Njegovo beživotno tijelo su pronašli u vodi, nakon nekoliko dana.

Ovo se desilo u Čikagu, 2010. godine. Jedna djevojka navodi da je znala momka koji je nastradao i to joj je dovoljno da se strese od straha svaki put kada se sjeti tog nemilog događaja. Za nju to istinski užas: Kada je samo jedna varijabla pogrešna, samo jedna manja greška, pogrešan korak ili rendom okolonost preokrene redovan događaj u tragediju. To je noćima drži budnom – svi momenti koji mogu dan pun rutine na poslijetku učiniti pogrešnim.

Strah je neugodan, ali je i koristan. On je, pak, kontraproduktivan kada vas sputava da funkcionišete u svakodnevici. Tada vam vjerovatno treba profesionalana pomoć.

Strah je univerzalan i specifičan. Svi osjećamo strah, ali okidači na njega variraju. Ne postoji čarobni štapić za rješavanje straha, ali je bitno da razlikujete činjenice.

A čega se vi bojite? Da li se i vi više plašite bolesti, gubitka i/ili promašaja nego zmija, duhova i stranaca sa maskama?

Evo šta je sedam žena reklo, čega se najviše plaše:

Nadja Lensi (Nadia Lency), 44 godine, Džordžija

Strah: Da će mi se brak raspasti jer je moj muž prihvatio posao u drugoj državi. Bio je nezaposlen više od godinu dana nakon što smo se vjenčali. Odvojen život je usamljenički i težak, pogotovo jer sam većinu života provela sama i udala sam se sa 40. Pomažem mu oko njegove kćerke iz prethodnog braka i brinem se da se u našem velikom domu sve ne raspadne, a sve to dok se trudim održati komunikaciju s njim. Brinem se da je sve to neodrživo, a plaši me i šta budućnost nosi.

Heder Hampbri (Heather Hembrey), 56 godina, Virdžinija

Strah: Bojim se da sam, u potrazi za poslom, žrtva diskriminacije zbog svojih godina. Naravno, ne pokazuju to poslodavci na prijavama i tokom razgovora, ali vjerujem da postoji indirektna diskriminacija. Imam dva master rada i dobre uspjehe, kao i validno iskustvo u svojoj profesiji. Ali, nemam sreće nakon prvog kruga razgovora. Nakon toliko ulaganja u svoju karijeru i školovanje, moj rad je veliki dio mene kao ličnosti. Moja neuspješna potraga za poslom je uticala na moje samopouzdanje i spustilo mi kriterijume pri pronalaženju posla, te prouzrokovalo depresiju, koja nadalje utiče na čitavu moju porodicu. Bojim se da me je profesionalni svijet proglasio nevalidnom.

Rejčel Megvin (Rachel McGuinn), 33 godine, Virdžinija

Strah: Alchajmer. Strah da izgubim razum ili identitet je moj najveći strah. Moja baka, sa kojom sam bila veoma bliska tokom odrastanja, je imala znakove demencije pred kraj života. Posmatrala sam je kako se gubi između svjetova, a to me i danas uporno proganja, iako je prošlo nekoliko godina od njene smrti. To čini moj sekundarni strah od zmija blijedim u poređenju sa strahom od te bolesti.

Keli Mekanel (Kelli McCannell), 33 godine, Mejn

Strah: Bojim se da će moji sinovi izrasti u kretene od muškaraca! Vodim neprofitnu feminističku organizaciju i imam tri sina. Svakoga dana se trudim istaći nepravdu, ali ne na način da se isključe odmah kada čuju o čemu se radi. Nastojim da razmišljaju kritički i postavljaju pitanja. Nastojim da ih nagnam da iskazuju emocije te da nauče da drugi ne mogu biti odgovorni za njihove postupke. Ali kada pogledam današnji svijet, bojim se da će postati dio problema današnjice.

Baz Grin (Buzz Green), 55 godina, Japan

Strah: Nedavno mi je dijagnostifikovan rak. Najveći strah mi je da neću moći otputovati u Argentinu. Većinu svog života sam putovala, i to uglavno sama. Živim i radim u Japanu, pa je Argentina veliki zalogaj, ali je mjesto koje sam oduvijek htjela posjetiti. Pomisao da nikada neću otići tamo me jako rastuži.

Alajna Tombridž (Alaynah Tombridge), 27 godina, Njujork

Strah: Odrasla sam slušajući o tome, ali i ubjeđujući sebe u to, da sam izvanredna i da mogu postići sve što zamislim. Toliko sam srećna što imam porodicu koja toliko vjeruje u mene. Ali to mi ipak nije dalo samopouzdanja. Umjesto toga učinilo me aksioznom i u konstantnom strahu od neuspjeha. Težim velikim stvarima, ali ako ne uspijem, da li sam ikada u stvari bila izvanredna? Ili sam samo prosječa djevojka sa natprosječnim iluzijama?

