Naime, dobri ljudi su danas tokom sanacije puta od Buturović Polja prema Parsovićima spasili srnu iz korita rijeke.

Muškarci su se spustili do rijeke, uzeli srnu te se zajedno s njom popeli na bager. Životinja je ubrzo bila na sigurnom pa je sretno odskakutala u šumu.

Snimak ovog humanog gesta objavljen je na YouTubeu. Životinje nisu zaboravljene niti ostavljene po strani, pa čak ni u teškim trenucima u kojima se još uvijek traga za unesrećenima u poplavama i odronu kamenja koji su izazvali velike štete.

– Oglašavalo se piskutavim glasom, kao ptica, ili neko mače koje je ostavila majka. Kada sam se približila, u kanalu, u visokoj travi, ugledala sam oči, molećivog pogleda. Šareno lane, sive dlake sa crnim tufnama, bilo je sasvim bespomoćno – opisuje Martija prvi susret sa tankonogom Tinom.

To je sada već odrasla srna koja trčakara po dvorištu, ulazi u kuću, hoda za njom, prati je u stopu.

– Othranila sam je kravljim mlijekom. Prvih dana boravila je kući, spavala na trosjedu, dok nije ojačala. Pomagala mi je mama Dragica ali i ostali ukućani. Ona nas je pridobila i na svoj način uzvratila ljubav. Poslije smo je premjestili u štalu, u sijeno, gdje je imala ugodan ležaj, dovoljno hrane.

Rasla je tako, prihvatajući mene kao svoga spasitelja i zaštitnika – sa neizmjernom ljubavlju, Marija je za Srpskainfo pričala o svojoj ljubimici.

Pokazivala nam je stotine fotografija, od tih prvih dana, kada je Tina zauzela počasno mjesto u Marijinom domaćinstvu, sve do sada.

– To je neopisivo, koliko se svi mi radujemo Tini. To ime nadjenula joj je Marija. Tina boravi, tu negdje, u kukuruzima, u obližnjem šumarku, slobodno hoda po dvorištu, a naveče odlazi na konak, u prirodu – dodaje Marijina majka Dragica.

– Kada se pripremam za posao, ujutro, oko sedam, ona bane odnekud i ispraća me do kapije. Spava u blizini. Danju je tu negdje, ali kada se vraćam sa posla, oko četiri popodne, ona me opet čeka pored kapije. Skakuće, trčakara za mnom, jede iz ruke. Voli smokve, naučila od mene.

I meni se dopada ovo voće. Jednu smokvu pojedem ja, jednu dam Tini. Ona mi se umiljava, nudi mi glavu da je češkam, mazim, milujem. Želi da stalno bude uz mene. To je usrećuje. Drugima ne dozvoljava tako blizu – priča Marija, medicinska sestra zaposlena u staračkom domu.

Duga je i opširna njena priča. Na nagovor mame Dragice, pozvala nas je da podijeli svoju sreću i upozna nas sa svojom ljubimicom. Kada smo došli kod Kalinića, baš tada Tina nije bila u blizini. Ipak, na susret nismo dugo čekali. Marija je prišla velikoj njivi bujnih kukuruza i na sav glas, povikala.

-Tinaaa! Tina, gdje si, dođi ovamo. Ideš li – pozvala je Marija.

Nekoliko minuta kasnije, na naše iznenađenje, šuškajući kroz kukuruzište, stigla je, zastala ispred Marije. Kao da je htjela reći, evo me, došla sam, zašto si me zvala, šta treba…

– Najviše boravi u visokim kukuruzima, tu je pronašla stanište… Ukoliko čuje moj glas, uvijek dolazi. Primijetila sam da ne voli kišu, čim počne da pada, moja Tina požuri kući i zakloni se ispod šupe, pod sigurnim krovom. Navikla je na suvo i toga se i sada pridržava – zaključila je Marija.

