Znameniti Srbi i Srpkinje, blistavi umovi autentičnog karaktera, sticajem okolnosti nisu se ostvarili kao roditelji.

Nikola Tesla

Naš najpoznatiji naučnik nije se ženio. Kada ga je jedan novinar upitao zašto je tako, rekao je: „Naumio sam da sav svoj život posvetim radu, i iz tog razloga odrekao sam se ljubavi i društva dobre žene; a i više od toga. Mislim da književnik ili muzičar treba da se ožene. Oni tako dobivaju nadahnuće koje ih vodi većem uspehu. Ali pronalazač ima tako žestoku narav, sa toliko divlje, strašne osobenosti, da bi morao sve da napusti i da se tako odrekne svoje izabrane oblasti rada da bi se posvetio ženi. A i šteta je što je tako; ponekad se osećamo tako usamljenim.“

Ivo Andrić

Bio je oženjen Milicom Babić, kostimografkinjom, ali nisu imali dece. Poznavali su se više od 30 godina, a ona je najpre bila udata za doplomatu Nenada Jovanovića, koji je umro 1957, a tek onda su se Ivo i Milica venčali. Andrić je tada imao 66. Milica je bila njegova dugogodišnju ljubav, a radila je kao kostimografkinja u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Mihailo Petrović Mika Alas

Čuveni srpski mаtemаtičаr, profesor Univerzitetа u Beogrаdu, аkаdemik Srpske krаljevske аkаdemije i аlаs, ostavio je veliki trag u svom radu, bio jedan od najučenijih ljudi svog vremena. Bio je strastveni ribolovac, pаsionirаni putnik, prošao je kroz sve evropske zemlje i upoznаo njihove glаvne grаdove, stigao na Severni i Južni pol. Živeo je 75 godina, a nije ostavio potomke.

Dositej Obradović

Srpski prosvetitelj i reformаtor školovаo se zа kаluđerа, аli je nаpustio tаj poziv i krenuo nа putovаnjа po celoj Evropi, gde je primio ideje evropskog prosvetiteljstvа i rаcionаlizmа. Rаdio je nа prosvećivаnju svog nаrodа, prevodio važna delа, pisаo, bio prvi popečitelj (ministar) prosvete u Sovjetu. Nije se ženio i nije imao decu.

Branko Radičević

Čuveni pesnik čija je velika ljubav bila Mina, ćerka Vuka Karadžića, ali nikad nisu sklopili brak. Nije imao drugu ljubav i nije imao potomstvo, preminuo je od tuberkoloze 1. jula 1853. u bečkoj bolnici na rukama Vukove žene Ane. Sahranjen je na Stražilovu, brdu na Fruškoj gori.

Jovan Dučić

Bio je jedan od najpoznatijih srpskih književnika i vrsni diplomata. Imao nekoliko velikih ljubavi, kojima je posvetio svoje pesme, nije se ženio i ostavio naslednike.

Isidora Sekulić, prva žena akademik u Srbiji

Prva žena akademik u srpskoj istoriji, članica SANU od 1950, književnica, esejistkinja, nastavnica, avanturistkinja, poliglota i kritičarka umetnosti – bila je jedan od najbistrijih umova 20. veka. Studirala je književnost i pedagogiju, interesovala se za prirodne nauke i filozofiju (doktorirala filozofiju u Nemačkoj 1922). U srpskoj i evropskoj književnosti ostala je upamćena po svojim delima kao što su putopis „Pisma iz Norveške“, dnevnik „Saputnici“… Bila je prva Srpkinja članica SANU, bolničarka na frontu do 1915.

Desanka Maksimović, pesnikinja

Bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i članica Srpske akademije nauka i umetnosti, udala se za Sergeja Slastikova Kalužanina 1933, glumca i pesnika, ali nisu imali dece. Govorila je da su njene pesme njena deca.

Ksenija Atanasijević, profesorka i filozofkinja, prva doktorka nauka u Srbiji

Ksenija Atanasijević je prva žena koja je na Beogradskom univerzitetu stekla diplomu doktorke nauka 1922, a nije se tu zaustavila. Ona je prva žena zaposlena kao profesorka na Beogradskom univerzitetu i prva srpska filozofkinja. Osim što je bila istaknuta feministkinja, filozofkinja, pacifistkinja, antifašistkinja, članica Male ženske antante i Internacionalne organizacije žena za mir, bila je urednica prvog feminističkog časopisa „Ženski pokret“ u Srbiji – promovišući mir i toleranciju unapredila je prava žena u Srbiji.

Sofija Jovanović, srpska Jovana Orleanka

Sofija Jovanović, koju su Francuzi nazvali srpskom Jovankom Orleankom, jeste srpska ratna heroina koja se borila u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Kada je izbio Prvi svetski rat, ona se kao Sofronije Jovanović prijavila u srpsku vojsku. Učestvovala je u oslobođenju Beograda, preživela Prvi svetski rat i Balkanske ratove – tada je izgubila deo stopala i ostala invalid. Odlikovana je sa čak 13 medalja za hrabrost. Kada se rat završio, Sofija nije pričala o njemu, smatrala je da za otadžbinu treba dati sve. Bila je razočarana zato što su drugi solunski borci zahtevali privilegije zbog učešća u ratu.