Teri Nilsen-Stajnhard (Therry Neilsen-Steinhardt), 70 godina, Virdžinija

Strah: Moj najveći strah je onaj od klimatska promjena. Najviše se bojim UN-ovog klimatskog izvještaja, koji je dao zemlji jednu dekadu da se promjeni ili nestane u plamenu. Gledam bebe rođene u mom okruženju i postajem očajna. Pomišljam o samoubistvu, ali imam karte za operu i odlučim da se radujem sitnicama.

Ja sam danas prvi put pročitala (čudima nikad kraja) da je rezultat ajkuletine koja se mota oko mojih nogu višak slobodnog vremena.

Zamislite da vam je neko ko tako ili slično misli mama, vi u krevetu smotani u sopstvenu kožu i kosti, skupljate snagu da počnete dan, jedva dišete, a ona stoji prekorno iznad vas i mlateći prstom, ponavlja:

Bolje se trgni i uzmi nešto radi, umesto što se tu prenemažeš!

Želim da verujem da će eventualno u 25 veku iščeznuti stavljanje znaka jednakosti između anksioznosti i prenemaganja.

Da vam nešto kažem, vama koji mislite da je anksioznost prenemaganje,
snaga ljudi koji su anksiozni je nemerljivo veća od vaše,
njihova volja da žive je nemerljivo veća od vaše,
sve što vi radite sa niklim muškatlama u glavi, anksiozna osoba radi na mišiće.I da neko posmatra vas i anksioznu osobu nikakve razlike spolja ne bi bilo.vi po hleb, ona po hleb.

Vi sa decom u vrtić, ona sa decom u vrtić.
Vi na piće sa društvom, ona na piće sa društvom.
Vi sa decom domaći, ona sa decom domaći.

Vi usisavate, perete, ribate, ona usisava, pere, riba.

Sve isto, ali ona sa nemerljivo više snage i kondicije, jer ima na stotine prepreka (ajkula) čim otvori oči. Ona je sputana strahovima, ali se trudi ko Sizif da živi normalno.

Kada biste znali koliko je snage na dnevnom nivou potrebno anksioznoj osobi da otera crne misli, da uđe među ljude kao da je sve okej, da ispuni redovne obaveze, da izađe iz kuće, da skrene fokus, da završi poslove, ne bi tako lako i sa sprdnjom govorili “višak slobodnog vremena” i “prenemaganje”.

Ne sećam se da se prenemažem kada sam anksiozna.
Sećam se da ležim tada u krevetu.

Da je kuća kao posle zemljotresa.
Veš neopran.
Muž i dete sa ispalim rebrima.
Pas polu mrtav.
Frižider prazan.

Poslovi zbrzani ili odloženi.
Kada sam anksiozna moje dete i dalje ide na reku, duvam joj mišiće, plivam sa njom, cerekamo se, jedemo šljive i ljubimo se po toploj koži.
Pišem kolumne.

Šetam psa. Ribam kuću. Usisavam. Perem veš.
Posećujem mamu.
Pečem kolač sa višnjom i nosim ga tati na grob.
Treniram.
Kuvam.

Razgovaram sa ljudima. Šminkam se.
Sve radim (i oblije me ladan znoj, i ubrza puls, i pobelim), samo se ne prenemažem.

I svako ko ima strahove, div je. I car je. I jak je iako se čini da je slab kao pička.
Pička je onaj koji to ne može da razume. Ko ne želi da razume. Ko podjebava i ismeva nečiji teret sa kojim, koliko god da je težak, anksiozna osoba živi jer ne želi da odustane.

I ne treba da odustane.

Jer je car sa snagom većom nego što može da zamisli. I treba da prizna sebi, bez obzira na naklapanja okoline, da ima strahove i da onda to reši ili sama ili uz pomoć.A pomoć nije sramota.

Sramota je mučiti ljude oko sebe svojom glupošću, bahatošću, primitivizmom, silom, a misliti da si u redu.

Za anksioznost postoji rešenje, ali za glupost i bezobrazluk ljudi, nema ga.

Pelene

Većinu vremena provodite baveći se time koje su pelene najbolji izbor. Istražujete, čitate, pitate druge mame. Međutim, poenta je u tome da ne znate, sve dok ne rodite dijete i ne probate mu pelene, a samim tim shvatite koje odgovaraju najbolje. Ono što postižete silnim istraživanjem jeste gomilanje strahova, jer ćete naići na negativna iskustva, loše preporuke, a samim tim bezrazložno paničiti. Rođenjem djeteta ćete shvatiti šta mu i u kojoj mjeri odgovara, a na taj način nabaviti neophodno.

