U trenutku kada me je zatekla vest da je jednoj majci oduzeta mogućnost da brine o svom detetu, tražila sam u hrpi dokumentacije presudu o svom sporazumnom razvodu iz 2010. godine – na koju me podsete ovdašnje instistucije svaki put kad moj bivši suprug treba da se „složi sa nečim“, a koji živi u Hrvatskoj. Ali čak i sa tom vrstom drndanja – ja sam starateljka majka.

Ono što je nemoguće ne videti u svim ovdašnjim društvima, posebno u ovom našem, jeste igra s majkama. Roditeljska igra prestola. Neverovatna igra sa psihom dece. Naše dece za koju se svi bore – ali ne da bi njima bilo bolje.

U igri tih mojih misli osetljivih na samostalno majčinsto i roditeljsku nepravdu počele su da se roje misli moje.

Setila sam se kako je onomad jedan državni činovnik dobio starateljstvo nad svojom decom baš u trenutku kada je njegova supruga odlučila da progovori o aferi koja se vezivala uz njegovo ime. On je dobio starateljstvo, a ona je prestala da postoji i da se javlja. U pomenutoj patrijarhalnoj matrici najbolje su tihe majke – one koje ćute i trpe.

Setila sam se i jedne prijateljice koja ima staretljstvo nad sinom. Iako dobra, brižna i posvećena, njoj je prošle godine muž kidnapovao dete i iznajmio najskupljeg advokata „koji moćnim očevima vraća potomke“ i „bori se protiv ludih majki“. Uzela je advokata, učinila sve što jedna žiteljka ove zemlje može da učini – prijavila sudu i centru za socijalni rad – i ništa. Dete je još kod njega.

Setila sam se još jedne dugarice koju je muž – takođe imućan i uglađen – prijavio i zatvorio u instituciju koja se bavi bolestima psihe i duše – samo da bi pokazao koliko je veliki i znamenit.

Ono zbog čega uopšte ovo pišem jeste nemir koji u meni uvek izazove nepravda – ideja da čovek koji ima novac i poziciju misli da može da bude bog, da novcima može da kupi svemir.

Povodom svega oglasila se i Severina:

„Evo sad su i Vrhovne sudije dale svoj obol. Digli su ruku u ime mog deteta koje nikad nisu videli, sa kojim nikad nisu razgovarali, koje ima svoj život, svoje misli i koji deset godina trpi torturu sistema, i ja zajedno sa njim. …. Ali da mi se boriti do zadnje kapi krvi za svoje dete, bez kojeg sam bila 20 meseci, nećete se igrati s mojim detetom. S kojim pravom? Moje dete nije vreća krompira s kojim ćete trgovati.“

A otac?

Otac je celu priču označio kao „još jedan medijski cirkus Severine Vučković, sezona 156“. Može mu se, iza njega stoji sistem i stoji novac.

Za kraj, moram da citiram još jednu ženu sa kojom nisam ni sanjla da ću se složiti. Ovako je reagovala Ana Bekuta na vest da je Severini oduzeto strateljstvo:

„Hoće li da se nađe neko da napokon stane na kraj ovoj agoniji jedne majke? Imaju li oni koji odlučuju o sudbini njenog deteta svoje dete? Ako nemaju dete, imaju li barem svoju majku? Ako nemaju ni dete niti poznaju svoju majku, imaju li zrno savesti?

Kako je moguće da se u Evropskoj uniji, zdravoj i pravoj, majci može oduzeti dete koje želi da živi s njom? Ako se ovo dešava Severini, šta se, pobogu, dešava nekoj nepoznatoj, sirotoj ženi koja nema ni prostor, ni advokata ni sredstvo da se bori za svoje dete? Jasno mi je da Severina nekom može i da smeta – uvek su ljudima smetale lepe, pametne i jake žene. Ali, nije mi jasno, godinama mi nije jasno kako oni koji odlučuju o sudbini tog dečaka ne misle o njemu? Nemaš izbora nego da ustraješ i boriš se.“

I stvarno – ima li otac Severininog sina majku? Ako ništa drugo, bar da ga pita: „Šta činiš to, sine? Neodrasli i nedorasli“. Ja bih svoje sinove baš to pitala – koliko god da su moćni, uticajni i puni para.