O svojoj Tini, priča sa ushićenjem, opisuje njene navike, sklonosti, ponašanje… Strahuje od seoskih pasa, boji se da joj ne naude, uhvate, otkriju trag i mjesto.

Ipak, vjeruje da je zadržala instikt svoje životinjske vrste i da je sposobna umaknuti od svake opasnosti. Uostalom, i domaćinstvo Kalinića, kao sigurno Tinino utočište, uvijek je pogodno mjesto za zaklon, bijeg i spas od svake opasnosti.

Preuzeto sa: seesrpska.com

Zašto meni od svih prolaznika?

Možda zbog toga što sam u ovo mesto, u kom se tužna zgrada nalazi, došla na odmor zbunjena, prilično ranjena i bez mnogih odgovora.

Možda zbog toga što sam sada majka i što je svaki izostanak emocije, zagrljaja, osmeha za moje dete ili prelamanje ponosa, inata i povređenosti preko deteta, nešto što me boli do kostiju kosti i kopa mi po srcu razmekšalom ko puding. Velikom kašikom, kupeći i po obodima, da me ne ostane.

Možda zato što neki bliski i dragi ljudi nisu videli kako naša Srna bez suza, radoznalo i nasmejano šeta oko ikona u rukama svog kuma. Kako sija u beloj čipkanoj haljinici, kako je lepa i bez velikih cvetova i krupnih mašni na glavi, sa ono malo narasle pepeljave kose. Kako lupka kažiprstom po posudi u koju se sliva voda sa vrha njene glavice, dok pop izgovara reči od kojih bi u životu trebalo da joj bude lakše. Kako svojim srnećim tamnim očima pozdravlja sve koji su tog dana bili u crkvi, kao da im se zahvaljuje, kao da  kaže „drago mi je što ste tu“. Kako je samo topla, nevina, čista, ko svetlost. Koliko je samo ugrejala hladne crkvene zidove i sve nas koji smo tog dana bili ponosni na nju i koji smo možda zaboravili kako je malo potrebno da se ugrejemo.

Tu toplinu nisu osetili oni kojima je možda bila najpotrebnija. Jer su tako odlučili, da ne budu tu.

A ja sam se smejala, i nosala je, i ljubila je, i nunala je, i raznosila sam u tanjirima voćnu i čokoladnu tortu u koje su bili utisnuti anđeli i slovima ispisano sretno krštenje Srna, i pričala sam, i pokazivala joj ribe u ribnjaku ispred Čarde, i opet se smejala i pitala kuma kako je u hladnoj Norveškoj jer čak je odatle stigao, i da li se seća kako smo ludovali u klompama u studentskoj diskoteci kada je srce bilo krupnije i veće i kada je krvarilo uglavnom zbog zajebanog momka ili cure. Kada smo se kurčili jer smo mislili da našu sreću nikad niko neće pokvariti, jer smo jaki i nedodirljivi.

Smejala sam se tog dana, a u nekom delu srca, dabogda nikad niklom, kapala je krv. Crvena, jer je sveža. I bolelo je ko uštinuće. I verovatno je bilo prilično modro i oteklo to mesto, tih dana. Jer nisam mogla da shvatim, jer ne mogu da shvatim šta je to što titra u čoveku, što se rasplamsava, što živi i čime se to hrani kada ga nevino i čisto dete ne može otkraviti i ubiti.

I onda sam se to pitala iznova i iznova, i bolelo me je sve više i dublje, i činilo se da se raspadam, da gledam kako mi otpadaju noga, prsti, ruke koje mi trebaju da je nosam i kako to sve ponovo nekim čudom izrasta kada je vidim, kada mi se nasmeje, kada mi ugura prst u nos, kada bunovna sedi na krevetu i tapše u magnovenju, kada mirno spava guzom isturenom u vis i u snu izgovara mam, am, njam. Kada se skotrlja do mog stomaka u pola noći i svojim mirisom me umiri ko da spavam u polju lavande.

