Postoji jedna jednostavna stvar koju većina ljudi ignoriše, a koja može da napravi ogromnu razliku. Kombinacija cimeta i tople vode. Ne zvuči spektakularno, ali efekat je mnogo konkretniji nego što deluje na prvi pogled.

Zašto cimet u vodi menja stanje stopala

Cimet nije tu zbog mirisa. Njegova glavna snaga su antimikrobna i antifungalna svojstva. Drugim rečima, direktno deluje na bakterije koje uzrokuju neprijatan miris i nelagodnost.

Kada stopala potopite u toplu vodu sa cimetom, dešava se nekoliko stvari odjednom. Mirisi se smanjuju jer se bakterije drže pod kontrolom. Mišići počinju da se opuštaju, posebno ako ste ceo dan bili na nogama. Cirkulacija se blago pokreće i osećaj “teških nogu” polako popušta.

Ovo nije zamena za lek ako postoji ozbiljan problem, ali kao rutina, pravi razliku koju ćete primetiti već posle nekoliko puta.

Kako da uradite da zaista ima efekta

Nema komplikacije, ali postoji način da se izvuče maksimum.

Voda treba da bude topla, ne vrela. Dovoljno da prija, ne da peče. U lavor sipate vodu i dodate kašiku cimeta u prahu ili dva štapića. Ostavite par minuta da pusti svoja ulja, i tek onda ubacite stopala.

Deset do petnaest minuta je sasvim dovoljno. Nakon toga ih dobro obrišite, posebno između prstiju, jer vlaga ostaje najveći saveznik bakterija ako je ostavite.

Ovo je mali ritual, ali ako ga radite kako treba, efekat nije mali.

Kada ova rutina ima najviše smisla

Najveći efekat daje onda kada vam je najpotrebnija, nakon treninga, posle celog dana u zatvorenoj obući ili tokom toplih dana kada se stopala najviše znoje.

Ali ono što većina preskače jeste kontinuitet. Jednom nedeljno je minimum da bi se videla razlika, a dva puta nedeljno već ulazi u ozbiljnu negu.

Jedna stvar koju ne treba ignorisati

Cimet jeste prirodan, ali to ne znači da je za svakoga bez provere. Ako imate osetljivu kožu, prvo testirajte na malom delu. Ako postoje rane, pukotine ili ozbiljniji problemi, ovo nije trenutak za eksperimente, već za konsultaciju sa lekarom.

U suštini, ovo nije još jedan “kućni trik” koji lepo zvuči. Ovo je jedna od onih jednostavnih navika koje, kad ih uvedete, više ne preskačete. Jer telo vrlo brzo pokaže razliku.

Izvor: ona.telegraf.rs

Da li održavamo higijenu ovog važnog dela tela kako treba?

Budimo iskreni – kada uskočimo pod tuš i posegnemo za sapunom i lufom, uvek nekim delovima tela više posvećujemo pažnju u odnosu na druge.

Područje ispod pazuha sigurno nasapunjamo, isperemo, a onda sve nanovo.

Kad je reč o stopalima, budući da se nalaze skroz dole, možemo ih lako prevideti.

No, prema pojedinim stručnjacima, naša stopala zaslužuju jednaku, ako ne i veću pažnju.

Na primer, i britanska Nacionalna zdravstvena služba (NHS) i američki Centar za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC) savetuju svakodnevno pranje nogu sapunom i vodom.

Kao jedan od razloga za pažljivu negu navode sprečavanje mirisa. Tabani sadrže 600 znojnih žlezda po kvadratnom centimetru kože, više nego bilo koji drugi deo tela.

Iako znoj sam po sebi nema miris, sadrži hranjivu smešu soli, glukoze, vitamina i aminokiselina, koje bakterijama u tom delu dođu kao švedski sto.

A bakterija ima mnogo.

„Stopalo može biti veoma vlažna, mokra i topla sredina, naročito između nožnih prstiju, pa stoga predstavlja potencijalno leglo mikroba”, kaže Holi Vilkinson, stručnjak za lečenje rana na Univerzitetu Hal u Velikoj Britaniji.

Činjenica da većina ljudi nazuva čarape i obuva cipele, zadržavajući vlagu unutra, dodatno pogoršava čitavu stvar.

Ako bismo uvećali bilo koji kvadratni centimetar ljudske kože, pronašli bismo između 10.000 i milion bakterija.

Topli i vlažni delovi kože, kao što su stopala, važe za njihova staništa i predstavljaju dom najvećeg broja vrsta.