Ime

Ovo je definitivno tema broj jedan. Većinu vremena ćete provesti sa partnerom u razgovoru: “Koje je ime najbolje?” Vjerovatno ćete imati svoju listu, on svoju, porodične savjete, želje i maštanja. Čekaćete da saznate pol pa će onda ideja o imenima biti još više, a one će biti još konkretnije. Međutim, rođenjem djeteta moguće je da dođe do promjene plana. Možda će vam se baš u posljednjim danima trudnoće svidjeti neko novo ime. U svakom slučaju, izbor imena ne treba da bude razlog za stres, već zabavna igra za dvoje. U konačnici je važna ljubav, a ne ime koje nosi.

Odjeća

Glavni razlog zbog kojeg ne želite saznati pol djeteta je taj što ne želite početi bejbi šoping. U slučaju da počnete, on će vjerovatno prerasti i onaj u koji idete radi sebe. Sve te male stvari toliko su neodoljive, a ideja da odaberete samo neku čini se nemogućom. Zaista, dječija odjeća je toliko šarena, zabavna i u mnoštvu različitih krojeva, materijala i dezena. Ali ne treba pretjerivati. Vaše dijete će ipak imati dovoljno odjeće, ma koliko nove nabavili ili ne. Takođe, nemojte se ustručavati da razmjenjujete odjeću sa drugaricama koje su rodile prije vas. Dječija odjeća se rijetko kad iskoristi kao naša odjeća pa je očuvana mnogo duže. Stoga ne morate da potrošite velike sume novca kako bi vaše dijete izgledalo sređeno. Budite kreativne i praktične.

Kilogrami

Odmah prestanite da razmišljate o kilogramima koje ste dobile. V nosite cijeli jedan novi život i kilogrami su najmanje važni. Pokušajte da se za vrijeme trudnoće ne natrpavate slatkišima i brzom hranom, jer to generalno nije dobro za zdravlje, ali dopustite sebi da budete malo razmažene. Kada se beba rodi, organizmu će trebati određeni period da dođe u normalno stanje, a onda ćete, nakon odobrenja doktora, moći da počnete sa vježbama slabijeg intenziteta. Trebalo vam je devet mjeseci da donesete bebu na svijet, trebaće vam i devet mjeseci da sebe vratite u prvobitno stanje. I ne opterećujte se time. Kilogrami će otići kad im bude vrijeme i kad vi to budete željeli.

Drage mame, trudnoća je iskustvo koje se pamti. Kako po lijepim trenucima tako i onima u kojima ste zabrinute. Međutim, često su sve te vaše brige bezrazložne. Razmišljajte pozitivno, uživajte u svakom trenutku i bavite se svim stvarima kojima ste se bavile i ranije. Dolazak vaše bebe na svijet samo će dodatno uljepšati vašu svakodnevnicu.

Znaće boju tvojih očiju, tvoje ožiljke, tvoje pjege, tvoj osmijeh i tvoje mladeže.

Znaće tvoju omiljenu knjigu, film, slatkiše, hranu, par cipela, boju i pjesmu.

Znaće zašto si budna u 5 ujutru većinu noći, gdje si bila kada si čula da si izgubila najboljeg prijatelja, zašto si uzela žilet to veče i kako si uspjela da ga spustiš prije nego što su stvari otišle predaleko.

Znaće tvoje snove, tvoje strahove, tvoje želje i tvoje brige.

Saznaće o tvom prvom slomljenom srcu i problemima sa roditeljima.

Znaće tvoje vrline, tvoje slabosti, lijenost, energiju i čitav vrtlog tvojih emocija.

On će poznavati tvoje loše navike, tvoje manire, tvoje durenje, tvoje izraze lica i tvoj smijeh kao da mu je to omiljena pjesma.

Način na koji žvačeš, piješ, hodaš, spavaš, vrpoljiš se i ljubiš.

On će znati kako se osjećaš bez da mu kažeš, i kada plačeš bez suza.

On će to sve znati.

Tebe, od glave do pete i iznutra.

Od učenja, od dijeljenja, od slušanja, od gledanja.

On će znati svaki dio tebe koji treba znati, i znaš šta još?

I dalje će te voljeti.

Tek tada možeš reći da
je naišao pravi
za kog si ti ona prava,
i da je jedna potraga završena
i sve što si usput do tamo izgubila,
sve što si dotakla i pronašla
pretvorilo se u blago,
koje sada treba sa svijetom podijeliti
da postane još sjajnije i veće,
da postane život
kojim nastavljaš da tečeš.

Preuzeto sa: instagram.com

Oslanjala sam se na njegovu snagu tokom ovog vremena.

Ali sada ga gledam kako nestaje. Srećom, ja se ovaj put osjećam emocionalno snažnom. Stoga sam zahvalna što sam dovoljno jaka da sada budem njegova podrška. Samo što ga nikada nisam vidjela u ovom svjetlu, pogled mi je nepoznat, i osjećam se pomalo nespremnom.

