Mama je ustajala u šest da je opere i presvuče pre odlaska na posao. Vraćala se u dva, menjala joj pelene, kuvala posebno, bez soli, mekano. Uveče bi sedela kraj nje i gledala serije koje nijedna od njih dve nije volela, ali baka je tako zaspivala. Pet godina. Bez slobodnih vikenda, bez godišnjeg odmora koji nije bio prepun stresa i griže savesti.

Kada sam je jednom pitala kako to podnosi, rekla je samo: ”Šta drugo mogu?”

I to je to. Podrazumevalo se da dete treba da odustane od svog života i svoje dece na pet, deset ili koliko god godina da je potrebno.

Ali ja gledam prijatelje koji se sad nalaze u toj istoj tački — između majke koja ne prepoznaje lica i posla koji ne čeka, između dece koja imaju domaći zadatak i oca kome treba svakodnevna nega — i vidim nešto što se zove iscrpljenost, a proglašava se dužnošću. Vidim ljude koji ne spavaju dovoljno i koji se stide što im uopšte pada na pamet da bi moglo drugačije. Vidim žene, uglavnom žene, koje su uzele na sebe ceo teret jer su to one koje ostaju.

I onda, ako i pomisliš da uradiš drugačije, dolazi osuda. Komšinica koja kaže „nećeš valjda majku u dom?” Familija koja ćuti, ali ćutnjom govori mnogo. Ona sama koja noću leži i pita se da li je loša osoba jer oseća da ne može više.

Starački dom u Srbiji nosi takav teret simbolike da ga je teško sagledati kao ono što objektivno jeste — ustanova s negom, osobljem, protokolom. Umesto toga, on je metafora za napuštanje. Za neljubav. Za kraj. Možda je to zbog toga što postoje loši domovi, što postoje mesta gde se ne živi, nego preživljava. Ali, to čak i nije tema kod nas. ”Smestiti”, ”ostaviti”, ”poslati” roditelja u dom, pa makar on bio i hotel s pet zvezdica, smatra se poslednjom, najvećom izdajom. I same te reči s početka prethodne rečenice na to asociraju. Niko neće reći – preselio se u dom za stare, nego, umesto toga – poslali su ga u dom.

A opet: zar nije napuštanje i to kad neko živi u tvojoj kući a ti ga ne vidiš zaista? Jer su te obaveze i pritisak, svakodnevni izbori između toga šta je važnije – roditelj ili rođeno dete, apsolutno samleli? Zar nije napuštanje iscrpeti se do tačke kad si s njim fizički, ali odavno negde drugde?

Ne postoji odgovor koji ne boli. Ne postoji izbor koji je apsolutno jedini ispravan. Postoji samo čovek koji donosi odluku s onim čim raspolaže — vremenom, snagom, novcem, situacijom — i koji za tu odluku ne bi smeo da se stidi onoliko koliko mu sredina nalaže.

Pravo pitanje ne bi trebalo da bude ko šta duguje kome, već šta znači brinuti se o nekome. Da li je briga obavezno prisutnost? Da li je ljubav obavezno žrtva? Da li neko ko je prevezen u instituciju gde je stručno zbrinut, da li je on zaista ostavljen — ili ga je ostavila ona priča koju smo nasledili i koja nam ne ostavlja mogućnost da biramo i da za svoj izbor ne budemo osuđeni?

Aleksandra Cvjetić/Zelena učionica

Umesto da majku smesti u instituciju, preuredila je dvostruku garažu u prostor koji funkcioniše kao pravi stan. I to ne kao improvizaciju koja “poslužuje”, već kao mesto u kojem može da se živi normalno, sa privatnošću, ritmom i dostojanstvom koje se često izgubi kada se odluke donose umesto nekoga.

Nije stvar u prostoru, nego u načinu razmišljanja

Garaža, kakvu većina zamišlja, ovde ne postoji. Na njenom mestu je mali, ali jasno organizovan stan sa kupatilom, kuhinjom, dnevnim boravkom i spavaćim delom. Prostor je otvoren, svetao i osmišljen tako da ne podseća na privremeno rešenje, već na trajno.

@gracedorothy28 When you converted your double garage into a #grannyflat for you mum Feels only right I look after her as she gets older #fpy #foryourepage #renovation #uktiktok ♬ original sound – Marc Scibilia

Umesto garažnih vrata, postavljen je veliki prozor koji unosi dnevno svetlo i menja atmosferu. Unutra je sve raspoređeno logično, bez viška, ali i bez osećaja da nešto nedostaje. To je ona vrsta prostora koja ne pokušava da impresionira, nego da funkcioniše.

