjava.

„Glavna razlika je što roditelji imaju zakonsko pravo da preuzmu ostatke mrtvorođenčadi, dok medicinski otpad odlažu ustanove u skladu sa propisima o upravljanju otpadom.”

Prema Zakonu o matičnim knjigama, zdravstvena ustanova ima obavezu da matičnoj službi prijavi mrtvorođenu bebu u roku od 24 časa od rođenja, podseća advokatica.

„U praksi se to dešava samo ukoliko žena izgubi dete koje čeka u poodmakloj trudnoći”, dodaje Mijatović.

Prilikom upisa u matične knjige se unosi informacija da je dete rođeno mrtvo, a na izričit zahtev roditelja, moguće je upisati i ime, kaže.

„Zakon ne predviđa obavezu da zdravstvene ustanove obaveste roditelje o trenutku sahrane ili kremacije”, dodaje Mijatović.

Grobno mesto

Olivera je više puta odlazila na groblje Orlovaču.

„To mesto je golo, neuređeno, obraslo travom – samo su grobna mesta obeležena brojevima”, kaže.

Kada su BBC novinari u martu ove godine posetili Orlovaču, uverili su se da su na pojedinim mestima brojevi jedva vidljivi – ispisani belom farbom na betonu, dok su drugde humke obeležene novopostavljenim znacima sa brojevima.

Ništa ne ukazuje da su tu sahranjena mrtvorođenčad.

Olivera već dugo razmišlja da postavi malo obeležje u sećanje na Zoju.

Moguće je postavljanje spomenčića sa postoljem, na kojem se mogu ispisati podaci o preminuloj bebi, navedeno joj je u pisanom odgovoru iz JKP „Pogrebne usluge” Beograd.

Međutim, Olivera za sada ima zadršku da to uradi.

„Tu su sahranjene i druge bebe, osećala bih se loše da postavim obeležje za Zoju, a da se prethodno ne konsultujem sa drugim roditeljima”, kaže.

‘Volela bih da sam imala pravo na izbor’

Iako aktuelni propisi i pravilnici ne predviđaju mogućnost da se roditelji pitaju kako će se dalje postupati sa ostacima, Olivera žali što nije imala pravo na izbor.

„Smatram da roditelji zaslužuju priliku da budu pitani”, kaže Olivera.

„Ako već nemamo zakonsku mogućnost da preuzmemo ostatke, trebalo bi makar da budemo obavešteni o tome gde je naša mrtvorođena beba sahranjena, da možemo barem sveću da zapalimo”, dodaje.

Olivera žali i što je niko nije obavestio o vremenu i mestu sahrane.

„Da sam mogla, došla bih”, kaže.

Advokatica Mijatović ističe da relevatni pravilnici eskplicitno ne predviđaju obavezu ustanova da obaveste ožalošćene o vremenu i mestu sahrane.

„Oni nemaju izbor”, ističe.

Neki ljudi žele da budu uključeni, dok je drugima lakše da se ne suočavaju direktno, primećuje psihoterapeutkinja Đorđević.

„Svakako bi bilo bolje da imaju mogućnost izbora”, kaže.

Rituali poput sahranjivanja, paljenja sveća i odlazaka na groblje su važni u procesu prevazilaženja gubitka, objašnjava.

„Direktno suočavanje sa ostacima, prisustvo sahrani, odlazak na grob – sve to može da pomogne”, dodaje.

„Kada roditelji ne znaju mesto sahranjivanja, ili ne mogu da odu na grob, to može da izazove konfuziju i dodatno oteža proces tugovanja”, naglašava psihoterapeutkinja.

Stručnu pomoć treba potražiti ukoliko se javi osećaj „zaglavljenosti”, savetuje ona.

„Ako osećaju da im nije bolje, nego možda čak i gore kako protiču nedelje i meseci, trebalo bi potražiti stručnu pomoć.

„Svako tugovanje koje traje duže od godinu dana zahteva psihološku podršku”, kaže Đorđević.

Jedina fizička uspomena Olivere i njenog supruga na Zoju je crtež umetnice Olivere Čitaković, koja ga je za porodicu izradila 2021.

„Moja devojčica nikada nije upisana u matične knjige, njen grob nije obeležen.”