Na primer, stopala su idilično utočište za korino stafilokoka bakteriju.

Kada je reč o gljivicama, naše oznojne noge su utopija svim rodovima, među kojima su Aspergillus (patogen koji se često nalazi u tlu), Cryptococcus, Epicoccum, Rhodotorula, Candida (vrsta kvasca koja prirodno živi na telu, ali može postati oportunistički patogen), Trichosporon i druge.

Zapravo, ljudsko stopalo sadrži veću bioraznolikost gljivičnih vrsta nego bilo koji drugi deo tela.

To bi mogao biti ubedljiv argument za pranje stopala.

Za potrebe jedne studije, istraživači su uzeli briseve sa tabana 40 dobrovoljaca.

Otkrili su da pranje tog dela tela značajno utiče na broj bakterija.

Ispitanici koji su prali noge dva puta dnevno imali su oko 8.800 bakterija po kvadratnom centimetru kože, dok su oni koji su se bavili higijenom tog dela tela svaki drugi dan imali više od milion bakterija.

Međutim, samo zato što su naši tabani prepuni mikroba, ne znači nužno i da su smrdljivi ili da treba da brinemo.

Kao i uvek, nije bitan kvantitet, već i vrsta bakterije.

Stafilokoka je ključni igrač kada je reč o proizvodnji nestabilnih masnih kiselina odgovornih za neugodan miris stopala.

Znojne žlezde na koži stopala ispuštaju opojnu mešavinu elektrolita, aminokiselina, uree i mlečne kiseline.

Za stafilokoku je to prava gozba – tokom ishrane pretvara aminokiseline u volatilne masne kiseline.

Glavni hemijski krivac je izovalerinska kiselina neprijatnog mirisa opisanog kao „izrazito kisela nota”.

Poređenje je na mestu jer mnogi sirevi sadrže sličnu mešavinu volatilnih hemikalija.

U jednoj studiji iz 2014, rađenoj na osnovu uzorka brisa stopala uzetog od 16 ispitanika, istraživači su otkrili da stafilokoka čini 98,6 odsto bakterija prisutnih na tabanima.

Nivo volatilnih masnih kiselina, što podrazumeva i izovalerinsku kiselinu (ključnu komponentu neugodnog mirisa stopala), takođe je značajno veći na tabanu u poređenju sa zavojem na vrhu stopala.

Sve u svemu, studija je pokazala da je intenzitet neugodnog mirisa stopala u korelaciji sa ukupnim brojem prisutnih stafilokoka – još jedan razlog da posegnete za sapunom.

Međutim, pranje nogu nije vezano samo za uklanjanje neugodnog mirisa.

Mnoge bolesti i problemi mogu biti sprečeni dobrom higijenom stopala.

„Zbog malog prostora između nožnih prstiju, ta područja su posebno izložena riziku od infekcija koje uzrokuju mikrobi”, kaže Džošua Zajhner, vanredni profesor dermatologije u njujorškoj bolnici Maunt Sinai.

„One izazivaju svrab, otoke i neugodan miris.

„Poremećaj površinskog sloja kože može povećati rizik od prodora mikroorganizama u kožu, što dalje može uzrokovati ozbiljniju infekciju mekog tkiva, poznatu kao celulitis” objašnjava on.

Prema Zajhneru, najčešći problem je pojava atletskog stopala, površinske gljivične infekcije kože na stopalima.

Gljivice koje uzrokuju atletsko stopalo uspevaju u toplim, tamnim i vlažnim okruženjima – stoga ovo stanje najčešće zahvata prostore između nožnih prstiju.

Održavajte ovo područje čistim i suvim i uskratićete gljivama njihov savršeni dom.

To je dobra stvar jer atletsko stopalo može uzrokovati niz neugodnih simptoma poput svraba, osipa, ljuštenja kože i njenog pucanja na tabanima i između prstiju.

Takođe, održavanje higijene stopala može sprečiti infekcije kože, poput onih uzrokovanih bakterijama Staphylococcus ili Pseudomonas.

Iako one prirodno postoje na vašoj koži, ako uđu u krvotok putem posekotine, to može dovesti do ozbiljne infekcije.

Čak i manja infekcija stafilokokom može dovesti do čireva – izbočina gnoja koje se stvaraju ispod kože oko folikula dlake ili lojnih žlezda.

„Stopala su sklonija infekcijama, jer na njima ima dosta biomase bakterija.