Depresija izgleda drugačije kod različitih ljudi. Na meni izgleda kao široka haljina, ružno, ali može proći. Na njemu izgleda kao kostim za Noć vještica, neodgovarajuć, svrbi i neočekivan za sve.

Zato sam počela da se pitam da li depresija kod muškaraca ima potpuno drugačiji zamah od depresije kod žena, kao što je slučaj kod nas dvoje.

Naučila sam dosta na ovom brzom i oštrom putovanju voljenja depresivnog muža, stoga navodim nekoliko stvari za koje smatram da najviše pogađaju muškarce tokom depresije.

Želja da sve popravi

Negdje usput sam naučila ovo o depresiji: ako posvetite ogromne količine energije da se izvučete iz depresije, najvjerovatnije ćete još više zaglaviti u emocionalnom živom pjesku. Značajno je stvoriti distancu između problema i riješavanja problema, jer ponekad se depresija hrani mentalnim pokušajima da se od nje pobjegne.

Moj muž, koji je čitav život bio na vozačevom sjedištu, je sada zbunjen što nema načina da pronađe izlaz iz ove situacije. On želi riješenje, sada i odmah. Njegovo zaprepaštenje zbog nemogućnosti da se izliječi se pretvara u beznađe, najboljeg druga depresije. Moj muž želi da se popravi, ali depresija ne reaguje na kutiju sa alatima.

Strahovi

Kada god se ne osjećamo najbolje, naši strahovi izlaze na vidjelo. Moj strah je da ću toliko poluditi da će neko doći i oduzeti mi djecu. Moj muž prehranjuje svoju porodicu, a njegov najveći strah je da će izgubiti svoju sposobnost da izdržava našu porodicu i da ćemo završiti na ulici, moleći za večeru.

Hipoteka, koju inače gleda kao benignu brojku, tada postaje čudovište. Svaki račun koji nam se nađe na putu se doživljava kao zatvorske rešetke. Njegova depresija podstiče njegovu najveću nesigurnost: da će nekako izgubiti sredstva za život, krov nad glavom i dostojanstvo čovjeka.

Ne želi da se otvori

Depresija nije tako česta kod muškaraca kao kod žena. Prema nekim podacima, 8.7% žena ima depresiju u poređenju sa 5.3% muškaraca. Nikada nećemo saznati koliko je ta razlika uslovljena činjenicom da se otvoreno pričanje o mentalnom zdravlju čini pretežno ženskim.

Sjećam se da sam tokom svog pada mogla imenovati četiri osobe od povjerenja, pored mog muža, koji su znali sve o mom stanju. Oni su mi bili spas, moji savjetnici, moji svjetionici dok sam se ja gubila u moru.

Naprotiv, mog muža je trebalo nagovoriti da kaže svom najboljem prijatelju. Srećom, taj prijatelj je bio jako podržavajuć, ali generalno, pitam se koliko svijet voli da njegovi mužjaci padaju. Takođe se pitam da li će se nastaviti otvarati ili će se u potpunosti zatvoriti; predviđam da će njegova muškost pobjeći od mamurluka ranjivosti. Još jedan razlog zašto moj muž pati.

Ne mogu da nosim njegov teret

Ja sam mama koja bude kući sa djecom, tako da kada moj brod počne da tone, postoje načini, osim emocionalne podrške, da moj muž pomogne; pomoć sa kućnim poslovima, služi kao glavni roditelj našoj djeci za to vrijeme.  Drugim riječima on prekriži stvari sa moje liste i stavlja ih na svoju, jer skoro svaki dio mog porodičnog doprinosa je djeljiv.

Kada je moj muž bolestan, mogu da mu pomognem oko preuzimanja njegovog djela domaćinstva i roditeljskih obaveza. Ali ono što želim, ali jednostavno ne mogu je da nosim bilo kakav dio njegovog profesionalnog opterećenja.

Ne mogu da vodim bilo koji od njegovih sastanaka umjesto njega, da napišem njegove prijedloge ili da se uklopim u njegove pozive za posao. Postoje određeni dijelovi njegovog porodičnog doprinosa koji se ne mogu dijeliti. Biti pod pritiskom dok patite od depresije je iscrpljujuće.

Depresija je užasna, bez obzira da li ste vi taj kojem treba pomoć ili onaj koji pomaže. Ako ste žena koja prolazi kroz depresiju svog muža, znajte da niste sami i da nije ni on.

Dok razmišljam o apsurdu trenutka i situacije u kojoj se nalazim, mom sagovorniku polako glava pada na grudi a onda se na tren trgne, pročisti grlo i glasno zevne.

„Gde smo ono stali?“ – upita.

„Pošteno da Vam kažem, pojma nemam. Ja sam pričala ponovo o tim mojim napadima straha i hroničnim nesanicama a Vi ste ponovo zadremali, čini mi se“ – kažem pomalo ravnodušno.