„Taj crtež je sve što imamo”, kaže Olivera.

Izvor: bbc.com

Ovih doktorkinih reči Dejana* se i dalje seća, iako je prošlo nekoliko godina.

Bila je to druga kontrola.

„Skoro sam ostala bez daha, kao da me je neko udario u stomak”, opisuje ona prvo osećanje za BBC na srpskom.

„Počela sam da plačem, tamo pred doktorkom i medicinskom sestrom, a one su tražile da se smirim. To mi je nekako izgledalo kao naredba, kao da mi nisu dale taj trenutak da se izduvam, koji mi je bio potreban”.

Kroz Dejanino ili slično iskustvo u Srbiji prolazi veliki broj žena, jer podaci Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut” govore o oko 4.000 trudnoća godišnje koje su se završile spontanim pobačajima, vanmateričnom trudnoćom ili drugim nepovoljnim ishodima trudnoće.

Na ove podatke treba dodati i broj spontanih pobačaja žena koje se leče u privatnim zdravstvenim ustanovama.

Kako žene prolaze kroz bolan gubitak pokazale su i nedavne burne reakcije na post na društvenim mrežama koji je objavila američka manekenka Krisi Tajgen, nakon što je imala spontani pobačaj.

Neki su joj aplaudirali na hrabrosti, dok su je drugi optuživali da previše deli intimu sa milionima nepoznatih, a rasprava je otvorila temu za razmišljanje – da li žene treba da dele sa drugima tužnu vest da su imale spontani pobačaj.

Stručnjakinje su za BBC na srpskom govorile da li je ženama i celokupnim porodicama potrebna pomoć u tim trenucima i da li je u Srbiji dobijaju.

Krivica: „Kao da sam pala vožnju, pa ću sledeći put da se spremim bolje”

Iako Dejanina beba „nije bila veća od zrna pasulja”, ona ju je već zamišljala u rukama.

„Pošto sam već imala sina od godinu dana, vest o drugoj bebi sam razglasila čim sam ugledala dve crtice na testu za trudnoću”, kaže ona.

„To je bio pogrešan korak, jer su me onda posle pobačaja, stalno pitali kako napreduje beba, a meni je bilo veoma teško da o tome pričam”.

Kada bi samo kratko rekla da je izgubila bebu, ljudi bi napravili žalostan izraz lica.

„Svi su govorili – mlada si, probajte ponovo”.

„To su govorili kao da sam pala vožnju, pa ću sledeći put da se spremim bolje i ne oborim čun na poligonu”.

Dejanin osećaj krivice – kao da se nije dovoljno pripremila za trudnoću i kao da ona sama ima neke veze sa pobačajem – oseća veliki broj žena koje prolaze kroz isti gubitak, kaže Jovana Ružičić, psihološkinja i direktorka Centra za mame.

„Spontani pobačaj je tema o kojoj se vrlo malo govori u Srbiji”, kaže Ružičić.

„Žene koje izgube dete nemaju kome da se obrate. Od lekara često dobijaju komentare – da je i bolje ovako jer im je organizam sam odbacio dete”.

Kako„nema veze”?

I ljudi iz ženinog okruženja često ne znaju kako da se ponašaju, dodaje psihološkinja, i kaže da često poručuju ženi da „nema veze”.

„Kako nema veze? U trenutku kada ste izgubili trudnoću – vi ste traumatizovani”, misli Ružičić.

„Planirali ste bebu i život unapred, neki parovi godinama pokušavaju i očekuju bebu sa ljubavlju, željom i nestrpljenjem.

„I te kako ima veze. ”

Prema podacima koje je Institut za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut” dostavio BBC-iju, u Srbiji se godišnje dogodi oko 1.200 spontanih pobačaja.

Ipak, u pitanju su podaci samo za državne zdravstvene centre i za spontane pobačaje koji se evidentiraju u zdravstvenim ustanovama na osnovu Prijave prekida trudnoće.

Na ovaj broj treba dodati i još oko 2.470 drugih nepovoljnih ishoda trudnoće na godišnjem nivou, kao i oko 130 vanmateričnih trudnoća i 25 groizdasnih mola (trudnoće u kojima dolazi do promena degenerativne prirode) godišnje.