Marija Maga Magazinović, prva srpska novinarka

Maga je bila filozofkinja, profesorka, koreografkinja, bibliotekarka i aktivistkinja. Rođena je u Užicu, seli se u Beograd gde se bori za prava žena. Studirala je na Filozofskom fakultetu – gde se izborila za prava studentkinja da mogu redovno da pohađaju nastavu, a to je uradila i na Pravnom fakultetu. Punih 40 godina Maga je bila i profesorka filozofije, nemačkog i srpskog jezika u Prvoj ženskog gimnaziji. Ona je bila prva žena koja je dovela moderan ples u Srbiju, prva žena novinarka po zvanju, prva žena bibliotekarka u Narodnoj biblioteci Srbije. Volontirala je kao bolničarka u toku Balkanskih ratova.

Draga Ljočić, prva lekarka u Srbiji

Draga Ljočić, prva lekarka, uz to i feministkinja, studirala je medicinu u Cirihu. Ipak, nije mogla da se zaposli u državnog bolnici. Nakon što je dobila odobrenje od kraljice Natalije, Draga otvara privatnu praksu. Ipak, 1881. uspeva da se zaposli u državnoj bolnici, ali nije imala istu platu kao njene muške kolege. Pošto je tražila jednaka prava muškaraca i žena u profesijama, optužena je da promoviše nemoral. Bila je toliko posvećena ovom cilju da je uspela da ostvari svoje ideje i ideale. Bila je velika filantropkinja. Zalagala se za otvaranje dečjih bolnica, izgradnju domova za nezbrinutu decu i volontirala kao bolničarka za vreme Balkanskog i Svetskog rata.

Nadežda Petrović, čuvena srpska slikarka

Nadežda Petrović se smatra najbitnijom srpskom slikarkom 20. veka – bila je najznačajnija srpska slikarka impresionizma i faovizma, a njena dela izlagana su širom Evrope od 1901. do 1912. Od 1912. Nadežda prestaje da se bavi slikarstvom jer po izbijanju Balkanskih ratova dobrovoljno odlazi da radi na frontovima kao bolničarka. Odlikovana je medaljom za hrabrost i medaljom Crvenog krsta. U Balkanskim ratovima preživela je tifus i koleru, a svoju drugu bitku sa tifusom gubi 1915.

Jelena Lenka Dunđerski

Ona je bila velika ljubav srpskog pesnika Laze Kostića.

Rodila se u uglednoj i imućnoj porodici. Njen otac, Lazar Dunđerski, bio je proizvođač i trgovac žitom i veliki dobrotvor. Dosta je ulagao u obrazovanje svoje ćerke, pa je Lenka već sa dvadeset godina bila prelepa gospođića koja je govorila nemački, mađarski i francuski jezik, svirala klavir, putovala i bavila se sportom. Ovakva svestranost u to vreme nije bila dostupna mnogim devojkama. Zbog svoje lepote i velikog miraza imala je puno prosaca, ali nije želela da se uda ni za jednog od njih.

Njena lepota, mladost i obrazovanje bili su presudni da i Laza Kostić svoju ljubav pokloni upravo njoj. Bio je prijatelj njenog oca, pa se pri jednoj poseti upoznao sa prelepom Lenkom. Tog trenutka se rodila ljubav. Koliko je Laza bio opčinjen lepotom ove devojke toliko je i ona bila opijena pesnikom.
Međutim, razlika od trideset godina ih je delila, a ovu ljubav učinila jednom od najnesrećnijih ljubavi u srpskoj istoriji.

Kostić se stalno borio sa sobom, smatrajući nemoralnim da zaprosi toliko mladu devojku.

„Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast…“
(Laza Kostić: „Santa Maria della Salute“)

Laza odlučuje da se povuče.
„Vijugav mozak održa vlast…“
(Laza Kostić: „Santa Maria della Salute“)

Ženi se ženom koju mu pronalazi Lenkin otac i na taj način stavlja tačku na svoju veliku ljubav.

Iako je „pobegao“ od te ljubavi, ona nikad nije prestala. Lenka je, takođe, patila. Posle Kostićeve ženidbe umire u dvadesetčetvrtoj godini.

Pesnik je ceo svoj život tugovao za njom. Iz te tuge je nastala najlepša ljubavna pesma srpske književnosti „Santa Maria della Salute“ inspirisana Lenkom Dunđerski.