„Kakvi zadremao! Sve Vas pomno pratim. Evo i zapisao sam. Mirjana ne spava“.

„Ovaaaaj, doktore, ipak mislim da nije baš skroz u redu što me zovete Mirjana, a evo dolazim kod Vas  već par meseci!“

„Šta sam rekao – Mirjana? Ne, ne…niste me razumeli. A čekajte, ipak postoji neka Mirjana u Vašoj priči, je l da?“

„Postoji, doktore, to je bivša žena mog bivšeg muža. Potpuno nebitna za ovu priču, nisam je do jednom spomenula za sve ovo vreme.“

„Ha, ali ipak ima Mirjana, znači nisam ništa pogrešio.“

On bi uglavnom zevao i zaključivao svaku seansu sa: „Vidite, niste Vi ludi, nije Vam ništa, samo niste snađeni u ovom životu. To se mnogima dešava, pa pomisle da su ludi, a ustvari samo im život ne ide, razumete?“ Hm, život mi ne ide!

Međutim, tog me dana preko naočara posmatrao dok sam oblačila jaknu i na rame stavljala veliku tašnu kamilje boje, valjda videći na mom licu izraz da se nećemo još dugo družiti i da odgovore po koje sam kod njega došla, ipak nisam dobila.

„Ogromna Vam je ta tašna“, odjednom je rekao. „Mislim prevelika za Vas, Vi ste sitna žena sa ogromnom tašnom“.

Već na korak iz tog ćumeza, željna svežeg vazduha, dodala sam: „Takva je moda sad, doktore. Vidimo se narednog petka u pet“.

Spuštajući se niz Dalmatinsku, po jesenjoj košavi, glava mi je bila potpuno prazna, a osećanje nemoći i bezvoljnosti samo produbljeno još jednim izgubljenim satom u psihijatrijskoj ordinaciji privatne prakse mog doktora. Uporna sam tih meseci bila u traženju izlaza iz stanja malodušnosti, po mojoj laičkoj dijagnozi hronične depresije, koja se svake jeseni samo iznova produbljivala, mržnje prema sebi i besa prema ostatku sveta, ali imala sam osećaj da sam izabrala pogrešnog terapeuta, da me ne sluša, vazda drema i uglavnom mi ne daje ikakve smernice kako da izađem iz začaranog kruga. Prijateljica koja mi ga je preporučila rekla je da proces dugačak i mukotrpan, da zahteva posvećenost i vreme ali da ću na kraju biti „kao nova“ ili sam ja bar želela to tako da čujem. Terapeut je imao sjajne reference, stari lekar sa vanrednim pedigreom u nauci i praksi. Rekli su mi da ima neobične metode rada, ali ja ih do tada nisam primetila, osim ako taj metod nije bio – „pričajte Vi dok ja malo dremnem“.

Narednog petka, već rešena da stavim jasno do znanja da ne vidim pomaka, osim manjka u sopstvenom budžetom, u smislu prevazilaženja mojih problema, kad me je s vrata upitao: „Gde Vam je ona velika tašna?“.

„Nije mi se slagala uz današnju garderobu, doktore“, rekoh u dahu.

Spustih na kauč pored sebe za taj petak odabranu tašnu. Gledajući me reče: „Zaboga, pa ta crna Vam još veća!“

„Jeste, doktore, volim velike tašne, no nevažno“, probah da zaobiđem njegovu opsesiju mojim aksesoarima i nastavim svoj tok misli koje sam pre toga imala, a to je – doktore, ovo nam ne ide baš!

Al’ džabe, on je nastavljao svoju zainteresovanost za moj prtljag da iznosi glasno, zanemarujući činjenicu da nam jedino vreme za poboljšanje mog mentalnog zdravlja, zaključano u jedan čas nedeljno, nepovratno curi.

„Da li biste pristali na jednu igru?“, odjednom reče. „Siguran sam da ne znate šta sve nosite u tim Vašim modernim glomaznim tašnama“.

„Znam“, odgovaram kao iz topa. „Sve što imam unutra mi treba“.

„Hm“, reče doktor umorno, „najavili su kišu za danas, kako je bilo kad ste dolazili?“

„Pada kiša, a ja kao za inat nisam ponela kišobran“, rekoh i shvatih poentu igre.

„Aham“, neizanteresovano će moj doktor, “sigurno Vam nije bio potreban“.

„Ukapirala sam poentu, doktore…nosim tašnu punu nebitnih stvari, je l’?“

„Ja to nisam rekao, zapravo siguran sam da će Vam sve iz nje jednom zatrebati, ali hajde na trenutak da se poigramo i posmatramo tu Vašu lepu tašnu kao Vaše dnevne obaveze, razmišljanja, misli…hm, da ne idem preširoko i kažem dušu“.