„Najveći procenat spontanih pobačaja se dešava u prvih deset nedelja trudnoće, dok se u preostalim nedeljama trudnoće broj spontanih pobačaja srazmerno smanjuje”, kažu iz Batuta.

Razlozi spontanog pobačaja su brojni, a u velikom broju slučajeva se ne zna šta je pravi uzrok, objašnjava za BBC na srpskom Tatjana Vesović, načelnica ginekologije u Vršcu.

„Najčešće su u pitanju infekcije, virusi, stres ali i mogućnost trombofilije”, kaže ona.

Trudnicama jako teško pada kada se dogodi da imaju više od jednog spontanog pobačaja, dodaje ona.

„To je ozbiljna tema jer se onda često govori o imunološkoj tolerancija na trudnoću”, kaže Vesović.

„Kada se tako nešto dogodi, potrebno je da se uključi stručni tim, koji će pored ginekologa, imati i endokrinologa i hematologa”.

Ako je došlo do spontanog pobačaja posle 16. nedelje trudnoće, roditeljima se omogućava da se oproste od ploda, kao i da ga sami sahrane, ako to žele, kaže Vesović.

Oproštaj Krisi Tajgen

Američka manekenka Krisi Tajgen i njen suprug, pevač Džon Ledžend objavili su da su iskusili „veliki bol” od kada je ona imala spontani pobačaj.

„Šokirani smo i osećamo veliki bol o kakvom smo do sada samo imali prilike da čujemo, kakav do sada nismo osetili”, piše Tajgen u dirljivom Instagram postu.

Ona je uz ove reči objavila i nekoliko crno-belih fotografija, među kojima je i njena slika kako plače u bolnici.

 

View this post on Instagram

 

A post shared by chrissy teigen (@chrissyteigen)

„Nikada do sada nismo birali ime za dete, to smo ostavljali za poslednji trenutak, kada se rode, odlučivali smo pred izlazak iz bolnice”, napisala je.

„Ali onda smo, iz nekog razloga, bebu, koja je još u mom stomaku, rešili da nazovemo Džek. Džek je naporno radio na tome da postane deo naše porodice i zauvek će to i biti”.

„Žao nam je što su prvi trenuci tvog života bili puni komplikacija, što nismo uspeli da ti pružimo dom kakav ti je bio potreban da bi preživeo. Zauvek ćemo te voleti”.

Par živi u Los Anđelesu i imaju dvoje dece, a sredinom avgusta objavili su kako čekaju treće dete.

Korisnici društvenih mreža u Srbiji različito su reagovali na post manekenke.

Neki su osuđivali to što je Krisi Tajgen stavila fotografije na kojima je uplakana i čeka na intervenciju i aludirali da više nema privatnosti.

koliko mi je zao bas sam ovo ispratila a opet se pitam da li postoji ista sto je privatan dogadjaj za ljude https://t.co/RBHVztzVyl

— Monika Reljic (@MonikaReljic) October 1, 2020

Na zalost ovo je jos jedan pokazatelj da je zivot ljudi na drustvenim mrezama. Niko vise ne zivi realan zivot bez telefona, tuzno.

— Tatjana Stefanović (@Tatjana_Bg) October 2, 2020

Neki su je u potpunosti podržali, pogotovo što je kao javna ličnost otvorila temu o kojoj se jako malo govori i koja je stigma u Srbiji.

Ali ljudi koji osudjuju Kris i Dzona u komentarima jer su javno objavili da su izgubili bebu… Spontani pobačaj je jako česta i strasna stvar i mnogo žena je prošlo kroz to i definitivno je prekopotrebno da se o tome glasnije govori.

— TAMPON ZONA (@iva_par) October 1, 2020

Upravo. I ako je ženi lakše da podeli i ako je to njen proces što bi se reklo, to je sasvim legit.

— Dzenis Digitala (@Jenannah) October 1, 2020

Šta je pravi način za oproštaj

„Prava i jedina odluka o tome kako će se ponašati kada izgube bebu jeste ona koju donese sama mama i njena porodica”, kaže za BBC Jasmina Mihnjak, psihološkinja i urednica Roditeljskog portala Bebac.

„Ne možemo da znamo nečije sisteme vrednosti, nešto što je nekome normalno da podeli drugome nije”.