„A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje…“
(Laza Kostić: „Santa Maria della Salute“)

Ana Gutjar

Ana Gutjar je bila Nemica u koju se srpski pripovedač Laza Lazarević zaljubio kada je bio na studijama u Berlinu. Ona je bila ćerka gazdarice kod koje je Laza stanovao. Međutim, iako je ljubav bila obostrana, postala je jedna od velikih, nesrećnih ljubavi. Naime, Laza Lazarević je veoma poštovao patrijarhalno vaspitanje i smatrao je da će ženidbom sa Anom povrediti svoju porodicu.

Ana je bila inspiracija za delo „Švabica“ u kome je Lazarević pisao o svojim osećanjima prema Nemici, ali i o svojim dvoumljenjima i sukobima sa samim sobom.

Ovu pripovetku su Lazarevićevi savremenici smatrali „prvim gradskim ljubavnim romanom“.

Porodica u kojoj je odrastao mu je bila mnogo važna, pa je potreba da zadovolji njihova očekivanja i želje pobedila ljubav. Na kraju je ostalo delo „Švabica“ da svedoči o jednoj nesrećnoj ljubavi i da je sačuva od zaborava.

Kosara Bobić

Kosara Bobić je bila velika ljubav pesnika Velimira Rajića. Međutim, ova ljubav je bila nemoguća, jer pesnik nije želeo da njegova bolest bude teret koji će nositi mlada devojka. Oboleo od epilepsije i tuberkuloze voleo je Kosaru bez nade da će sa njom provesti život. Ni ona nije bila ravnodušna prema njemu. Volela je da šeta sa njim Kalemegdanom, a on joj je često posvećivao stihove i pisao pisma. Međutim, i ovde je razum nadvladao srce.

Kosara se udala, a on ostao da pati bolestan i sam.

Dve godine pošto se ona udala za beogradskog profesora, nastala je jedna od najlepših i najemotivnijih ljubavnih pesama srpske književnosti „Na dan njenog venčanja“ koju je Rajić posvetio svojoj nesrećnoj ljubavi.

„I srušiše se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji
Prosta ti bila ljubav moja živa”
(Velimir Rajić: „Na dan njenog venčanja“ )

Kako su njihovi savremenici govorili, Kosara nije bila srećna u braku. Uvek je slušala stihove Rajićeve pesme sa suzama u očima uz komentar da je sve vezano za njih dvoje sudbina. Mozda je sudbina i to što su posle smrti preneseni na beogradsko Novo groblje gde počivaju u susednim parcelama.

„I onda kada dođe ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Čućeš i opet sa dna moga groba:
„Prosta ti bila moja ljubav živa!”
(Velimir Rajić: „Na dan njenog venčanja“ )

Milica Babić – Jovanović

Jedini srpski nobelovac, Ivo Andrić, svoju veliku ljubav čekao je trideset godina. Svoja osećanja čuvao je u tajnosti. Bio je zaljubljen u ženu svog prijatelja, kostimografkinju, Milicu Babić Jovanović.

Nadao joj se godinama ne sluteći da će je svojim strpljenjem dočekati. Smatra se da je svoje delo„Jelena, žena koje nema“ posvetio upravo svojoj velikoj, ali zabranjenoj ljubavi.

„Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je išcekujem!“
(Ivo Andrić: „Jelena, žena koje nema“)

Andriću se strpljenje isplatilo. Posle smrti supruga, Milica se udaje za pisca zbog čega se ova ljubav ubraja u najlepše ljubavi srpske književnosti. U braku su proveli deset godina, sve do Miličine smrti, 1968. godine.

Vida Ružić

Jedna od najlepših beograđanskih dama sa početka 20. veka ukrala je srce velikog srpskog pisca Miloša Crnjanskog. Vida i Miloš su se zaljubili na jednom predavanju na Filozofskom fakultetu u Beogradu kada je Crnjanski seo pored nje. Ova ljubav je često bila osporavana, jer je Vidina porodica imala nameru da je uda za oficira. Međutim, jačina njihovih osećanja je uspela sve da pobedi, a ljubav da potraje više od pedeset godina, sve do piščeve smrti.

Miloša je pratio glas da je ženskaroš. Međutim, koliko god da je voleo žene i da je uživao u njihovom društvu, svoju suprugu je obožavao. Postoje podaci da su njegove poslednje reči bile „vode“ i „Vido“. Posle smrti Crnjanskog, Vidin život je sasvim izgubio smisao.

Nije još dugo živela. Jedina želja koju je navela u svom testamentu bila je da i u „smrti“ bude s Milošem. Međutim, ova želja joj ni danas nije ispunjena. On je sahranjen u Aleji velikana, a ona u svojoj grobnici.

Ove žene su inspirisale svojom ljubavlju. Zbog njih su nastala najlepša dela srpske književnosti. Postale su simbol velikih ljubavi, a priče o njima i njihovim životima su i danas aktuelne.
Aleksandra je zaljubljenik u srpski jezik i književnost i smatra da je jezik jednog naroda najveće bogatstvo koje se treba negovati i čuvati

Izvor: iserbia