– Dom za stare jednostavno nije bio pravi izbor za mamu, pa sam je preselila u garažu, objasnila je.

U toj rečenici nema dramatike, ali ima jasne odluke. Nije birala ono što se podrazumeva, nego ono što je za njih imalo smisla.

Blizina bez gušenja, briga bez odricanja

Ono što ovu priču čini zanimljivom nije samo preuređenje prostora, već odnos koji stoji iza toga. Majka je tu, na nekoliko koraka, ali ima svoj mir. Nije sama, ali nije ni pod stalnim nadzorom. Granica postoji, ali nije zid.

– Imam dadilju bukvalno na pragu kuće, rekla je kroz šalu.

I upravo ta rečenica najbolje opisuje balans koji su postigli. Blizina koja ne guši i pomoć koja ne oduzima samostalnost.

Zašto je ova priča izazvala toliku reakciju

Video koji je podelila pregledan je stotinama hiljada puta, a reakcije su gotovo jednoglasne, ljudi su oduševljeni. Ali to nije samo zbog estetike ili ideje, već zato što dira u nešto što svi znamo, ali retko rešavamo na ovaj način.

Briga o roditeljima danas se često svodi na organizaciju, finansije i logistiku. Ovaj primer vraća fokus na odnos. Ne kao ideal, nego kao konkretan izbor koji neko napravi uprkos tome što nije najlakši.

Istina je da ovakav model nije za svakoga. Nema svako prostor, novac ili uslove da ovako organizuje život. Ali ova priča otvara pitanje koje većina pokušava da odloži, šta zapravo znači brinuti o nekome.

I gde je granica između praktičnog rešenja i lične odgovornosti.

Izvor: ona.telegraf.rs

Život je kratak i nepredvidiv, a svaki trenutak na ovoj divnoj planeti može da bude naš poslednji. Međutim, taj život možemo da oplemenimo na toliko načina, a najlepši je, sigurno, ako širimo ljubav, veselje, radost i negujemo i brinemo jedni o drugima.

Sve što uradimo iz dobrote našeg srca nikada ne prođe nezapaženo. Bilo da se radi o jednostavnom pozdravu, toplom zagrljaju ili šoljici kafe koju podelimo sa nekim — dela ljubaznosti mogu poslužiti kao svetionici nade u vremenima tame i očaja. Upravo jedan takav gest poslužio je kao zračak sunca za stariju ženu u vreme kada joj je to bilo najpotrebnije.

Nora Boardman je 86-godišnja dama iz grada Oberlina u američkoj državi Ohajo, koja je poznata po tome da baš nije druželjubiva niti preterano voli svoje vršnjake. Međutim, u hospiciji u kojoj je smeštena, osoblje sa kojim se jedino druži primetilo je zanimljive priče iz njene njene prošlosti, a kako prenosi portal “Amo Mama”, jedna je naročito privukla njihovu pažnju.

U ovoj ustanovi za smeštaj osoba koje pate od teških i neizlečivih bolest, u kojima štićenici žive do svoje smrti kako bi im se pružila najbolja moguća nega, Boardmanova je ispričala svojim negovateljima da je u mlađim godinama bila strastveni vozač motocikla.

Intrigirani njenim pripovedanjem od o motociklu koji poseduje i brojnim vožnjama na koje je išla, u subotu 10. septembra 2022, lokalna neprofitna organizacija iz Ohaja i osoblje hospicija u kojoj je smeštena odlučili su da joj prirede veliko iznenađenje koje nikada neće zaboraviti. Naime, starački dom i bratski red orlova Eliria okupili su se da ovoj 86-godišnjoj ženi upriliče poslednju vožnju motorom.

Medicinska radnica Oktavija Mejnard, koja je veoma uživala slušajući Bordmanine uzbudljive priče o njenom “Harliju 883”, podelila je utiske sa ovog događaja na na društvenim mrežama. Na slikama i video snimcima prikazana je grupa ljudi koja pomaže baka Nori da iz invalidskih kolica uđe u prikolicu Harlija.

I nekoliko drugih bajkera ​​pridružilo se 86-godišnjoj ženi u vožnji, kao pratnja, što je njen oproštajni krug od vetra u kosi učinio posebno nezaboravnim. Mejnard je izajavila da je događaj bio veoma upešan, a da se starica fenomenalno provela.