I onda majčinski, ko zver sa niklim dugim očnjacima, a opet tako ranjiva i toplokrvna, tražim odgovore, masu njih i ne uspevam da ih pronađem. Jer ne znam šta može biti to u čoveku, što dete tek stiglo na ovaj svet ne može da pobedi. Zbog toga ta neka rana u srcu.

Znakovi u tužnoj zgradi su me zato našli. Mahali su mi svakog dana, prepodne kada sam odlazila na pijacu, i uveče kada smo silazi na šetalište.

Ta zgrada, okrečena u bledožutu boju nalik lego kocki usađenoj u travu, bila je specijalna bolnica za decu. Deca su mi mahala. Nisu to radili rukama, već pogledom. Nekad tužnim što su s one strane kapije. Nekad radosnim, jer su dobili vodene boje i velike bele papire da slikaju. A nekad je to bio samo dečiji pogled, bez skrivene priče, miran, uspavan, jer sada se ljulja u majčinom krilu dok pada veče i bliži se novi dan, jedan bliže izlasku iz ove velike tužne zgrade.

I taj momak koji je tuda hodao, koji se smejao sa devojkom kraj svog desnog ramena, koju nije mogao da zagrli, jer su mu za to trebale ruke, a ruke je koristio da bi hodao, na štakama. Desni zglob bio je mrtav i povukao je za sobom celo stopalo. Bio je mršav, nekako usukan, nasmejan i lep. Javljao mi se iako me ne poznaje, mahao je Srni, jednom ju je pomazio po debelom obrazu i rekao malena.

I deca su joj mahala. Kroz rupe na vitražu, kroz ogradu, sa tobogana, ručicama oko kojih se baškario beli zavoj.

Ona im se javljala podignutim prstom, vriskom uzbuđenja kao da vidi Mikija ili Mini. Moja mala radosna devojčica.

Sedmi dan, kada je pala kiša, znakovi su se povukli. Nestali su ko Sunce pojedeno tamnim oblakom. Neko je verovao da je sedam dana dovoljno vremena da shvatim, da razumem, da bar pokušam. Da se zacelim. Da srce zaceli. Da se ona rupa začepi, možda ne malterom, ali bar nekim letvama, privremeno.

Neko me je sedam dana šetao ovom strmom ulicom, kraj ove tužne zgrade, iako su postojale i druge manje strme i naporne ulice.

Neko je želeo da vidim znakove, neko ko je hteo da mi kaže da budem beskrajno zahvalna jer imam radosno i srećno dete, jer on i ja imamo srećno dete, jer imamo sebe i da ne dozvolimo da nas pokolebaju neke stvari i neki ljudi izvan kruga koji nas troje zatvaramo, i koje ne možemo da menjamo. Taj neko je hteo da mi na grub način, kroz tuđu muku, kaže da budem nasmejana i onda kada mislim da je jedino u redu da plačem.

Taj neko je hteo da mi kaže, idi kući, nastavi gde si stala, ne osvrći se, ne tumači, ne očekuj da možeš da otapaš srca, da menjaš ljude, smej se, jer uvek će biti onih koji će se Srni nasmejati, možda nisu bliski, ali će tad biti najbliži. Možda će imati štake, ili umotanu ruku, ali će njihova srca biti za 750 grama teža i veća od srca onih koji su „celi“. Ali ljubav će stizati, to je važno, neka ti ne bude bitno od koga.

Idi kući, smej se, jer već sutra tvoja mala Srna će osvojiti treće mesto na puzijadi, ukakena, nespremna, umorna i time će ti i ona poručiti da se sranja dešavaju kad ih najmanje očekuješ, ali da to nije razlog da posustaneš i ne grabiš ka cilju.

Idi kući i znaj da je joj je vaša ljubav sasvim dovoljan pokretač.

Čak toliko da osvoji nagradu.