U tom, mahnito počinjem da rovarim po tašni, jer ako ćemo da se igramo – hajd’ baš da vidimo šta to u duši nosim od nepotrebnog tereta. Izvrnula sam je na kauč i istresla sve iz nje. Doktor je sedeo mirno, posmatrajući me kako zurim u gomilu istresenog – ništa.

„Izdvojte u levo stvari koje ste koristili ove nedelje a u desno stvari koji nosite za svaki slučaj i koje niste ni znali da imate unutra, ili koje ne koristite redovno ali ih, eto, nosite“.

Levo – ključevi, novčanik, karmin, tik-tak, telefon, maramice, tampon, mali parfem, krema za ruke.

Desno – brufen, četka za rumenilo bez rumenila, jedna minđuša, neseser pun šminke neotvoren danima, dezodorans, knjige -komada 3, neotvorene, slušalice – komada 2 neupotrebljene, poklon za kolegu neuručen, notesi, beleške, dečije igračke, ostatak doručka u kesi, … , …, …, … .

„Ne bih da banalizujem Vaše stanje, niti da spuštam nauku na istresanje nepotrebnih stvari iz ženske tašne, ali ‘ajmo igre radi da ipak to posmatramo kao Vašu dušu. I mene bi bolelo rame moje duše kada bih teglio toliki bespotrebni teret sa sobom, pa makar i mode radi. Hajmo za sledeći put da probamo nešto – da na papir istresete sve te nebitne stvari koje po glavi nosate svakodnevno a ničemu Vam ne služe. Neka, recimo, te knjige budu Vaši strahovi, jednom ćete ih pročitati ali ne možete ih čitati sve 3 odjednom, je l’ da? Ostavimo dve kod kuće i krenimo sa jednom. Tako i sa strahom. Razumete me?“

Razumela sam ga odlično, pa to sam svih ovih meseci čekala. Papir i olovku. Levo – misli koje mi služe, desno – misli koje me jedu i ne služe ničemu. Beše teže nego što je igra delovala. Spisak sam radila punih 7 dana uz neprestana dodavanja, uglavnom desne kolone. Bilo je suza. Mnogo suza. I jednako toliko smeha.

Sledećeg petka sam došla lakša za par kilograma na ramenima i jednom tonom u grudima.

Pogledao me je preko naočara i rekao: „Znam i ja ponešto, zar ne? Lepa Vam je ta tašnica, izgledate elegantnije sa njom“.

Može duša kao tašna da se očisti pa da se lakše diše a manje prti na ramenima, kao orman prepun iznošenih stvari, kao špajz u kom skupljam prazne tegle jer ću jednom praviti slatko od šumkih jagoda. Može! Samo treba sagledati višak – obaveza, strahova, krivica, besa, neizgovorenih reči, izgovorenih pa pokajanih, …

Terapiju smo nastavili redovno.

Očistili smo i orman i špajz i hodnik mojih misli. Svaku sam je u ruku uzela, prebrisala, nad njom se zagledala i ili je lepo u fioku složila ili iza sebe zauvek bacila.

Nije bilo odustajanja dok nisam izvršila veliko spremanje duše.

Čistite svoju dušu redovno, a moda se i onako menja, opet su moderne male tašne, te gde će vam sav taj haos stati.

A možda vam i život krene, ko će ga znati!

– Zašto, mila?
– Zato.
– Pa nije valjda da se tolika devojka plaši mraka?
– Molim te, ostavi upaljeno – ponavlja.
– Ok, ali poješće te komarci, samo da znaš.
– Neka će. Mama?
– Molim?
– A je l’ se ti plašiš nečega? Al’ onako baš baš?
– Ko, ja? Mama se ničega ne plaši, dušo.

Mama se ničega ne plaši. Osim da ćeš mi porasti pre nego stignem da te dobro izgrlim i izljubim, i da ćeš mi iskliznuti iz ruku dok trepnem okom. Plašim se da se nećeš sećati dana koje smo proveli zajedno, i da će ove naše godinice izbledeti kao stara hartija. Plašim se da će te sutra neki strašni pubertet uzeti pod svoje i da će te biti teško voleti, da ću zagledati to lice, tražeći nekakav trag onog ždrebeta što je jurcalo kroz kuću, skakalo po krevetu, smejalo se, nekada davno.

Plašim se da ćeš mi prebaciti jednog dana sve one stvari koje kćerke inače prebacuju majkama, nezadovoljna svojim likom u ogledalu, nesrećna zbog svih onih nesreća koje, nekako, idu u paketu kad imaš petnaest, šesnaest godina. Da ćeš mrzeti svoj nos i kriviti mene zbog toga jer su tvoj nos i moj nos isto. Plašim se da ćeš bežati od mene kao od kuge, da ćeš me se stideti, da više nećemo pričati ni grliti se kao sada, da nećeš utrčati u kuću, baciti ranac na pod i sva zadihana mi reći – znaš šta se danas desilo u školi?