– Ovo je na kraju bilo mnogo veće nego što sam ikada sanjala da će biti. Nora je rekla da je vožnja bila neverovatna, divna, fantastičan. Najbolji dan ikad. Toliko ljubavi iz zajednice – napisala je negovateljica.

Toni Psaltis, koja je takođe bila deo ove posebne prilike za baka Noru, izjavio je:

– Kladim se da Nora ima neke prilično fascinantne i zabavne priče iz svoje prošlosti. ​​Bila mi je čast što sam učestvovao u ovom značajnom događaju. Iskreno hvala svima koji su došli na Norinu vožnju. Bilo je neverovatno – prenela je svoje utiske Psaltis.

Preuzeto sa: ona.telegraf.rs

Razgovarajte sa roditeljima o staračkom domu

Veoma je važno da pronađete pravi trenutak za taj razgovor. Karen Whitehead radi kao socijalna radnica, ima privatnu praksu u Atlanti i prošla je cijelu priču oko preseljenja u starački dom sa svojom majkom.

“Moj savjet je da razgovarate sa svojim roditeljima prije nego što uopšte postane potrebno da vaš otac ili majka odu u starački dom. Nemojte govoriti u drugom licu jednine, već u prvom. Umjesto da kažete: ‘Ti se više ne možeš brinuti o kući i slomićeš kuk ako nastaviš da padaš tako često’ radije im recite nešto poput ‘Brinem se zbog tvojih učestalih padova i održavanja kuće’”, objašnjava Karen.

Postoji nekoliko načina na koje možete svojim roditeljima olakšati tu veliku životnu promjenu.

Pokažite saosjećajnost

Zapamtite da je vašem ocu ili majci teška i sama pomisao na to da će se preseliti u starački dom.

“Vaši roditelji su živjeli nezavisno, brinuli se o drugima, podizali porodicu i vodili računa o kući cijelog života”, objašnjava doktorica Julie L. Futrell, klinička psihologinja i specijalizantica za gerijatrijsku njegu  i dodaje “Iskustvo selidbe u starački dom često u ljudima budi osjećaj gubitka nezavisnosti i oni misle da postaju zavisni od drugih osoba. Mnogi stariji ljudi se osjećaju uznemireno zbog ideje da će postati ‘teret’ drugim osobama, a neki od njih se srame i čini im se da su izgubili dostojanstvo.”

Uvjerite svoje roditelje da su veoma važni za vašu porodicu. Razgovarajte o stvarima koje će ostati iste. Možda je to kartanje sa unučićima jednom sedmično, druženje sa ljubiteljima knjiga ili pletenje toplih, mekih i udobnih rukavica za novogodišnji poklon. Sve to i dalje može biti dio njihovog života u staračkom domu.

Ne isključujte roditelje

Uključite svoje roditelje što je više moguće u istraživanje i obilazak staračkih domova. Možda će biti obeshrabreni i povući će se iz cijelog tog procesa, ali vi ste ti koji ih ponovo morate uključiti u cijelu priču tako što ćete razgovarati o pogodnostima, lokacijama i veličini smještaja. O nekim stvarima ćete vi morati da vodite brigu-na primjer, o finansijama.

“Mojoj mami i meni je mnogo pomoglo to što smo sve troškove napisale na papir. Na taj način je moja majka vidjela da bi mnogo više koštalo da joj neko neko dolazi u kuću i brine o njoj. U staračkom domu ona ima svoj smještaj i pomoć kad god joj to zatreba”, objašnjava Karen čija je majka na kraju odlučila da će biti nezavisnija ako ode u starački dom nego što bi bila da neko dolazi u njenu kuću i brine o njoj.

Pomozite im da se spakuju

Selidba je sama po sebi stresna situacija, ali stvar postaje još gora kada se vaši roditelji moraju rastati od stvari koje mnogo vole. Isplanirajte proces smanjivanja stvari koje će se nositi što je prije moguće. Vašim roditeljima će trebati mnogo vremena da se odluče koje stvari će se baciti, koje pospremiti, a koje će oni ponijeti sa sobom.

“Omogućite svojim roditeljima dovoljno vremena da prođu kroz sve to, da se prisjete svih tih stvari i onda ih ohrabrite da se raduju ovoj novoj avanturi u njihovom životu. Mnogi stariji ljudi su otkrili novu slobodu kada su se navikli na život u staračkom domu”, objašnjava doktorica Futrell.