„Takođe, ako imate pukotine ili ozlede na stopalima, ona obično zaceljuju daleko sporije od ostalih delova tela”, kaže Vilkinson.

„U takvoj situaciji, ako imate povredu, postoji veća verovatnoća od prodora patogena ući u ranu, gde mogu da se nasele i da se razviju.”

Iako se infekcije kože mogu pojaviti čak i ako vodite računa o higijeni stopala, redovno pranje smanjuje broj bakterija.

Dakle, u slučaju da se posečete, manje mikroba će ući u krvotok.

Često pranje stopala je posebno važno ako bolujete od dijabetesa, stanja koje ljude čini podložnim čirevima i kožnim infekcijama.

Istraživanja su pokazala da stopala dijabetičara sadrže više patogenih bakterija na koži.

„Tamo vrebaju priliku da izazovu infekciju.

„Dakle, veoma je važno da ljudi s dijabetesom održavaju higijenu svojih stopala, jer su izloženi većem riziku od razvoja infekcije”, kaže Vilkinson.

Da stvar bude gora, ljudi oboleli od dijabetesa imaju oslabljen imunološki odgovor, pa ako dobiju infekciju, njihovo telo se ne može odbraniti.

Takođe, pacijenti s dijabetesom su skloni posekotinama, povredama i ranama na stopalima koje ne zarastaju.

Ako se one ne otkriju rano, možda će biti potrebna amputacija nožnih prstiju, stopala ili čak čitave noge.

„Ukoliko pacijent ima nekontrolisani dijabetes, možda ima oštećenje živaca u stopalima, pa ne može pravilno da ih oseti”, kaže Vilkinson.

„Sam čin pranja omogućava nam da pravilno proverimo da li imamo na stopalima bilo kakvu manju ogrebotinu ili suvo mesto koji bi mogli doprineti infekciji.”

Iz tog razloga Vilkinson i dobrotvorne organizacije, poput Diabetes UK, preporučuju da dijabetičari peru noge svaki dan.

Ali što je sa ostalima? Pojedini stručnjaci tvrde da kod većine ljudi svakodnevno pranje nogu ne pospešuje zdravlje i da čak može povećati rizik od problema s kožom.

Uostalom, koža se oslanja na svoju zajednicu korisnih mikroba za obavljanje bitnih funkcija.

Oni odbijaju štetne bakterije, proizvode lipide, koji održavaju vlagu kože i čine je gipkom, pa čak pomažu i u zaceljivanju rana.

Intenzivno pranje i ribanje može ukloniti ove korisne vrste, naročito ako je voda vruća.

Kao rezultat, koža može postati suva, nadražena ili vas može svrbeti.

Ispucala koža može dopustiti bakterijama da probiju obično neprobojnu kožnu barijeru, povećavajući verovatnost pojave infekcija.

„Preterano pranje može poremetiti kožnu barijeru, skidajući s kože prirodna ulja, što dalje može izazvati suvoću i upalu”, kaže Zajhner.

Usled toga se javljaju svrabež, suva koža, a u težim slučajevima i pojave poput ekcema.

„Takođe je važno ne ribati preterano kožu stopala i ne ljuštiti je.

„Žuljevi se razvijaju zbog svakodnevnih trauma, ali oni zapravo štite stopala od okoline. Uklanjanjem žuljeva, uklanjamo i tu zaštitu”, objašnjava.

Isto tako, postoji bojazan da bi antibakterijski sapuni mogli poremetiti osetljivu ravnotežu mikroorganizama na koži, ubijajući korisne vrste i dopuštajući pojavu otpornijih, patogenih sojeva koji su otporni na antibiotike.

Najzad, mikrobi moraju u određenoj meri izazvati naš imuni sistem kako bi mogao obaviti svoj posao.

Ukoliko tokom detinjstva ne dođemo u kontakt sa stalnim protokom bakterija i virusa, naša tela neće naučiti kako ispravno da odgovore na napad.

Pojedini stručnjaci veruju da prečesto kupanje ili tuširanje zapravo može biti kontraproduktivno upravo iz tog razloga.

I dalje smo suočeni s večitom dilemom – koliko često treba da peremo noge?

U izvesnoj meri, to je na svakom od nas da odluči.

„Ljudima s dijabetesom se bez izuzetka savetuje da peru noge svaki dan”, kaže Vilkinson.

„Ali ako nemate nikakvih težih oboljenja, dermatolozi obično savetuju da je svakih nekoliko dana više nego dovoljno za održavanje dobre higijene, bez uklanjanja veće kolličine prirodnih ulja s vaše kože.”

