I otrovni mentalitet koji svima nad glavom vijori
Ne puštajući drugoga da živi, voli i postoji

Sve se prati, a malo šta prašta
Gde su groblja najčešća mesta okupljanja
I dobar si tek kada te nema

Nekome je teško da živi negde zato što ne zna nikoga
Kod mene je obrnuto, teško mi je da živim
Zato što ih sve znam

Da ih ne znam, bilo bi mi lakše

Zato putujem, a malo ostajem
Da bi mi se zadržala u sećanju lica
Od kojih nisam doživeo neko veće zlo

Najteže je živeti u gradovima gde je sve uzaludno
I gde se nikada ništa ne menja
Osim iluzije da će da se promeni

Neće

Uverio sam se u to hiljadu puta
Tamo gde vlada policija, popovi i lopovi
Gde jedva da se čuje neki iskren glas

Nema zanosa

Osim još kod dece

Koju još nisu ubili u pojam, ali hoće
Samo se malobrojni izvuku

Zamislite kako je meni

Koji sam navikao da radujem ljude
Izvodim poeziju
Živim slobodu

Kome tamo to treba

Odmah si lud
Odmah ti nešto fali

Zato sam za mnoge nevidljiv
Samo dođem i brzo prođem
Ne očekujući ništa

Pre sam im se dokazivao, objašnjavao nešto
Javljao svima

Dugo već više ne

Imam svoj svet

Kome sam potreban, naćiće me
A ne da svima idem na noge

Više ne

Napokon sam odrastao

Napokon sam se dokazao

Pre svega sebi

Na svom Facebook profilu redovno objavljuje crtice iz svog života, te sa pratiocima dijeli emocije i impresije, koje su sročene u obliku poezije ili proze. Glavna tema njegove književnosti je Žena, zbog čega većinu njegove publike čine upravo dame.

Rođen je 1989. godine u Paraćinu, svoju prvu knjigu objavio je 2012. godine pod nazivom “Pustite nas”, nakon čega je su uslijedili “Odjeci ljudskog” 2013. godine. Rado je viđen gost u gradovima širom regiona, gdje redovno održava književne večeri i govori stihove pred svojim obožavaocima.

Ona

Ona bi da voli a tako joj je teško da pusti nekoga u svoj život
I kada se to desi
Najradije bi da pobegne na kraj sveta
Da se zaključa i da tu osobu nikada više ne vidi
Stalno se brani a niko je ne napada
Povređena je
A ni ne zna ko je tačno povredio
Toliko je zatvorena u svoje okvire
Da otera svakoga ko joj se približi

Kada god se nađemo nas dvoje
Pričamo samo o nedostatku ljubavi
A ne umemo da volimo
I ne umemo da se volimo
Njoj je sve njeno važnije
Nije u stanju ni za milimetar da odstupi
Lakše joj je sve da kontroliše i drži na distanci
Nego da otključa srce prema nekome
Sašila je sebi takav oklop
Da možeš samo da se izgubiš dok nešto pokušavaš sa njom

Kao da je rođena takva
Da bude sama i ničija
Prema svima i svemu nepoverljiva
A opet željna svih i svega

I naravno, strahovi
Od neuspeha
Života
Starenja
Usamljenosti
Propuštenih šansi

I naravno ogromna potreba da se voli
I neka kočnica, iznutra, koja joj to ne dozvoljava
Da se pusti i prepusti

Tako već godinama
Što više zna
Sve manje može

Što više hoće
Kao da joj se sve manje da.

Stefan Simić

Većinu njegove publike čine upravo žene, koje pune sale u kojima održava književne večeri, te cijene njegovu spremnost da se emotivno razgoliti pred njima.

Do sada je objavio dvije knjige, “Pustite nas” i “Odjeci ljudskog”.

Izgubio sam je

Da sam normalan a nisam
Bio bih danas sa njom
A mogao sam
A mogli smo
Da se nisam predomislio u poslednjem trenutku
I rekao joj da nam ne ide
A još nismo ni počeli
Ona je danas sa drugim
Ona je danas srećna
Ona je danas…
Možda najnormalnija devojka koju znam
I obična i neobična
I lepa i vrcava
I šarmanta i zavodljiva
I verna i dobra
I otmena i pametna
Ona je danas neko ko mi vraća veru u ženski rod
A da toga nije ni svesna
Znam je još kao malu
A već dugo nije mala
Sačuvala je onu devojčicu u sebi
Koja sve nosi i zanosi kada se pojavi
Kada sam joj prišao prvi put
Zabavljao sam celo njeno društvo
A nju ignorisao
Zato što mi se sviđala
I uživao sam u načinu na koji me gleda
Tako gleda žena
Kada u pogledu, na početku
Osetiš da bi to moglo da traje
Probudilo se dosta toga u meni
Potreba da je volim, čuvam
Da joj se dajem…
Danas na internetu gledam njene slike
Kada već ne mogu nju
Srećan sam što je srećna
Nekako mi je drag njen dečko
Zato što je znao sve ono što ja nisam
Da stane i ostane
Da čuva i sačuva ono što vredi
A ne da večito beži od obaveza
Jednom je ušla usred mog nastupa
Mislio sam da će zidovi da se sruše
Svi drugi u publici su odjednom nestali
Ostali smo nas dvoje
I ono naše nešto
I neću reći da je bila lepa
Nestvarna
Zavodljiva
Divna, predivna
To se podrazumeva
Reći ću samo ono što sam tada rekao sebi –
Budalo ovakvu devojku si izgubio
Zbog tvoje potrebe za slobodom
I moram da priznam, na kraju
Da je ona možda jedina koje sam sreo
A da je lepša od slobode
Slobodu i dalje imam
Često ne znam šta ću sa njom
A nju sam izgubio

Stefan Simić