Selidba

Veoma je vjerovatno da ćete vi morati pomoći oko selidbe. Ukoliko se odlučite na to da nađete kamion, obavezno ga uslikajte prije nego što odveze sve spakovane stvari. Vaši roditelji možda neće fizički učestvovati u selidbi, ali je jako važno da ih uključite u to da se dobro smjeste u svoj novi dom. Zapamtite da svaki događaj koji mijenja život ili selidba mogu dovesti do toga da se vaši roditelji u početku osjećaju pomalo dezorijentisano i tužno.

“Pomozite svojim roditeljima da se presele, složite im sve stvari u njihov novi dom, pregledajte sve s njima i podsjetite ih na to da ste od njih udaljeni samo jedan telefonski poziv. To će im mnogo olakšati i neće biti toliko dezorijentisani zbog novog prostora i novih ljudi koji ih okružuju”, objašnjava doktorica Futrell.

Pretvorite novi životni prostor u dom

Ukrašavanje može biti zabavan način da se ublaži taj stresni prelaz u starački dom.

“Ohrabrite svoje roditelje da odluče gdje bi stvari trebale biti i na kojem mjestu bi slike najbolje stajale”, savjetuje doktorica Futrell. Pomozite im da ukrase ulazna vrata ili terasu. Pažljivo ih slušajte i uključujte ih u sve. Ovdje se radi o njihovom nivou komfora i stilu, a ne da li se vama dopada razmještaj namještaja ili izbor slika koje će biti na zidu.

Očekujte period prilagođavanja

Privikavanje na život u staračkom domu može biti i uzbudljivo i zastrašujuće iskustvo. Razgovarajte sa zaposlenima u staračkom domu oko aktivnosti koje vaši roditelji vole. Vaš otac ili majka se prvih nekoliko sedmica mogu osjećati izolovano i usamljeno u staračkom domu, naročito ako se redovno ne druže sa drugim ljudima. Raspitajte se da li postoji osoba koja može provesti vaše roditelje kroz starački dom, večerati ili ići na neki kurs sa njima. Karen se sjeća da je njenu majku, kad je tek stigla u starački dom, jedna žena pozvala da večera s njom.

“Ponekad je dovoljno naći samo jednog prijatelja pa da se osjećate kao kod svoje kuće”, objašnjava Karen. Taj poziv na večeru je sve promijenio i Karenina mama se počela više uključivati u aktivnosti u staračkom domu. Karen naglašava da je potrebno vrijeme da stvari sjednu na pravo mjesto.

“Kada se moja mama tek preselila u starački dom znala sam da se teško privikava zato što je radije ostajala u svojoj sobi umjesto da učestvuje u raznim aktivnostima. Ponekad mi je govorila da joj je teško. Objasnila sam joj da je u redu što se tako osjeća, ali sam joj takođe rekla koliko mi je lakše što znam da je na sigurnom mjestu”, prisjeća se Karen. Njena majka se u potpunosti navikla na život u staračkom domu i uvijek pomaže pridošlicama.

Ostanite u kontaktu sa svojim roditeljima i slušajte ih

Planirajte redovne posjete tokom prvih nekoliko sedmica kako biste olakšali svojim roditeljima da se naviknu na život u staračkom domu. Budite spremni na to da ćete čuti mnogo negativnih stvari. Od presudnog je značaja da prihvatite njihova osjećanja čak i ako mislite da su negativni ili preosjetljivi.

“Veoma često čujem djecu kako govore stvari poput ‘Nije tako loše’ ili ‘Ti si negativan/negativna’. Iako je to možda i istina, to samo povećava osjećaj neadekvatnosti i usamljenosti kod vaših roditelja”, objašnjava doktorica Futrell.

Ohrabrite majku ili oca da se uključe u aktivnosti koje im se pružaju u staračkom domu, ali nemojte previše navaljivati. Vremenom će oni naći prijatelje. Važno je da vaši roditelji sami shvate da ovaj novi život i nije tako loš. Vi ćete se možda osjećati bolje znajući da su oni na bezbjednom mjestu i da o njima neko brine, ali vašim roditeljima će trebati mnogo više vremena da sve to private.

Ostanite u kontaktu sa osobljem

Kontaktirajte zaposlene u staračkom domu s vremena na vrijeme.