Međutim, Vilkinson ističe da, ukoliko volite trčanje i vežbanje u teretani, tada ćete očigledno morati da perete noge redovnije nego neko ko je manje aktivan.

Takođe, nije važna samo učestalost pranja.

Način na koji perete i sušite stopala takođe može uticati na zdravlje.

„Mnogi ljudi misle da je za pranje nogu dovoljno da samo pustite vodu da curi dok se tuširate, ali nije tako – zapravo, treba fizički oprati noge sapunastom vodom”, kaže Vilkinson.

Međutim, Den Baumgart, doktor opšte prakse i predavač neuronauke i fiziologije na Bristolskom univerzitetu u Velikoj Britaniji, pacijentima naglašava da je najvažnije da dobro osuše stopala.

„Kad između nožnih prstiju imate nakvašenost ili vlagu koji se zadržavaju tamo u toplom okruženju, tada ste skloni razvoju pojava poput atletskog stopala i drugih gljivičnih infekcija”, kaže Baumgart.

Fetiš sam po sebi je slojevita priča. Kada se zagrebe, nebrojeno puno je tu nijansi, sitnica i detalja. Pretpostavljam da i mnogim fetišistima neki fetišisti nisu baš najjasniji, jer insistiraju na neviđenim detaljima.

O fetišu se uči od samih osoba koje ga imaju. Lepo je potkovati se teoretski, ali prava istina je ‘na terenu’, u iskustvima i pričama živih, opipljivih ljudi. Jer to kako i što ljudi dožive je vrednije od pisane reči. Barem meni.

Ovaj fetiš specifičan je po tome što ne podleže društvenoj cenzuri. Društveno se ne smatra erotskim ukoliko osoba hoda bosa ili nosi otvorenu obuću. Čak ni žene pokrivene hidžabom – ne pokrivaju stopala. Verujem da je utoliko teže osobama koje seksualno uzbuđuju neki drugi delovi tela, jer ti delovi se smatraju seksualnim i pokrivaju se u javnom prostoru, a s druge strane – lakše im je, jer nailaze na odobravanje, pogotovo od strane osoba na kojima ih uzbuđuju ti delovi tela. U prevodu: lakše je muškarcu kojega uzbuđuju ženske grudi, jer je veća šansa da će on ‘dobiti’ njih nego što će fetišist ‘dobiti’ stopala.

Prednost ovog fetiša leži i u tome da je prilično siguran kada se radi o prenosu bolesti sa osobe na osobu. Jer se bolest na stopalima – vidi. Nema skrivenih bolesti, a da su prenosne. Takođe, prednost je i u tome što je mnogim fetišistima dovoljno samo obožavanje stopala, tj. nije im potreban seksualni odnos koji se u našem društvu smatra ‘krunom’ nekog odnosa.

Fetiš ne može da se nauči i da se savlada, da se nagovori neko da to zavoli i voli. Usluga može da se učini, ali to nije fetiš. To imaš ili nemaš u sebi, nosiš to ili ne. I ne biraš to. I živiš s tim. A to kako će ti biti s njim, zavisi od tebe i toga kako se postaviš prema njemu, a i sebi.

Mnogi fetišisti skrivaju svoj fetiš. Najčešće kažu – zbog okoline koja je konzervativna, nije naklonjena takvim temama, svi vole one neke ‘standardne’ seksualne stvari, a mnogi su u dugogodišnjim brakovima i vezama, pri čemu im partnerice ni ne slute da su ovi zaluđeni stopalima (njihovim i/ili tuđim, a često samo tuđim, potajno). Mnogi kažu da su im stopala partnerice odbojna, ali da žive s tim, šta će. A ima i onih koji to navode kao prvu stavku i bez toga dalje nema ni razgovora niti bilo kakvog daljeg razmišljanja o bilo čemu. Postoje i oni koji zimi ne prilaze curama, nego čekaju leto.

Sećam se stava jednog fetišiste koji je govorio da ne ženiš ženu, nego stopala. Ima ih svakakvih.