Plašim se da ćeš se kriti od mene, da ćeš me lagati, zatvarati se u sebe, da više neću biti drag gost u tvome svetu, u tvojoj sobi. Treskaćeš vratima, govoriti jezikom koji ne razumem, plakati za svaku sitnicu, tražiti svoja prava, odlaziti bez pozdrava, prkositi bez razloga. Strah me je da ćeš se promeniti, da ćeš gurati svoje stvari pod krevet, moje srce pod tepih, ostavljati nered svud za sobom – prosute mrve, šolju s jogurtom, omote od žvaka. Da ćeš se obilato koristiti mojom šminkom, oblačiti moje stvari bez pitanja, terati kontru, dokazivati da si valjda jača.

Plašim se da ćeš se povući u sebe i da više neću umeti da te nađem. Da ćeš prekidati vezu svaki put kad uđem u sobu pod izgovorom da nešto tražim. Tražiću tebe, a ti ćeš biti sve dalja. Onako kako sam ja svojoj majci bivala, a ona svojoj i tako redom. Strah me je da ću pričati, a da me nećeš čuti. Da ćeš, meni u inat, raditi protiv sebe. Da će te na brzinu smotati neki pogrešan tip, mulac koji te ne zaslužuje, koji neće umeti da voli svaku tvoju pegu na licu i da ću zalud govoriti “nije za tebe, mila, možeš i bolje”. Plašim se da će te nešto boleti, a da nećeš smeti da mi kažeš. Plašim se da ćeš jednog dana ležati sama, u nekom tuđem mraku i da neće biti nikoga da upali svetlo.

Plašim se da ću, jedne sparne junske večeri u 22:02, zuriti u sat i pitati se što te još nema. Da će mi glavom proći sve one strašne slutnje na koje smo, mi, majke, pred bogom pretplaćene. Plašim se da ću te pozvati, tek koliko da znam da si dobro i da će mi uljudan ženski glas s druge strane reći da “birani korisnik trenutno nije dostupan”.

Plašim se da neću biti uz tebe – kada ti bude najteže. Da me neće biti ni kada ti bude najlepše. Plašim se da ću ti, kako život bude odmicao, sve manje biti potrebna i da ćeš me zguliti sa sebe kao staru, osušenu kožu. Bojim se da će proći godine pre nego me ponovo pogledaš i u meni prepoznaš sebe. Pre nego što, listajući albume, primetiš kako, gle čuda, na isti način sklanjamo kosu s čela, na isti način se smejemo, podižemo obrve, solimo supu, mrštimo kad nam nešto nije potaman i da će proći ledeno, kameno, bronzano doba pre nego što shvatiš da smo sličnije nego što možeš i želiš da veruješ.

Plašim se da ćeš ličiti na mene. Da ćeš nositi ovu istu tvrdoglavu crtu, kao beleg na čelu, da će te po tome poznavati i govoriti ti kako si “ista majka”. Plašim se da ćeš zbog toga neke škole skupo platiti, a lekcije učiti po više puta. Plašim se i da nećeš ličiti na mene. Da nećeš umeti da grliš onako kako ja grlim. Da se raduješ životu onako kako se ja radujem. Da ćeš u želji da što dalje pobegneš od mene, dosadne, naporne, posesivne majke – pobeći i od sebe i da neću stići da ti kažem koliko te volim.

Eto, toga se mama plaši. I to, onako – baš baš.

Daniela Bakić

Preuzeto sa sajta Lepota&Zdravlje

“Ako ne izgovoriš koje su tvoje potrebe, onda se nemoj čuditi što nisu zadovoljene.”

I na nju se nadovezala s: “Ljudi ne mogu čitati tvoje misli kao što ni ti ne možeš čitati njihove.” Nisam se ni snašla, a “ostala sam ležati na podu”.

Stvarno, u zadnje vrijeme shvaćam koliko šutim u bitnim situacijama. Ma vraga, šutim i u nebitnim. Sve mi je OK, odnosno pokazujem kao da je tako. Prihvaćam i pristajem na gotovo sve. Ne znam odakle mi to i kad se pojavilo, ali ja koja barem putem bloga i kolumne, društvenih mreža i stand upa izražavam svoje mišljenje, u privatnom sam kao bubica. Trpim sve dok ne puknem. Gomilam u sebi, stišćem zubima, krivim za to ne znam koga i što sve ne…

Ne tražim knjigu žalbe kad mi u najboljem restoranu u gradu donesu žilavu teletinu. I to ne jednom nego dvaput. Ne tražim povrat novca kad nešto kupim i ne valja, ne zbog mene nego jednostavno ne valja. OK, povrat novca je rijetka praksa u dućanima, ali ja ne odem niti zamijeniti neki artikl jer me sram. Odakle taj sram? Čega se bojim i zašto?