Ipak, Mihnjak kaže da je odluka Krisi Tajgen da podeli ovu vest važna jer je „pomogla mamama koje nikada ne bi tako nešto objavile – da znaju da nisu same”.

„Objava poznate ličnosti poručuje – to se ne dešava samo meni, ali i hajde da ne delimo na društvenim mrežama samo lepe trenutke i sreću”, dodaje ona.

Sama vest o trudnoći jeste nešto na šta žene različito reaguju.

Dejana je odlučila da odmah kaže prijateljima, a neke trudnice i njihove porodice čuvaju ovu informaciju neko vreme.

Psihološkinja Jovana Ružičić kaže da „može samo da aplaudira manekenki na hrabrosti”.

„Javne ličnosti kao što su njih dvoje [Krisi Tajgen i Džon Ledžend] imaju odgovornost da pokreću važne teme i da koriste svoju slavu u pozitivne svrhe”, kaže ona.

U Centru za mame, kaže Ružičić, postoji psihološko savetovalište.

„Iako je to je privatna komunikacija mama i psihološkinja, iz iskustva znamo da je ova tema posebno bolna za nekoga ko dugo iščekuje bebu”, kaže ona.

„Veliki problem je što u Srbiji nemaju kome da se obrate, što u bolnicama psiholozi nemaju kapaciteta da se bave svakom ženom ponaosob, a nemaju svi novac za psihoterapiju”.

U Srbiji se, dodaje ona, često događa da medicinsko osoblje nema razumevanja za bol porodice.

„Ženu često nakon intervencije zbog pobačaja stavljaju u sobu sa majkama koje su rodile bebu”, dodaje Ružičić.

„Slika jedne mame čije bebe više nema”

Dejana i dalje nema potrebu da govori o gubitku bebe.

„Onda otvorim bezbroj pitanja – da li je beba bila dečak ili devojčica, kako bi se slagala sa starijim detetom, kako bih ja sve to uspela da postignem, jer je tako mala razlika između njih ili kako bi se zvala….

„Jednostavno, ne diram tu ranu”, kaže Dejana.

Na tu ranu podsetila ju je Krisi Tajgen i njen način borbe.

„Mislim da je hrabra što je to uradila”, kaže ona.

„Takvu sliku ne možemo često da vidimo u javnosti. I to je slika jedne mame – samo mame čije bebe više nema.

„Treba da znamo da trudnoća može da ima i ovakav kraj”.

Izvor: bbc.com

Inače, Ilija je ranije danas snimljen nadzornim kamerama na jednoj privatnoj kući, prenosi “b92“.

Izvor: Nezavisne

Zašto danas nemamo više žena u IT-u i kako njihov pogled na svijet oblikuje servise i usluge koje koristimo u našem poslu? Kako ostati motivisan u korporativnom okruženju, a pritom igrati i ulogu roditelja?

Na ova pitanja postoje odgovori.

Drugo izdanje Ladies of New Business konferencije, u organizaciji Netokracije Srbije, biće održano 8. marta u Impact Hub-u (Makedonska 21, Beograd).

“Želja nam je da nastavimo diskusiju o ulozi žena u digitalnim, tehnološkim i kreativnim industrijama, a ove godine spremili smo i nešto zaista specijalno – program mentorstva po imenu ‘Digitalni karanfili’ za sve mlade devojke i žene koje čine svoje prve profesionalne korake. Ulaz je slobodan, ali kako je broj mesta ograničen savetujemo ti da požuriš i na vreme obezbediš svoje mesto”, kažu u Netokraciji.

Potvrda na Facebook Eventu ne znači da si osigurala/o svoju pozivnicu pa ne zaboravi da ispuniš formular. Prijavu za program mentrostva možeš pronaći OVDJE.

Žene grade IT industriju od samog početka. One drže ključne pozicije u najvećim i najuspješnijim kompanijama na svijetu. Nažalost, još uvijek čine svega četvrtinu radne snage. Njihove sposobnosti i talenti plaćeni su i do 20 odsto manje u odnosu na muškarce.

Budi promena koju želiš da vidiš u IT biznisu. Pridruži se raspravi o doprinosu žena u tehnološkoj, digitalnoj i kreativnoj industriji.

#LadiesBG vas čeka!