“Osoblje još uvijek ne poznaje dobro vaše roditelje tako da je dobro da budete prisutni i pobrinete se za to da su male stvari koje vašim roditeljima donose udobnost i rutinu i dalje prisutne u njihovim životima u staračkom domu”, objašnjava doktorica Futrell. Na primjer, sve nedoumice oko lijekova se moraju razjasniti sa osobljem staračkog doma. O svemu tome informišite i svoje roditelje kako bi imali osjećaj da i dalje mogu nešto da kažu o svojoj zdravstvenoj njezi.

Dajte prostora svojim roditeljima

Vašim roditeljima treba vremena da se naviknu na život u staračkom domu. To je posebno teško ako oni pate od Alchajmerove boelsti i zbog toga ne mogu dobro komunicirati. Oduprite se tome da stalno provjeravate da li su dobro ili da ih posjećujete svakog dana.

“Omogućite svojim roditeljima da imaju vremena samo za sebe, da upoznaju ljude i da se priviknu na život u staračkom domu. Uspješan prelaz u život u staračkom domu znači da vi morate shvatiti da vaši roditelji često to posmatraju kao gubitak nezavisnosti i dostojanstva. Potpuno je normalno da vaši roditelji imaju i negativne i pozitvne emocije. Time što ćete ih slušati, biti prisutni i omogućiti im da osjete sve to, a istovremeno im pokazivati koliko su vam važni olakšaćete im tu životnu promjenu i pomoći ćete im u tome da budu srećniji”, objašnjava doktorica Futrell.

Izvor: Reader’s Digest

A onda su u inboks krenule prve reči. Mudre, drugačije. One koje se danas sve ređe pronalaze na ovakvom mestu. Slova u rečima ponekad su falila, ili ih je bilo viška. Kuca sigurno u nekoj žurbi, mislila sam, načitan je muškarac, nema šanse da mu je pravopis loša strana.

Jedno veče poslao mi je link i napisao: „pogledaj“. Pomislila sam sigurno neka šega sa jutjuba, neke zezancije aktuelne. I zato ga nisam pogledala. Nekoliko dana kasnije proverava: „ jesi li pogledala?“. Opravdavam se obavezama, čekam noć i tek onda kliknem.

…

Vidim Zorana. Prvi put mu čujem glas. Prijatan je, pomalo hrapav. Usne mu se lepe dok priča, usta su mu suva. Priča u kameru. U pozadini konstantno jedan isti monoton zvuk. Vidim hodnike, vidim starce sa štakama. Vidim njihove sobe, njihove karirane pižame i ojačane papuče. Vidim menzu sa čistim zategnutim stolnjacima, čujem lupkanje kašika po tanjirima u kojima je kupus i krompir. Žuti su i zgužvani po licu ti starci, plešu sa smrću. Vidim naranđaste rukohvate svuda po hodnicima. Vidim šake koje oprezno klize po njima.

I vidim Zorana. Vidim ga među njima. Vidim čoveka koji je postao „starac“ u 26-oj, jednog oktobra kada je nakon teške saobraćajne nezgode, nepokretan, odlučio da se odseli u Starački dom.

„Bio je 24. februar. Nekako čudna, topla noć. Vazduh kao da je slutio šta će mi se dogoditi u povratku iz kafane. Otišao sam da se vidim sa stricem sa kojim sam jako blizak, ali se dugo nismo sreli. Nisam mogao tačno znati koliko je popio alkohola i kako će to uticati na njega, na njegovu vožnju. Prešli smo svega 500, 600 metara, savio sam se da ubacim kasetu u kasetofon kada sam osetio jak prasak. Prešli smo iz leve u desnu traku, udarili u ćupriju, prevrnuli se nekoliko puta i upali u kanal. Video sam ulična svetla iznad sebe. Motor je još uvek radio, zadnji deo auta bio je potpuno smrskan. Čuo sam glasove ljudi koji su se okupili oko nas. Čuo sam kako govore da nema nigde krvi, vidne povrede. Pokušao sam da ustanem, ali nisam mogao. Osetio sam bol u vratu i odmah sam znao…vrat…kičma…neću više hodati…“

Vidim tanke noge u kolicima koja zuje, jednolično, kroz sterilne hodnike. Na stopalima bele patike. Na zadnjem delu vrata dugačak ožiljak. Vidim Zorana, vedar i nasmejan pozdravlja sestre i zastaje da porazgovara sa starcima koji stoje u dovratku svojih soba. Vidim čoveka nemirnog duha, nemirnih mršavih ruku, krivih prstiju, onih koji su mi kucali mudre reči sa slovnim greškama… Vidim živ duh zarobljen u kolica.