Puno je ‘podsekcija’ u samom obožavanju stopala. Nabrojaću neke. Dirty feet lovers (ljubitelji prljavih stopala, prašnjavih, znojnih), zatim ljubitelji isključivo čistih, onda ljubitelji čistih, ali znojnih stopala, ljubitelji lizanja/cuclanja stopala. E, onda imamo one koji se lože samo na prstiće, s tim da i tu imamo podelu na važan i važniji prst (palac je dominantan vrlo često u odnosu na ostale). Onda su tu ljubitelji tabana kojima prsti nisu najvažniji, ali imamo i one kojima je to kakvi su prsti najvažnija stvar (izgled i linija pada samih prstiju). Vrlo važni su i nokti (oblik, dužina, koliko mesta na samom prstu zauzima, u kom pravcu raste nokat), pa neki jako vole nalakirane nokte (čak imaju i omiljenu boju), a nekima je svejedno, neki čak ni ne vole lak. Onda su tu oni koje zanima najviše peta i njoj se najviše dive. A tu su i oni koje zanima samo footjob (skraćeno fj; kontakt stopalo – penis; u šali – nogoblud). Postoje razrađene tehnike obavljanja footjoba, detaljno opisane i prikazane slikovno. Tu su i ovi što golicaju stopala, ovi što tuku stopala (i koje uzbuđuje zvuk udaranja vlažnog tabana), pljuju, ližu iz submisivnosti, vole gaženje stopalima. A tu su i fetišisti koji umiru za obućom i čarapama, pa i tu imamo ‘podsekcije’ – štikle, nanule, ravne papuče, japanke, patike (s posebnim naglaskom na neke konkretne modele), čizme (i tu imamo podelu na materijale – gumene, kožne), onda da se vide tragovi prstiju na gazištu, zatim čarape – pamučne, bijele, stopalice, najlonke, samostojeće, hulahopke, mrežaste, čipkaste. Dok jedni obožavaju ejakulirati po stopalima, drugima to ne pada napamet i čak ih odbija i sama pomisao na to. Ono što je gotovo svima zajedničko je samozadovoljavanje na slike i videa na kojima su stopala baš kakva vole, poznavanje ključnih fetišističkih scena iz filmova (poput one iz ‘Od sumraka do svitanja’, a sve u režiji možda čak najpoznatijeg fetišiste Tarantina), posjećivanje raznih internetskih stranica (da, postoji stranica koja je baza fotografija stopala poznatih ličnosti) i foruma na kojima su isključivo stopala tema, kao i praćenje profila na društvenim mrežama, a koji sadrže fotografije stopala ‘običnih cura’.

Radi se o fetišu.

Fetiš je ono kada nečemu dajemo posebnu moć i vrednost. Nečemu, da. Ne nekome. Fetiš je ono što je određeno da nam je važno, da nas na neki način opseda i da se tome divimo. Mi smo ti koji ga činimo fetišom. Fetiš bez nas ne postoji. Koren i uzrok su u nama. A uzroci mogu biti razni. Njima se neću baviti.

Postoje razni i mnogi fetiši, ali sam sklona priznati samo jedan. Stopala. Jer svako se češe gde ga svrbi.

Vratiću se u treći osnovne. Učiteljica Milica, učiteljica 50ih godina, mirna, staložena, fina. U sandalama. I sa savršenim petama. Tada sam počela da primećujem taj deo tela i tada je postao predmet mog razmišljanja. Sećam se – dođem kući i roditelje i širu familiju davim pričom o prelepim petama učiteljice Milice. I dandanas se sećaju toga i smijemo se skupa tome.

Ali stvar je dublja.

Stopala su polako postajala nešto što mi je držalo pažnju. Gledanje i dodirivanje svojih stopala, razmišljanje o njima, zavlačenje ispod stola u mlađoj dobi, uvek neko muvanje oko nogu. Nije me to zbunjivalo, to mi je bio normalno stanje stvari. I niko me nije u tome sputavao, jer niko nije ni primetio da se nešto dešava. Nije se ni dešavalo. Samo sam volela biti u blizini nogu.

Od malih nogu (čudne li konstrukcije, zar ne?) sam ljude prvo gledala u noge, pa u glavu. Tako je i danas. Još ako je leto… Brzinski skeniram prste na nogama i onda dižem glavu prema – glavi. Za mnoge osobe iz svoje bliže okoline tačno znam kakve prste imaju, toliko dobro to znam i pamtim da bih se usudila igrati igru prepoznavanja tih ljudi prema nožnim prstima i sigurna sam da bih bila i te kako uspešna.