Odgovore na ta pitanja dala mi je ista ona koja me na početku zakucala u pod sa svega par rečenica:

Mi smo jedinstveni. Nikada nije i nikada neće postojati identična osoba poput mene, tebe ili tvoje susjede. Nikada. I kao takvi imamo drugačije želje i potrebe kojih se ne moramo sramiti (da me ne bi netko krivo shvatio, ne mislim na ništa kriminalno ili iščašeno).

Kad konačno izverbaliziram svoje potrebe imam dva moguća scenarija, a to je da mi iste budu zadovoljene (onaj bolji scenarij) ili da mi ih netko uskrati (recimo lošiji scenarij). Ukoliko mi netko uskrati neku potrebu (ne želju) onda to i nije loša stvar jer smo na taj način postali svjesni koliko nam ta osoba nije potrebna u životu odnosno koliko nam zapravo ne odgovara.

Čemu onda taj neopravdani strah i sram? Trebala bih biti sretna što ću konačno isfiltrirati osobe koje mi ipak ne odgovaraju ili koje me koče u realizaciji mojih snova i potreba. Trebala bih biti sretna i jer bih tako konačno prestala kočiti samu sebe pretjeranim realiziranjem i djelovanjem po principu “provjereno” i “pametno” umjesto ono zbog čega mi srce lupa brže.

Nisam još do kraja odrazmišljala rečenice s početka, a ni odgovore koje mi je kasnije dala, ali znam da će me, u pozitivnom smislu, progoniti još neko vrijeme. Dok sve ne sjedne na svoje mjesto. Prilikom razmišljanja počela sam uspoređivati, jer to je normalno. Odakle mi taj strah, zašto se sramim zatražiti knjigu žalbe i iskazati svoje mišljenje? Zatim mi je sinulo. Pa društvo u kojem živim je baš takvo.

Ne, ja nisam presjek cijelog društva, ali svakako se vidi gdje sam i kako sam odrasla i oblikovala se. Kad ste zadnji put Vi tražili knjigu žalbe? Jeste li ikad na konobarovo pitanje: “Je l’ bilo sve u redu?”, odgovorili sa: “E, nije. A sad ću reći što sve nije bilo u redu i zašto.”?

Jeste li na biralištima došli, zaokružili nekoga jer je manje zlo i napisali sa strane: “Biram Vas jer ste manje zlo, ali svejedno ste govno od političara. A vjerojatno i čovjeka.”

Mogla bih s primjerima do unedogled, ali činjenica je da ljudi oko nas baš i nemaju kičmu. Iako smo je virtualno uzgojili i jaki smo na riječima u svojim statusima, vodimo ratove na Fejsbuku, potpisujemo peticije i organiziramo prosvjede, na kraju od svega toga ništa.

Pa jasno. Kako očekivati srčanost i kičmu na nekom prosvjedu ako nismo u stanju reći da podgrijan hamburger na Burgerfestu nećemo platiti 60 kuna (ponavljam, slovima, ŠEZDESET)? Kako očekivati promjenu vlasti i kolektivne svijesti ako i dalje ne pizdimo kad nam u bolnici pored kreveta osvane molitvenik jer su ga dobili svi u bolnici?

Ja nisam “svi”, a nisi ni ti. Ako će tebi trebati molitvenik ili podgrijan hamburger, onda ćeš to i zatražiti. Ali neće te netko na njega prisliti. Realno ne dobiješ uvijek sve što tražiš, ali trebaš iskazati svoju potrebu. Bez srama ili straha od odbijenice. Ti si jedinstven i voliš podgrijanu hranu, moliti se, vjeruješ u Boga, navijaš za taj i taj klub, slušaš neku glazbu koja možda i nije većini draga… Apsolutno svejedno u čemu se sve razlikuješ od mene ili svog najboljeg prijatelja. Ili nekoga koga uopće ne poznaješ. Ljepota svega i jest u tome da smo različiti i da se kao takvi prihvaćamo i nadopunjujemo jedan drugog.

Ne volim kesten pire, ali otići ću na kolače s nekim tko voli i uživati dok ga taj jede. Ne volim ni neke bendove, ali bila sam na koncertima jer je nekome značilo da budem pored njega na koncertu njegovog omiljenog benda. Isto kao što je i netko bio sa mnom gledati film koji je mene zanimao. Tu smo da podržavamo svoje potrebe, ali samo ako ih izgovorimo ili pokažemo. U suprotnom one neće biti zadovoljene, a mi ćemo biti razočarani. I bit ćemo si sami krivi.

Do idućeg puta, ne sramite se!

Zagrljaj,

A.

Naslovna fotografija: Igor Dugandžić