„Zovu me Buva još iz mladalačkih dana. Ovaj nadimak najbolje opisuje moj nestalni duh. Nikada me mesto nije držalo, bilo me je svuda, dan je za mene bio kratak, samo 24 časa…malo je. To su nemirni geni nasleđeni od moje bake koja me je, eto čuda, jednog oktobra dopratila u Starački dom. Meni 26, njoj 85 godina i ona prati mene umesto ja nju… Ali, čoveku poput mene, koji je uvek u svemu video avanturu i dolazak na ovo mesto bio je kao avantura. Govorio sam sebi sigurno će biti neko ludilo, bićeš bez sumnje povlašćen među svim tim starcima…“

Vidim čoveka koji ogoljeno, bez prikrivanja onoga što je ružno, bez veličanja sebe  priča u kameru zašto je doneo odluku da sa svega 26 godina ode u Starački dom i postane jednak među starcima.

„Bio sam u drugom braku kada se dogodio udes. Tek što smo supruga i ja dobili ćerkicu Aleksandru. Ona nije mogla da se bavi i sa mnom i sa bebom. Ljudi su hteli da pruže pomoć, ali nama nije trebala pomoć u vidu plaćanja kirije, trebalo je baviti se mnome. Uzimati čoveka od 60 kila i prenositi ga do kade, kupati ga, presvlačiti…a beba plače sa strane… Nije išlo, razišli smo se vrlo brzo. Probao sam da živim i kod oca, ali sam nakon tri meseca shvatio da ni to neće ići. Tada sam doneo najtežu odluku – da se odselim u Starački dom. Živeti na ovakvom mestu je svakodnevni susret sa smrti, koketiranje sa njom. Osetiš je u svakom ćošku, u zidu, nožu, komadu hleba, televizoru, papuči. Teško je kada gledaš kako umiru oni sa kojima si se zbližio. Petnaest njih sam ispratio na onaj svet. To je ono što boli.“

Vidim sobu. Na zidovima uramljene fotografije Bob Marlija, Čegevare, Plejbojevog zeca, jedna ikona, i svuda njih dve: Miljana i Aleksandra, Zoranove kćerke.

„Čovek može da uspe u životu, da dobije brojna priznanja, ali jedino što zaista vredi i ostaje iza njega su deca. Moje ćerke su ono po čemu se ja ne zaboravljam, ne zato što će to neko drugi pomenuti, već njih dve same. One unose vedrinu. One daju smisao. Zbog njih plačem i radosno i tužno. Da nije njih, ovaj moj život bio bi ništavilo“.

Vidim čoveka koji priča o ljubavi, jedinoj pravoj hrani, onoj koja ga drži živim. Vidim čoveka koji veruje u sebe i Boga.

„Kada vam se dogodi velika nesreća, izgubićete nažalost veći deo porodice i rodbine. Neće vas napustiti odjednom, napuštaće vas polako. Ako tada nemate jaku veru u sebe, izgubićete i sebe… nećete umreti odjednom, odumiraćete lagano. Čovek zato mora da veruje u sebe… i da veruje da na ovom svetu još uvek ima dobrih ljudi. Bog? Obraćao sam mu se samo kada mi je bilo mnogo teško, a to nije pravi put. Trebalo je da mu se obraćam češće, svaki dan, kada je sve potaman, jer onda kada dođu teški dani, On će vam pomoći da ih lakše pregurate…“

Vidim čoveka, leži nepomično i svira zamišljenu gitaru dok sa zvučnika trese neki rok.

Vidim ga kako ne da da je telo mrtvo.

Vidim čoveka zbog koga mogu da se postidim.

Vidim čoveka koji ne besni na život. Ne kuka, nema više gorčine.

Čovek može da uspe u životu, da dobije brojna priznanja, ali jedino što zaista vredi i ostaje iza njega su deca.

Čujem ga, dovikuje mi „ Bilo šta da radiš, radi iskreno i sa ljubavlju, jer kad padne noć, kada legneš u krevet i ostaneš sama sa sobom i Bogom, zapitaćeš se koga sam ja to lagala i zavaravala. Budi načisto sa sobom. Veruj u sebe. I voli. Hrani se ljubavlju ko da je za sat vremena više biti neće. Ona je pomerala moje noge, iako su već godinama mrtve. Ona jedina čini čuda.”

Vidim čoveka koji posle 25 godina u Domu, ovih dana pakuje kofere.