Kako sam rasla ja, rasla su mi i stopala, logično. Polako kreće interes za moja vlastita stopala. Počinjem da se bavim njima i to ne samo na onaj neki higijenski način. Postaje to jedna mala opsesija. Opsesija u kojoj uživam. Održavanje, mazanje, krema za ovo, krema za ono, struganje, lakovi za nokte, oblikovanje noktiju. Kupovina obuće i čarapa za mene nije samo obična kupovina. To je projekt. Tome se pristupa temeljito i ozbiljno. Obuća mora biti potpuno ravna, kvalitetna, stabilna, da kada je obujem ne promeni oblik prstiju, da ne stiska nigde i ništa. Čarape isključivo pamučne, da me ne stežu na rubu, da peta na čarapi stoji na peti na nozi, nedajbože da ne stoji kako treba. Prsti takođe moraju biti na – prstima. Neudobne čarape (najlonke, mrežaste i sl.) ne dolaze u obzir, osim za potrebe fotografiranja koje mi spada u gotovo svakodnevnu aktivnost. Izrazito sam osetljiva na stopala. Nikad ne hodam bosa. Posle kupanja moram da ih obrišem detaljno peškirom, onako između svakog prsta da prođem. Lakiranje noktiju je takođe nešto što me čak i unervozi, jer linija laka mora biti savršeno precizna. Ne toleriram krivulje i fleke. Na sebi najbolje poznajem stopala i najviše volim stopala. I njih sam najviše svesna na sebi. Znam im svako zadebljanje, svaku crtu, svaki milimetar, a imaju ih 260. Levi palac mi je lepši od desnog.

Stopala predstavljaju značajan deo mog seksualnog života. Sam pogled usmeren na njih meni je seksualno napetiji čak od nekih fizičkih kontakata. Dosta puta sam razmenjivala seksualnu energiju sa osobama koje ne dele isti fetiš kao ja, ali ispostavi se (nekad odmah, a nekad tek kasnije) da tu sreće i nema baš. Zašto nema? Nema zato što su nam interesovanja drugačija i razilaze se. Dok bih ja da se posvetimo stopalima, on se posvećuje meni ne toliko važnim stvarima, stavlja akcent na npr. grudi koje mi ne znače previše. Davala sam im šanse, jer sam sebe samu ubeđivala da ne treba da se ograničavam na stopala, da treba da se otvaram i za druge stvari, ali me vlastita praksa svaki put pobijala. Jer sam išla protiv svojih uverenja. Jer sam išla protiv sebe. To više ne radim.

Evo, glasno i jasno ću da kažem: Volim muška stopala!

Kad vidim muškarca koji me nečim privuče, prvo što zamislim je kako mu lice izgleda prekriveno mojim stopalima i kakva su njegova. Volim svaki njihov deo. Svaki deo zahteva poseban pristup i pažnju. Ako samo pogledate kako je građeno stopalo, jasno možete da vidite da je kao stvoreno za lizanje. Pogledajte deo iza prstiju. Tačno se vidi utor za jezik. Pogledajte svod stopala. Deo za jezik. Kad spojite tabane, imate maaaalo prostora između. Idealno za nešto. Peta? Za usta. O prstima da ne govorim. Svaki stane u usta, kao da baš tu pripada.

Svoju naklonost prema stopalima najviše i prvenstveno izražavam usnama, pa tek onda jezikom. Nekako su mi usne simbol nežnosti, bliskosti. Nije da ljubite nekoga ili nešto što ne volite, zar ne?

Dok neko uživa u tome da joj, recimo, grudi ili stražnji dio budu u centru pažnje, ja uživam u tome da mi stopala budu u tom istom centru. Mnogima se gadi i sama pomisao na lizanje stopala. Noge povezuju s nečim prljavim, a lizanje sa poniženjem. Nije mi baš najjasniji taj stav, ali ne zameram. Svako ima svoju muku. Ali stopala nisu prljava. Ili su bar čistija od drugih delova tela koja ližemo bez ikakvih problema i zadrške.

Fetiš koji imam ne sputava me ni u čemu i kroz njega i pomoću njega sam upoznala razne zanimljive duše. Fetiš me naučio držanju fokusa, što mi je kasnije pomoglo za mnoge druge stvari. Fetiš, koji sam tek nakon puberteta jasno definirala kao takvog, mi je otvorio jedan drugi svet, drugačiji od onog većinskog koji imamo priliku da gledamo i proživljavamo svakodnevno. Muškarci koji obožavaju stopala živući su primeri da se ne vrti sve oko guzica i sisa, da nisu te stereotipne stvari uvek u prvom planu i da može da se živi i drugačije, sa drugačijim prioritetima. I fetiš je nešto što mi osigurava uživanje svim čulima.

Stopala su moja radost, ljubav, opsesija i fetiš.